Студирање у Београду, осим учења и потраге за упражњеним местом у читаоницама и мензама, носи неколико на први поглед неприметних особености, којима је ипак мало који студент успео да умакне, без обзира на то када је студирао и шта је била област његовог интересовања. Једна од ових особености јесте провођење времена, у дневним или вечерњим часовима, у простору такозваног Студентског парка, који свој колоквијални назив носи због адресе на којој се нашао – Студентског трга. Простор за изградњу овог парка није случајно одабран, напротив, пажљиво је конструисан тако да одговара намени али и симболици места на којем се нашао, а осим клупа, хладовине и свакако студената, у њему се налазе и три споменика подигнута тројици научника, великана српске интелектуалне мисли, који су у својим студентским данима вероватно и сами често пролазили простором који њихови ликови данас красе, а поред којих ми, њихове колеге из будућности, понекад пролазимо не опажајући о коме је реч. Ако сте се некада преслишавали за испит или окупили са друштвом на некој од клупа Студентског парка, онда сте учили и дружили се у друштву најбољих – Доситеја Обрадовића, Јосифа Панчића и Јована Цвијића.

На путу за Стамбол

Простор Академског или Студентског парка изграђен је на некадашњем турском гробљу које је почетком 19. века срушено и на чијем је месту подигнута нова градска пијаца. Одлуку о подизању ове пијаце донео је београдски везир којем је двадесетих година 19. века постало превише оптерећујуће да одговара на жалбе и молбе српских сељака који су своју робу продавали дуж путева изван града, а коју су потом турски трговци у граду препродавали по далеко вишим ценама. Потреба за пијацом на којој ће робу моћи да излажу и купују сви постала је очигледна, те везир бира место данашњег парка као идеално за потребе трговине, с обзиром на то да се налазило у близини главног, најфреквентнијег пута за Стамбол. Пијаца је подигнута 1824. године и убрзо је понела име Велика, не само због простора који је заузимала већ и зато што је представљала један од ретких јавних простора у тадашњем Београду на којем су се слободно кретали и сарађивали представници различитих вероисповести. У тадашњим хроникама Велика пијаца остала је упамћена као граница хришћанског и муслиманског света, тачније „линија између полумесеца и крста“. Осим линије на којој су се сусретале две религије, на пијаци је долазило и до мешања сеоског и градског становништва и њихових међусобних утицаја и обичаја.

Простор Академског или Студентског парка изграђен је на некадашњем турском гробљу које је почетком 19. века срушено и на чијем је месту подигнута нова градска пијаца.

Као и свака заиста велика пијаца, и ова београдска била је прави пример мултикултуралне заједнице током више деценија 19. века. Крајем осамдесетих година, када је турска власт протерана из српских градова, ослобођени Београд имао је потребу да истакне хришћански карактер многих простора у граду, па је Велика пијаца преименована у Пијацу „Светог Андреје“. У њеној непосредној близини већ се налазило средиште српске интелектуалне делатности, грађевина коју је трговац и добротвор Миша Анастасијевић средином века „завештао отечеству“ и коју данас знамо као Капетан Мишино здање. Грађена је од 1856. до 1863. године по нацрту чешког архитекте Јана Неволеа.

Речни капетан Миша Анастасијевић подигао је ову „венецијанску палату“ (како су је тадашњи становници града називали због прозора које је красио венецијански преломљени лук) у мираз својој ћерки Сари, будућој невести престолонаследника Ђорђа Карађорђевића. Када је политичка клима у земљи ипак другачије поделила карте, грађевина је променила намену и од палате будућег владарског пара постала средиште тада највише образовне институције у земљи из које ће настати Београдски универзитет. Као бонус причи о скулптурама подигнутим у част науке и знања пригодно је додати да се на њеној фасади налазе статуе божанстава Минерве и Аполона, представника мудрости и уметничког стваралаштва.

Под будним оком римских богова, почетком 20. века архитекта Емилијан Јоксимовић, задужен за нови урбанистички план Београда и деосманизацију града, одлучује да простор пијаце измести нешто ниже, ка Господар Јовановој улици (на месту данашње Основне школе „Михајло Петровић Алас“), због чега ће пијаца добити име Јованова. На месту старе, Велике пијаце подигнут је парк, који је требало да надомести недостатак зелених површина у центру града. Близина Универзитета и других јавних културних и образовних установа учинила је да нови парк добије име Академски. Потоње отварање неколико факултета у његовој околини условило је да демографску структуру посетилаца парка углавном чине студенти, из чега је стигао назив по којем га најпре препознајемо.

Осим студената, ускоро су стигли и њихови учитељи: крајем 19. века у парку је свечано откривен споменик Јосифу Панчићу, а након Првог светског рата споменик Доситеју Обрадовићу пренет је са подручја Калемегдана на место на којем се данас налази. Статуа Јована Цвијића придружиће им се век касније, 1994. године.

Формирање култа хероја интелектуалца

На преласку из 19. у 20. век, у простору парк који је са оснивањем Универзитета почео да добија своју јасну намену као место окупљања младих интелектуалних нада земље, нашле су се две скулптуре – споменици просветитељу Доситеју Обрадовићу и ботаничару Јосифу Панчићу. Посматрано из данашње перспективе, подизање споменика најзначајнијим научницима и мислиоцима једне земље не делује нимало необично, али ова пракса установљена је управо током 19. века, а подизање јавних споменика народним херојима у српској средини представљало је и револуционаран чин младе државе, недавно ослобођене туђинске власти.

Култ хероја, зачет у старом веку, у периоду античких цивилизација везиван је најпре за пале ратнике, а нешто касније и за најеминентније владаре, песнике и победнике oлимпијских игара. Задржавши античку идеју херојства, многи европски градови добијали су, од периода ренесансе и током новог века, скулптуре војсковођа и владара на градским трговима, чиме се истицала политичка и војна моћ једне земље. Обожавани и у доба антике, ликови песника и уметника могли су се нешто ређе наћи у јавним просторима, али остали интелектуални радници – књижевници, просветитељи и научници – мораће да сачекају почетак 19. века не би ли добили своје заслужено место у пантеону великана једне нације.

Пантеон еминентних личности најразличитијих професија идеја је која се у европским државама јавља на прагу 19. века, када подстакнути

Француском револуцијом, просветитељским идејама и јачањем грађанског сталежа народи широм континента започињу битке за ослобођење од страних власти. Век националних покрета и цветања националног духа указали су на потребу да се идеја нације учврсти, између осталог, и формирањем култа националних хероја и његовом јасном визуелном пропагандом у већини европских земаља, па и код нас. У круг народних хероја више нису примани искључиво ратници и владари већ и такозвани хероји пера, сви они великани једне државе чији су рад, изуми и постигнућа допринели добробити отаџбине, а неретко и читавог света.

Један од најочигледнијих примера овакве праксе јесте париски Пантеон, грађевина чија је градња започета са намером да постане црква, али је услед смене власти и идеолошких структура на преласку векова добила нову намену и постала храм нације. У њеној крипти сахрањивани су током наредног столећа значајни писци, филозофи и научници, и ова свечана, масовна гробница један је од раних примера увођења лика научника у круг хероја нације. У темељима Пантеона, и буквално али и идејно, налазе се, једна наспрам друге, гробнице двојице весника новог доба рационализма – Жан-Жака Русоа и Волтера. Над њима, у приземљу грађевине, наочиглед свих посетилаца постављено је велико Фукоово клатно. Интелектуалци и филозофи, заједно са математичарима, хемичарима, биолозима и физичарима полако почињу да добијају своја места у сазвежђима националних хероја.

У српској средини подизање споменика народним херојима дешавало се нешто спорије, с обзиром на то да су османске власти браниле сваки вид јавних споменика хришћанског живља. Патриотска осећања, прослављање значајних личности и колективног сећања на њих сачекаће промену политичке ситуације. Међу првим јавним споменицима у Београду био је споменик кнезу Михаилу Обреновићу, подигнут 1882. године. Исте године, у Народном музеју организована је прва јавна изложба скулптуре. Како се век буде ближио крају, све више догађаја и личности из националне историје добијаће своје споменичко обележје, а осим државних институција и уметника, у подизању споменика веома активно учествовало је и грађанство. Од покретања иницијатива и прикупљања новца до критика одабраних споменичких решења и дебата у новинама, српска јавност испратила је визуелно одавање почасти националним херојима у јавним просторима престонице и других градова. У исто време, откривање споменика представљало је свечани чин, неретко спектакл, у којем су учествовали сви слојеви друштва.

Споменик Јосифу Панчићу

Осим забране подизања јавних споменика од стране турске власти, други проблем ове делатности, са којим се српска средина сусретала током већег дела 19. века, јесте недостатак школованог кадра, тј. недостатак академских вајара у домаћој средини. Године 1839. Јован Обреновић позвао је стране вајаре да дођу у Србију, а проћи ће још неколико деценија док први српски вајар школован на академијама у Бечу, Минхену и Паризу не добије прилику да подигне јавни споменик у родној земљи. То се ипак десило 1897. године када је у Академском парку у Београду откривен споменик ботаничару Јосифу Панчићу, рад нашег првог академског вајара Ђорђа Јовановића.

Споменик Јосифу Панчићу други је јавни споменик у Београду подигнут домаћој личности (први је споменик кнезу Михаилу), а иницијатива за његово подизање, као ни одабрано место на којем ће се наћи, не би требало да нас чуде, с обзиром на то да ако је негде било научника који је још за живота међу колегама и народом важио за хероја, то је био Јосиф Панчић Велики заљубљеник у природу и добар познавалац менталитета локалног становништва, Панчић је небројено пута „освојио“ забачене и тешко проходне делове земље у потрази за непознатим биљним врстама. Сељаци из свих крајева Србије слали су на адресу његовог професорског кабинета делове или целе биљке карактеристичне за крај у којем су живели. Управо у кабинету Панчић је први пут и видео грану зимзеленог дрвета за које ће се испоставити да је аутохтона врста четинара које ће понети име по свом проналазачу – Панчићева оморика.

Споменик Јосифу Панчићу постављен је и званично откривен у Академском парку 11. маја 1897. године.

И као професор, прво Лицеја, а касније Београдског универзитета, Јосиф Панчић био је омиљен, не само међу својим, већ и међу студентима других факултета. Градске легенде говоре да су учионице у којима је држао предавања увек биле препуне људи јер су на његове часове долазили студенти са различитих смерова и одушевљени ентузијазмом и знањем професора масовно напуштали своје факултете и уписивали студије биологије.

Јосиф Панчић био је и први председник Српске краљевске академије. Године 1888, неколико дана након првог свечаног заседања ове институције, Панчић умире. Иницијатива за подизање споменика великом научнику одмах је покренута, а тај задатак поверен је Ђорђу Јовановићу, младом српском студенту вајарства који се у том тренутку налазио у Паризу. Модел споменика био је готов три године касније, али домаћа стручна јавност није била задовољна овим решење  и под изговором да скулптура нема никакву уметничку вредност Министарство просвете одбија да плати њен откуп и трошкове изливања споменика у бронзи. У своју одбрану Ђорђе Јовановић наводи да је урадио најбоље што је умео са материјалом који му је послат – једном избледелом фотографијом на којој није било јасних сенки које би му помогле у раду. Пожалио се и да се нико није сетио да му пошаље барем један Панчићев капут како би знао које је висине он отприлике био.

Иницијатива за подизање споменика тада прелази у руке српске омладине која се у том тренутку школовала у Паризу, на челу са књижевним критичарем Богданом Поповићем. Српски студенти из Париза пишу молбу властима да споменик не одбацују, а у штампи се појављују апели за прикупљање прилога за израду и транспорт споменика. На крају, ливничар са којим је Ђорђе Јовановић сарађивао пристаје да споменик излије у бронзи на вересију, вероватно наслутивши да ће радови овог уметника једног дана постати национално благо његове земље.

Споменик Јосифу Панчићу постављен је и званично откривен у Академском парку 11. маја 1897. године. Јовановић је научника представио у лаком искораку, са гранчицом оморике у једној и лупом у другој руци. Крај његових ногу налазе се књиге, верне сапутнице сваког хероја пера, и торба за сакупљање узорака на терену.

Идућ’ учи, у векове гледа

Од свих српских научника лик Доситеја Обрадовића вероватно је најлакше препознати, с обзиром на то да је један од ретких великана наше историје који је приказиван у оделу и са фризуром карактеристичном за европску моду позног 18. века. Иконичан портрет овог интелектуалца, на који ће се сви каснији уметници позивати (па и аутор споменика у Студентском парку), насликао је 1818. године Арсеније Теодоровић и данас се може видети у Народном музеју у Београду. Осим европске гардеробе и фризуре, Доситеја Обрадовића најчешће препознајемо по високом челу, типичној одлици интелектуалаца на сликама овог периода (током 19. века још је важило уврежено мишљење да величина нечије главе има везе са количином његове памети) и незаобилазним књигама.

Култ Доситеја Обрадовића формиран је недуго након његове смрти 1811. године. Током наредних деценија његов карактеристичан лик репродукован је на портретима, литографијама и различитим врстама визуелног материјала и био је добро познат када је крајем века први пут покренута иницијатива да се великом просветитељу подигне јавни споменик. Како се од иницијативе није много одмакло, а стогодишњица Доситејеве смрти се ближила, бригу о споменику преузео је на себе књижевник Јован Скерлић. Заједно са Стојаном Новаковићем, Скерлић је оформио одбор за подизање споменика. Новац је прикупљен донацијама народа и прилогом Београдске општине, а конкурс је био отворен за све југословенске вајаре. На њега се одазвало дванаест уметника, а као најбоља проглашена су решења Симеона Роксандића, Томе Росандића и Рудолфа Валдеца. Модел Рудолфа Валдеца осваја прву награду и рад на споменику бива поверен овом хрватском вајару.

Крајем 20. века, 1994. године, Доситеју и Панчићу придружио се и географ Јован Цвијић, по раду и заслугама равноправан својим колегама у бронзи. Ипак, иницијатива за подизање његовог споменика покренута је тек 1989. године када је Скупштина Универзитета у Београду упутила предлог Скупштини града Београда.

Владец је Доситеја представио у кораку, са књигама, штапом и шеширом у руци. Овакав приказ Доситеја поистовећује његову улогу хероја пера са мотивом путника који је у европској култури у том тренутку постојао већ неко време, а који је крајем 18. века значајно развијен услед зачетака модерног туризма. Мотив европског путника интелектуалца ослања се на старију традицију ходочасника одакле је преузет атрибут штапа, а ходочасничка и путничка природа Доситеја Обрадовића позната је свима који су се икада сусрели са његовим радом. Већ на изложби модела споменика публика је приметила визуелну сличност Валдецовог решења са Доситејевим космополитским идејама. „Осећа се да пут који он пред собом крчи води слави и вечности. Испод статуе могле би се сасвим подесно исписати речи Идућ’ учи, у векове гледа“, једна је од опаски забележених на овој изложби. Неколико година касније, када је споменик откривен, на његовом постаменту нашле су се прочитати управо ове речи.

Споменик ипак није откривен 1911. године на стогодишњицу Доситејеве смрти. Његово свечано отварање одложено је, услед различитих околности, за мај 1914, када он бива откривен, али не на месту на којем се данас налази, већ на улазу у главну алеју Калемегданског парка. Место за првобитно подизање споменика одабрано је с намером да Доситеј Обрадовић просторно комуницира са скулптуром другог народног хероја, вожда Карађорђа, чији се споменик (рад вајара Пашка Вучетића) налазио на другој страни алеје. Заједно, крећући се један другом у сусрет, херој пера, Доситеј Обрадовић, и херој мача, Карађорђе, требало је да представе значај политичког и просветитељског рада у ослобађању Србије и њеном уздизању из мрака туђинске власти. Но, Карађорђев споменик уништен је током Првог светског рата, када су аустријске трупе ушле у град. Након рата, како не би остао сам на стази којом је требало да корачају заједно, Доситеј је премештен са Калемегдана у Студентски парк, у којем се сусрео са својим братом по науци, Јосифом Панчићем.

Крајем 20. века, 1994. године, Доситеју и Панчићу придружио се и географ Јован Цвијић, по раду и заслугама равноправан својим колегама у бронзи. Ипак, иницијатива за подизање његовог споменика покренута је тек 1989. године када је Скупштина Универзитета у Београду упутила предлог Скупштини града Београда. Рад је поверен суботичком вајару Оту Логу, аутору тридесет и два јавна споменика у земљи и иностранству, а израда и откривање споменика прошли су без већих проблема, што можда говори о томе да је до краја 20. века култ хероја науке у српској средини коначно препознат и прихваћен. На споменику у Студентском парку Јован Цвијић је приказан у стилу портретског реализма, једноставно, какав је за живота и био.

Следећи пут када се нађете у Академском парку, иако би и то било симболично, немојте проћи поред скулптура ове тројице научника као поред турског гробља. На тренутак застаните и осмотрите лица хероја науке и пера који су, сваки у својој области, великим радом и трудом утрли пут научне мисли у нашој средини и којима дугујемо барем то да знамо где им се споменици налазе.

Текст је оригинално објављен у 28. броју часописа Елементи.

Ауторка је доктор историје уметности и научни сарадник на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Пише научне и популаристичке радове из области историје уметности и културе. Уредница је онлајн часописа КУШ!

Текст: Јована Николић

Тим научника из Сједињених Америчких Држава, Израела и Аустралије објавио је у августу у часопису Science Translational Medicine рад у коме се тврди да је на молекуларном нивоу пронађен механизам који доводи до лептинске резистенције, феномена који је повезан са гојазношћу.

Хормон лептин се ослобађа из белог масног ткива за време оброка и крвотоком путује до мозга где стимулише нерве и шаље информацију да смо сити. Код гојазних људи често се у крви налази доста лептина, али упркос томе он не успева да пошаље сигнал да је стомак пун.

Истраживачи су уочили да мишеви којима је давана храна са доста масти производе ензим MMP2 и поставили хипотезу да овај ензим разбија протеине на аминокиселине и полипептиде, што може да уништи рецепотре и онемогући њихово сигнализирање. Они су у свом раду показали да када је MMP2 блокиран, лептин може да се веже за рецепторе и сигнализира ситост, па се надају да ће у будћности на овај начин моћи да се спречи лептинска резистенција.

Тим је навео мишеве да не производе MMP2 па се они, иако су добијали храну богату мастима, нису гојили и њихови рецептори за лептин су остајали неоштећени. Са друге стране, код мишева који нису третирани на овај начин примећено је гојење и оштећење рецептора.

Текст: Јована Николић

Мирис мора би многи вероватно повезали са сланом водом, али заправо су одговорни његови становници. Мада овај мирис одавно спада међу омиљене, па чак постоји знатан број парфема који својим описима треба да привуку љубитеље мора, тек 2007. године је спроведено истраживање у коме је детаљније испитано одакле овај специфични мирис потиче. Истраживачи са Универзитета Источне Англије су узимали узорке блата дуж британске обале и изоловали су бактерије чије су гене поредили са генима других бактерија.

Одраније је било познато да се на местима где планктон, морске траве и алге умиру ослобађа гас диметил сулфид, а управо он се налази међу једињењима заслужним за мирис мора. Одређене бактерије се хране биљкама које умиру и тако продукте њиховог распадња претварају у диметил сулфид. Тим са овог универзитета је идентификовао гене бактерија који су укључени у овај процес, а након тога су их пренели бактеријама које у њему не учествују, попут ешерихије коли, што је и њима омогућило да произведу исти гас.

Ген за „производњу“ диметил сулфида бактерије су пренеле и на један тип гљива који се користи за прављење соја соса, јапанског пића саке и тофу сира. По мирису диметил сулфида птице проналазе храну. Наиме, он настаје када се бактерије хране фитoпланктонима па је овај мирис сигуран знак да је одређено подручје богато планктоном, па да на њему има и доста рибе. Поред овог гаса, шездесетих и седамдесетих година изолована су још нека једињења одговорна за оно што називамо мирисом плаже. Многа од њих се налазе у јајним ћелијама морских алги и имају улогу феромона.

Још један мирис који повезујемо са водом, а не потиче од ње јесте и мирис кише који су први пут анализирали аустралијски истраживачи Џој Беар и Ричард Томас 1964. године. Они су у свом раду објављеном у часопису Nature овом мирису чак дали и званичан назив – петрихор од грчких речи које означавају камен и течност која протиче кроз вене богова. 

Међутим, и пре овог рада мала фабрика парфема из Индије успешно је изоловала овај мирис из уља сандаловог дрвета и назвала га matti ka attar, или земљани парфем. Са друге стране, истраживачи из Аустралије су утврдили да се у стенама и земљишту током сувих и топлих дана сакупља жућкасто уље које потиче од биљака и које се захваљујући влази испушта у ваздух.

Поред ових биљних уља, за мирис кише заслужно је и органско једињење геозимин које проозводе бактерије Streptomyces од којих се праве антибиотици па отуда потиче и назив једног лека – стрептомицин. Ове бактерије на влази стварају споре, а у овом процесу луче геозимин, а капи кише помажу да споре доспеју до ваздуха.

Истаживачи са Масачусетског технолошког института су 2015. години, користећи веома брзе камере, посматрали како се мирис креће кроз ваздух. Они су снимали како кишне капи додирују 28 различитих површина, међу којима је било и више од десет врста земљишта. Приметили су да се унутар капи након удара у површину формирају мехурићи који се подижу до површине, а затим се распршују и ослобађају аеросоли које заједно са микроорганизмима из земљишта доносе мирис кише. Такође су утврдили да слабе и умерене кише производе више аеросоли него пљускови.

За време пљускова, а нарочито оних са грмљавином, на мирис ваздуха утиче и озон. Електрично пражњење може да раздвоји молекуле кисеоника и азота у атмосфери који се затим комбинују стварајући азот-моноксид. Ово једињење реагујући са другим хемикалијама ствара озон, гас оштрог мириса који подсећа на хлор.

Текст: Јована Николић

У океанима, пре око 540 милиона година, није било животиња које пливају, већ само оних које су пасивно плутале или живеле на морском дну. Како су се појавили организми пливачи?

Пре осам година тим који је предводио палеонтолог Кристијан Клуг са Универзитета у Цириху изнео је претпоставку да се у девону, који је трајао од пре 419 до пре 359 милиона година, одиграла права револуција у којој је нагло порастао број животиња које пливају.

Клугово истраживање је заинтересовало палеонтологе са Универзитета Јејл, Кристофера Валена и Дерека Бригса, који су овог лета објавили рад у коме на основу фосила морских организама тврде да се оваква револуција никада није догодила и да је број животиња које пливају растао постепено од камбријума.

Истраживачи са Јејла су посматрали скоро 2000 различитих родова фосила из палеозоика који је трајао од пре 540 до пре 252 милиона година и на основу облика и морфологије ових животиња изводили су закључке да ли су оне пливале. Најпре су одредили када су се различити родови појављивали, а затим како су се животиње кретале, односно да ли су се развиле тако да пливају брзо као кошљорибе, да се крећу попут падобрана као медузе, да ли је њихово кретање било сличније лигњама или неким другим животињама.

На пример, посматрајући изумрле мекушце амониде на основу увијености њихове шкољке разврставали су их на оне који су пливали и оне који су плутали и тако дошли до закључка да нису сви њихови родови били пливачи. 

Истраживачи тврде да у прилог тези која побија револуцију иде и постепени пораст нивоа кисеоника који се одигравао од касног девона до краја палеозоика. Најпре су количине раствореног кисеоника у океанима биле мале, а за пливање је потребна велика количина енергије па су пораст његовог нивоа и броја пливача могли да се одвијају паралелно. Међутим, Клугови коментари на најновије истраживање указују да ово није крај дебате и да ће обе стране наставити да траже одговоре и објашњења.

Текст: Јована Николић

На Међународном конгресу математичара у Рио де Жанеиру, 1. августа, проглашена су четири добитника Филдсове медаље – Каушер Биркар са Универзитета у Кембриџу, Алесио Фигали са Шведског федералног технолошког института, Акшај Венкатеш са Института за напредне студије у Принстону и са Универзитета Стенфорд, и Питер Шолзе са Универзитета у Бону.

Доделу награда обележио је и инцидент. За време фотографисања професору Биркару је украдена торба у којој се налазила медаља па му је три дана касније уручена нова. Полиција трага за осумњиченима, а процењује се да би крадљивци ову четрнаестокаратну медаљу могли да уновче за око 4000 долара.

Филдсова медаља се додељује сваке четврте године математичарима млађим од 40 година и сматра се, у одређеној мери, еквивалентом Нобеловој награди.

Тридесетогодишњи немачки математичар Питер Шолзе један је од најмлађих добитник престижног признања досад, а награђен је за револуцији у аритметичкој геометрији.

Аустралијски математичар Акшај Венкатеш рођен је 1981. године, а Филдсову медаљу је добио за изузетне доприносе широком спектру математичких тема.

Алесио Фигали рођен је 1984. у Риму, а награду је добио за рад на транспортном проблему.

Каушер Биркар рођен је 1978. у курдијској провинцији у Ирану, а 2000. године се сели у Енглеску где тражи политички азил и где је докторирао. Награђен је за допринос проблему минималних модела.

Текст: Јована Николић

“Ја сам Лоракс и говорим у име дрвећа”, овим речима се представио један од најпопуларнијих ликова америчке књижевности за децу Лоракс у истоименој књизи Доктора Сјуса. Ова еколошка прича написана је две године након што је настао модеран амерички еколошки покрет, односно 1972, а глобалну популарност је потврдила и 2012. године када је по њеним мотивима снимљен анимирани филм.

Годинама се говорило да је изглед фиктивног лика инспирисан двадесет шестим председником САД Теодором Рузвелтом који се такође залагао за заштиту животне средине, био ниског раста и имао бркове. Међутим, група истраживача са Дартмут колеџа међу којима има стручњака за књижевност али и за еволуцију примата, почела је да трага за одговором на питање да ли Лоракс постоји заиста у природи.

Крајем јула тим предвођен Натанијелом Доминијем са департмана за антропологију и биолошке науке објавио је у часопису Nature, Ecology and Evolution рад у коме тврди да је Теодора Сјуса Гајзела на стварање Лоракса могао да подстакне мајмун патас. Они у раду наводе да је 1970. године Сјус путовао у национални парк Маунт Кенија и да је код себе од папира имао једино списак веша који је послао на прање па је на овом парчету хартије за једно поподне написао 90 одсто приче о Лораксу.

Кенија, као још неки делови Африке, заиста су станиште патас мајмуна, а Сјусов лик је најпре замишљен као плав да би после променио боју у наранџасту која подсећа на ову врсту мајмуна. Осим тога, из описа његовог гласа може се закључити да су и звуци које испуштају слични, а и патас има некакву врсту бркова. Како би потврдили сличности између ове афричке животиње и лика из сликовнице истраживачи су компјутерском анализом комбиновали њихове различите слике.

Патас мајмун (Erythrocebus patas) је са својим стаништем повезан на начин који би могао да открије нове детаље о позадини Лораксовог активизма. Наиме, ова животиња у великој мери зависи од акације познате као звиждећи трн (Vachellia drepanolobium). Ово дрво је један од главних извора хране за патаса који се храни гумом коју оно производи чиме не угрожава биљку.

Ова врста акације расте у неким деловима Африке и у својим листовима садржи танин како би се одбранила од биљоједа попут слонова и жирафа. Са појединим врстама мрава живи у симбиози тако што се они крију у њеном лоптастом трњу и хране нектаром а заузврат је бране од животиња које би могле да је поједу, док је са патас мајмуном успоставила однос познат као коменсализам који на једну врсту утиче позитивно а на другу ни позитивно ни негативно.

Мали број падавина отежава опстанак звиждећег трна, а оно постаје све мање отпорно на сушу и теже се брани од животиња што доводи у питање и будућност хране патаса, а осим тога ово дрво производи веома квалитетан ћумур који је тражен широм Кеније. Истраживачи праве паралелу између патасовог односа према овој биљци и Лораксове одбране фиктивног дрвета труфула и наговештавају да један од омиљених дечјих ликова можда не говори у име дрвећа само да би заштито природу већ и да би одбранио врсту од које зависи његова сопствена будућност.

Текст: Јована Николић

У ноћи између 27. и 28. јула из свих делова света изузев Северне Америке биће видљиво помрачење Месеца, најдуже од почетка 21. века. Тотално помрачење ће трајати сат и 43 минута, али ће моћи да се прати око пет и по сати. У нашој временској зони врхунац ће достићи у 22 часа и 21 минут.

У Србији ће помрачење Месеца моћи да се посматра од 20 часова до сат и 29 минута после поноћи. Овај феномен ће моћи да се опази голим оком или помоћу двогледа, а за све заинтересоване организована су посматрања уз стручна објашњења у Народној опсерваторији на Калемегдану у Београду и Астрономској опсерваторији на крову Природно-математичког факултета у Нишу.

Током помрачења Месеца, Земља, њен сателит и Сунце се налазе готово у једној линији тако да је Земља у средини. Сличне позиције заузимају сваког месеца и тада је Месец пун, али од нагиба његове орбите зависи да ли ће доћи до помрачења. 

Месец за време помрачења улази у Земљину сенку па је затамњен, али и благо осветљен Сунчевом светлошћу коју пропушта Земљина атмосфера. Зато добија црвенкасту боју па многи овај феномен називају ”крвави Месец”. На подручју Србије ће тамноцрвена боја бити видљива у 23 часа и 13 минута.

Такође у ноћи између 27. и 28. јула Марс ће се наћи на најмањој раздаљини од Земље у последњих 15 година па ће на небу бити сјајнији и већи него иначе. Марс ће од Земље бити удаљен 57,7 милиона километара, а рекорд ће следећи пут бити оборен тек 2287. године. Међутим, упркос својој близини Марс може изгледати помало мутно услед сезонских олуја прашине које покреће загревање када се планета приближи Сунцу.

(СНИМАК 52) Јунска плејлиста за љубитеље науке водила нас је на Марс, у CERN, али и лабораторију у којој је осмишљена Петријева шоља

У последњој епизоди друге сезоне Радио Елемената, 28. јуна, емитована је јунска музичка плејлиста инспирисана науком.

Када је почела потрага за животом на Марсу, какве промене очекују Велики хадронски сударач у CERN-у, шта се налази две хиљаде светлосних година од Земље, нека су од питања која су била пропраћена музиком, као и новости из света роботике и прича о Петријевој шољи.

Емисију уређује и води Јована Николић, а све епизоде доступне су и на порталу Елементаријум након емитовања.

Гост  Радио Елемената, емитованих 21. јуна, био је Борис Клобучар из Центра за промоцију науке. У емисији се разговарало о Илону Маску, његовим достигнућима, плановима за будућност и контроверзама које га прате.

Компаније Space X и Tesla, путовања на Марс, трентуно најмоћнија ракета на свету, идеја о покретању сајта Правда која је наишла на негодовање јавности, Масков статус суперхероја који многима ипак није омиљен, неке се у од тема педесет првих Радио Елемената.

Емисију уређује и води Јована Николић, а све епизоде доступне су и на порталу Елементаријум након емитовања.

(СНИМАК 50) Гошћа емисије била је др Ива Њуњић која се бави биоспелеологијом и у експедицијама у којима учествују и лаици тражи нове врсте

Гошћа педесетих Радио Елемената, емитованих 14. јуна, била је др Ива Њуњић која са Taxon Expeditions организује научне експедиције у којима учествују и лаици, а у мају ове године пронашли су нову врсту инсекта која је име добила по Леонарду ди Каприју.

Др Ива Њуњић се бави биоспелеологијом, а Борнео и пећине на Балкану неке су од локација које истражује. Планира и да прва испита пећине Бутана.

Зашто су пећине толико изазовне, како изгледа рад у џунгли, какви су задаци пред биолозима у 21. веку, колико сви губимо због затворености научне заједнице и неповерења јавности, неке су од тема о којима се разговарало у емисији.

Емисију уређује и води Јована Николић, а све епизоде доступне су и на порталу Елементаријум након емитовања.