Текст: Ј. Радановић

Европска свемирска агенција лансирала је почетком децембра сателит LISA Pathfinder из космичког центра Куру у Француској Гвајани. Ово, међутим, није обичан сателит ‒ реч је о софистицираној физичкој лабораторији намењеној извођењу гравитационих експеримената. 

Свемирска лабораторија LISA Pathfinder биће стационирана на око 1.5 милион километара од  Земље у правцу Сунца, у такозваној Лагранжовој тачки Л1. Ово је изузетно погодна позиција с обзиром да се у њој гравитационе силе Земље и Сунца донекле поништавају, што обезбеђује да летелица скоро потпуно “мирује”.

Задатак Pathfinder-а, лансираног 3. децембра, само дан након стогодишњице објављивања Ајнштајнове Опште теорије релативности, јесте тестирање технологије за детекцију гравитационих таласа чије је постојање предвидела управо ова теорија, а никада нису директно регистровани.

Гравитациони таласи узрокују минијатурна скупљања и ширења свемира, а настају као последица јаких интеракција између масивних објеката; на пример, при спајању црних рупа. Како су оваква растезања мања од пречника атома потребна је изузетно прецизна опрема, какву поседује Pathfinder да би се онa регистровалa.

Реч је о ласерском инструменту који бележи промене растојања величине неколико милијардитих делова милиметра између две коцке израђене од злата и платине, пречника око 4,5 центиметара, које слободно падају, изоловане од свих спољашњих сила осим гравитације.

Уколико се покаже да је опрема овог сателита довољно прецизна, већ 2030. Европска свемирска агенција би могла да изведе велику репликацију овог гравитационог експеримента, у којој ће се уместо металних коцки користити три идентичне летелице на растојању од неколико милиона километара.

Текст: Јелена Радановић

Премда је битку за свемир наука добила још у 17. веку, астролошка понуда је никад већа. За, чини се непролазну, популарност астрологије заслужна је једним делом и универзална и трајна заинтересованост људи за универзум и свој положај у њему. Управо зато, Центар за промоцију науке одлучио је да ове јесени, кроз различите активности, подсети јавност на чињеницу да астрологија није научно утемељена и да су њена предвиђања погрешна. ЦПН је предложио медијима да уместо астрологије уступе место далеко богатијем начину посматрања свемира – астрономији. Поред тога што су најбољи избор за проналажење одговора на фундаментална питања, астрономија и сродне дисциплине свакодневно помажу да Земља буде боље место за живот, својим доприносима технологији, економији и друштву у целини. И, за разлику од астрологије, можемо да верујемо њиховим годишњим најавама. Уместо годишњег хороскопа, представљамо шест најзначајнијих догађаја у проучавању свемира који нас очекују 2016. године.

ИнСајт стиже на Марс

НАСА летелица ИнСајт (InSight) требало би да буде лансирана у марту 2016. године и да слети на Марс у септембру исте године. Двогодишњи задатак ИнСајта јесте да проучи дубоку унутрашњост нашег црвеног суседа, и тако нам помогне да боље разумемо процесе који су, пре више од 4 милијарде година, обликовали камене планете Сунчевог система – Меркур, Венеру, Земљу и сам Марс. Да би одговорио на задатак који му је додељен ИнСајт ће извести низ сеизмичких истраживања, измерити различите геодинамичке параметре и утврдити на који начин се простире топлота кроз тло Земљиног суседа. До септембра ове године регистрацијом на НАСА сајту могли сте и сами да постанете део ове узбудљиве мисије. Понуду да ИнСајт достави њихово име на Марс искористило је више од милион људи, међу којима је и Мет Дејмон, звезда филма Марсовац.

Почиње ЕгзоМарс програм

Удруженим снагама европска и руска свемирска агенција упустиће се 2016. године у потрагу за биолошки важним гасовима у Марсовој атмосфери, попут метана, и тако нас потенцијално приближити одговору на питање да ли је икада постојао живот на Марсу. Овај пројекат је најсложенија европско-руска планетарна мисија и започеће је у марту ЕгзоМарс (ExoMars) орбитер, док ће му се за две године придружити ровер. Поред информација које ће прикупити ЕгзоМарс роботи, овај програм значајан је и због тога што ће тестирати нова техничка решења, која ће омогућити извођење наредних мисија на Марс, попут оне која би требало да врати узорке стена, тла и атмосфере Марса да би, по први пут, били анализирани на Земљи. Ако све буде ишло по плану, већ у наредној деценији могли бисмо да испитујемо узорке Марса у лабораторијама на Земљи, много детаљније него што то могу да чине роботи у свемиру.

Џуно започиње проучавање Јупитера

У јулу 2016. године, након скоро 5 година путовања и близу 3 милијарде пређених километара, Насина сонда Џуно (Juno) требало би да стигне до Јупитера. У орбити највеће планете Сунчевог система Џуно ће провести годину дана проучавајући атмосферу, гравитационо и магнетно поље и тако помоћи научницима да употпуне слику о настанку и еволуцији Јупитера и историји Сунчевог система уопште. Џуно је прва летелица на соларни погон послата у истраживање спољашњег Сунчевог система, те ће његов пут до и око Јупитера представљати највећу удаљеност коју је нека свемирска летелица прешла користећи енергију Сунца. Поред значајних научних података које ће тек прикупити, Џуно нам је већ пружио прилику да видимо, по први пут, како би Земља и Месец изгледали посматрани из свемирског брода ванземаљских суседа.

Розета окончава мисију

Авантура свемирске летелице Розете (Rosetta) која је 10 година носила сонду Филе (Philae) по дубоком свемиру септембра 2016. године коначно ће бити окончана. Розета је превалила 6 милијарди километара да би приближила Филе комети 67П/Чурјумов-Герасименко довољно да се он успешно спусти на њу, што се и десило новембра 2014. године. У овом јединственом подухвату, Филе је успео да се спусти на комету која се креће брзином од 50.000 километара на час са само 2 минута закашњења. Након Филеовог спуштања Розета је наставила да прати комету 67П и шаље драгоцене информације. Но, како Розети понестаје енергије њена мисија ће бити окончана наредне године спуштањем на 67П, што ће, сасвим сигурно, бити помало тужан дан за бројне поклонике Розете и Филеа широм света.

Кина завршава градњу највећег радио-телескопа

Потрази за животом изван планете Земље крајем 2016. године придружиће се и Кина, завршетком изградње радио-телескопа широког 500 метара. Кинески телескоп FAST (Five hundred meter Aperture Spherical Telescope) гради се од 2011. године и када буде завршен биће највећи радио-телескоп на свету, са пречником већим за 200 метара од тренутно највећег Арекибо телескопа који се налази у Порторику. FAST ће моћи да скенира дупло већи простор него Арекибо и биће од 3 до 5 пута осетљивији. Уз помоћ FAST-а научници ће бити у прилици да примају слабе радио сигнале из галаксија удаљених милијардама светлосних година. Чак и ако не улови сигнале који могу да указују на то да негде далеко постоји интелигентан живот, FAST ће нам помоћи да детаљније истражимо галаксије које нас окружују.

Нови BICEP експерименти

Да би уловили гравитационе таласе, чије би откриће било достојно оног о убрзаном ширењу свемира од пре неколико деценија и потврдило теорију инфлације по којој се свемир експоненцијално повећао у делићу секунде након Великог праска, научници су 2006. године започели серију експеримената којима мере поларизацију космичког микроталасног позадинског зрачења, или једноставније, зрачења које потиче из раног свемира. Ови експерименти изводе се помоћу осетљивих радио телескопа BICEP (Background Imaging of Cosmic Extragalactic Polarization), лоцираних на Јужном полу. Почетком 2014. године свет се нашао у еуфорији након што су објављени резултати BICEP2мерења који су указивали на откриће гравитационих таласа. Како се кроз пар месеци испоставило узбуна је била лажна – научници нису у потпуности уклонили ефекте космичке прашине, што их је навело да помисле да су открили гравитационе таласе. Но, BICEP тим још увек није одустао. Почетком 2016. године биће објављени први резултати BICEP3 мерења, тако да можемо очекивати наставак ове узбудљиве приче.

Текст: Јелена Радановић

У пустињи Гоби у Кини пронађени су средином децембра остаци животиње за коју се верује да је нова врста диносауруса. Научници са Универзитета Џорџ Вашингтон у САД и из Кинеске академије наука сматрају да су пронашли далеког претка диносауруса из групе цератопсија, најпознатијој по рогатом трицератопсу.

Пронађени диносаурус назван Hualianceratops, или лакше, „орнаментално лице“, био је много мањи од својих потомака – процењује се да је новооткривена животиња била величине просечног пса, док су цератопсије биле дугачке и до девет метара. 

Овај минијатурни биљојед живео је крајем јуре, пре око 160 милиона година. Његови рогати потомци, попут трицератопса, живели су чак 100 милиона година касније, крајем креде, кад и познати предатор тираносаурус рекс.

Осим што је био значајно мањи, Hualianceratops се разликовао од осталих цератопсија и по томе што није имао рог, који је главно обележје ове групе диносауруса. Такође се кретао на две ноге, што није било неуобичајено за диносаурусе, али јесте за горостасне цератопсије.

Hualianceratops није први минијатурни рођак цератопсија; 2006. године пронађен је јинлонг, биљојед дугачак око један метар, који се кретао на две ноге и није имао рог. Такође је живео крајем јуре, кад и Hualianceratops.

Међутим, научници још не знају како је текао развој диносауруса из групе цератопсија ‒ од малених диносауруса из јуре до џинова из креде ‒ тако да нас у наредним годинама вероватно очекују открића још диносауруса из ове групе. 

Текст: Јелена Радановић

Средином децембра, након скоро две недеље преговарања, представници 196 земаља коначно су постигли договор; историјски договор, како се могло чути у готово свим извештајима са 21. годишње конференције земаља потписница Оквирне конвенције о климатским променама Уједињених нација (UNFCCC, United Nations Framework Convention on Climate Change).

И заиста, споразум закључен у Паризу прва је регулатива у двадесетогодишњим преговорима Уједињених нација о борби против климатских промена обавезујућа за све земље. Претходни споразум, онај из Кјота из 1997, захтевао је само од развијених држава да смање емисију гасова стаклене баште.

У години која ће по свим прогнозама бити најтоплија од када се мери температура, постављен је амбициозан циљ да се раст глобалне температуре до 2100. задржи далеко испод 2 степена Целзијуса у односу на преиндустријски период. Захваљујући инсистирањима сиромашних и малих острвских земаља, првих на удару климатских промена, циљ је донекле проширен – у париском споразуму наводи се да ће се “уложити напор да се повећање температуре ограничи на 1,5 степени”.

Договорена 2 степена Целзијуса највише су што смемо да идемо – прелазак ове границе значиће знатно озбиљније од већ озбиљних последица којима сведочимо последњих година, процене су научника. Међутим, задати циљ није уопште лако достићи, имајући у виду да смо већ на пола пута. Ове године прешли смо повећање од 1 степена у односу на преиндустријске температуре, при чему је чак 0,9 степени последица људске активности.

Анализа планираних доприноса смањењу емисији угљен-диоксида које су државе потписнице UNFCCC-а доставиле пре конференције у Паризу показала је да, у случају да све државе у потпуности имплементирају предложене акционе планове, можемо очекивати повећање глобалне температуре за 2,7 степени Целзијуса до краја века. Ово би свакако представљало напредак у односу на 3,6 степени до којих бисмо дошли уколико не бисмо променили постојеће регулативе, али је и даље далеко више од задатих 2, а посебно од 1,5 степени.

Иако нама разлика од око 1 степена можда изгледа мала, Земља је много осетљивија од нас на промене у температури. Примера ради, разлика између глобалне температуре данас и оне у последњем леденом добу пре 2 милиона година износи свега 5 степени Целзијуса. Чак и у оквирима дозвољеног, разлика од 0,5 степени, између 1,5 и 2 степена, могла би да значи питање опстанка за тропске острвске државе.

С обзиром да су предложене мере већине држава заправо недовољне за постизање договореног циља и да ниједна од држава нема план амбициознији од задржавања на 2 степена Целзијуса, светски лидери преиспитиваће напоре које улажу у борбу против климатских промена сваких 5 година и кориговати намераване доприносе својих земаља.

За остварење париског споразума, било да је реч о 1,5 или 2 степена, неопходно је да емисија CO2 падне на нулу почетком друге половине 21. века. Имајући у виду да не знамо са сигурношћу колико ћемо лако редуковати будуће емисије, ни како ће Земља реаговати на њих, Париз је тек почетак.

У деценијама које долазе свет ће морати да уложи велики колективни напор да се политичке одлуке преведу у технологије које су у стању да декарбонизују привреду. Једино трајном променом начина на који наша привреда и економија функционишу можемо да очекујемо да ћемо сачувати Земљу какву познајемо.

Текст: Јелена Радановић

Када је реч о величини утицаја сведочења очевидаца на одлуке пороте и судија, холивудски филмови заправо нису претеривали. Кажипрст одлучно уперен у оптуженог често је довољан доказ да пресуда буде изречена. Ови театрални моменти неретко су и трагични с обзиром да је кажипрст често вођен неистинитим сећањем. Учесталост лажног сведочења о којој говоримо је заиста забрињавајуће велика – накнадне анализе великог броја криминалних дела показале су да је у преко 75 одсто случајева невино осуђених људи пресуда донета управо на основу лажног сећања сведока.

Феномену лажних сећања – сећања на догађаје који се нису десили или сећања о томе да су догађаји били другачији него што заправо јесу – подложни смо сви. На њих нису отпорни чак ни они ретки међу нама са изванредним меморијским способностима, који памте какво је време било 16. јуна 1984. године и могу да кажу шта су ручали било ког насумично одабраног дана.

Лажна сећања су једнако богата детаљима и емоцијама као права, а особа која их има уверена је у њихову реалност. Иако трајна, лажна сећања су најчешће потпуно безопасна – сећање да сте били на екскурзији о којој сте заправо само слушали од својих средњошколских другара неће вам нашкодити. Но, када се појаве у ситуацијама попут суђења за кривична дела последице могу бити изузетно озбиљне.

Пре више од 40 година, Елизабет Лофтус, са Универзитета у Калифорнији, Ервајн, тада истраживач на почетку каријере, а данас један од најутицајних психолога и експерт консултован у више стотина криминалних случајева, заинтересовала се за утицај накнадних информација на валидност сведочења очевидаца. У једном од класичних експеримената, испитаницима Елизабет Лофтус пуштани су видео исечци саобраћајних незгода, а њихов задатак био је да процене брзину којом су се аутомобили кретали.

Испитаници којима је постављено питање “Колико брзо су аутомобили ишли када су се слупали?“ саопштавали су да је брзина била већа него испитаници код којих је уместо слупали употребљен глагол сударили. Недељу дана касније испитаници којима је постављено питање са слупали су чак описивали да су прозори били разбијени, иако то није било приказано у сцени.

У преко 200 истраживања у којима је учествовало око 20 000 испитаника, Елизабет Лофтус је убедљиво показала да наш мозак не бележи верно догађаје које смо проживели, већ да свака нова информација доводи до реконструкције сећања. Да би обрадио нове информације мозак користи постојеће и у том процесу ствара кохерентно, али неретко погрешно сећање.

Поред тога што мењају сећање на одређени догађај, накнадне информације могу да наведу људе да верују да су учествовали у догађајима које су заправо замишљали или су о њима само размишљали. Тако су психолози, коришћењем сугестивних питања и технике замишљања, успели да наведу људе да мисле да су се у детињству изгубили у тржном центру, да су проузроковали инцидент на венчању свог рођака, те да их је напала агресивна животиња.

Применом истих техника, психолози су успели и да изнуде „признање“ испитаника да су варали на скорашњем тесту, па чак и да су, свега неколико година раније, починили крађу.

У једном новијем истраживању холандски војници упитани су током интервјуа да ли су учествовали у измишљеном догађају у Афганистану. Иако су у самом интервјуу војници исправно рекли да нису, када им је након 7 месеци поново постављено исто питање, већина војника је саопштила да је учествовала у измишљеном догађају. Како је показано током овог истраживања, и само постављање питања о неком догађају може да створи лажно сећање о њему.

С обзиром да лабораторијско окружење у ком су углавном проучавана лажна сећања није нарочито стресно, поставља се питање да ли се она јављају и у високостресним ситуацијама, у каквим се налази већина очевидаца. Нажалост, значајност и стресност ситуације не штите нас од појаве лажних сећања.

У једном скорашњем истраживању, припадници америчке војске, који су били на редовној обуци за ситуацију заробљеништва, испитивани су на физички и психички агресиван начин 30 минута, а затим је требало да идентификују особу која их је злостављала. Упркос високој обучености за овакве ситуације, када им се дају сугестивне информације, војници погрешно препознају злостављача.

Премда на лажна сећања нико није имун, откривање фактора под којима она настају може да нам помогне да се од њих заштитимо – бар у ситуацијама попут судских процеса, у којима је круцијално да сећања буду права. С друге стране, ако чувате понеко благо улепшано сећање на претходне верзије себе, без бриге ‒ то не може да шкоди.