Михаило Петровић Алас један је од најзначајнијих српских математичара. Рођен је 1868. године у Београду. Уживао је велико поштовање у друштву, запажен и као проналазач, писац, риболовац, трговац, музичар, али и новинар. Док је био дечак, са својим најбољим пријатељем Павлом Поповићем планирао је да студира хемију. Међутим, када су одрасли, пошли су другим путем: Мика Алас, како му је био надимак, постао је математичар а Поповић књижевни критичар.

Михаило је одрастао са дедом Новицом Лазаревићем, који је имао велики утицај на њега. Деда га је водио у винограде и на Саву, где је Михаило заволео риболов. Касније је и сам постао мајстор алас. По завршетку тада Прве београдске гимназије, одлази на студије у Париз 1889. године. Студије на Сорбони, најпрестижнијој школи у Паризу, у почетку му је омогућио деда, а касније је наставио школовање захваљујући стипендији коју је добио од државе.

Париз је у то време био центар математике, где се Михаило развио у врхунског математичара светског гласа. У два наврата га је примио председник Француске као ђака генерације. Био је веома скроман, па је чак и од деде тражио у писмима да никоме не спомиње ову част. Студије у Паризу завршио је докторатима из математике из физике. Чим се вратио, постао је редовни професор Велике школе у Београду.

Трудио се да унапреди наставу, како у Великој школи тако и у гимназијама. Мика Алас је осмислио конструкцију за два такозвана аналогна рачунара, што су биле прве претече каснијим дигиталним машинама за рачунање. Један је био „хемијски“, али никада није конструисан. Други аналогни рачунар звао се хидроинтегратор и решавао је две класе диференцијалних једначина. За њега је 1900. године на Светској изложби у Паризу освојио златну медаљу.

Био је велики путник и своје доживљаје је бележио у писмима која је потом слао сам себи. Поред тога, написао је „Роман јегуље“, у коме објашњава тајне животних циклуса ових фасцинантних животиња.

——————————————————————————————————————————-

ЛИЦА МАТЕМАТИКЕ Научнопопуларна манифестација Мај месец математике (М3) ове године представља стварна, жива лица математике широм Србије – десет најкреативнијих наставника математике, али и лица десет великана који су кроз историју градили ову дисциплину.

По биографским мотивима математичара који су део акције ”Лица математике” Центар за промоцију науке је организовао акцију решавања задатака Мој данашњи задатак

Текст: Јелена Мијатовић

Око звезде LkCa-15 тренутно се формира нова планета. Оно што је разликује од осталих 2000 идентификованих вансоларних планета је то што астрономи посматрају њено настајање. Протопланета коју посматрамо се зове LkCa-15b, и открио ју је тим астронома који воде Стефани Салум са Универзитета Аризона и Кетрин Фолет са Стенфорда.

LkCa-15 је удаљена око 450 светлосних година од Земље. Иако млада звезда од свега два милиона година, у року од неколико дана постала је јако позната због тога што посматрамо како се око ње формира гасовити џин. Стефани Салум је рекла да је ово јако занимљиво искуство јер први пут директно посматрамо овакав догађај. „То нам даје путоказ како да наставимо истраживање у будућности, да заиста разумемо детаље у вези са тим како се формирају планете.“ Салум је напоменула да ћемо моћи боље да разумемо и како је настала планета Земља.

Постоје јако добри разлози зашто до сада нисмо могли да посматрамо рађање планета. За почетак, планете се идентификују тако што се посматрају звезде, тј. њихов сјај. Када се сјај звезде смањи, знамо да је испред ње прошао неки објекат. Посматрање се наставља, и ако су ти проласци устаљени, закључујемо да око звезде кружи планета. У случају рађања планета овај начин посматрања је скоро немогућ. Наиме, планете се формирају око младих звезда које су познате по свом хаотичном сјају. Када звезда неправилно сија, прелазак планете преко њеног диска се не примећује.

Са друге стране, млади звездани системи ове врсте су пуни гаса и прашине. Око звезде се налази прстен од материјала који су остали од њеног формирања, што додатно заклања поглед ка томе шта се дешава унутар система. „Изгледа као велика крофна“, рекла је Фолет. „Овај систем је специјалан због тога што је један од малобројних сличне величине као Сунчев систем. А један од начина да се створи централна шупљина је формирање планета.“

Иако су знале где да траже, било је јако тешко наћи планету јер она сјаји много мање од звезде. Однос сјаја можемо да упоредимо са сјајем свица и куће. Осим тога 450 светлосних година је јако велика раздаљина за посматрање. Применивши две методе астрономских посматрања, Салум и Фолет су уз помоћ снимака у области црвене светлости откриле новонасталу планету, удаљену од свог Сунца 16 астрономских јединица. Звездани систем гледале су „одозго“ фокусирајући се на простор између звезде и околног прстена сачињеног од гаса и прашине.

Слично као код рађања звезда, око планете се такође налази облак гаса и прашине. Док тај гас храни планету у настајању, ослобађа се велика количине енергије и топлоте. Приликом тога долази и до емитовања карактеристичног типа црвене светлости. Верује се да у систему поред LkCa-15b постоје још две планете у процесу формирања. Из непознатих разлога оне не зраче карактеристичан тип црвене светлости те је њихово постојање јако тешко доказати.

Зејхоан Зу, астрофизичар са Универзитета Принстон, који није директно учествовао у истраживању, написао је да ће овакве, директне слике формирања планета моћи да одговоре на многа питања. Према његовим речима недовољно је познато на који начин микроскопска прашина може да се увећа толико да достигне масу џиновске планете. Он наглашава: „Аутори су показали добру технику откривања младих планета у протопланетарном диску, технику која ће открити доста таквих планета у будућности.“

 

Текст: Јелена Мијатовић

Недавно су у Паризу приликом рутинске процедуре дијагностиковања астме детектоване угљеничне наноцеви у плућима деце. Лон Вилсон, Фати Муса и њихове колеге са Универзитета Париз-Саклеј испитивали су течност из дисајних путева астматичне деце. У испитивању је учествовало 64 деце различитог узраста, и у сваком узорку су пронађене наноструктуре вештачког порекла.

За сада су угљеничне наноцеви пронађене само код деце која су учествовала у испитивању, јер су прошла ову инвазивну процедуру која се спроводи код оболелих од астме. Истраживачи још нису испитивали течност из дисајних путева здравих особа.

Поред примарних узорака из плућа деце, сакупљани су и узорци са околних зграда као и прометнијих раскрница и у њима су такође пронађене угљеничне наноцеви. То је довело до закључка да су оне распрострањене по целом граду. Порекло им још није познато, али је пронађено много сличности са угљеничним наноцевима из издувних гасова аутомобила. Осим тога, тешко је доказати да ли су аутомобили једини извор ових наноструктура.

„Знамо да се угљеникове наноцеви налазе и у природи“, рекао је Вилсон, напоменувши да најчешће настају као прозвод вулкана, шумских пожара и других врста сагоревања угљеничних материјала. „Све што је потребно је мало катализатора да се уместо фулерена формирају угљеничне наноцеви.“ Такође је рекао да се у извесним процесима у аутомобилима, који претварају токсични угљен-моноксид у безбедније гасове, одвија процес сличан оном којим се у лабораторијама праве угљеничне наноцеви. Ако мало размислимо, појава наноцеви у окружењу и није велико изненађење.

Угљеничне наноцеви су цилиндричне наноструктуре угљеника, тј. једна од његових алотропских модификација (као што су графит, дијамант и фулерен). Алотропска модификација је појава да се елемент може наћи у више облика који се разликују по броју атома у молекулу или по структурној форми. Ове наноструктуре имају јако погодна својства: лаке су, јаке и имају добру топлотну и електричну проводљивост. Због разних примена у нанотехнологији и оптици, протеклих двадесет година се активно ради на развијању и производњи угљеничних наноцеви.

Дејство угљеничних наноцеви на људски организам се испитивало и пре сазнања да се већ налазе у плућима деце у Паризу. Вршено је истраживање приликом ког су научници мишевима убризгавали угљеничне наноцеви и показали су да оне могу да имају сличне ефекте као тровање азбестом тј. да изазову снажан имуни одговор.

Под микроскопом неке од наноцеви су показивале исту структуру као и влакна азбеста што је довело до бриге да могу да изазову сличне здравствене проблеме. Са друге стране, Кен Доналдсон, један од истраживача азбеста и ефеката угљеничних наноцеви, истиче да његова студија не открива да ли наноцеви могу да истрају довољно дуго у организму. „Морамо да покажемо резултате у студији која ће да обухвата инхалацију угљеничних наноцеви.“

Испитивања која су вршена у Паризу нису обухватала то да ли су и како угљеничне наноцеви повезане са астмом код испитане деце. Џонатан Григ са Универзитета у Лондону мисли  да оне вероватно немају канцерогена својства азбестних влакана, која су много већа и заглаве се у слузокожи плућа. Рекао је да ако удишемо угљеничне наноцеви, то није ништа ново и највероватнији извор су фосилна горива.

Важно је да су истраживачи открили и документовали ефикасан начин да гледају наноструктуре у узорцима ткива. Њихова нада је да ће их ова методологија довести до нових сазнања о здравственим ефектима угљеничних наноцеви у плућима. 

Текст: Јелена Мијатовић

Настанак и опстанак живота није могућ у сваком делу свемира. Док се труде да одговоре на питање где у свемиру постоје добри услови за живот, научници морају доста да нагађају. Срећом, знамо једну планету на којој има живота, и можемо да упоређујемо услове и карактеристике Земље са потенцијално настањивим планетама и областима.

Покушавајући да оду корак даље, научници су спровели две студије где су осим потраге за настањивим планетама, почели да траже настањиве области у свемиру. Према речима Данкана Форгана са Универзитета Сејнт Ендруз у Енглеској, ако можемо да посматрамо подручја око звезда која су доброћудна, и подручја око галаксија која су доброћудна, зашто не можемо да гледамо целокупни космос?

Колевка живота

Прва студија се фокусирала на три услова везана са настањиве области: укупна маса звезда, укупна количина метала и третнутна стопа формирања звезда. Студију је водила Пратика Дајал са Универзитета Дурхам у Енглеској. Она показује да би галаксије које су пријатељски настројене требале да имају доста звезда са планетарним системима, али и јако малу стопу формирања звезда.

Такве су огромне елиптичне галаксије, богате металима, барем двоструко веће од Млечног пута, а са много мањом стопом формирања нових звезда. Оне могу потенцијално да садрже десет хиљада пута више настањивих планета од Млечног пута, и због тога се у студији ове галаксије спомињу и као ‘колевке живота’.

Најгоре услове за живот обезбеђују мале галаксије, неправилног облика са јако великом стопом формирања звезда. Младе новорођене звезде, често великих маса, јако брзо завршавају живот у експлозији супернове. Таква стандардна експлозија би могла да утиче на уништење живота у целој галаксији.

Претећи гама бљесак

Осим експлозија супернове, галаксије са новорођеним звездама нису погодне и због бљескова гама зрачења. Ли Ји  са Универзитета Невада у Лас Вегасу је учествовао у другој студији која је испитивали да ли живот може да преживи такве налете зрачења.

Иако смртоноснији од супернове, налети гама зрачења су ипак ређи. Ли каже да је пре 11 милијарди година, приликом врхунца стварања звезда широм свемира скоро свака галаксија била опасна, без обзира на масу. Дајал закључује да је за насељивост неког дела свемира поред позиције значајно и време.

Форган, који није учествовао ни у једној студији је рекао да и даље не знамо много о томе како живот настаје, и да Земља не мора да представља живот свуда. Додао је да је упоређивање са Земљом прилично груб приступ проблему. 

Текст: Јелена Мијатовић

Сунце је скоро савршена сфера. Разлика у пречнику износи највише 10 km, али у односу на средњу вредност пречника од 1.392.684 km, та разлика је занемарљива. Због овога је Сунце једно од најсавршенијих геометријских облика у природи.

Голим оком можемо да видимо 3000 звезда на ноћном небу, и неке од тих звезда јесу веће од Сунца. Са друге стране, наша звезда је већа од класичног црвеног патуљка, тј. од 85 одсто звезда у Млечном путу.

Милион планета величине Земље може да стане у Сунце. Ако шупље Сунце желимо да напунимо сферама Земље, у њега их стаје око 960.000, а ако згуснемо те сфере тако да не остане слободног простора, може да стане 1.300.000 Земаља.

Атмосфера Сунца је топлија од његове површине. Звезде имају три слоја атмосфере: фотосферу, хромосферу и корону. Корона је плазма која достиже температуре и до два милиона °C, за разлику од површине Сунца и фотосфере где су температуре око 6000 °C.

Обим короне није увек исти, али је њен сјај око милион пута мањи од фотосфере и због тога је теже уочљива. Најбоље се види приликом тоталног помрачења Сунца, или помоћу коронографа – телескопа који блокира директну светлост Сунца.

Сунце је звезда која најсјајније сија у зеленом делу спектра. Када га гледамо, видимо светлосне зраке са фотосфере. Температура у фотосфери је око 6000 °C, што значи да светлост из тог слоја има таласну дужину 500 nm. То сунчеве зраке смешта у плаво – зелени спектар.

Док гледа у Сунце, људско око укључује и околне боје, и због тога нам оно изгледа бело или чак жуто.

Потребно је осам минута да светлост са Сунца дође до Земље. Раздаљина ова два тела је 1 AU (астрономска јединица) и она у просеку износи око 150 милиона km, док је брзина светлости 300.000 km/s.

То значи да је светлости потрeбно тачно 500 секунди, тј. осам минута и 20 секунди да дође до Земље. Та енергија минутима стиже до Земље, али јој је потребно око 100.000 година да стигне из језгра Сунца до његове површине.

Потпуно помрачење Сунца се дешава и до пет пута годишње. Верује се да у питању није толико честа појава, јер је тотално помрачење по правилу видљиво са мале територије. На било ком месту на Земљи, тотално помрачење Сунца се дешава једном у 360 година. Ниједно од помрачења не траје дуже од седам минута и 40 секунди. 

Текст: Јелена Мијатовић

Научници са МИТ-а (Massachusetts Institute of Technology) успешно су вратили сећања изгубљена услед амнезије. У истраживању су користили лабораторијске мишеве са хемијски изазваном ретроградном амнезијом, која се јавља као последица озбиљне повреде мозга, Алцхајмерове болести, трауматичних и разних неуролошких догађаја.

Приликом истраживања коришћена је оптогенетика – техника која је комбинација генетике и оптике. Она светлом контролише неуроне који су генетски модификовани да буду осетљиви на светло.

Група научника је 2010. године доказивала да постоји популација неурона у мозгу који су задужени за активирање неког сећања. Користили су оптогенетику, тј. додавали протеине неуронима тако да би они могли да се активирају помоћу светлости. Популација неурона коју су истраживали налази се у хипокампусу.

На почетку најновијег истраживања научници су мишевима створили трауматична сећања. Били су истренирани да повежу одређену комору са благим електрошком стопала. То је довело до очекиване реакције код мишева – „скамењивања“. После неког времена, иако није било третирања електрошоковима, реакција се није променила и мишеви су се замрзли кад год би били у тој комори.

Затим су издвојили неуроне који су били активни приликом позивања сећања и у новој групи мишева, пре истог третмана, те неуроне модификовали су оптогенетиком. Ретроградна амнезија је мишевима изазвана инекцијама анисомицина, супстанце која зауставља синтезу протеина и ојачавање нервних веза, што је јако битно за шифровање сећања.

После враћања у комору, мишеви нису имали исту реакцију, тј. нису имали никаква сећања на трауматично искуство. Научници су затим користили плаво светло да би стимулисали неуроне за активацију сећања. Мишеви који претходно нису имали страх од улажења у шок-комору одједном су почели да испољавају страх.

Научници већ дуго дебатују о ефектима амнезије. Да ли она оштећује нервне ћелије тако да оне нису више у стању да складиште информације, или доводи до тога да су сећања једноставно блокирана и да не може да им се приступи? Већина научника се залаже за теорију складиштења.

Директорка Института Рикен из Јапана и професорка одељења за биологију са МИТ-а, Сусуму Тонегава, сматра да је теорија већине највероватније погрешна; амнезија је проблем погоршавања повратка сећања.

Ово најновије истраживање је показало да услед амнезије мишеви нису изгубили сећања, већ само нису могли да им приступе. Проблем је наиме у вези између неурона, а не у губитку података.

Томас Рајан, истраживач са МИТ-а и један од аутора студије, рекао је да она омогућава научницима да одвоје механизам за складиштење сећања од оних који организму дозвољавају да формира и да се присети сећања.

„Ојачавање синапси неурона који се активирају приликом формирања сећања је круцијално за способност мозга да приступи одређеном сећању или да се нечега присети“, рекао је Рајан. Тонегава је додала да се „прошла сећања не могу обрисати, али могу бити изгубљена и неприступачна“.

Рајан и Тонегава су закључили да ће ова студија подстаћи нова истраживања на пољу биологије меморије. Резулати још не могу да помогну људима са амнезијом и јако је тешко вршити оваква испитивања на људима, делимично због етичких разлога јер је процес инвазиван, али и због тога што су означили сећања у мозгу пре него што су она научена.