Текст: Јелена Бранковић

Након што је промена власти у Грчкој узбуркала целу Европу, а новоизабрани грчки премиjер Алексис Ципрас најавио драматичне промене досадашње политике, питање оправданости штедње као средства борбе против економске кризе, постало је актуелније него икад. Ова тема, којом се светски лидери баве јако дуго, последњих недеља је преплавила интернет портале и друге медије, па чак и приватне разговоре. Међутим, шта о томе кажу економија и економска историја?

Централно питање је оно које већ дуго потреса саму Грчку – да ли уз помоћ штедње једна држава може да се избави из кризе и ослободи превеликог дуга? И шта када је тај дуг jавни?

Кад разговарамо о штедњи или било којим другим економским мерама, веома jе тешко не узети у обзир велики утицаj политичких прилика и нестабилности земље на привреду. Међутим, из ове анализе можемо да изоставимо текуће преговоре Грчке и ЕУ, а посебно захтеве грчког премиjера да му ЕУ отпише дугове на име одштете из Другог светског рата, па да размотримо онај и за нас поучан део приче – како су саме мере штедње утицале на економску ситуациjу у Грчкој.

Осврнимо се на јавни дуг. Он представља укупан дуг jедне државе настао у њеном jавном сектору. Jавни сектор, поред државе, чине и сва jавна нефинансиjска предузећа и jавне финансиjске институциjе. Наjчешће се дуг пореди са бруто домаћим производом (БДП) исте државе. Jедан од наjчешће спомињаних показатеља стања привреде одређене државе jе управо БДП. Он представља укупну вредност свих створених добара и услуга на териториjи jедне земље и може се разложити на компененте – укупна потрошња становништва, издаци владе, инвестициjе и разлика извоза и увоза.

ТИХИ УБИЦА ЕКОНОМИЈЕ

Добро је познато да је, након великих економских потреса, Грчка покушала да побољша стање своjе привреде и повећа вредност БДП-а мерама штедње коjе jе препоручила Троjка (Европска комисиjа, Међународни монетарни фонд и Централна европска банка) уз обећање народу да ће их ови поступци извући из кризе.

На основу ових мера, плате су снижаване за око 15 одсто, посебно у jавном сектору и давани су предлози за продужавање радног времена без повећања плата, док су фирме у државном власништву приватизоване. Раст БДП-а грађен jе смањењем трошка jавног сектора, односно Владе.

На први поглед, уштеда свуда где је то могуће делује као сасвим солидан начин да се дефитици смање. И на кратак рок, ове мере су заиста довеле до раста. Према Заводу за статистику Елстат, у трећем кварталу 2014. БДП Грчке порастао jе на годишњем нивоу за 1,7 одсто.

Међутим, представници грчких банака данас сматраjу да су мере штедње коjе jе увела Троjка у ствари довеле до катастрофе. Проблем jе настао у томе што jе карактер економских радњи такав да скоро све имаjу вишеструке повратне ефекте. Смањење плата довело jе до слабиjе куповне моћи становништва и самим тим смањене потошње. Уз то, становништво jе постало веома незадовољно, а пад потрошње jе довео до снажног домино ефекта.

Наjвећи део бруто домаћег производа чине издаци потрошача. Смањењем плата се смањила потрошња, па и тражња за добрима. Предузећа су због тога имала мање приходе и смањиле су производњу. На крају ланца, и порез коjи jе држава убирала се смањио. Са друге стране, са смањењем производње и продаjе, и инвестициjе су опале. Поново се доходак становништва смањио и било jе очигледно да мерама штедње ништа ниjе решено. Напротив.

Угледни економски стручњаци попут Пола Кругмана критикујући мере штедње примењене у Грчакој, чак подсећаjу да упркос данашњем промовисању модела штедње, у историjи нема ниjедног успешног примера где се нека држава на оваj начин опоравила.

ШТЕДЊА СТАНОВНИШТВА

Међутим, да ли штедња уопште може да избави једну економију из “зачараног круга”? Један од занимљивих примера ирски случај. Наиме, Ирска се недавно изборила са кризом и доказала оправданост свог надимка “Келтски тигар”. После дугог низа година испуњених просперитетом, Тигар jе 2009. био оболео од грчке грознице.

Заборављено, али занимљиво да је исте године Грчка била тек шеснеста на листи наjвећих светских дужника, док jе Ирска тада заузела прво место. Jедан аутор је тада Ирску упоредио с Титаником, а криза која се отворила, довела је до тога да 65.000 људи напусти Ирску 2009. године.

Државе Еурозоне и Међународни монетарни фонд одобриле су помоћ у вредности 85 милиjарде еура. Због тога су уведене одређене мере штедње, многи радници jавног сектора су изгубили посао, а власти су трпеле велике притиске и да повећаjу порезе, пошто су међународни посредници били незадовољни што ирске компаниjе имаjу бољи положаj од осталих кад jе у питању трговина на светском тржишту. 

Међутим, у страху од превеликог утицаја ММФ-а на државну политику, Ирска је спас и избављење пронашла у извозу. Њена ориjентациjа ка отвореном тржишту у наjвећоj мери спасила jе земљу од сценариjа кроз коjи данас пролази Грчка. Три године након добиjања кредита Ирска jе успела да обезбеди мали, али сигуран раст БДП-а, већу потрошњу и отварање нових радних места.

Ниво примања у Ирској у поређењу са другим земљама Европе увек је био сразмерно висок. Мере штедње су погодиле становништво са високим примањима, док су сиромашниjи били релативно заштићени. Шира jавност готово да ниjе ни осетила штедњу тако да протеста готово да ниjе било.

Пример Келтског тигра показује да штедња под одређеним условима и на кратак рок даје резултате. Међутим, решење не само за Грчку, већ и за нешто једноставније проблеме у којима су се нашле друге земље, па и Србиjа међу њима, јесте улагање и подстицање раста здравог дела привреде.

У сваком случају, за излазак из било које кризе пресудне су мере коjе неће занемаривати улогу становништва.

Текст: Јелена Бранковић

Незапосленост младих у свету представља велики проблем, на који међународне организације покушавају да укажу кроз креирање различитих стратегија и програма за запошљавање младих. Међународна организација рада предвиђа да ће незапосленост међу младима на глобалном нивоу 2017. године достићи 12,9 одсто.

У модерно доба, медији су одређене економске термине, попут незапослености, веома популаризовали. Међутим, пре тумачења економских показатеља, неопходно је сагледати метрику која је коришћена, као и употребљене варијабле. Уколико особа којој су презентоване одеређене бројке не зна ове детаље, остављен је велики простор за манипулисање чињеницама и навођење на погрешне закључке.

Прикривена незапосленост

Интуитивно, незапосленост је број људи у популацији који нема посао. Према дефиницији то је заправо популација која је радно способна, обично од 15 до 65 година, а која нема запослење. Стопа незапослености је проценат радно способне популације која нема посао у односу на укупан број радно способних. У Србији, према последњим мерењима ова стопа износи око 20%. Међутим, проблем је у начину мерења који је коришћен.

Међународна организација рада поставља стандард према којима се незапосленост мери. Према њиховој дефиницији стопа незапослености је проценат радно способне популације која константно тражи посао, заиста је на располагању и која је у тренутку мерења без посла.

Сва три критеријума морају бити испуњена. То заправо значи да показатељ од 20% не значи да је преосталих 80% радно способног становништва запослено. Дакле, из обрачуна стопе незапослености искључени су они који посао не траже уопште, они који посао не траже активно и константно, али и популација која је обесхрабрена и одустала је од потраге. Популација која жели посао, али је запала у меланхолију, представља ефекат који се назива прикривена незапсоленост.

У овом случају, можда би било рационалније приказивати стопу запослености. Стопа запослености је проценат радно способног становништва које има посао у укупном броју радно способних у једној популацији. Према Републичком заводу за статистику, стопа запослености у Србији се последње деценије креће између 30% и 40% и константно опада.

Постоје два начина прикупљања података о незапосленима. Први је коришћење евиденције Завода за запошљавање који је једноставан, изискује мале трошкове и доступност података је велика. Постоје, међутим, и бројна ограничења. Завод нема податке о особама које самостално траже посао, подаци су често застарели и нису ажурирани. Ова евиденција садржи само незапослене, а не укупну радну снагу. Такође је због различитих прописа немогуће упоређивати податке са другим земљама, као ни у оквиру земље по различитим раздобљима уколико су се прописи мењали.

Анкета узорка радне снаге други је метод прикупљања података. Он више одговара међународним стандардима па је могуће резултате упоређивати са другим државама. Упоредивост није баш потпуна због различитих питања и дизајна анкета као и различитог вредновања критеријума тражења посла. Проблеми се такође јављају код веродостојности одговора, репрезентативности узорака, а и трошкови поступка могу бити изузетно високи.

Упркос свим изнетим чињеницама, стопа запослености, као и стопа незапослености не говори много о стању привреде и економије једне земље. Неопходно је  сагледати комплетнију слику и узети у обзир демографске структуре.

Према пројекцијама проценат млађих од 15 година ће пасти са 14,4% на 11,7%,  док ће учешће старијих од 65 година порасти са 17,3% на 25,2%.  Удео најстаријих  од 80 и више година би се повећао са 3,5% на 7,8%, а просечна старост становништва у Србији би порасла са 42,1 на 46,5 година.Неизбежно је и смањење учешћа радно способног становништва  у укупној популацији, а пад ће бити од 3,0% до 8,2%.

(Не)одрживост пензионог фонда?

Према процени Светске банке, од 7,1 милион становника у Србији, радно способних је 4,6 милиона од којих је запослено свега 1,8 милиона људи. Од укупног броја запослених, чак 790 хиљада ради у јавном сектору.

Када је у питању старосна структура у нашој земљи пројекције нису најсветлије. Републички завод за статистику објавио је пројекцију броја становника у Србији за период 2011–2041. године  према којем ће се процес депопулације наставити.

Најугроженија група ће нажалост наставити да буду млади. Стопа незапослености међу омладином од 15 до 24 године у Србији је већа од 50% и према прогнозама наставиће да расте. Пад укупног броја радно способног становништва уз повећање стопе незаполсености и повећани број старе популације говори у прилог теоријама неких стручњака о неодрживости пензионог фонда.

Колико је осетљив и важан проблем незапослености види се према величини домино ефекта који изазива у привреди сваки пут када се промени. Проблем омладине која постаје све више апатична и незадовољна због недостатка нормалних услова за живот је веома опасан и може имати далекосежне ефекте. Лако се може ући у зачарани круг у коме се сиромаштво и беда преносе на наредне генерације.

Текст: Јелена Бранковић

Мало jе држава и поjединаца коjи су се храбро отиснули у воде експерименталне економиjе зарад дугорочне мисиjе чиjе су резултате успели далековидо да сагледаjу. У светлу децениjских економских криза, само донекле предвидљивог тржишта те монетарног система у чиjу се одрживост све чешће jављаjу сумње, радикализовати економску инфраструктуру читаве земље у наjмању руку подразумева енормну количину петље, а можда се и граничи са лудошћу.

Или, ипак, не?

Неке земље су свакако покушале да до тада неопробаним, експерименталним методама реанимираjу сопствене економиjе. Можда нису имале шта да изгубе. О томе да ли су успеле сведочи њихова тренутна ситуација, као и данашње репутације кључних актера у овим фундаменталним економским реконструкцијама. На исход ових експеримената су ставили сопствене каријере, али и будућност читавих нација. Анализа која је пред вама покушава да одговори на питање – да ли је вредело?                                                                                                                                                                                                                        

Н.Г.

&&&

Велика Британија

Процес приватизациjе се поjавио jош у доба Античке Грчке. Раних осамдесетих година двадесетог века, у Уjедињеном Краљевству почели су да се jављаjу проблеми у вези са jавним сектором и његовим регулисањем. Власт jе покушавала да одређеним мерама дође до решења, међутим уз низ других проблема ниjе било лако пронаћи излаз.

Тадашња влада распродаjе Jaguar, British Telecom, остатак Cable & Wireless и British Aerospace-а, као и Britoil и British Gas. Фокус jе преусмерен на приватизациjу предузећа коjа пружаjу основне комуналне услуге. Маргарет Тачер jе у то време вођа опозициjе коjа се снажно, кроз веома агресивне кампање залагала за подстицање приватног сектора.

Почетком 90-их, приватизациjа jавних предузећа се наставила. British Steel, British Petroleum, Rolls-Royce, British Airways, водовод и електросистем били су међу главнима за продаjу. Ове приватизациjе изазвале су озбиљан отпор јавности, вероватно довољно jак да спречи покушаj приватизациjе националних болница (NHS).

Компаниjе за производњу електричне енергиjе, Powergen и National Power, продате су 1996. године када jе приватизован и железнички систем у власништву до тада jавног предузећа British Rail.

Маргарет Тачер била jе против приватизациjе наjстариjе и jедне од наjдужих железнице на свету, коjу су касниjе многи описали као катастрофалан потез. Неке дестинациjе коjе нису биле исплативе потпуно су уклоњене, што jе довело до тога да су одређени делови ове земље постали одсечени од осталих.

Доласком на власт, Тачерова jе константно истицала да ће приватизациjа довести до побољшања квалитета услуга jавних предузећа, као и да ће цене услуга бити ниже jер ће слободно тржиште повољно утицати на читаву ситуациjу. Уочи светске економске кризе, извршена jе приватизациjа Краљевске Поште и националне здравствене службе NHS.

Након 2008. године, приватизована је британска Кладионица и планирана jе продаjа банке Northern Rock, као и осталих национализованих банака. Власт jе у неколико наврата наговестила како ће у понуди за продаjу бити и путеви, па чак и делови полициjе.

Продаjом државне своjине, посебно предузећа коjа су се борила са превеликим трошковима, државна благаjна се напунила. Влада и Челична леjди су успели да спроведу низ економских реформи. Повећан jе ПДВ, цена комуналних услуга и енергената, повећане су каматне стопе како би се смањила инфлациjа, смањен jе порез на приход и издваjање државе за образовање.

Већи проблеми су настали када jе током кризе приватни сектор постао у великоj мери ослабљен. Приватници нису били у стању да на прави начин воде ова предузећа а слободна рука тржишта ниjе обезбедила очекивано стање.

Чиле

На самом почетку двадесетог века, Чилеанска влада се нашла у тешкоj позициjи захваљуjући отварању Панамског канала. Дошло jе до пада у саобраћаjу у чилеанским лукама због алтернативних путева коjима се сада поморски саобраћаj могао кретати.

Државни приходи су значаjно опали. Чилеанска економиjа jе тада базирала око 70% целокупног извоза на трговини бакром. Како jе држава све више слабила, било jе све неопходниjе потражити алтернативе за излазак из лоше ситуациjе. Држава jе продала САД–у велики део фирми коjе су се бавиле рударством и покушала да опорави своjу привреду додатним капиталом из иностранства.

Међутим, временом се све већи утицаj САД–а на привреду Чилеа осећао и на другим пољима. Након Првог светског рата они су постали главни увозници робе за Чилеанско подручjе. Врло брзо економиjу ове земље преузела jе у своjе руке Велика Британиjа, поставши главни извор добара за Чиле.

Како jе економиjа ове земље већ дуже време била под утицаjем других сила а унутрашња политика ниjе вођена адекватно, дошло jе време да се предузму драстичне мере. Реформе су укључивале различите законе, почевши од оних коjи регулишу државни буџет до закона о банкама.

Након ових реформи, Чиле jе успео да обузда инфлациjу. Врло брзо су успели да добиjу и веома повољне кредите из иностранства, а дошло jе и до наглог пораста страних директних инвестициjа из многих држава.

Канзас

Кансас jе 2012. покушао jедну врсту фискалног експеримента. Влада jе желела да смањењем пореза на доходак побољша здравствено стање привреде. Гувернер Сем Бровнбек jе ову уредбу предложио уз обећање да ће она сигурно довести до економског процвата.

Проблем jе настао када остале политике нису усмераване у истом правцу. Очекивања и обећања да ће пореске олакшице помоћи ширењу и раду компаниjа, што ће резултовати несвакидашњим економским процватом, очигледно нису биле оправдане. Изгубљени профит држава ниjе могла да надокнади и нашла се у проблему.

Одлука о смањењу пореза, сама по себи, без одговараjућег прилагођавања осталих битних фактора, довела jе до заостаjања ове економиjе у поређењу са суседним државама. Држава jе запала у велики дефицит што jе изазвало домино ефекат, као што то по обичаjу бива кад jе у питању економиjа.

Текст: Јелена Бранковић*

Један студент филозофије је још у 18. веку почео да се интересује за узроке богатства и сиромаштва неких народа. Слободно тржиште је у данашње време врло распрострањен термин, мада већина људи који се не баве економијом немају знање о томе да је заправо баш он зачетник ове идеје.

Адам Смит је рођен у Шкотској, студирао је на Универзитету у Глазгову и представник је Британске школе економиста, који себе зову класичарима. Приликом посете Француској, након завршетка факултета, упознао се са тамошњим економистима и почео да се бави питањима која су повезана са овом науком.

Многи стручњаци сматрају да је био више филозоф него економиста, јер је изучавао моралну страну различитих догађаја свог времена. Залагао се за социјалну политику плаћања пореза, где сваки појединац треба да плати онолико колико може.

Његова књига „Богатство народа“ описује потпуно слободно тржиште као идеалан систем у ком сви могу доћи у најбољи могући положај водећи се принципом поделе рада. Појединац који се бави оним у чему је најбољи и најпродуктивнији оствариће много ниже трошкове и већу ефикасност од других који би се бавили овим послом, а за њега нису специјализовани.

То би у условима слободног тржишта, које није контролисано од стране државе, довело до већег просперитета целокупног друштва. Према Смитовом мишљењу, идеалан тржишни систем чине услови у којима је људима омогућено да несметано и самостално тргују како и колико желе. Водећи рачуна о сопственим интересима, производиће онолико колико се може продати. Понуда и тражња добара би се изједначиле и сви би дошли у тачку најбољег решења. У оваквим условима сви су мотивисани да буду предузимљивији и развијају своје идеје, па би тако настао велики број конкурената.

Борба за купце обезбедила би све боље и боље понуде и услове, и на крају резултирала формирањем најреалнијих цена. Међународна трговина би такође најбоље функционисала када би била ослобођена закона који спутавају развој овог сегмента економије. Због свега овога не постоје довољно добри разлози да се држава меша у процесе размене.

Либерализовано или слободно тржиште, које је само себи контрола, успостављено је у неким земљама у годинама које су уследиле. Пример изузетно слободног тржишта је САД, где већ годинама функционише Смитов систем „Невидљиве руке тржишта“.

Међутим, баш је са овог тржишта покренут ланац догађаја који су довели до светске економске кризе. Расподела богатсва и даље није онаква какву је Смит описивао. Сиромаштво је у великој мери заступљено, мање фирме се затварају, а као најмоћнији играчи на тржишту се јављају гигантске компаније.

Потпуно слободно тржиште је екстремни начин функционисања система, потпуно супротан од оног који је владао у доба социјализма. Економија је као врло млада наука склона константним променама и тражењу бољих начина за решавање проблема.

У последње време, популарно је становиште да овакви екстреми не могу да доведу до правог благостања свих. Француски економиста Тирол добио је Нобелову награду за излагање да смо превише занемарили улогу државе у функционисању привредних система. Одређеним политикама и мерама које не би довеле никога у бољу позицију наношењем штете осталима, могли би се у већој мери обезбедити фер услови трговине и рада.

Примарни задатак државе био би одржавање конкуренције, тј. што већег броја актера на тржиштима. Тако би се избегло да једна или неколико већих компанија добију превише моћи и саме диктирају одређене услове. Не би долазило до ситуација у којима јачи изгурају са тржишта мале субјекте и тиме сруше систем слободне конкуренције.

Дакле, према данашњим мишљењима економских стручњака, потребно је пронаћи право решење негде на пола пута.

ПИОНИРИ

Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?

* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.

Истражите више…

Текст: Јелена Бранковић

Како је могуће да обућа за децу често кошта више од оне за одрасле упркос знатно мањој количини материјала и потребног рада? Или зашто половина панталона, односно шортс кошта приближно колико и целе панталоне?

Модерна економија садржи мноштво сличних парадокса и необичних феномена. Но, још средином 18. века, отац савремене економске науке Адам Смит (на слици), уочио је овакве нелогичности тржишта. Поставио је важна питања о људском вредновању ствари покушавајући да објасни парадокс који је позтнат као „Вода и дијамант“.

На први поглед заиста делује чудно да више вредности дајемо нечему што нам није неопходно за живот у односу на воду без које можемо свега неколико дана.

Смит је овај феномен објаснио реткошћу дијаманта у односу на обилне количине воде. Самим тим су трошкови израде дијаманта већи као и људски осећај вредности нечега што није доступно свима.

Парадокс тиме није до краја објашњен јер постоје земаље које обилују дијамантима, где владају суша и велика тражња за водом, што не смањује цену дијамнта.

Разлог оваквих ситуација је компликована природа економске науке и бројност фактора који утичу на различите догађаје. Тражња за различитим производима или усугама често се формира на основу људских жеља, субјективних процена или тренутних непредвидивих околности.

У модерном добу један од најважнијих принципа је бити први и иновативан. Вероватно је по том принципу могуће објаснити како компанија Гугл зарађује више од свих америчких штампаних медија заједно.

Захваљујући све већем коришћењу интернета, читаност штампаних медија знатно је опала. Гугл је тако у првој половини 2012. имао приход од 10,9 милијарди долара, а све америчке медијске куће које се оглашавању у новинама и часописима зарадиле су 10,5 милијарди долара.

Занимљива чињеница из света моде је да је годишњи приход бразилске манекенке Жизел Бундшен око пет пута већи од десет најплаћенијих мушких манекена заједно. Она зарађује 42 милиона, док десет најплаћенијих манекена заједно за годину зараде 7,6 милиона долара.

Поређења ради, друга најплаћенија светска манекенка је Миранда Кер, која заради 7,2 милиона долара. Разлог оваквих неуједначених примања можда је већа тражња за женским моделима, мада је вероватније да се Жизел оволико издвојила одличним личним маркетингом и већим уложеним трудом и радом.

Кад је новац у питању, чудних феномена има на претак. Врло је тешко разумљива чињеница да материјал и израда кованог новца у многим земаљама кошта више од његове вредности када је у оптицају.

Светски медији су у новембру 2013. пренели да су италијански посланици веома незадовољни ценом израде кованица од једног евроцента која износи чак четири евроцента. Тако израда кованице од два евроцента коштала је 5,2 евроцента, а израда кованице од пет евроценти је коштала 5,7 евроценти.

Посланици су тврдили и да је по њиховим прорачунима Италијанска државна ковница од 2002. године потрошила 362 милиона евра на израду новчаница чија је вредност дупло мања. Велика Британија је одбила да изнесе податке о цени израде новчића од једног пенија. Овај проблем су многе земље због очигледних губитака решиле уклањањем кованица малих вредности. Неке од њих су Канада, Хонг Конг, Данска, Шведска, Аустија, Нови Зеланд, Сингапур итд.

Сигурно је да на формирање цена неких добара или нечијег рада утиче много различитих фактора. Због чешће потребе деце да промене обућу и неопходности да им се иста купи, цена је знатно већа него што би то на први поглед било логично. Чињеница да се нека одећа највише тражи у одређено годишње доба у великој мери разјашњава цену шортса у односу на панталоне.

Економски парадокси још су врло актуелна тема расправа међу економистима, а свакако и врло занимљива за размишљање.

Текст: Јелена Бранковић

Да нису само економисти Сједињених Америчких Држава стручњаци у овој области, подсетила нас је вест да је ове године Нобелову награду за економију добио Француз, Жан Тирол. Професор Универзитета у Тулузу, по примарном образовању инжењер, годинама се бави проучавањем економије у различитим сегментима, од банкарског и финансијског сектора до психолошких аспеката економије кроз математичке моделе, али користећи реалне и конкретне примере. Шведска краљевска академија доделила му је награду због значајног доприноса његових истраживања о тржишту рада са посебним освртом на концепт и утицај монопола.

До сада је међу економским стручњацима данашњице преовладавало мишљење да је најбољи метод регулисања тржишта заправо пустити да ствари теку својим током. Покушавали су да нађу решења за постојеће проблеме као што су раст незапослености или пад привредног раста кроз различите теорије и моделе, посматрајући тржиште као систем који сам налази најбоље решење. Термин „невидљива рука тржишта“ користи се у ситуацији где се држава у потпуности држи по страни и допушта учесницима да сами дођу до најбољих услова и решења у међусобном такмичењу, разменом и другим интеракцијама. Тако је глобални тренд постала иницијатива да се тржишта свуда у свету све више либерализују, да се укине било какав утицај држава или других институција на овај, наводно, савршено саморегулишући систем.

Тирол је један од малобројних економиста који је са мало другачијег аспекта посматрао економске ситуације које се данас дешавају. Гигантске компаније попут  Мајкрософта и Гугла, према Тироловом мишљењу, својим превеликим утицајем гуше мале компаније и предузетнике и експлоатишу остатак учесника на тржишту  чиме онемогућавају привредним системима да дођу у равнотеже где су сви на добитку. Истакао је да би државе требало да регулишу утицај ових монопола који су присутни на свим тржиштима и у свим областима, јер смо сви недавно били суочени са последњом финансијском кризом коју су узроковале банке, према речима овог нобеловца, “превелике да би пропале”, па су државе морале да их спашавају од банкрота. Последице тих догађаја још увек у великој мери осећамо.

Тирол се још у својим истраживањима спроведеним осамдесетих и деведесетих залагао за већу контролу од стране државе. Радом, за који је добио Нобелову награду, покушава да укаже да је могуће кроз разумевање функционисања неколико великих и јаких компанија разумети најбољи начин регулисања читавих индустрија. Одређене гране, саме по себи, имају тенденцију да постану монополистичке због превеликих почетних трошкова или разних баријера, што овај француски економиста не сматра лошим, али уз државну помоћ мањим компанијама како би се ипак обезбедио одређен ниво конкуренције.

Колико год да се чини једноставно, регулација је прилично сложен процес, посебно у условима које овај 61-годишњи доктор економије описује као неопходне да бисмо успели на прави и одрживи начин да се извучемо из економске кризе. Познато нам је да се у ранијим периодима, пре настанка потпуно либералних и слободних тржишта, држава превише мешала у послове и то је доводило до неефикасности читавог система. Због тога је ово веома осетљив терен који се мора добро испитати пре примене стриктних правила.

Није сигурно да ли је истина увек на пола пута, у овом случају између потпуно регулисаног и потпуно слободног тржишта, али предлози за побољшање тренутно лоше економске ситуације су смањење утицаја „великих играча“ и подстицање иновација. То би довело до бољих исхода за цело друштво и осигурало би будућност наредним генерацијама, колико се то може осигурати у непредвидљивим условима у којима је доминантан тренд константних и брзих промена, на које се мора реаговати брзо. Да би се овако утицало на тржишни систем, потребне су јака држава и добро одрађене стратегије утицаја на систем како не би дошло до тога да предузетници клону духом и изгубе мотивацију за реализацију нових идеја.

Тиролу се награда од око 878.000 евра уручује 10. децембра у Стокхолму.

Нобелове награде за 2014. годину

Нобелова награда за физику: Исаму Акасаки, Хироши Амано и Шуџи Накамура, за откриће плавих ЛЕД диода.

Нобелова награда за хемију: Ерик Бетзиг, Стефан Хел и Вилијам Моернер, за развијање флуоресцентне микроскопије високе резолуције.

Нобелова награда за медицину: Џон О’Киф и Едвард Мосер, за откриће ћелија које чине део мозга задужен за координацију.

Нобелова награда за књижевност: Патрик Модијано, за своја дела.

Нобелова награда за мир: Кајлаш Сатијарти и Малала Јусафзаи, за борбу против искоришћавања деце и борбу за дечје право на образовање.

Истражите више о Нобелу 2014.