За Данијелу Вучићевић, в.д. дирек­тора Центра за промоцију науке, Европска ноћ истраживача је много више од пројекта: нераскидиво је повезана са њеним личним и професио­налним развојем. У организацију манифе­стације се први пут укључила као студент­киња Биолошког факултета и научна кому­никаторка ЦПН-а 2015. године. Иако је од тада прошло много времена и даље се јасно сећа ентузијазма и радости које је осетила:

„Непосредан контакт с људима, њи­хова радозналост и узбуђење пред на­учним експериментима оставили су сна­жан утисак на мене.

Европска ноћ истраживача за мене представља фасцинантан простор сусрета науке и публике — догађај који показује да наука може бити жива, забавна и дос­тупна свима.“

Након основних студија, Данијела је уписала мастер студије из области генетичког инжењеринга и биотехнологије на Институту за молекуларну генетику и ге­нетички инжењеринг Универзитета у Бео­граду. Мастер је одбранила 2016.

Током година, мењале су се и њене улоге у ЦПН-у, а са њима и Данијелина перспектива на Европску ноћ истраживача:

„Као координаторка, схватила сам коли­ко је комплексна организациона и ме­ђусекторска сарадња потребна да би један овако велики догађај функционисао на локалном и националном нивоу. Тада сам почела да гледам Европску ноћ истраживача као инструмент јавне политике – као прилику да се изгради системска веза између научне заједнице и друштва.

Данас, из угла директорке, гледам на Европску ноћ истраживача као на стратешку манифестацију која рефлектује нашу институционалну мисију, али и простор у ко­јем развијамо нове формате комуника­ције, градимо поверење у науку и осна­жујемо грађане да се активно укључе у научне процесе.“

У сржи ове манифестације је научна ко­муникација, сложено и променљиво поље које захтева флексибилност, интердисципли­нарну сарадњу и континуирано преиспити­вање метода, мотива и публике, каже Данијела:

„Управо зато верујем да увек постоји простор за боље деловање – и у органи­зацији, и у приступу, и у личном развоју. Та свест о потреби за учењем ме и данас покреће. У том смислу, мој професионал­ни пут и развој саме Европске ноћи истра­живача су испреплетани. Она је расла са мном – и ја са њом.“

Центар за промоцију науке се актив­но укључио у организацију и реализацију Европске ноћи истраживача 2012. године, на позив тадашњег координатора за Срби­ју – Факултета техничких наука Универзите­та у Новом Саду. Од тада до данас ЦПН постаје редован партнер, да би у периоду 2020–2023. стекао улогу коор­динатора кроз пројекте ReFocuS 3.0 (про­грам: Хоризонт 2020) и ReFocuS Art (програм: Хоризонт Европа).

„Као национална институција за промо­цију науке, препознали смо Европску ноћ истраживача као прилику да дугорочно развијамо јавну свест о значају истражива­ња, подигнемо научну писменост и оснажимо дијалог између научника и гра­ђана.

У том духу, ЦПН је кроз године пре­узео вишеслојну улогу – од организатора и домаћина централних догађаја до стра­тешког партнера који подржава развој ло­калних капацитета путем грантова и са­радњи са универзитетима, институтима и невладиним сектором кроз мрежу науч­них клубова“, каже Данијела.

Током свих ових година, ЦПН се на Европској ноћи истраживача представљао иновативним форматима – мултимедијал­ним изложбама, научним шетњама, ви­део-серијалима, експертским панел-диску­сијама и програмима који на најразличитије начине повезују науку са културом, образовањем, друштвеним изазовима и променама. Циљ је био и остао исти, каже Данијела, „да трансформишемо начин на који грађани перципирају науку“.

„Теме пројекта из године у годину пратиле су свет који се мења и науку која је паметна, трансформишућа, антиципирају­ћа, костваралачка и која одговара на ис­тинске потребе друштва. Чврсто верујем да је Европска ноћ истраживача постала много више од догађаја – она је плат­форма кроз коју стварамо трајну повеза­ност између научне заједнице и друштва. Посматрам ову иницијативу као кључну тачку синергије између националне науч­не стратегије и европских интеграција у области научне комуникације – и поносна сам што ЦПН у томе има водећу улогу, али и простора да унапреди свој анга­жман.“

Европска ноћ истраживача окупља огроман број партнера из науке и акаде­мије из земље и света, омогућавајући проток и размену идеја и искустава на међународном плану. Ова манифеста­ција је уједно и прилика да се истраживачи и научници повежу са најширом заједницом и приближе им свој научни ентузијазам, ка­же Данијела.

Уз то, она је велики покретач и инспира­ција свим генерацијама, без обзира на то да ли су у науци или не.

„Европска ноћ истраживача ме сваке године подсети зашто радимо то што ради­мо — јер када видите дете које први пут кроз микроскоп гледа ћелију, средњош­колца који поставља озбиљна питања о ве­штачкој интелигенцији, или родитеље који изно­ва откривају свет науке заједно са сво­јом децом, тада знате да сте на пра­вом путу.“

Захваљујући Центру за промоцију на­уке и развоју мреже научних клубова, Европска ноћ истраживача се од 2016. године организује у чак 20 градова ши­ром Србије. На тај начин је наука децен­трализована, постала је доступна свима, а не само житељима великих градова. Науч­ни клубови у градовима широм Србије пру­жају веома значајну локалну перспекти­ву, јер пружају аутентичне садржаје, каже Данијела:

„Током обилазака научних клубова у самој Ноћи истраживача, тим Центра за промоцију науке и ја имали смо прилику да видимо колико ентузијазма, посвећености и креативности постоји у мањим средина­ма — и колико то може да промени локал­ну динамику у правцу знања, сарадње и иновација.“

Када је реч о будућности Европске ноћ истраживача, Данијела је сигурна да ће се она све више развијати као платформа за активно укључивање грађана у научне процесе и да ће наставити да буде мост између науке и најшире јавности.

„Верујем да ће Ноћ истраживача и у будућности остати снажан симбол отворе­не, инклузивне и доступне науке.

Из перспективе Центра за промоцију науке, видим ову иницијативу као простор за даље иновације — било кроз нове фор­мате (дигиталне, хибридне, уметничке), било кроз дубљу интеграцију са образов­ним системом и локалним заједницама. Улога младих у свему томе биће пре­судна, и зато желимо да их у још већој мери укључимо не само као посетиоце, већ и као активне учеснике и ствараоце програма.

Лично, надам се да ћемо сви заједно — научне институције, медији, образовни систем, доносиоци одлука — наставити да развијамо ову манифестацију као јавно добро. Јер Ноћ истраживача није само до­гађај, она је вредносна порука: да на­ука припада свима, и да свет који делимо можемо градити само ако га разумемо.“

Разговарала: Ивана Николић

Андреј Савић је електроинжењер и научни саветник на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је на истом факултету, на смеру за биомедицинско инжењерство. Још као студент основних студија, Андреј је започео истраживачки рад кроз учешће на научним пројектима, како каже, „захваљујући подстицају и подршци својих професора“. То га је подстакло да касније упише докторске студије у области неуроинжењеринга, који је и данас главни фокус његовог научног интересовања. Андреј је нарочито активан у истраживању и развоју иновативних мозак–рачунар интерфејс (BCI) система, и досад се бавио системима за моторичку и сензорну рехабилитацију након можданог удара. Радио је и на развоју асистивних BCI технологија за подршку особама са амиотрофичном латералном склерозом, био је укључен у истраживања у области мигрене, а бавио се и когнитивном психологијом и неуроергономијом, посебно у контексту мерења пажње, когнитивног оптерећења и оптимизације интеракције човек–машина.

У интервјуу за Центар за промоцију науке, Андреј Савић говори о научноистраживачком раду у области неуронаука и неуротехнологија и његовој примени, иновацијама у овим областима у земљи и иностранству, као и о важним пројектима на којима је учествовао.

Андреј, ви се од 2009. године активно бавите научноистраживачким радом у областима неуронаука и неуротехнологија, посебно системима за мозак–машина интерфејс примењеним у доменима неурорехабилитације/неуромодулације. Да ли можете да нам кажете нешто више о свом раду на овим пољима, поготово о његовој практичној примени?

Неуроинжењеринг је мултидисциплинарна област која спаја инжењерство, неуронауке и медицину, а мој фокус је на развоју система који мере мождану активност и користе те информације за управљање уређајима или у сврху неурорехабилитације. Мој допринос овој области је, пре свега, инжењерски, у развоју напредних алгоритама за обраду можданих сигнала и њихово декодирање помоћу вештачке интелигенције. Ти алгоритми омогућавају препознавање информација које су „сакривене“ унутар комплексних образаца електричне активности мозга, као што су нечија намера да покрене руку или да обрати пажњу на одређени стимулус. Ове мождане сигнале можемо мерити неинвазивним постављањем електрода на површину главе, што је већ стандардна клиничка техника електроенцефалографије – ЕЕГ. Тако настаје директан интерфејс између мозга и рачунара (енгл. Brain–Computer Interface – BCI), који омогућава кориснику да управља уређајима искључиво менталним фокусом, без ангажовања мишића. Практична примена ове технологије посебно долази до изражаја код пацијената са оштећењем моторичких функција, попут особа које су претрпеле повреде кичмене мождине, мождани удар, или болују од неуродегенеративних обољења као што су амиотрофична латерална склероза (АЛС), мултипла склероза или Паркинсонова болест.

Пацијенти који болују од АЛС-а представљају посебно осетљиву и важну популацију за коју су овакви системи од изузетног значаја. Ова болест доводи до прогресивног губитка свих моторних функција, док когнитивне способности остају очуване, што доводи до стања у којем су особе практично „закључане“ у свом телу. У таквим случајевима, BCI системи могу представљати једини вид комуникације и интеракције са околином. Поред тога, ове методе налазе ширу примену у области проучавања можданих функција и когнитивних процеса, укључујући процену менталног замора, когнитивног оптерећења и друге аспекте психолошке евалуације.

За развој и тестирање овако сложених уређаја није довољна само добра идеја или експертиза из једне области, неопходна је блиска сарадња стручњака из различитих дисциплина. Пројекте сам реализовао у партнерству са истраживачима из Данске, Немачке, Финске, Шпаније, Велике Британије, и посебно ми је важно што су на тај начин Универзитет у Београду и ЕТФ постављени на светску мапу институција које активно доприносе развоју мозак–рачунар интерфејс технологија и савременог неуроинжењеринга.

Када говоримо о неуротехнологијама, морамо да поменемо и компанију Неуралинк Илона Маска, која је почетком 2024. саопштила да је уградила бежични мождани чип код неколико пацијената добровољаца. Шта све омогућава овај чип, да ли је опасан по човека, и где нас – као човечанство – може довести?

Неуралинк чип мери електричну активност мозга директно из можданог ткива помоћу ултратанких нити које се уграђују у моторне зоне коре великог мозга. Те информације се затим бежично преносе до спољашњег рачунара и могу се користити за управљање уређајима, на пример, за померање курсора на екрану, менталну контролу видео-игара и других софтверских алата, писање порука уз помоћ вештачки генерисаног говора или за управљање роботским рукама. Овакав уређај може имати огроман значај за особе са најтежим облицима парализе, јер им враћа могућност интеракције са светом.

Ризици, наравно, постоје, јер се ради о инвазивној процедури. Свака хируршка интервенција носи ризик од инфекција, отока, упала и потенцијалног оштећења ткива. Електроде се такође могу прекинути или мигрирати током времена, а иако се користе биокомпатибилни материјали, мозак може формирати ожиљно ткиво око електрода, што дугорочно утиче на квалитет сигнала. Додатно, систем може погрешно интерпретирати мождане сигнале, што може довести до нежељених радњи, попут ненамерног покретања роботске руке. Међутим, за пацијенте којима ниједан други облик помоћи није доступан, однос ризика и користи може бити прихватљив. Технологија сама по себи није „опасна“, али њен развој мора пратити јасан етички и регулаторни оквир.

Постоји и теоријска забринутост да би се у будућности могло манипулисати системима који су директно повезани са мозгом, иако је то за сада у домену научне фантастике. Такође, важно је нагласити да читање мисли, какво често виђамо у фикцији, није могуће; чип не зна шта особа мисли, већ само препознаје, на пример, да је особа желела да покрене десну руку.

BCI технологије нуде огроман потенцијал за помоћ особама са тешким неуролошким оштећењима, али истовремено носе комплексне медицинске, техничке, етичке и друштвене изазове. Управо због потребе за одговорним приступом, имао сам част да будем позван као члан панела експерата у оквиру међународног Центра за неуротехнологије и право, који окупља стручњаке из области неуронаука, технологије, права и етике, са циљем да се активно обликују регулативе и етички оквири за развој неуротехнологија на глобалном нивоу. Ово, пак, није први пут да је неки имплантат убачен у људски нервни систем.

Један од најпознатијих примера је експеримент из 1998. године, када је професор Кевин Ворвик са Универзитета у Редингу уградио мали електронски имплантат у нерв своје руке. Колико је наука напредовала за ових 27 година – шта је то што је професор Ворвик могао да уради 1998, а шта можемо да очекујемо од Маскових чипова 2025. и у годинама које долазе?

Професор Ворвик је један од пионира експерименталне примене имплантата код људи, али су тадашњи системи били ограничени мањим бројем електрода, кабловском повезаношћу и основним функционалностима.

Важно је нагласити да развој имплантабилних неуротехнологија почиње много пре компаније Неуралинк. Ова област има иза себе више од 25 година постепеног развоја, заснованог на темељном раду бројних истраживачких тимова и универзитетских лабораторија. Још током деведесетих и раних двехиљадитих, пионирски експерименти на животињама, а затим и на људима, омогућили су снимање и интерпретацију мождане активности у реалном времену. BrainGate систем је један од најпознатијих примера, успешно је тестиран од 2002. код пацијената са парализом, омогућивши им управљање рачунарима и роботским рукама још пре две деценије. Synchron је још једна значајна компанија у овом пољу, позната по томе што развија минимално инвазивне имплантате који се пласирају кроз крвне судове попут стента и на тај начин мере мождану активност. Њихова технологија је већ тестирана на људима и одобрила ју је америчка Управа за храну и лекове (ФДА) за клиничка испитивања.

Данас, захваљујући напретку у микроелектроници, биокомпатибилним материјалима и методама вештачке интелигенције, савремени системи укључују хиљаде електрода, омогућавају бежични пренос података и обраду сигнала у реалном времену. Неуралинк у том контексту не доноси нову идеју, већ развија сопствену високоинтегрисану техничку платформу, која представља значајан инжењерски искорак, посебно у смислу прецизности имплантације, минијатуризације и потенцијалне шире примене. Оно што пре 25 година није било могуће ван лабораторије, данас постаје потенцијално доступно у свакодневном животу особа са неуролошким оштећењима. У домену моторичких протеза очекује се да корисници, уместо управљања мишићима или спољним сензорима, могу директно покретати рачунарске софтвере и роботске системе искључиво помоћу можданих сигнала.

Ви сте пре неколико година руководили пројектом HYBIS, који је за циљ имао развој иновативног прототипа уређаја за рехабилитацију функција руку након можданог удара. Можете ли да нам приближите сам пројекат и његове резултате?

Пројекат HYBIS је успешно прошао евалуацију на првом јавном позиву Фонда за науку Републике Србије, намењеном изузетним идејама младих доктора наука. Изабран за финансирање у високо компетитивном процесу, са укупном пролазношћу од око 10%. Циљ HYBIS-а био је развој потпуно нове класе терапијских уређаја за неурорехабилитацију, усмерених на опоравак сензорне функције руку, пре свега осећаја додира, што је аспект који је често занемарен у стандардним терапијама, а кључан је за квалитет покрета и укупну функционалност руке. У оквиру пројекта развијен је прототип тзв. тактилног BCI система, који користи мождане сигнале да у реалном времену препозна на који је подражај пацијент фокусирао пажњу док прима електротактилне стимулусе на подлактици. Другим речима, док особа прима благе електричне импулсе на различитим местима на руци, систем мери мождану активност путем ЕЕГ-а и покушава да открије да ли је пажња усмерена на одређени подражај. На тај начин систем не само да стимулише сензорну обраду, већ и објективно квантификује ангажман пацијента током терапије. У експериментима са пацијентима који су претрпели мождани удар постигнута је тачност детекције пажње између 70% и 100%, користећи само једну ЕЕГ позицију електроде, што је изузетно обећавајуће за клиничку примену.

Захваљујући овом приступу, HYBIS представља нову генерацију рехабилитационих система који не функционишу „наслепо“, већ се адаптирају у реалном времену индивидуалним потребама корисника, његовој пажњи, ангажовању и неуролошком одговору. Укратко, развијен је систем који не само да стимулише мозак, већ га и „ослушкује“, чиме рехабилитација постаје персонализованија и, што је најважније, потенцијално ефикаснија. Ово је први познати систем који уводи тзв. top-down приступ у сензорну рехабилитацију, у којем се терапијски ток персонализује на основу мождане активности пацијента.

Паралелно с тим, развијени су савремени алгоритми засновани на вештачкој интелигенцији, као и нове електростимулационе методе које омогућавају компактну и робустну примену у стварним условима, уз високу прецизност детекције и могућност скраћивања трајања терапије. Овакав приступ не само да унапређује ефикасност опоравка, већ и отвара врата новој генерацији BCI система у медицини, онима који узимају у обзир пажњу, мотивацију и активно учешће самог пацијента у терапији.

Пројекат је реализован кроз блиску сарадњу инжењера и клиничара, а у њему је учествовало пет истраживача из три научноистраживачке институције: Електротехничког факултета Универзитета у Београду, Иновационог центра ЕТФ-а и Медицинског факултета Универзитета у Београду. Тестирања система спроведена су у Клиници за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“, чиме је обезбеђена повезаност између техничког развоја и стварних потреба пацијената. Из пројекта HYBIS проистекла су четири научна рада објављена у престижним међународним часописима, а резултати су представљени на бројним научним скуповима од универзитета у Њујорку до Хонгконга, преко земаља Европске уније. Ипак, можда највеће међународно признање дошло је 2024. године, када је HYBIS изабран међу 12 финалиста за годишњу награду BCI Award, у конкуренцији од преко 80 пројеката из целог света, која се сматра најзначајнијим глобалним признањем у области мозак–рачунар интерфејса.

Пројекат је донео и један нови приступ неурорехабилитацији. Где је он данас, неколико година након завршетка пројекта? Да ли се овај уређај користи у Србији или иностранству?

HYBIS је као истраживачки пројекат дао врло охрабрујуће резултате, али је, као и многе друге научне иновације, сада на прекретници, између лабораторијског прототипа и комерцијално примењивог уређаја. Следећи кораци укључују додатна клиничка испитивања са већим бројем пацијената и развој верзије уређаја која би била једноставна за употребу у клиничкој или кућној пракси.

Иако се уређај још не користи као део стандардне терапијске праксе, методологија и техничка решења развијена у оквиру HYBIS-а су детаљно документовани у научним радовима и доступни истраживачима и развојним тимовима за даља унапређења и примену. Осим тога, поједини принципи и софтверски алати из HYBIS-а већ се користе и у другим истраживачким и развојним пројектима, како у Србији тако и у иностранству.

Резултати, принципи и приступи успостављени током пројекта HYBIS већ инспиришу нове правце примене, укључујући развој асистивних технологија и комуникационих система за особе са АЛС-ом, примену у области дијагностике и разумевања мигрене, и друге домене где су когнитивна и сензорна обрада релевантне, као што је неуроергономија. Следећи изазов је да кроз сарадњу истраживача, лекара и индустрије ова технологија изађе из оквира прототипа и постане доступна тамо где је најпотребнија, у животима пацијената.

Ауторка је дипломирала новинарство. Као стипендиста Еразмус Мундус програма део студија провела је на Универзитету Гронинген у Холандији. Новинарством се професионално бави од 2014. године.

Панелисти су истакли да вештачка интелигенција има широк спектар примена у развоју и тестирању лекова, као и да пружа напредне алате за анализу сложених биолошких података и убрзавање истраживачких процеса. Све ово води ка бољим исходима лечења и побољшању здравља пацијената. 

„У неким случајевима одговара на питања на која нисмо могли добити одговор без њега, а у другим убрзава и појефтињује процес доласка до тог одговора“, рекао је Никола Тешић, биоинформатичар из компаније Velsera. 

Тешић је објаснио да вештачка интелигенција омогућава виртуелно испитивање огромног броја молекула, предвиђајући њихова фармаколошка својства и интеракције са циљним протеинима:

„На ове начине се убрзава идентификација потенцијалних кандидата за лекове и смањују се трошкови развоја, скраћујући време потребно за долазак нове терапије до пацијената.“

Вештачка интелигенција има велику примену и у клиничким студијама, када се користи да потпомогне селекцију адекватних пацијената. Такође, у даљем развоју лека, коришћењем њених алгоритама могуће је ефикасно интерпретирати велике скупове генетичких информација, што помаже у идентификацији нових терапијских мета и разумевању болести на молекуларном нивоу, истакао је Тешић.

„На примерима неких од пројеката на којима сам ја радио, вештачка интелигенција ми је омогућила да предвидим реакције на лекове на основу експресије гена пре него што је лек дат пацијенту, као и да идентификујем биолошке процесе на које лек утиче кроз анализу протеомских података чак и у случајевима малог броја доступних узорака. 

У другим пројектима, постојећи алати који се ослањају на вештачку интелигенцију учинили су да лако дођем до одговора о томе да ли је лек адекватан за пацијента директно на основу његовог ДНК, замењујући комплексан лабораторијски процес у ком би било неопходно да експерт да тај одговор за сваког индивидуалног пацијента.“

Када је реч о коришћењу здравствених података за потребе научних истраживања у Србији, оно је у ранијем периоду било засновано на појединачним сарадњама између научних и здравствених институција, односно није било системског правног оквира који би регулисао поновну употребу података, објашњава др Бранислава Гемовић, програмска менаџерка у Центру за четврту индустријску револуцију. У октобру 2023. године усвојен је Закон о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства, који је отворио пут ка систематичној и ефикаснијој употреби здравствених података у сврхе истраживања.

„Овим законом је дефинисано да је поновна употреба података из здравства, у сврху истраживања и развоја науке, могућа по претходно прибављеној сагласности лица и одобрењу етичког одбора научноистраживачке организације, високошколске установе или здравствене установе која спроводи истраживање. Поновна употреба анонимизованих и псеудонимизованих података врши се на основу одлуке Тела за коришћење података, односно етичког одбора здравствене установе која је руковалац података. 

Такође, овим законом је правно успостављен Регистар генетичких и биомедицинских података, као платформа преко које је омогућено истраживачима да аплицирају за приступ генетичким и здравственим подацима, а и сам приступ ће се омогућити кроз Регистар, наравно уз сагласност лица на које се подаци односе, односно одлуку Тела за коришћење података,“ каже др Гемовић.

Она објашњава да се у наредним месецима очекује израда и усвајање Правилника о ближим условима и начину вођења Регистра, који ће детаљније дефинисати и рад Тела за коришћење података, затим оснивање овог тела и успостављање Регистра, који би требало да буде у Државном дата центру у Крагујевцу.

„Ово су предуслови који ће омогућити имплементацију Закона, тј. безбедну и одговорну употребу здравствених података у научним истраживањима“, закључила је др Бранислава Гемовић.

Анализом доступних података путем алата вештачке интелигенције бави се компанија Diffine, чија је извршна директорка Ивана Микић. Diffine превасходно помаже биотехнолошким и фармацеутским компанијама да унапреде разумевање својих  највреднијих података применом најновијих достигнућа из домена дубоког учења и  вештачке интелигенције. Микић објашњава шта је оно што њена компанија конкретно ради:

„Рецимо, из мултиплексираних слика ткива можемо анализом туморског микро окружења квантификовати ефективност имунотерапије. Даље, анализом ефеката тестираних молекула на биомаркере (мишева) можемо открити које особине тих молекула доприносе токсичности. 

Највећи изазови су увек квалитет и количина података,“ закључује Микић.

„Велики је успех наше државе то што имамо квалитетне и амбициозне, паметне жене које су одабрале каријеру у науци. Ова награда представља велики подстицај и мотивацију за све наше девојчице и девојке да се баве науком. Нашој науци треба што више жена.“

Национална признања део су међународне иницијативе L’Oréal-UNESCO „За жене у науци“, која је основана 1998. Када је о Србији реч, програм је покренут 2010. године, па је до данас на конкурсу за Национална признања учествовало више од 700 младих научница. Председник Комисије Републике Србије за сарадњу са УНЕСКО-oм проф. др Горан Милашиновић рекао је присутнима у Влади Републике Србије да је неопходно створити окружење у којем таленти могу да расту и да се развијају и тиме доприносе општем напретку и бољитку. Истакао је и значај родне равноправности у науци, поготово у пољу вештачке интелигенције. 

„Чак и данас је само једна од три истраживача у свету жена, а тај број пада на скоро једну од десет у сектору вештачке интелигенције, што резултира бројним родним предрасудама када је реч о технологијама у настајању. Унапређење родне равноправности у науци је такође и циљ партнерства између УНЕСКО-а и Фондације L’Oréal на глобалном нивоу.“

Oвогодишње добитнице ласкавог признања – Ана Худомал, Милка Малешевић и Сандра Вељковић – у разговору за Центар за промоцију науке кажу да награда представља велику сатисфакцију, да је она прилика за стицање нових контаката и повећање видљивости, али и знак вредновања резултата и велики подстицај за будућа истраживања.

За Сандру Вељковић ова награда представља „значајно достигнуће, али и доказ да сваки напоран и истрајан рад доноси резултате“.

„Мада сам апсолутно свесна да је конкуренција веома јака, јер су у питању врхунски истраживачи и изузетни пројекти, као и да су све пријаве сигурно квалитетне, негде у себи сам се надала овом признању. И некако је награда додатно оснажила тај осећај постигнућа. Истакла бих да сама додела награде, као и њено представљање широј јавности, за мене има изузетно мотивациони ефекат. То је потврда да је досадашњи труд препознат и да је пут који сам изабрала исправан.“

Милка Малешевић, са друге стране, каже да иначе не мисли много о наградама, али да јој је признање „За жене у науци“ посебно драго „јер је комисија за доделу награде препознала и вредновала оно чиме се ја бавим, а то је молекуларна микробиологија.“

Ани Худомал је посебно важно то што је добила признање за фундаментална истраживања која немају одмах очигледну примену, због чега су неретко недовољно препозната у друштву:

„Захвална сам што су резултати мојих истраживања примећени и што је награђен уложени труд и рад. Такође, ово је и прилика да се скрене пажња на науку и да се јавности приближе нова  истраживања.“

Све три саговорнице Центра за промоцију науке кажу да се у свакодневном бављењу науком сусрећу са великим изазовима, као и да овај посао захтева одређене жртве – поготово код жена.

„Треба имати у виду да бављење науком изискује велика одрицања, док вам са друге стране даје огромну слободу и личну сатисфакцију. Изазови на које наилазимо су најчешће материјалне природе. Сматрам да су код нас неопходна много већа улагања у науку, што подразумева улагање у набавку опреме, улагање у стручно усавршавање и побољшање материјалног положаја научних радника“, објашњава Милка Малешевић.

Говорећи о положају научница у Србији и шире, Худомал – која је и мајка једногодишњег детета – каже  да се жене сусрећу са веома специфичним изазовима у научној каријери, и да је балансирање између породице и професионалних обавеза, које веома често укључују путовања и усавршавања ван земље или места становања, веома тешко. 

„Нека истраживања показују да је управо овај несклад између приватног и пословног живота један од главних разлога зашто жене често напуштају науку у средњој фази каријере. Ипак, и поред свих изазова могуће је успешно се бавити науком и истовремено одгајати породицу, што видим и на примеру других научница из мог окружења. За то је потребно добро планирање, али и доста одрицања у обе сфере живота. Морам такође да поменем да сам имала срећу што је моја породица још од детињства подстицала моју радозналост и креативност, а имала сам и добар пример код куће пошто је моја мајка универзитетски професор и бавила се научним истраживањима у области медицине. Због тога никада нисам ни помислила да је наука мушки посао нити да су високообразоване и амбициозне жене које имају породицу нешто необично. Међутим, не расту све девојчице у таквом окружењу и важно је да виде примере успешних жена у науци, па се можда и оне одлуче за ову професију“, каже Худомал.

„За жене у науци“

Циљ овог програма је да широм света подржи изванредне жене истраживаче, које својом посвећеношћу, достигнућима и визијом доприносе напретку науке и друштва у целини. Програм ради и на смањењу различитих препрека са којима жене у науци диспропорционално сусрећу. У Србији се у оквиру овог програма већ четрнаест година, заједно са Комисијом Републике Србије за сарадњу са УНЕСKО-oм, Министарством просвете, науке и технолошког развоја и компанијом L’Oréal Балкан, награђују најбоље младе научнице, како би наставиле своје професионално усавршавање и развој науке у Србији. Наредни, петнаести циклус програма Националног програма „За жене у науци“ почиње 1. јануара 2025. Конкурс за подршку научноистраживачким пројектима је намењен младим научницама у Србији, до 35 година живота, које су уписале или завршиле докторске или постдокторске студије у области природних наука.

Неки од сценарија обрађени у Каталогу су: ,,Чињeнице и митови о клими”, ,,Истраживање климатских промена и решења која пружа соларна енергија”, ,,Биодиверзитет и климатске промене”, ,,Дијета за планету Земљу”, ,,Утицај климатских промена на Буру, здрави ветар Јадранског мора” итд.

,,Ови сценарији, који користе интердисциплинарни приступ, покривају широк спектар тема везаних за образовање о климатским променама, па је сама публикација подељена у четири одељка: наука о клими; eкосистеми и биодиверзитет; изградња отпорности; и одрживи начин живота. Сваки сценариј садржи конкретне примере, активности и ресурсе, и нуди наставницима у основним и средњим школама драгоцене идеје и смернице за спровођење активности повезаних са климатским променама, како на нивоу учионице, тако и на нивоу школе,” наводе аутори Каталога.

У протеклих неколико месеци, пилот-наставници су заједно радили на развоју сценарија учења. Они су учествовали на радионицама за наставнике на национaлном нивоу, које су довеле до креирања неколико интегрисаних сценарија учења о климатским променама – најмање 5 по партнерској земљи. Ови сценарији су потом неколико пута тестирани, модификовани и анализирани, а спроведене су и различите евалуације као и валидација, која је била од огромног значаја: 

,,Фаза валидације пружила је увид у искуства наставника са материјалима. Према њиховим речима, ученици су уживали у активностима и били су веома ангажовани током њихове реализације. Наставници су запазили да су ученици много научили кроз Carbon Act сценарије учења, а учешће у пројекту ојачало је свест о глобалним климатским изазовима и побољшало ангажовање на школским часовима,” наводе аутори.

Сваки од 23 сценарија има сличну структуру. Ученици заједно са својим наставницима учествују у пројекту, и до закључака долазе кроз дебате, интерактивне активности и експерименте. Дате су и кључне речи, као и објашњење за ученике којих разреда је сценарио намењен, на који начин може бити интегрисан у наставни план и шта су главни циљеви, као и шта је оно што до краја сценарија ученици треба да науче. Сваки сценарио нуди и следеће: опис активности, које трендове у учењу прати, које вештине за 21. век развија, и начин оцењивања.

Циљ пројекта Carbon Act је да оснажи наставнике широм Европе да делотворно интегришу образовање о климатским променама у своје учионице. Пројекат координира European Schoolnet, а спроводи се у сарадњи са партнерима из Пољске (Институт за геофизику, Пољска академија наука), Србије (Центар за промоцију науке) и Шведске (Регион Гетеборга). Пројeкат је званично почео 1. јануара 2023, а завршава се 31. децембра 2025. године. 

Када је о Србији реч, у овом тренутку су примарна циљна група за овај каталог средње пољопривредне школе широм земље, које од претходне године имају изборни предмет Климатске промене у пољопривреди, али без адекватне литературе. Поред пољопривредних школа, наставници природних и изборних предмета, попут Примењене науке и Чувари природе, могу користити ове ресурсе у свакодневној настави. 

Синоћ је у Научном клубу Центра за промоцију науке одржан панел под називом „Немој да ме прецрташ: AI у уметности“, у оквиру сада већ традиционалних окупљања AI под звездама. Пред пуним клубом, панелисти и панелисткиње су говорили о односу између вештачке интелигенције и уметности, пољу у којем она омогућава креативно изражавање кроз аутоматизацију репетитивних задатака и брзо генерисање визуелних радова, музике и дизајна. На тај начин, она широм отвара врата свима онима у другим неуметничким професијама. Међутим, ни овај однос не пролази без оштре критике и анализе, те се постављају нека од следећих питања: да ли се дела која ствара вештачка интелигенција могу заиста сматрати креативним или само имитирају људски унос. Наравно, отвара се и низ етичких питања, попут власништва над радовима које генерише вештачка интелигенција и замене људских послова у креативним областима.

Одговарајући на питање да ли се уметничка дела која ствара вештачка интелигенција могу сматрати креативним и довољно вредним да буду део музејских поставки, Иван Станић, кустос у Музеју науке и технике у Београду, каже да генеративна уметност пружа један облик креативности, али да се још увек не може називати уметничким делом:

„Коришћење само понуђеног AI софтвера за генерисање визуелног материјала драстично смањује утицај уметника на крајњи производ, а у исто време проширује улогу уметника чинећи сваког уметником. Већ постоје интернет портали који себе називају музејима генеративне уметности. Али, да би се нешто назвало уметничким „делом, по досадашњем поимању струке, потребна је временска дистанца и људско промишљање“.

Кустос Станић објашњава да данас велики број уметника користи доступне алатке вештачке интелигенције приликом стварања свог уметничког дела, али да уметници излазе из оквира таквих алатки јер они, просто, нису довољни. Када је реч о односу вештачке интелигенције и уметности у будућности, Станић каже:

„У наредним годинама развој генеративне уметности биће једино могућ у сарадњи уметника и AI, где ће AI обављати технички део посла док је задатак уметника да буде иновативан и креативан. AI може да буде драгоцена алатка за уметнике помажући им да буду ефикаснији, али улога уметника је незаобилазна ако желимо јединствено и ново уметничко дело. Ако уметник користи AI као алатку питање ауторства је неупитно, уметник ће увек бити власник.“

Дата научница Зоранка Десница је сагласна – на питање да ли вештачка интелигенција има потенцијала да побољша илустрације и анимације просечног корисника до нивоа где више није потребан професионалац у тој области, она објашњава да вештачка интелигенција може бити сјајан алат за дораду илустрација и анимација, али да је тешко да ће човек из тог уметничко-техничког процеса бити елиминисан.

„Вештачка интелигенција је математички модел који репродукује оно што је видео, значи врло мерљив процес. А како измерити налет инспирације, креативности и све оне унутрашње емоције које стварају сјајна, непоновљива дела? Када матемачки егзактно будемо могли да дефинишемо те појаве, можда постојање људског фактора у процесу буде угрожено“, објашњава Десница.

За Добривоја Лалета Ерића, руководиоца Сектора за међународну сарадњу у Центру за промоцију науке и координатора неколико пројеката који за циљ имају промоцију и повезивање науке и уметности, вештачка интелигенција је такође пре свега алат који у потпуности зависи од људи који га развијају, усмеравају и њиме управљају. Употреба вештачке интелигенције у уметности, науци и друштву је од огромног значаја, каже Ерић: 

„У овом контексту, у нашем окружењу, свакако је најзначајнији рад новосадског уметника Владана Јолера који, у сарадњи са низом сарадника из читавог света, развија мапе података, трендова, невидљивих нити испод површине наше економске, политичке и технолошке реалности. Центар за промоцију науке се, у оквиру програма art+science, као и кроз неколико међународних пројеката, бавио оваквим темама, успостављајући оквир за критичко и креативно сагледавање вештачке интелигенције. Два издања art+science фестивала су 2020. и 2021. били у целости посвећени вештачкој интелигенцији, када смо изложили и два рада Владана Јолера.“

Током октобра је у Музеју науке и технике била отворена изложба Du bist wow, чији је кустос био Предраг Терзић, иначе и професор на Факултету за медије и комуникације. На изложби су били представљени уметнички радови настали уз употребу вештачке интелигенције, односно уметници су користили софтвере развијане на математичком департману Рударско-геолошког факултета на чијем је челу проф. Ранка Станковић. Професор Терзић каже да су технолошке иновације одувек имале своје место унутар уметности, те да вештачка интелигенција наставља такву праксу.

„Када говоримо о визуелизацији података, као процес превођења сложених информација у разумљиве графичке форме, такав поступак има корене још у ренесанси, када су научници попут Галилеја и Кеплера користили графове да би објаснили податке о планетарним кретањима. Касније је све само напредовало током 18. и 19. века, захваљујући научницима попут Вилијама Плејфера и Флоренс Најтингејл. Данас се уметницима омогућава да генеришу оригиналне инсталације, видео-радове које реимагинирају визуелну уметност у контексту података, што је и случај са већином радова на изложби Du bist wow“, каже професор Терзић.

Одговарајући на питање да ли се радови настали уз помоћ вештачке интелигенције могу сматрати једнако или и више креативним од дела која ствара човек, професор Терзић каже да је кључно прихватити да може да постоји суживот:

„Све је већ отишло сувише далеко, тако да сада имамо другачију реалност. Када говоримо о употреби неког од софтвера, Midjourney нам говори да нам отвара пут да креирамо уметност. Што јесте занимљив приступ јер се стварају дигитални креатори, што је нови назив и простор за деловање. А у свету се више води полемика око ауторских права и да ли је у реду да постоје одређена ограничења при коришћењу вештачке интелигенције. Хтео бих да кажем да се ми тренутно налазимо у Хокинговој реченици – Успех у стварању ефикасне вештачке интелигенције могао би да буде највећи догађај у историји наше цивилизације. Или најгори. А до тада нам преостаје једино да стварамо и да учинимо свет бољим местом за живот и даљи напредак.“

Europa Clipper на себи носи девет научних инструмената, а на Европу неће слетати, већ ће истраживати океан на даљину, у нади да ће пронаћи хемијска једињења која би подразумевала постојање живота. Уколико вода из тог океана пролази кроз канале у леду и долази до свемира у виду млаза, летелица би могла да директно детектује микроорганизме. 

„Ово није мисија која трага за животом [у свемиру]. Ми истражујемо настањивост овог месеца“, каже Роберт Папалардо, научник у НАСА Лабораторији за млазни погон (Jet Propulsion Laboratory), која управља мисијом. Папалардо, пак, додаје, да није искључено да ће пронаћи назнаке живота. 

Europa Clipper је, иначе, најскупља планетарна научна мисија НАСА још од мисије ка Сатурну крајем деведесетих година прошлог века. Укупни трошкови су око пет милијарди долара, што је својеврстан притисак на тим иза ове мисије да Clipper мора да функционише беспрекорно. Ипак, пут је далек, амбициозан и захтеван, те се мисија и сада суочава са великим неизвесностима, укључујући и питање да ли ће свемирска летелица заиста доћи до скривеног океана.

Иако забринути због великих трошкова, у НАСА верују да су потенцијалне награде заиста вредне ризика. Као што је мање-више познато, примарни циљ Агенције је деценијама било испитивање Марса, па лет на замрзнути океан далеко изван традиционалне зоне погодности Сунца представља корак напред у потрази за настањивим областима. Ако се открије да је Европа заиста погодна за живот, отвориће се нови хоризонти у потрази за ванземаљским животом у Сунчевом систему и шире. У том случају, „урадићемо нешто што никада пре нисмо урадили“, каже Маргарет Кивелсон, физичарка на Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу, која се бави космичким истраживањима и чланица је тима мисије.

Галилејова Европа

Јупитеров месец Европу открио је давне 1610. године Галилео Галилеј, италијански астроном, уочивши је заједно са три друга велика месеца, користећи властити телескоп који је сам конструисао. Ово откриће је показало да Земља није центар универзума. Свет је први пут добио прилику да добро осмотри Галилеове месеце захваљујући НАСА сондама Pioneer 10 и Voyager 1 током седамдесетих година. Касније мисије, поготово оне почетком деведесетих, показале су да је Европа, ипак, посебна, и пребациле пуни фокус на њу. Тако је 1996. године магнетометар, постављен на летелицу Галилео, детектовао чудан сигнал са ње: док је Јупитерово магнетско поље пролазило кроз месец, изазвало је секундарно магнетско поље. Ова неочекивана магнетска реакција сугерисала је да Европа скрива материјал који може бити електрични проводник. Једино смислено објашњење било је постојање великог и највероватније сланог океана, пошто растворени јони повећавају проводљивост.

Маргарет Кивелсон, која је надгледала ову мисију, била је једнако шокирана као и њене колеге. Европа је мало мања од Земљиног месеца, и недовољно велика да задржи првобитну топлоту генерисану приликом формирања планете пре неколико милијарди година. Само с тим смањеним извором топлоте, данас би била чврста кора леда око металног језгра и стене. „Да сте ме питали шта сам очекивала да пронађем, сигурно не бих помислила да вам кажем да се надам да ћу пронаћи океан“, рекла је Кивелсон.

Уколико треба да одаберете месец који бисте истражили, Европа је одувек прва на списку, каже Кивелсон. Не само да је ближа Земљи и лакшe ју је „посетити“ од многих других, већ и докази сугеришу да њен океан може постојати чак 4,5 милијарди година – дуже од Земљиних океана и вероватно од било ког другог океана у Сунчевом систему. Европа такође има довољно велике стене са радиоактивним једињењима која производе топлоту; та додатна топлота може помоћи у покретању динамичких геолошких процеса на морском дну, укључујући хидротермалне отворе. 

„Ако желите да пронађете живот у Сунчевом систему, Европа је место које желите да истражите“, каже Кејси Драјер, директорка политике свемирског програма у Planetary Society (Планетарно друштво), америчкој невладиној и непрофитној организацији која је укључена у истраживања и инжењерске пројекте у вези са астрономијом и планетарним наукама од свог оснивања 1980.

Ипак, стручњаци кажу и да је Европа прилично опасна, некада и теже приступачна због Јупитерових радијационих појасева, бескрајних бујица честица које његово магнетно поље усисава и убрзава до енергија које могу проћи кроз електронику летелице и уништити је. „То је најгоре окружење у Сунчевом систему“, каже директорка Лабораторије за млазни погон Лори Лешин. „Сваки пут када пролазимо поред Европе, то је као да нам грудни је кош снимљен 100.000 пута.“

Како ће Europa Clipper открити потенцијални океан? Наиме, магнетометар на летелици ће детектовати препознатљиво магнетно поље месеца, откривајући дубину океана испод ледене коре и његов салинитет. У међувремену, мерењем малих померања у путањи свемирске летелице око Европе, истраживачи ће мапирати месечево гравитационо поље и пратити како се оно мења током орбите око Јупитера. Та померања ће показати како Јупитерова снажна гравитација гњечи и тресе месец, и указаће на месечеву унутрашњу структуру – слојеве, димензије његовог језгра, плашта, океана и ледене коре.  Поред тога, много више се очекује и када Europa Clipper буде „отворила очи“, односно када њене камере – са резолуцијом пет пута бољом од Галилеових најбољих снимака – буду мапирале читав месец. Научници мисије очекују да ће пронаћи лед који се понаша као да је жив – меша се и чак еруптира.

Уколико се испостави да је Европа погодна за живот, или, још боље, ако се директно детектују знаци живота, имаћемо најмање две значајне последице. Прва је да ће прва следећа научна мисија имати за циљ да тај живот и пронађе, а друга је да би ова открића фундаментално променила дефиницију зоне настањивости око звезда. 

Јединица за космичка истраживања при Астрономској опсерваторији у Београду пред собом има важан задатак. Крајем 2025. или почетком 2026. године, у зависности од циклуса активности Сунца, први српски сателит „Мозаик“ требало би да буде лансиран у орбиту, где ће остати две до три године. „Мозаик“, који је, заправо, CubeSat, пошто је у облику коцке димензија 30x10x10 – посматраће Сунце у његовом максимуму, али и у опадању, а у плану је и да снима Србију из свемира. Научни сарадник Астрономске опсерваторије у Београду др Милан Стојановић, који предводи Јединицу за космичка истраживања, за Центар за промоцију науке објашњава да се Сунце посматра у рендгенском домену, и да се оно не може снимити са Земље јер га блокира атмосфера, „што је за нас, као бића на Земљи, добро, пошто у супротном можда не би било живота на Земљи“.

Др Стојановић, у чијем је тиму десетак људи са Машинског и Електротехничког факултета, Института „Михајло Пупин“ и Астрономске опсерваторије у Београду, каже да је други циљ мисије „учење и овладавање технологијама за израду малих сателита како бисмо се као земља укључили у космичка истраживања“. То значи да је циљ да Србија, односно српска научна заједница, у будућности има довољно знања, искуства и могућности да цео процес – од конструкције сателита до лансирања – изведе сама од почетка до краја. Што се „Мозаика“ тиче, др Стојановић објашњава да ће се од три кључне компоненте једна развити у Србији, а две ће се купити:

„Опробаћемо се и у прављењу компоненти. У Србији ће се све спојити, тестирати, и интегрисати.“

Спајање неколико факултета и института било је неопходно јер је реч о мултидисциплинарном пројекту. Иначе, иницијална идеја о ,,Мозаику” потекла је од актуелног директора Астрономске опсерваторије у Београду, проф. др Луке Поповића, као и од колеге Душана Марчете са Математичког факултета, који се баве астрономијом. Посао међу партнерима једнако је подељен, каже др Стојановић: на Институту „Михајло Пупин“ раде на развијању једине компоненте која ће се направити у Србији; на Машинском факултету фокус је на дизајну и машинским деловима, док колеге са ЕТФ-а раде на соларним панелима, струји, батеријама и напајању. Др Стојановић каже да је тиму тренутно најслабија карика софтверски инжењеринг: „Ми још увек радимо на ширењу нашег тима и расположени смо да прихватимо све који желе да учествују у нашем пионирском подухвату.“

Само лансирање, међутим, неће бити могуће у Србији, јер ми немамо ракете које могу да пошаљу сателит у орбиту око Земље. Зато ће се тим предвођен др Стојановићем обратити некој од земаља које комерцијално лансирају сателите попут Сједињених Америчких Држава, Русије, Кине, Јапана, Индије и Европске свемирске агенције са седиштем у Француској. 

„Набавка самог лансирања ће бити кроз тендер. Те цене су најотворенијег типа, лансирање може да кошта од 0 евра до 100.000 евра, то зависи од много параметара. Рецимо, колико ће сателит бити тежак, када ће бити лансиран и у ком року“, каже др Стојановић.

Иначе, CubSat сателити су међу најпопуларнијим и најкоришћенијим сателитима управо јер су мале масе, а највећу погодност представља чињеница да овакав сателит приликом повратка на површину Земље у потпуности сагорева, не остављајући никакав космички отпад.

Финансирање оваквог пројекта јесте тешко, каже др Стојановић. Прецизну цифру не може да да још увек јер је рад на сателиту у току. У сваком случају, главна подршка – и у финансијском и у моралном смислу – јесте Министарство науке, технолошког развоја и иновација, где је пројекат „Мозаик“ препознат „као једна лепа идеја која је остварљива у склопу наших буџета, и ми смо прилично сигурни да ће се све ово реализовати до краја“. Део трошкова сноси и сама Астрономска опсерваторија у Београду.

На питање зашто је лансирање сателита „Мозаик“ важно за науку у Србији, Стојановић одговара да би „Мозаик“ заиста могао да у Србији подстакне размишљање на тему космичких истраживања. Осим тога, план је да се у сам процес укључе сви заинтересовани, а пре свега студенти, који би најпре прошли обуку, а онда и учествовали у обради добијених података.

„Примарни циљ јесте научни, али сама мисија није затворена, пошто ми планирамо да наше налазе објавимо у формату отвореног приступа. Тако да циљ јесте да се заиста овлада тим технологијама и да се у будућности сличне мисије лакше остварују. Један од циљева наше јединице за космичка истраживања јесте прикључивање привреде науци кроз овакве пројекте, како би наше наредне мисије могле да буду боље и иновативније.“

Данијела Вучићевић, руководитељка пројекта и в.д. директора Центра за промоцију науке, каже да резултати истраживања показују да се ученици у овим земљама упознају са темама о клими у узрасту од 9 до 11 година. У припреми часова, наставници се првенствено ослањају на независне студије, научну литературу, али и на различите програме обуке, „наглашавајући своју посвећеност пољу које се брзо развија“. 

„Резултати истраживања наставних планова, програма и курикулума су показали да се интеграција климатских промена у наставне планове и програме основних и средњих школа одвија разнолико. Док неке земље уводе ову тему директно на нивоу основне школе, друге иду суптилнијим путем тако што се прво фокусирају на сродне еколошке концепте. 

У Србији, уобичајени предмети за образовање о климатским променама укључују географију, биологију, образовање за одрживи развој и примењене науке“, објашњава Вучићевић. 

У истраживању је учествовало 113 наставника основних и средњих школа из Србије, а анализа курикулума изведена је претрагом јавно доступних наставних планова и програма за основну и средњу школу. Неке од кључних речи које су претраживане су „климатске промене“, „одрживи развој“, „екологија“ и сл.

„Резултати су показали да највећи број наставника основне школе (43%) почиње са учењем о климатским променама већ у петом разреду. Када је средња школа у питању, највећи број наставника уводи климатске промене у наставу већ у првом (57%) или другом (16%) разреду. 

„Охрабрујe то што да наши наставници показују креативност и кроз постојећe наставне јединице увезују климатске промене којe неминовно обликују нашу садашњост, али и будућност“, рекла је Вучићевић.

Наставници такође често преузимају иницијативу да укључе ученике у еколошке теме кроз различите ваннаставне активности. Како ученици напредују у средњем образовању, иако „климатске промене“ остају донекле неухватљиве, сродни концепти су откривени у предметима као што су биологија, географија, хемија, физика и образовање за одрживи развој.

Један од главних циљева пројекта Carbon Act је интеграција теме климатских промена у школске програме у контексту достизања Циљева одрживог развоја Уједињених нација. Кроз три радне фазе − истраживање, пилотирање и имплементацију − пројекат ће покушати да обезбеди широко усвајање и интеграцију климатских промена у наставу, као и у стратешке оквире на нивоу школa.

Шта кажу наставници?

Када је у питању лично информисање наставника, највећи број њих наводи да се усавршавају читајући стручну литературу и научне часописе (65%), као и кроз сопствено акционо учење и истраживање (57%). 

Наставници су такође наводили из којих предмета им је познато да се подучава о климатским промена. Предмети које су најчешће наводили су географија (87%), биологија (79%), хемија (45%), образовање за одрживи развој (42%) и примењене науке (30%). Климатске промене се процењују као најмање заступљена тема у веронауци (0%), историји (1%), и српском језику (1%). 

Извештај анализе курикулума и истраживања са наставницима, као и примере до сада спроведених пројеката који су имплементирали климатске промене кроз наставу, можете прочитати овде.

Примери из праксе

Као и у осталим државама које су учествовале у истраживању, наставници из Србије такође показују ентузијазам за подучавање о климатским променама кроз пројектну наставу. Ипак, треба рећи да код нас значајан број наставника о климатским променама предаје традиционалним или пасивним путем кроз презентације или пуштањем филмова или видео-клипова.

„Оргaнизовала сам ученике да се поделе у групе и на часовима се праве да су учесници у ТВ емисијама дебатног типа. Један ученик је водитељ који позива госте (из локалне управе, активисте, грађане, државне службенике), постоји и публика, анкете, и обрађујемо неку тему која може бити локалног типа (загађење или утицај климатских промена на непосредно окружење) или од међународног значаја. Они сами два месеца припремају ову тему, уз консултације са мном“, рекла је наставница биологије у средњој школи.

„Ефекат стаклене баште на практичном примеру поставке слоја влажне земље у две затворене, пластичне, провидне кутије и по једним термометром у свакој кутији. Сваку кутију загрева електрична сијалица постављена изнад. Врши се праћење и бележење пораста температуре у свакој кутији на минут у наредних петнаест минута. Резултати се приказују табеларно и графички и дискутује се о линеарној зависности (порасту) температуре кроз време и ефекат на глобално загревање“, рекла је наставница хемије у основној школи.

Шта даље?

По резултатима овог истраживања може се приметити да, иако климатске промене нису приметне у школском плану и програму, наставници их свакако покривају у настави у значајном проценту. Поред тога, кроз примере се често може приметити да наставници не владају у потпуности климатском терминологијом, иако спроводе еколошке активности и развијају код ученика свест о одрживом развоју. Посебно се примећује врло мало учешће наставника друштвених предмета у овом пољу мада су климатске промене и друштвени проблем.

Овај резултат сугерише да је наставницима потребна подршка у виду наставних ресурса и смерница, посебно за наставнике друштвених предмета, који би им помогли да једноставније повежу школско градиво са климатским променама, с обзиром на то да и сами увиђају потребу да се о њима предаје.

Први корак ка пружању ове подршке је још један од резултата пројекта Carbon Act – онлајн курс о климатским променама за наставнике основних и средњих школа који ће се одржати током септембра и октобра 2024. године. Пријаве за курс су већ отворене, а на курс се можете пријавити овде. У оквиру пројекта биће развијени и наставни ресурси који ће бити јавно доступни на Scientix порталу.

Разговарала: Ивана Николић

др Јасмина Никодиновић-Рунић

Научни саветник

Група за за еко-биотехнологију и развој лекова,Лабораторија за молекуларну генетикуи екологију микроорганизама,Институт за молекуларну генетикуи генетичко инжењерство

У фокусу вашег истраживања је конверзија отпада у вредне молекуле и биоматеријале. Због чега је овај процес важан?

Један од фасцинантних примера биотехнологије која претвара отпад у вредне молекуле и биоматеријале је коришћење пољопривредног отпада, као што су остаци различитих усева, отпада од хране или чак органских загађивача и пластичног отпада за производњу вредних биомолекула и биоразградивих материјала. На пример, лигноцелулозна биомаса, у коју спадају остаци као што су кукурузна и пшенична слама или отпад од хране као устајали хлеб или нуспроизводи прераде кромпира, богати су скробом, целулозом, хемицелулозом и лигнином. Ови сложени полисахариди се могу разградити у ферментабилне шећере кроз различите биохемијске процесе, као што су ензимска хидролиза, где се ензими добијају биотехнолошким путем, или термохемијски третмани попут пиролизе. Када се шећери екстрахују, одличан су супстрат за ферментације микроорганизма попут бактерија или квасца да би се од њих произвели различити биопроизводи. На пример, одређени сојеви бактерија, гљивица и микроалги природно производе пигменте као део својих метаболичких процеса. Обезбеђивањем одговарајућих отпадних супстрата, као што су органски извори угљеника, попут поменутих ферментабилних шећера или једињења богатих азотом која се налазе у отпадним водама, ови микроорганизми могу расти и производити пигменте као нуспроизвод свог раста.

Једна значајна група пигмената произведених биотехнолошким процесима и на којој ми радимо су продигиозини. Имају антиоксидативна својства и могу се користити као природне боје у храни, козметици и фармацеутским производима. Неколико врста микроорганизама, укључујући бактерије попут Serratia marcescens и представнике рода Streptomyces, способни су да производе продигиозине када се узгајају у одговарајућим условима. Ферментацијом ових микроорганизама, користећи отпадне супстрате као сировину, могуће је произвести биомасу богату продигиозином или екстраховати пигменте директно из ферментационе течности.

Овај приступ не само да помаже у ублажавању проблема са одлагањем отпада претварањем органског отпада у вредне производе, већ нуди и одрживу алтернативу синтетичким пигментима добијеним из петрохемијске производње. Поред тога, употреба биопигмената може смањити утицај на животну средину различитих индустрија, као што су храна, текстил и козметика, заменом синтетичких боја са природним, обновљивим опцијама.

Претварање пластичног отпада у биоматеријале је још један обећавајући приступ за решавање еколошких изазова повезаних са загађењем пластиком, истовремено стварајући вредне и одрживе замене за традиционалну пластику. Један од приступа укључује употребу биотехнолошких процеса за разградњу пластичног отпада у мономере које микроорганизми могу користити за производњу биоразградивих полимера или других корисних биоматеријала, као што је бактеријска наноцелулоза. Све у свему, коришћењем метаболичких способности микроорганизама и ензимских активности можемо да трансформишемо пластични отпад у вредне ресурсе за циркуларну и еколошки прихватљиву (био)економију.

др Јована Граховац

Редовни професор

Катедра за биотехнологију, Технолошки факултет, Универзитет у Новом Саду

Бавите се биогоривима, биоактивним једињењима и микробиолошком биомасом. Како бисте описали свој дан у лабораторији некоме ко није из ваше области? У чему се огледа значај биотехнологије за нашу сва- кодневицу?

Када сам улазила у свет науке, замишљала сам да ћу сваку нову идеју моћи истог момента да спроведем у реалност и задовољим своју радозналост. Насупрот томе, рад у биотехнолошкој лабораторији научио ме је стрпљењу и доброј организацији. Значај биотехнологије за наше окружење огледа се у њеној моћи да преобликује свет и живот какав познајемо, од пољопривредне до индустријске производње хране, од лекова до материјала које користимо, од енергије којом покрећемо ствари до биоремедијације којом решавамо еколошке проблеме, а на крају, можда и најважније – до начина на који размишљамо. Све то постижемо применом живих организама или њихових конституената, а у нашој лабораторији највише радимо са микроорганизмима. Да бисмо креирали нови биотехнолошки производ или применом микроорганизама решили неки од горућих проблема данашњице, прво нам је потребан микроорганизам способан да одговори на наше захтеве. Производне микроорганизме изолујемо из природног окружења тако да наш посао почиње на терену. Наставља се у лабораторији где из прикупљених узорака радимо селекцију микроорганизама, анализирамо њихов потенцијал за продукцију жељеног производа и идентификујемо их применом техника генетичког инжењерства. Следећи корак је потрага за сировинама, које помоћу одабраног микроорганизма можемо на економски исплатив начин да преведемо у производ. У контексту циркуларне економије, као сировине анализирамо различите отпадне токове чије прикупљање такође реализујемо на терену у сарадњи са пољопривредним и индустријским сектором. Да би наше идејно решење имало шансу да напусти лабораторију и заживи у реалном окружењу, морамо да га развијемо до нивоа лабораторијског биореактора. То је суд у којем се биотехнолошка производња дешава и који је исти попут биореактора у индустријским условима само много мањи. Ми трагамо за условима који представљају компромис између онога што највише стимулише микроорганизме да продукују жељени производ и онога што је у реалности технички изводљиво и економски прихватљиво. Нове производе тестирамо и у лабораторијским и у реалним условима да бисмо потврдили колико смо били успешни кроз цео овај процес. Ево да споменем и један пример. Управо смо уз подршку Фонда за науку РС отпочели истраживања у сарадњи са локалном винаријом како бисмо развили производњу биођубрива и биолошког препарата за заштиту винове лозе применом отпада који винарија генерише. Чека нас узорковање микроорганизама из винограда и отпадних токова из винарије, а када обавимо посао у лабораторији, оба производа ће бити тестирана у винограду. Једна винарија која своје пословање усклади са принципима циркуларне економије не може много допринети у погледу смањења укупних негативних ефеката на животну средину, али може бити важан пример другима и, надамо се, покренути ланчану реакцију.

др Ивана Гађански

Виши научни сарадник

Институт BioSens, руководитељка пројекта LABOUR

др Љиљана Шашић Зорић

Научни сарадник

Институт BioSens, руководитељка Радног пакета за развој LAMP протокола

Ви руководите пројектом LABOUR, чији је један од циљева развој уређаја за теренску проверу да ли је биљни материјал генетички модификован. Како ће изгледати овај уређај и на који начин ће се вршити провера? У чему се огледа значај примене овог уређаја у пољопривреди?

Замишљено је да уређај буде и прецизан и једноставан за употребу, тако да и корисници који немају формалан тренинг за рад у лабораторији могу да га користе. Штавише, ми развијамо уређај као портабилан, примењив на терену, тј. на њивама и парцелама. Уређај ће имати део у којем ће се из биљног материјала изоловати ДНК путем различитих раствора и механичким мешањем, да би се, затим, добијена ДНК умножавала помоћу тзв. LAMP реакције, која представља метод донекле налик на PCR, али ефикаснији за теренску примену. Умножавање се одвија у микрофлуидичном уређају опремљеном грејачем, који одржава потребну температуру за LAMP реакцију. Продукти LAMP реакције, тј. умножени региони ДНК, затим се детектују нашим иновативним биосензорима, и уколико постоји ГМ-елемент у испитиваном материјалу, корисник ће добити јасну индикацију ДА или НЕ. У оквиру пројекта се фокусирамо на соју, кукуруз, пшеницу и уљану репицу. У Србији нису дозвољени гајење и комерцијална употреба ГМО биљних култура, међутим, чињеница је да постоје неовлашћени произвођачи који користе ГМО. Осим тога, Србија увози пољопривредне производе и из земаља које дозвољавају и производњу и продају оваквих усева, а будући да нема потпуне контроле увоза, није могуће ни спречити потенцијално ширење ГМО-а ван планираних канала дистрибуције. Један од разлога непотпуних контрола увоза у погледу ГМО детекције је и то што су тренутне процедуре и скупе и временски захтевне, јер подразумевају слање узорака у специјализоване лабораторије. LABOUR уређај је приступачнији, како финансијски тако и из угла корисника. Циљ нам је да помоћу нашег уређаја контроле генетички модификоване хране буду брже и ефикасније, те да допринесу и успостављању праксе обележавања производа који садрже ГМО, што би и потрошачима омогућило право избора при куповини, као и свест о присуству генетички модификоване хране на тржишту. Такође, технологија која се развија кроз пројекат може лако бити прилагођена за примену у здравству, индустрији и свим оним областима које би имале корист од примене сензора за детекцију циљане ДНК различитог порекла.