Фото: Верољуб Умељић

Текст: Иван Умељић

Наше идеје и мисли нису огледало света изван нас, већ се свет заправо “повинује” нашим сазнајним моћима. Ово би, у најкраћем, било становиште које је крајем 18. века у свом најпознатијем делу Критика чистог ума изнео славни немачки филозоф Имануел Кант. Идеја да је целокупна реалност прожета нашим сазнајним моћима, те да свет какав реално јесте једноставно никада не можемо спознати, инспирисала је многе филозофе и научнике, између осталих и немачког биолога и мистика Јакоба фон Уекскула.

Мехурови

О „свету“ се не може говорити као о објективној чињеници, као о реалности независној од нашег субјективног искуства, пошто сваки организам „креира“ своје окружење, а окружења има онолико колико има и различитих организама, па Уекскул закључује да претпоставка да је људска перцепција света једина исправна, заправо „грешка потхрањена веровањем у постојање једног јединог света, у којем су сва остала жива створења смештена“.

Како би поткрепио овакву тврдњу, у својим делима често се позивао на примере на које је наилазио у током истраживања, као што је тобожњи „објективни“ опис ливаде или неког дрвета. У једном, Уекскул напомиње да чак и нешто наизглед тако једноставно као што је цвет, може за човека да буде украс, за неког инсекта цевчица пуна слатког нектара, за мрава стаза преко које треба прећи или, напросто, извор хране за краву. Са примера једног јединог цвета, веома је лако видети како се неко стабло, корални гребен, земљиште или, још шире – ливада, шума или океан састоје пре од мноштва разноврсних светова него што представљају један јединствени „стварни свет“. Са сваким организмом настаје нови свет, кога Уекскул означава појмом Umwelt (унутрашњи свет), и пореди га са мехуром сапунице.

Umwelt окружује сваки живи организам и ограничава његов животни простор, он је „као мехур сапунице који представља границу коначности за неко живо биће, а самим тим и границе његовог света“. Umwelt је целокупан универзум унутар кога су све ствари значајне и смислене за неки организам, а изван кога је све остало непостојеће и „скривено у бесконачности“. Омиљени пример овог немачког биолога био је опис унутрашњег света крпеља (Ixodes rhitinis). Готово све из спољашњег света који окружује женку крпеља безначајан је за њу: месечина, временске прилике, птице, бука или сенке, напросто, ништа од тога је се не тиче. Ове ствари могу припадати Umwelt-у неког другог, суседног организма који живи у близини крпеља, али, саме по себи, немају никакав значај за њега. Оно што дотиче крпеља јесте чулна перцепција топлоте и зноја топлокрвних животиња којима се женка храни, где полаже јаја и где коначно умире.

Стварност по пчелама

Чулни свет пчела изванредно је прилагођен сигналима које производе цветови. Својим јарким бојама издвајају се из шума и зелених листова, а пчеле могу опазити ове боје. Цветови миришу, а пчеле имају веома развијено чуло мириса. Ова заводљива комуникација између инсеката и биљака започела је пре више од 100 милиона година, и интензивирала се неких 40 милиона година касније, у доба кенозоика, када су цветнице почеле да превладавају међу вегетацијом на Земљи: биљне врсте су тада почеле да „склапају партнерство“ са одговарајућим инсектима. Милиони година коеволуције „наштимовали“ су ове односе између биљака и њихових опрашивача. Облици и боје цветова, њихови мириси, позиција на стабљици и дневне дозе нектара које излучују прецизно су подешени да привуку опрашиваче. Ови „специјалисти“, било да је реч о пчелама, бумбарима, мушицама или некој другој групи инсеката, прилагодили су се да одговоре на одређене врсте цветова.

Са изузетком слуха који је код пчела веома слабо развијен, оне, у већој или мањој мери, користе готово све остале технике као и ми, плус неколико додатних, а у многим случајевима њихова чула су знатно развијенија или, барем, другачија од наших. На пример, оне не могу видету фокусирану визуелну слику у три димензије као што то можемо ми, већ виде свет дводимензионално, али много боље детектују покрете, које „разлажу успорено“, попут мушица (због чега их је веома тешко уловити, јер могу да „предвиде“ наше намере).

Пчеле могу опазити делове спектра које ми не можемо. Многи цветови имају, за нас невидљиве, ултраљубичасте шаре које пчеле користе као водич према нектару, док су, с друге стране, (нама) црвени цветови пчелама црни или сиви (мада се не слажу баш сви са оваквим становиштем). Очи пчела садрже три типа рецептора за боје, са максималном осетљивошћу за ултраљубичасте, плаве и зелене домене спектра, а њихова изузетна способност опажања боја оптимално је прилагођена изгледу цветова. Међутим, то није све, јер пчеле – када лете – не виде свет у боји. Према једној школи мишљења, тада им све изгледа црно-бело, а према другој зелено-бело.

Чуло мириса пчела много је развијеније од нашег, па су у скорије време почеле да се користе за откривање експлозива и дроге. Пчеле су осетљиве на земљино магнетно поље, на које ми нисмо и могу опазити шаре поларизоване светлости и на тај начин, у сваком тренутку, утврдити положај Сунца. Ове две особине од пресудне су важности за извођење „плесова“, о којима ће у наставку бити нешто више речи.

Током „оријентационих летова“, који трају свега неколико минута, пчеле накратко напуштају своје гнездо летећи у различитим правцима, „мапирајући“ позицију кошнице у односу на окружење: положај Сунца, рељеф и карактеристичне оријентире, попут стабала, грмова и осталих упадљивих појава у окружењу. Како би помогле млађим пчелама да се врате у гнездо, старије пчеле обично „стоје“ на улазу са отвореном Насоновљевом жлездом из које испуштају и крилима распршују карактеристичан мирис гераниол.

Релативно мали део старијих пчела обавља посао извиђања трагајући по пољима за новим цветовима, да би оне који су привукли пажњу извидница, након само неколико минута, највише пола часа, почео да посећује све већи број пчела који се у толикој мери брзо увећава да је искључена могућност да је свака пчела сама пронашла локацију богату цвећем. У ствари, новопридошле пчеле биле су информисане од стране извидница о открићу локације и „обучене“ да им помогну у сакупљању нектара и полена.

Кореографија у кошници

У неком тренутку у последњих 60 милиона година медоносне пчеле дошле су до два веома значајна „открића“. Прво су успеле да сведу садржај воде у нектару на 18 одсто и да га тако обрађеног пресвуку танким слојем воска, што је омогућило пчелињој заједници да обезбеди енергију за хладне зимске дане и храну за легло током раног пролећа, када нектара још нема у природи, или га има, али у недовољним количинама. Друго, непроцењиво достигнуће пчела је што су научиле да комуницирају путем плесова и да тако координирају и концентришу сакупљање неопходних материја из природе са максималном ефикасношћу! И све то користећи мозак величине сусама!

Комуникација која се одвија између пчела веома је сложена, и до данас није у потпуности схваћена. Састоји се из читавог низа модела понашања који се одигравају у кошници и ван ње. Једну од најважнијих карика у овом ланцу информација представља плесни језик који је открио Карл фон Фриш, а који је временом постао један од најинтензивније проучаваних облика комуникације међу животињама.

Пчела која је, рецимо, открила расцветало стабло вишње вратиће се у гнездо заједно са одређеном количином нектара, који ће предати пчелама задуженим за прихватање залиха, а затим опет напустити кошницу и вратити се истом стаблу. Све ово се понавља, и сваки пут све брже и брже, због тога што сваког наредног пута сакупљачица стиже до одредишта све краћим путем. Једном када буде пронашла најкраћи пут, што ће се догодити, отприлике, након десетак летова, пчела сакупљачица почеће да „плеше“.

Што се локација са храном налази на удаљенијој локацији, указивање на тачну позицију биће од веће помоћи, пошто је за њено проналажење потребно утрошити знатно више времена. Пчеле теже да придобију помоћ осталих укућанки пружајући им информацију путем њихајућег плеса. У овом плесу могу да се уоче детаљи путање која води од кошнице до локације са храном.

Њихајући плес добио је име по сегменту плесног понашања када пчела стојећи на саћу њише (или тресе) своје тело с једне на другу страну, у просеку 15 пута у секунди. Она затим описује круг и враћа се у почетну позицију из које је започела њихање, које се понавља још једном, да би пчела поново прешла пун круг, али сада у супротном смеру, тако да ове две путање посматране заједно неодољиво подсећају на број осам (8). Цео плесни циклус траје само неколико секунди, а одвија се у зони пречника два до пет центиметара.

Шта је циљ оваквог понашања? Да бисмо одговорили на ово питање, хајде прво да видимо како бисмо ми некоме помогли да најкраћим путем стигне до одредишта. Када некоме објашњавате како да стигне до одређене локације то изгледа отприлике овако: иди 100 m право овом улицом до зграде x, ту скрени лево и иди право до друге раскрснице, ту скрени десно и иди право 50 m до ресторана y. Овакав сложени скуп знакова навођења за нас не представља проблем, али далеко превазилази могућности пчела које имају врло мали мозак. С друге стране, оволико сложен скуп знакова пчелама није ни потребан, јер оне, за разлику од нас, могу да лете праволинијски. У њиховом случају, најкраћи могући пут може бити описан помоћу указивања на само један смер који води директно до циља, а указивањем на дужину пута, може се објаснити колико је циљ удаљен.

Након безброј сати пажљивог посматрања њихајућих плесова, Карл фон Фриш је уочио да се угао под којим пчеле изводе плес мењао током читавог дана иако су посећивале исту локацију са храном. Поред промене угла под којим се плес изводи, једина ствар која се мења јесте релативни положај Сунца на небу. Током свог лета, пчеле помоћу својих сложених очију уочавају позицију Сунца коју по доласку на плесни подијум „преводе“ у смер силе гравитације, тако да тренутни правац у коме се Сунце налази представља вертикалну осу, која заклапа одређени угао са правцем у којем се налази локација са храном. Угао под којим плесачица изводи њихајући плес представља смер у којем се храна налази у односу на смер у коме се тренутно налази Сунце. Уколико је Сунце заклоњено због облачности, шаре поларизоване светлости пчелама „откривају“ његов тренутни положај. Треба нагласити да захваљујући вертикалном положају саћа пчеле могу да изводе плесове, јер само у том случају могу да са задивљујућом прецизношћу правац у коме се Сунце налази преведу у вертикалну осу. Наиме, овакав облик комуникације не постоји код социјалних инсеката као што су бумбари, осе и већина бежаочних пчела, јер они не изграђују вертикално саће у гнезду.

Њихајући плес садржи такође и драгоцену информацију о удаљености локације са храном од кошнице која за разлику од оне о смеру није баш увек најпрецизнија, бар нам се тако чини. У принципу, што дуже траје њихајућа фаза плеса, пчела треба сразмерно даље да одлети до извора хране. Међутим, дужина њихајуће фазе пропорционална је удаљености само у првих неколико стотина метара, а како се удаљеност повећава информација постаје све непрецизнија. Чак и најпажљивијима је тешко да посматрањем плеса утврде да ли је нека локација удаљена један или три километара од кошнице.

Како пчеле процењују удаљеност?

Средином педесетих прошлог века спекулисало се да то чине тако што „мере енергију“ утрошену током лета. Међутим, сумња се јавила када је примећено да се пчелином проценом удаљености може манипулисати. Еш и Брнс су пчелама поставили извор хране на 70 метара од кошнице и бележили информације о удаљености које су по повратку излетнице саопштавале кроз плес. Потом су хранилицу окачили на балон и полако је подигли на висину од 90 метара – тако да се растојање између кошнице и хране повећало са 70 на 114 метара. У складу с тим, излетнице су требале да сигнализирају веће растојање дужим трајањем њихајуће фазе плеса. Међутим, посматрањем њихових плесова утврђено је да су оне „имале утисак“ да су превалиле 50 одсто краће растојање, што је указало да пчелин доживљај дужине пређеног пута не почива на утрошку енергије. Због тога што се пејзаж који пчеле прелећу на већим висинама „помера спорије“, Еш и Брнс су закључили да излетнице процесуирају брзину којом се визуелне контуре смењују у оку (оптички проток слика), и да повезују то са трајањем пута. Како би потврдили ову претпоставку, Шринивасан и сарадници су током 2000. године експериментисали са преувеличавањем доживљаја пређеног пута код пчела тако што су их тренирали да пролазе кроз узак тунел. Наиме, оне су вишеструко прецењивале дужину стварно пређеног пута, саопштавајући кроз плес својим укућанкама да су прелетеле 195 метара, иако су реално прешле само шест метара. Посматрање ових плесова доводи у заблуду пчеле посматрачице да су плесачице у потрази за храном посетиле удаљене локације које у ствари никада нису ни виделе. Да резимирамо, уколико пчеле лете на већој висини, пред њиховим очима призори тла се спорије смењују (слично као када бисмо ми погледали на доле из авиона) док када лете на мањим висинама, слике се смењују знатно брже (као када бисмо према тлу погледали кроз прозор аутомобила), а њихов субјективни утисак је да прелазе веће растојање.

Шринивасан и сарадници су током 2000. године експериментисали са преувеличавањем доживљаја пређеног пута код пчела тако што су их тренирали да пролазе кроз узак шарени тунел. Ове пчеле су вишеструко прецењивале дужину стварно пређеног пута, саопштавајући кроз плес својим укућанкама да су прелетеле 195 m, иако су реално прешле само 6 m. Насловна страна часописа Science (фебруар 2000.)

Илустрација: Wikimedia

Текст: Иван Умељић

Већина гуштера који се хране нектаром настањује острва Нови Зеланд и Маурицијус као и мала острва у Индијском океану. Ови гмизавци обављају опрашивање многих острвских биљака, а претпоставља се да је до тога дошло јер многа острва оскудевају са инсектима. Биљке су изискивале опрашиваче, а гуштери храну, па је дошло до ове необичне симбиозе. Цветови које посећују гмизавци морају да буду велики и стабилни како би поднели телесну масу својих опрашивача. Обично су веома јаког мириса због тога што је ово чуло јако добро развијено код гмизаваца. 

Слепи мишеви који конзумирају нектар насељавају тропске и суптропске регионе. Најбоље прилагођени сакупљачи нектара су мали слепи мишеви са дугим језицима који, слично колибријима, морају непрекидно махати крилима док исисавају сладак сок из цветова. Они су врло мобилни опрашивачи, а неке врсте се чак и селе са једне на другу локацију у потрази за цветним ресурсима – једна мексичка врста Leptonucteris curasoae мигрира од југа према северу да би испратила цветање кактуса, а затим се поново враћа на југ да би се хранила једном од најиздашнијих нектарских биљака на свету – агавом.

Птице нектарице присутне су углавном у тропским и субтропским регионима, где сезона цветања траје довољно дуго да биљке могу да им обезбеде нектар током читаве године. Процењује се да око 10% свих врста птица у мањој или већој мери конзумира нектар у неком животном стадијуму. Уколико је мало нектара у окружењу птице могу да конзумирају и медљику. Посећују најчешће велике и упадљиве цветове чији је нектар разређенији од нектара ентомофилних биљака (које опрашују инсекти). Нелсон и Флеминг израчунали су да просечна концентрација шећера у нектару којег птице конзумирају износи 25%. 

Примећено је и да се многи не-летећи сисари хране нектаром, између осталих, торбари, глодари и примати. Код примата, нектар је прва помоћ у периодима оскудице хране, али и одличан освеживач у недостатку расположивих водених ресурса. Тако је врло разблажени нектар (концентрације 10% шећера) којег луче неке тропске биљке врло пожељни напитак међу бабунима у периодима сувих и топлих афричких зима.

У једном научном раду (Carthew & Golding, 1997) наводи се да је познато барем 59 врста сисара не-летача који посећују цветове у потрази за нектаром или поленом. Торбар медени опосум (Taripes rostrtus), тежи свега 9 грама и јединствен је по томе што је једини копнени сисар који се храни искључиво нектаром и поленом. Дневне потребе за храном овог минијатурног створења износе 7 грама нектара и 1 грам полена.

Интеракција између инсеката и биљака започела је пре више од 100 милиона година, а интензивирала се неких 40 милиона година касније, у доба кенозоика, када су цветнице почеле да превладавају међу вегетацијом на Земљи. Биљне врсте – најчешће читави комплекси врста – почеле су да „склапају партнерство“ са одговарајућим инсектима. И не само са једном или две врсте инсеката, као што су рецимо медоносне пчеле, већ и са мноштвом других. Сарадња се наставила и са многим врстама кичмењака. Оно што их је  повезало јесте нектар, који је, посматрано из данашње перспективе, по свој прилици, један од кључних „изума“ еволуције.

Фото: Верољуб Умељић

Текст: Иван Умељић

Тврдокрилци (Coleoptera) су, еволутивно посматрано, најстарији опрашивачи и склони су нетактичном и деструктивном понашању према цветовима, које посећују из више разлога: да би се нахранили нектаром, поленом и ткивом цветова, или склонили ту на неодређено време, или да би на том месту обавили спаривање.

Двокрилци (Diptera) су се појавили много пре биљака цветница. Комарци су најпознатији конзументи нектара. Мужјаци се хране искључиво нектаром, док се женке хране и крвљу. Осим њих ту су и воћне мушице (Tephritidae) које поред нектара конзумирају медљику и сокове оштећених плодова воћа. Треба споменути и мушице веома сличне пчелама које поседују дуге језике које не могу да увуку (Surphidae и Bombuliidae).

Лептири (Lepidoptera) су опремљени издуженим језицима, па због тога углавном посећују цветове са уским издуженим чашицама. Мољци, који су више милиона година старији од лептира (и бољи су опрашивачи) посећују цветове уздашније нектаром.

У опнокрилце (Hymenoptera) убрајају се осе, пчеле и мрави. Многе врсте оса своје легло хране материјама животињског порекла, међутим неке врсте се хране нектаром, медљиком и воћним соковима. Осе посећују цветове са изложеним нектаром, али и и ванцветне нектарије обезбеђујући, према неким теоријама, биљкама заштиту од биљождера. Највећу склоност ка конзумирању нектара показују веће осе из фамилија Pompilidae, Vespidae и Sphecidae, које притом имају и важну улогу у опрашивању. 

Пчеле, доминантни опрашивачи у многим екосистемима, веома су ефикасне због чињенице да сакупљају полен и нектар како би нахраниле потомство. За већину других посетилаца цветова, сакупљање полена је успутна случајна радња. Социјалним пчелама, које представљају мањину међу пчелама, неопходна је додатна нектарска енергија како би загрејале гнездо и убрзале развој легла. Ендотермија, која представља активно произвођење топлоте код пчела доводи до повећаних енергетских захтева и до интензивирања сакупљања нектара, због чега су оне врло важни опрашивачи у умереним и хладним климатским зонама.

Веома ефикасани начини комуникације, обучавања и регрутовања, омогућавају медоносним (Apis) и бежаочним пчелама (Melipone) да веома брзо искористе добре изворе нектара, као и да акумулирају вишкове које су сакупиле. Пчелиње заједнице се „фокусирају“ на најбоље изворе нектара у великој зони, „обрађујући“ притом неколико парцела истовремено, уз константно регулисање броја сакупљачица на свакој парцели.

Социјалне пчеле су главни опрашивачи у европским и северноамеричким екосистемима, док их нешто мање има на јужној хемисфери. Медоносне пчеле живе у дуговечним заједницама које изискују сукцесивне цветове током године, што за коначну последицу има генерализацију међу пчелама. Иако медоносне пчеле нектар сакупљају са различитих врста биљака, на индивидуалном нивоу их одликује цветна константност. Наиме, пчела која почне да сакупља нектар са једне врсте најчешће неће током истог дана посећивати цветове неке друге врсте.

Поред оса и пчела, и мрави конзумирају нектар. Течни угљени хидрати представљају основу њихове исхране, а осим ванцветног нектара хране се и медљиком и секретима гусеница. Мрави су слаби опрашивачи због неколико разлога: не могу да лете, сувише су ситни, често се међусобно чисте, производе антибиотске секрете. Због тога, биљке се „труде“ да их одврате од цветова и цветног нектара.

Један од начина је да се помоћу ванцветних нектарија привуку ка другим деловима биљке. Неке биљке кроз ванцветне нектарије излучују знатне количине нектара да би мраве одвратиле од цветова, а обезбедиле приступ пожељним посетиоцима, пчелама, које могу ефикасно да обаве опрашивање. У неким случајевима, ванцветни нектар представља „награду“ мравима јер „штите“ биљке од биљождера.

Фото: Денис Викић

Текст: Иван Умељић

Термин палинологија, настао 1944. године, представља комбинацију грчких глагола paluno (разбацао или попрскао), palunein (разбацати или попрскати), грчке именице pale (прах), а врло је близу значења латинске речи pallen (фино брашно, прах) и грчке именице logos (реч, говор). Палинологија је наука о полену или, још прецизније, о поленовим зрнцима.

Шта поленов прах чини толико изузетним па му је посвећена читава једна наука? Да ли то што поленова зрнца нису само прости делови биљака као што су, рецимо, листови, већ представљају својеврсну минијатурну копију биљке „онакве какву је видимо у природи“? Или то што представљају мушке полне ћелије, аналогне сперматозоидима код животиња, па их неки ботаничари називају и „скривеном сексуалношћу цветова“? Да ли то што за разлику од сперматозоида, до жига тучка морају да „путују“ кроз спољашњи свет, одупирући се притом многобројним стресним факторима из окружења? Или то што им на том неизвесном путу, у зависности од дизајна и особина цветова, помажу ветар, али и бројне животињске врсте: инсекти, птице, гмизавци, пужеви, па чак и неки сисари?

Разлог за постојање посебне науке о полену јесте и тај што поленова зрнца карактеришу фантастични облици. Наиме, ниједна од више стотина хиљада биљних врста нема полен идентичног изгледа. Поред облика, палинолози приликом описа поленових зрнаца у обзир узимају још неке особине полена: величину, бројност, врсте и позиције отвора, као и карактеристичну површину зрнаца са екстремно разноврсним структурама. За систематику биљака ови параметри су од ништа мање важности него било која друга морфолошка особина биљака.

Полен кроз историју

Сматра се да су још Асирци били упознати са принципима опрашивања, али није познато да ли су познавали природу самог полена. Ни Грци ни Римљани, као ни средњoвековни истраживачи, све до 16. века, нису успели да расветле загонетну природу и структуре поленових зрна. Нехемија Грев, први је научник који је 1662. године у својој књизи Анатомија биљака описао истоветност облика полена унутар једне исте врсте и тако засновао морфологију полена, научну област која проучава облике поленових зрна. Овај ботаничар је уједно и први научник који је запазио „да свака биљка има свој (карактеристичан) полен“.

Највећи систематичар живог света Карл фон Лине је 1751. године први пут употребио реч полен. Током 18. и 19. века остварен је значајан прогрес у истраживању полена и полинације (опрашивања). Јозеф Конрад Коелројтер је 1766. године заједно са Кристијаном Конрадом Спренгелом поставио темеље дисциплине екологија цветова, наглашавајући значај инсеката за опрашивање цветова. Тада је први пут наговештено и да поленова зрнца играју веома важну улогу у одређивању особина свог „потомства“. Спренгел је први уочио поре и бразде на површини поленових зрнаца.

Јохан Пуркиње и Франц Андреас су, између осталих, пружили велики допринос расветљавању загонетне природе полена. Бауер је чувен по прецизним и веродостојним цртежима (из 1830. године) поленових зрнаца, који се и данас чувају у Ботаничкој библиотеци Природњачког музеја у Лондону. Дугачка је листа научника који су у раном периоду развоја палинологије пружили значајан допринос овој необичној дисциплини. У првим деценијама 20. века палинологија се разгранала у многе примењене специјализоване научне поддисциплине о полену: аеропалинологију, палеопалинологију, форензичку палинологију, фармакопалинологију и, за пчеларство најважнију, мелисопалинологију, односно, поленску анализу меда.

Употреба електронског микроскопа унапредила је истраживање структура и облика површине поленових зрнаца па палинолози сада располажу обиљем изузетних снимака полена. Палинологија је данас израсла у незаменљиво оруђе многих примењених наука, али је, с друге стране, и једна од базичних научних дисциплина са најдинамичнијим развојем последњих година. Морфологија поленових зрнаца је истражена само код десет одсто врста, а тај проценат је још мањи када је реч о истраживању анатомије полена. Да ли као помоћно средство примењених наука или као базичну науку, палинологију, сматрају научници, свакако очекује буран развој у 21. веку.

Фото: Wikipedia

Текст: Иван Умељић

Почетком јесени, непосредно пре опадања и труљења на земљи, листови многих биљака у умереном климатском појасу почињу да се размећу правим ватрометом боја. Познато је да неке боје листова, рецимо жута, постају видљиве након разградње хлорофила, који је, пак, „одговоран“ за њихову зелену боју. Дакле, жута боја листова је споредна последица физиолошких процеса који се дешавају у ово доба године, а биљку не кошта ништа да је произведе. Међутим, ствари су нешто сложеније са црвеним листовима. Црвени антоцијанини производе се управо током јесени, што говори да у ово доба године стабла посебно инвестирају у њих. Намеће се логично питање: због чега биљке чине овај додатни напор? Физиолошка улога антоцијанина толико је разноврсна да их неки биолози називају швајцарским ножем природе. Између осталог, они су моћни антиоксиданти, заштита од фотоинхибиције, функционишу као „судопера“ за штетне супстанце, загревају листове и пружају заштиту од радијације.

Међутим, два истраживања са почетка прошле деценије истичу радикално другачије објашњење, које гласи да јарке јесење боје представљају упозоравајуће сигнале упућене биљним вашима и да говоре о одбрамбеној снази стабла које их производи. Ова хипотеза покренула је занимљиву дебату између физиолога, с једне стране, од којих већина верује да јесење боје листова служе физиолошким процесима у листовима, и неких теоретичара еволуције, с друге стране, који претпостављају да такво изобиље боја мора служити сигналној функцији.

Треба имати у виду да боје нису проста физичка својства ствари, већ да су генерисане у мозговима животиња и да зависе од чулног апарата којим је еволуција опремила потенцијалног посматрача. Рецептори за боје инсеката и људи фундаментално се разликују, па нешто што нама изгледа живахно, њима може изгледати тмурно, а оно што је нама застрашујуће, за њих би могло да буде веома привлачно. Неки биолози скрећу пажњу на то да се треба одупрети искушењу да се свему што је обојено припише сигнална функција, а као пример за то наводе жуту боју жуманцета или наранџасту шаргарепе.

Сигнал за инсекте

На самом почетку овог миленијума појавила су се, готово истовремено, два чланка независно један од другог, први чувеног биолога Вилијама Д. Хамилтона (коаутор С. П. Браун), и други младог италијанског еволуционисте Марка Арчетија, који указују на сигналну функцију црвене боје листова, што је представљало радикално одступање од класичних теорија о јесењим бојама листова. Ова необична хипотеза произвела је једну од занимљивијих научних дебата у последњих неколико година.

Према сигналној или, како се још назива, коеволутивној хипотези, јесење боје су сигнал квалитета упућен инсектима који у јесен мигрирају на крошње стабала. Црвена, тако, може бити сигнал да неко стабло није прикладан домаћин инсектима, због тога што је опремљено ефикасном хемијском заштитом, или зато што има слабу хранљиву вредност, или јер му ускоро предстоји опадање листова, или због било које друге карактеристике која би инсектима требало да укаже на његово лоше стање. Потенцијални примаоци „црвеног“ сигнала су оне врсте инсеката које са својих летњих домаћина, најчешће зељастих биљака, мигрирају у јесен на крошње стабала. Познато је да биљне ваши слећу током јесени на листове дрвећа на чијим гранама полажу јаја, најчешће веома близу зимских пупољака. Јаја ће се испилити на пролеће, а биљне ваши развити на гранама и нанети штету домаћину пре него што се одселе на летњу дестинацију.

Многи инсекти су под снажним притиском природне селекције да пронађу прикладног домаћина пошто је летња миграција пресудан корак у њиховом животном циклусу. А пошто реагују на одређене боје, сматра се да боју листова прихватају као сигнал о квалитету стабла. Ваши поседују импозантан репродуктивни потенцијал. Француски ентомолог и војни стратег Рене Реомир (1683–1757) утврдио је да једна једина ваш за само шест недеља створи 5,9 милиона потомака, што несумњиво указује да настањивање оволиког броја предатора на једну биљку може бити погубно.

Стога, јасно је и да је неко стабло такође под снажним притиском природне селекције и да може да профитира уколико спречи или барем смањи посете инсеката који могу да причине ненадокнадиву штету, нарочито у пролеће, када се наредна генерација биљних ваши буде излегла из јаја положених у јесен. Стабла би могла да профитирају слањем одговарајућег сигнала који би биљне ваши држао на прописној удаљености. Јавор, рецимо, може да произведе 280 одсто више масе уколико нема ваши, а треба споменути и да оне не угрожавају стабла само директно, кроз исхрану, већ и индиректно, као потенцијални преносиоци вируса, патогених гљивица и бактерија.

Према сигналној теорији, инсекти који се у јесен премештају на крошње стабала пре ће се населити на зелене или жуте листове него на оне црвене боје, па ће стабла са црвеним листовима профитирати јер ће их посетити мањи број инсеката. Сматра се да су јесење црвене боје и склоност инсеката према зеленим и жутим листовима плод коеволуције. Листови су црвени да би се смањила штета коју евидентно причињавају инсекти, а склоност инсеката према зеленим и жутим листовима адаптација је за проналажење најприкладнијих стабала-домаћина.

Која стабла производе црвене листове?

Уколико је црвена за биљку скуп сигнал, онда се намеће одговор да је реч о снажнијим и виталнијим стаблима. Међутим, како тврди еволуциониста Марко Арчети, пре ће бити да слабија и осетљивија стабла снажније приказују јесење боје због тога што она имају више потребе да избегну инсекте. А врсте које располажу са највише хранљивих материја могу себи приуштити да обнове масу коју су изгубиле услед повећане најезде биљождера. Због тога ће мање инвестирати у одбрамбене механизме, односно црвену боју листова, а знатно више у пролећни развој.

Сигнална теорија поткрепљена је и емпиријском евиденцијом која показује да су биљне ваши склоније зеленим и жутим него црвеним листовима. Доказано је да црвена боја за 70 одсто мање привлачи ваши него зелена и жута. Међутим, треба нагласити да ова чињеница није последица утиска живахности који црвена боја производи у људској перцепцији, пошто биљне ваши не виде боје на исти начин као ми. Њихов одговор на црвене листове заснован је на реалној способности да разликују зелену и жуту од црвене боје.

Противници сигналне теорије јесењих боја као главни аргумент наводе чињеницу да многи инсекти, укључујући и биљне ваши, немају фоторецептор за црвену, па да због тога не могу да буду привучени или одбијени црвеном бојом. Међутим, данас се зна да биљне ваши могу да разликују црвену од зелене према односу зелене и плаве. Да ова хипотеза није само теоријска конструкција, указује и истраживање које је на примеру 262 различите биљне врсте показало да црвену боју приказују управо оне врсте које представљају омиљено јесење и зимско пребивалиште биљних ваши. Другим речима, врхунац ватромета јесењих боја поклапа се са врхунцем јесење сеобе биљних ваши.

Овај кратак преглед о еволуцији јесењих боја завршићемо речима Вилијема Хамилтона: „Стабла ће бити искрена у вези са својом прикладности или неприкладности према биљним вашима због тога што напросто нису у стању да лажу. Она поступају на исти начин као и паун или младић који носи златни ланчић у дискотеци: уколико шаљете скупоцене сигнале, морате да имате добар разлог због кога их стварате, што осигурава да сигнали буду поуздан показатељ реалног стања ствари, односно да ће пренети поуздану информацију потенцијалном примаоцу.“ Тако гласи теорија.

Текст: Иван Умељић

Када се говори о важности пчела често се наводи цитат који се приписује Алберту Ајнштајну: ”Нестану ли пчеле са Земљине површине, човечанству не би преостало више од четири године”. Међутим, поузданих доказа, ни писаних ни усмених, да је Ајнштајн икада изјавио нешто слично нема. Овај псеудо-цитат се појављује половином прве деценије 21. века, у време које се поклапа са још увек мистериозним нестанком пчела у Сједињеним Америчким Државама.Ову, наводно Ајнштајнову, изјаву пренели су многи угледни светски медији, између осталих и  Der Süddeutsche Zeitung, најтиражнији немачки дневник који се штампа у тиражу од 600.000 примерака, затим Independent, Telegraph, International Herald Tribune, као и мноштво мањих листова и интернет блогова.

Међутим, још 21. априла 2007. на сајту snopes.com, посвећеном раскринкавању гласина које круже интернетом објављено је да се барем један Ајнштајнов биограф, а реч је о Волтеру Ајзаксону, никада није сусрео са овим цитатом. Према овом сајту, спорни цитат нигде се није појављивао пре 1994. године, дакле, готово пола века после Ајнштајнове смрти. Наводно, објављен је први пут у једном памфлету кога је Француски пчеларски савез публиковао како би указао на незавидан положај у коме су се нашли европски пчелари због неконтролисаног увоза јефтиног кинеског меда. Упозоравајући надлежне на могуће последице колапса националне пчеларске индустрије, француски пчелари позвали су се на Ајнштајнову „изјаву“ у предвиђању „да би обарање цена од стране Кине могло да доведе до уништења људске цивилизације на Земљи“.

На страну то што је Ајнштајн био физичар, а не ентомолог (који је позванији да говори о значају пчела), као и то да је тешко замислити ситуацију у којој би генијални научник изговорио нешто слично овом апокрифном цитату, и даље остаје питање, да ли је тачна тврдња да судбина човечанства зависи од опрашивања које обављају пчеле. Да ли би Хомо сапиенс могао заиста да преживи уколико не би било пчела? Између осталог, највећи део калорија који се свакодневно широм света уноси у људски организам потиче углавном од пшенице, кукуруза или пиринча, а реч је о биљкама којима уопше нису потребни опрашивачи. Иако пчеле опрашују главнину воћа и поврћа, на срећу по будућност човечанства, многе врсте зависе од других опрашивача. Какао (без кога не би било чоколаде) и црни лук, рецимо, опрашују мушице, смокву опрашују осе, а неколико врста тропског воћа слепи мишеви. Дакле, човечанство би по свој прилици опстало, мада наш јеловник не би баш био толико разноврстан.

Да ли је Ајнштајн ипак говорио о пчелама? Да, и то само једном,  у једном свом есеју о социјализму из 1949. године, каже: „…читав животни процес пчела и мрава фиксиран је до најситнијих детаља ригидним, наследним интинктима“.  

 Текст: Иван Умељић*

Почетком јесени, непосредно пре опадања и труљења на земљи, листови многих биљака у умереном климатском појасу почињу да се размећу правим ватрометом боја. Познато је да неке боје листова, рецимо жута, постају видљиве након разградње хлорофила, који је, пак, “одговоран” за њихову зелену боју. Дакле, жута боја листова је споредна последица физиолошких процеса који се дешавају у ово доба године, а биљку не кошта ништа да је произведе. Међутим, ствари су нешто сложеније са црвеним листовима. Црвени антоцијанини производе се управо током јесени, што говори да у ово доба године стабла посебно инвестирају у њих. Намеће се логично питање: због чега биљке чине овај додатни напор? Физиолошка улога антоцијанина толико је разноврсна да их неки биолози називају швајцарским ножем природе. Између осталог, они су моћни антиоксиданти, заштита од фотоинхибиције, функционишу као “судопера” за штетне супстанце, загревају листове и пружају заштиту од радијације.

Међутим, два истраживања са почетка прошле деценије истичу радикално другачије објашњење, које гласи да јарке јесење боје представљају упозоравајуће сигнале упућене биљним вашима и да говоре о одбрамбеној снази стабла које их производи. Ова хипотеза покренула је занимљиву дебату између физиолога, с једне стране, од којих већина верује да јесење боје листова служе физиолошким процесима у листовима, и неких теоретичара еволуције, с друге стране, који претпостављају да такво изобиље боја мора служити сигналној функцији.

Треба имати у виду да боје нису проста физичка својства ствари, већ да су генерисане у мозговима животиња и да зависе од чулног апарата којим је еволуција опремила потенцијалног посматрача. Рецептори за боје инсеката и људи фундаментално се разликују, па нешто што нама изгледа живахно, њима може изгледати тмурно, а оно што је нама застрашујуће, за њих би могло да буде веома привлачно. Неки биолози скрећу пажњу на то да се треба одупрети искушењу да се свему што је обојено припише сигнална функција, а као пример за то наводе жуту боју жуманцета или наранџасту шаргарепе.

Сигнал за инскете

На самом почетку овог миленијума појавила су се, готово истовремено, два чланка независно један од другог, први чувеног биолога Вилијама Д. Хамилтона (коаутор С. П. Браун), и други младог италијанског еволуционисте Марка Арчетија, који указују на сигналну функцију црвене боје листова, што је представљало радикално одступање од класичних теорија о јесењим бојама листова. Ова необична хипотеза произвела је једну од занимљивијих научних дебата у последњих неколико година.

Према сигналној или, како се још назива, коеволутивној хипотези, јесење боје су сигнал квалитета упућен инсектима који у јесен мигрирају на крошње стабала. Црвена, тако, може бити сигнал да неко стабло није прикладан домаћин инсектима, због тога што је опремљено ефикасном хемијском заштитом, или зато што има слабу хранљиву вредност, или јер му ускоро предстоји опадање листова, или због било које друге карактеристике која би инсектима требало да укаже на његово лоше стање. Потенцијални примаоци “црвеног” сигнала су оне врсте инсеката које са својих летњих домаћина, најчешће зељастих биљака, мигрирају у јесен на крошње стабала. Познато је да биљне ваши слећу током јесени на листове дрвећа на чијим гранама полажу јаја, најчешће веома близу зимских пупољака. Јаја ће се испилити на пролеће, а биљне ваши развити на гранама и нанети штету домаћину пре него што се одселе на летњу дестинацију.

Многи инсекти су под снажним притиском природне селекције да пронађу прикладног домаћина пошто је летња миграција пресудан корак у њиховом животном циклусу. А пошто реагују на одређене боје, сматра се да боју листова прихватају као сигнал о квалитету стабла. Ваши поседују импозантан репродуктивни потенцијал. Француски ентомолог и војни стратег Рене Реомир (1683–1757) утврдио је да једна једина ваш за само шест недеља створи 5,9 милиона потомака, што несумњиво указује да настањивање оволиког броја предатора на једну биљку може бити погубно.

Стога, јасно је и да је неко стабло такође под снажним притиском природне селекције и да може да профитира уколико спречи или барем смањи посете инсеката који могу да причине ненадокнадиву штету, нарочито у пролеће, када се наредна генерација биљних ваши буде излегла из јаја положених у јесен. Стабла би могла да профитирају слањем одговарајућег сигнала који би биљне ваши држао на прописној удаљености. Јавор, рецимо, може да произведе 280 одсто више масе уколико нема ваши, а треба споменути и да оне не угрожавају стабла само директно, кроз исхрану, већ и индиректно, као потенцијални преносиоци вируса, патогених гљивица и бактерија.

Према сигналној теорији, инсекти који се у јесен премештају на крошње стабала пре ће се населити на зелене или жуте листове него на оне црвене боје, па ће стабла са црвеним листовима профитирати јер ће их посетити мањи број инсеката. Сматра се да су јесење црвене боје и склоност инсеката према зеленим и жутим листовима плод коеволуције. Листови су црвени да би се смањила штета коју евидентно причињавају инсекти, а склоност инсеката према зеленим и жутим листовима адаптација је за проналажење најприкладнијих стабала-домаћина.

Које дрвеће производи црвено лишће?

Уколико је црвена за биљку скуп сигнал, онда се намеће одговор да је реч о снажнијим и виталнијим стаблима. Међутим, како тврди еволуциониста Марко Арчети, пре ће бити да слабија и осетљивија стабла снажније приказују јесење боје због тога што она имају више потребе да избегну инсекте. А врсте које располажу са највише хранљивих материја могу себи приуштити да обнове масу коју су изгубиле услед повећане најезде биљождера. Због тога ће мање инвестирати у одбрамбене механизме, односно црвену боју листова, а знатно више у пролећни развој.

Сигнална теорија поткрепљена је и емпиријском евиденцијом која показује да су биљне ваши склоније зеленим и жутим него црвеним листовима. Доказано је да црвена боја за 70 одсто мање привлачи ваши него зелена и жута. Међутим, треба нагласити да ова чињеница није последица утиска живахности који црвена боја производи у људској перцепцији, пошто биљне ваши не виде боје на исти начин као ми. Њихов одговор на црвене листове заснован је на реалној способности да разликују зелену и жуту од црвене боје.

Противници сигналне теорије јесењих боја као главни аргумент наводе чињеницу да многи инсекти, укључујући и биљне ваши, немају фоторецептор за црвену, па да због тога не могу да буду привучени или одбијени црвеном бојом. Међутим, данас се зна да биљне ваши могу да разликују црвену од зелене према односу зелене и плаве. Да ова хипотеза није само теоријска конструкција, указује и истраживање које је на примеру 262 различите биљне врсте показало да црвену боју приказују управо оне врсте које представљају омиљено јесење и зимско пребивалиште биљних ваши. Другим речима, врхунац ватромета јесењих боја поклапа се са врхунцем јесење сеобе биљних ваши.

Овај кратак преглед о еволуцији јесењих боја завршићемо речима Вилијема Хамилтона: “Стабла ће бити искрена у вези са својом прикладности или неприкладности према биљним вашима због тога што напросто нису у стању да лажу. Она поступају на исти начин као и паун или младић који носи златни ланчић у дискотеци: уколико шаљете скупоцене сигнале, морате да имате добар разлог због кога их стварате, што осигурава да сигнали буду поуздан показатељ реалног стања ствари, односно да ће пренети поуздану информацију потенцијалном примаоцу.” Тако гласи теорија.

Алтернативне теорије

 

Неадаптивно објашњење: Јесење боје су успутни производ старења листова, детоксикације секундарних метаболита или других биохемијских процеса, али се нису развиле због неке посебне сврхе и не доносе никакву посебну адаптивну предност биљкама. Према овој теорији, која је прихваћена као стандардно објашњење у многим уџбеницима, требало би одбацити све адаптивне хипотезе о јесењим бојама.

Фотопротекција: Јесење боје штите од фотоинхибиције и фотооксидације, и делују као директна заштита од сунца или индиректно као антиоксидант, омогућавајући тако ефикаснију ресорпцију хранљивих материја пре опадања листа. Према овој хипотези, листови треба да приказују што више јесењих боја (црвену) да би реапсорбовали хранљиве састојке. Црвени фенотипови би требало да буду отпорнији на фотоинхибицију или фотооксидацију, и требало би ефикасније да реапсорбују хранљиве састојке.

Отпорност на сушу: Према овој теорији, јединке и врсте које су изложеније већој опасности од воденог стреса требало би да приказују више јесењих боја. Бројни чиниоци из животног окружења изазивају водени стрес у ткивима биљака а произвођење антоцијанина представља одговор. Међутим, не постоји евиденција о томе да биљне врсте изложене већој опасности од суше приказују више јесењих боја, или да су црвени фенотипови резистентнији на водени стрес. Критичари ове теорије наглашавају да је нејасно због чега би резистентност на сушу била посебно важна биљкама у јесен. Штавише, често се догађа да суша узрокује преурањено опадање листова, без претходног произвођења јесењих боја.

Загревање листова: Антоцијанини конвертују светлост у топлоту како би загрејали листове и повећали степен транспирације и метаболизам, или да би их заштитили од ниских температура. Према овој теорији, јединке, односно врсте биљака којима прети већа опасност од смрзавања требало би да приказују више јесењих боја. Црвени фенотипови би, према овој хипотези, требало да буду отпорнији на хладноћу. Постоји евиденција о томе да су јесењи црвени листови чешћа појава у хладнијим климатским регионима, међутим нису реткост ни у тропским пределима. Критичари ове теорије истичу да је нејасно због чега би загревање требало да буде важно за листове у јесен. Ова хипотеза није релевантна за жуту боју.

Обележавање плодова: Боје привлаче птице и остале организме ка неупадљивијим плодовима омогућавајући на тај начин боље разношење семена.Према овој теорији, врсте са јесењим бојама требало би да буду оне чија семена разносе животиње и чији плодови дозревају у јесен, а стабла са више јесењих боја требало би да привуку више животиња-преносилаца семена. Ову теорију не подржава ниједно истраживање. Проблем представља и то што је релевантна само за оне врсте код којих плодови дозревају у јесен, а којима животиње разносе семена.

Камуфлажа: Јесење боје чине листове мање уочљивим за инсекте који мигрирају на дрвеће током јесени. Црвена не одаје било какав квалитет неког стабла, већ му једноставно служи за камуфлажу. Ова теорија веома је слична коеволуционој сигналној теорији, с тим што се од инсеката не очекује да се другачије понашају на стаблима која приказују различите јесење боје. Прикривање подразумева да стабла користе особине перцепције боја код инсеката како би “сакрили” своје листове, али се претпоставља да ће бити селективног притиска на инсекте да развију контраадаптацију на околности.

Антикамуфлажа: Јесење боје чине паразите који бораве на листовима упадљивијим њиховим предаторима и паразитоидима. Ову хипотезу предложио је Лев-Yадун (2004) као опште објашњење боја (или обојености) код биљака. Према овој теорији, врсте које у јесен приказују најживље боје листова јесу оне које је еволуција “спојила” са паразитским инсектима и њиховим предаторима или паразитоидима, а инсекти би требало да буду уочљивији на јесењим листовима. Још увек не постоји доступна евиденција која би потврдила ову теорију, која у поређењу са коеволуционом хипотезом подразумева сложенију врсту интеракције.

* Текст је оригинално објављен у недељнику Време 30. септембра 2010. године.

Са чувеног и изузетно популарног интернет сајта који евидентира предаторске open-access издаваче нестао је комплетан садржај, а његов аутор не жели да каже због чега

Текст: Иван Умељић

Са чувеног и изузетно популарног интернет сајта www.scholarloay.com који евидентира „потенцијалне или несумњиво предаторске open-access издаваче“ 15. јануара ове године нестао је комплетан садржај, а његов аутор, Џефри Бил, библиотекар са Универзитета Колорадо у Денверу, не жели да каже због чега.

Предаторски часописи су укључени у читав низ сумњивих активности, попут обмањујућих назива часописа, слања масовних позива ауторима и рецензенатима, лажирања података о тобожњем високом кредибилитету заснованом на стандардним сцијентометријским анализама, објављивања велике количине нетачног садржаја, неспровођења рецензирања и тако даље.

Џефри Бил је постао славан због истицања ових проблема, али је стекао и противнике који су га оптуживали за некоректност.

Међутим, пре неколико дана са његовим сајтом и његовом листом догодило се нешто што нико није очекивао. Са сајта je избрисана Билова листа. Заправо, избрисане су све четири листе: о предаторским издавачима, о вероватно предаторским часописима, о компанијама које вероватно пружају погрешне податке о метрици, као и о вероватно „киднапованим“ часописима. Избрисани су, такође, и сви постови.

Сајт је у потпуности очишћен од било каквог садржаја, али се на неколико „ mirror” сајтова могу пронаћи копије последњих верзија Билових листа објављених почетком ове године које приказују садржај по следећим категоријама: издавачи, часописи, киднаповани часописи, компаније које тврде да пружају валидну метрику. 

„Мој блог тренутно није у функцији“, све је што је Бил имао да изјави, додајући да не може даље да коментарише због чега је избрисан комплетан садржај са његовог сајта.

Портпаролка Универзитета Колорадо  рекла је да се ради о „његовој личној одлуци“ да обустави одржавање и ажурирање свог блога, као и да је Бил и даље запослен на овом универзитету. У саопштењу се наводи и да Бил више неће објављивати своја истраживања о open-access часописима и предаторским издавачима.

Са Билове профилне странице на званичном интернет сајту институције на којој је запослен, као и са Фејсбук странице коју је користио за публиковање своје листе, избрисан је комплетан садржај.

Од 2010, Бил је објављивао и ажурирао листу на којој је указивао на open-access часописе који су експлоатисали и обмањивали ауторе наплаћивањем високих накнада за публиковање чланака уз непоштовање стандардне издавачке процедуре која подразумева рецензирање и уређивање.

Многи истраживачи истичу да, због учесталих превара од стране предаторских часописа, Билова листа има огроман значај, а да је Џефри Бил једина особа која је спремна да их јавно прозове. Билов колега, Рик Андерсон, библиотекар са Универзитета Јута, каже да се боји да је листа заправо уклоњена због претњи и тужби. Наиме, поједини издавачи, попут OMICS групе из Индије, претили су Билу да ће га тужити, док се велика прашина подигла када је на листу предатора уврстио издавача Frontiers, који је у власништву моћне Holtzbrinck групе из Штутгарта.

У одсуству званичних информација, спекулише се да уклањање Билове листе има везе са компанијом специјализованом за пружање академских услуга Cabell’s International из Тексаса, која је оформила своју црну листу часописа (у плану је да буде објављена на пролеће), а у којој је Џефри Бил запослен као консултант. Портпаролка ове компаније како „није сугурна шта ће се даље догађати“, док је Лејси Ерл, потпредседница Cabell’s International на твитеру објавила како је Бил „био приморан да угаси свој блог због претњи и политике“. Како наводи часопис Nature, ни портпаролка ни потпредседница Cabell’s International нису биле спремне да даље коментаришу своје изјаве.

До овог тренутка ни Џефри Бил се није огласио са било каквим саопштењем.

Текст: Иван Умељић

Велики восков мољац нежно лепрша кроз таму у потрази за партнером, када наједном зачује писак високе фреквенције. Тај звук далеко је изнад домашаја људског слуха, али мољцу није никакав проблем да га опази. Он га наводи тако да, померањем за пар центиметара, избегне чељусти предаторског слепог миша.

Велики восков мољац има слух као ниједна до сада позната животиња. Он може да чује звуке који имају толико високу фреквенцију да чак ниједан познати слепи миш не може да их произведе. У еволуционој трци за опстанком, овај мољац има добар почетак.

Одрасле јединке восковог мољца напуштају кошницу само да би се спариле. Мужјаци се окупљају близу дрвећа и, убрзо по сумраку, почињу да дозивају женке, на фреквенцијама изнад прага људског слуха.Ипак, дозиви њихових предатора, слепих мишева, налазе се на вишој фреквенцији. Док мужјак восковог мољца испушта звук на фреквенцији између 90-95 kHz, слепи мишеви се дозивају звуцима који достижу и 110 kHz.

Ослушкивање

Еволуција је погурала мољце да крену даље, па иако не могу да произведу звуке у истом опсегу као и слепи мишеви, они могу да их чују. Хана Моир и њене колеге са Универзитета Стратклајд у Глазгову, тестирали су слух 20 одраслих мољаца пуштајући им звуке широког опсега и мерећи како вибрацију њихових „бубних опни“ тако и пут сигнала ка њиховим слушним нервима.

Код свих мољаца тимпаналне мембране снажно су вибрирале при звуцима на фреквенцији од 300 kHz, а код њих 15 од 20 примећени су изражени нервни сигнали. Из овога следи невероватан закључак да восков мољац може да чује звук који не производи ниједна позната животиња.

Моир каже да постоје два могућа објашњења. „Могуће је да слепи мишеви производе више фреквенције од оних које уопште могу бити снимљене. Микрофони тешко региструју звуке на фреквенцији вишој од 150 kHz, а оглашавање слепих мишева је нарочито тешко забележити.“ Могуће је и да је осетљивост мољаца на звуке високих фреквенција ствар еволуције.

Мољац мора брзо да детектује оглашавање слепих мишева како би могао да побегне. Према томе, из његове осетљивости на широк опсег фреквенција капитална корист је способност да се брже умакне предатору – слепом мишу – и да се увек буде пар корака испред њега.

Упркос његовим несвакидашњим способностима, изгледа да не постоји ништа посебно у вези слушних органа већег восковог мољца. Моир каже да су његове тимпаналне мембране сасвим сличне онима код других инсеката, с тим што је једина разлика та да су необично танке – што их чини осетљивијим на звуке високих фреквенција.

Штеточина

Међутим, он је и велика штеточина. Његове ларве настањују кошнице, где опстају на исхрани која се не састоји углавном од воска. Нарочито истаначан укус има за оно саће у коме су живеле пчелиње ларве и може веома брзо да уништи гнездо.

Ларве восковог мољца хране се, осим саћем, одбаченим кошуљицама пчелињих ларви, поленом, а помало и медом. Ларва восковог мољца преферира тамније саће у коме је било одгајано легло и оно трпи највећу штету. Начин исхране ларве може да претвори кошницу у гомилу крхотина, прашине и паучине.

Ларва већег восковог мољца може да изазове велика оштећења на дрвеним деловима кошнице, укључујући рамове и наставке. Када ларве заврше са узимањем хране траже место где ће прилепити коконе. Неке ларве ће сажвакати дрво како би створиле простор за полагање кокона. Сажвакана зона може се састојати из мањих или већих рупа. Овакво оштећење, које је једна од видљивих карактеристика присуства восковог мољца у кошници, може да ослаби чврстину дрвених делова кошнице.

Текст: Иван Умељић

Древни пољопривредници волели су слатко. Комадићи неолитског земљаног посуђа из Европе, Средњег Истока и Северне Африке, стари око 9 000 година, носе хемијске трагове воска, судећи према анализама хиљада крхотина, објављено је у најпрестижнијем светском научном часопису Nature.

Међу ауторима насловног текста овог часописа су и четири научника из Србије: Славиша Перић и Олга Перић са Археолошког института у Београду, и Јасна Вуковић и Ненад Тасић са Одсека за археологију Филозофског факултета у Београду.

Истраживачи нагађају да се у пољопривредним културама тог времена мед користио за заслађивање хране, али да су пчелињи производи такође могли да нађу примену и у религиозним ритуалима и примитивним облицима лечења.

Веза између људи и пчела још је древнија. Претпоставља се да је грумен воска стар 40 000 година из пећине Бордер у Јужној Африци коришћен за причвршћивање камених врхова за копља а сликовни прикази пчела су уобичајени у праисторијској уметности у камену пронађеној широм подсахарске Африке.

Међутим, најновије истраживање је најснажнији доказ до сада да су ране пољопривредне културе у великој мери користиле производе од пчела (Apis mellifera). Пољопривреда се појавила на Средњем Истоку пре око 10 000 година а таласи досељеника пренели су знања у Европу.

Хемичари на Универзитету у Бристолу Мелани Рофе-Салк и Ричард Евершед, предводили су испитивање остатака пчелињег воска из више од 6.400 глинених посуда за кување широм Евроазије, старих између 9 000 и 4 000 година. Евершедов тим је раније открио дебеле наслаге меса, млечних производа и сира у неким прастарим земљаним посуда.

Трагови пчелињег воска били су релативно неуобичајени – само 4 од 570 посуда из северозападне Анадолије носе трагове пчелињих производа. Међутим, пронађени су на ширем географском подручју, открили су истраживачи. Неолитска грнчарија са југа Велике Британије и Данске, све до Балкана, садржала је пчелињи восак, што је случај и са људским рукотворинама пронађеним у 7000 година старом налазишту у Алжиру. 

У прастаром, 9 000 година старом, археолошком налазишту у Турској названом Чаталхојук, пронађена је најстарија посуда за држање воска. У самом налазишту, на зиду је насликана и шара у облику саћа. Према речима научника, климатски услови су успорили и ограничили ширење пчела према северу Европе. Грнчарија из Ирске, Шкотске и северне Скандинавије не садржи трагове воска.