Текст: Филип Шварм

Да би дочарали напетост, опасност, и првенствено, због аутентичности извјештавања, ратни дописници морају осјетити борбу. За то искуство сасвим је довољно грчење у стомаку када груне неколико артиљеријских граната. Или, суха уста и глава увучена у рамена док одјекују испрекидани рафали и крти, јединачни пуцњеви…  Углавном, вријеме у оваквим приликама пролази необично споро, а дојмови настају неописиво брзо па ратним дописницима не треба много за закључак да су видјели и искусили све што треба. Тада се повлаче у безбједност позадине и, пошто нису ни морали доћи, војници им не замјерају одлазак. Само завиде.

Не постоји јединствен тип личности ратног дописника. Међу њима могу се наћи будале, кукавице, паметни и храбри људи, поштени новинари посвећени својој професији, лажљивци и шовинистички хушкачи, митомани, адреналински овисници, покварењаци, шпијуни, истински племените и добре особе… Већина користи војнички жаргон и ријетко ће им се омаћи да умјесто пушка кажу – рецимо – прангија. И пију, заиста много пију. 

Ратни дописници туристи су у свијету разарања, избјегличких и војних логора, рушевина, убијања и сакаћења, болница, ровова, штабова, врећа са пијеском, бункера… Сви они на том пропутовању ризикују да заглаве у минском пољу или остану изрешетани на оштрој кривини пусте цесте или искрваре погођени гелером поред ниског зида на периферији градића за кога прије пар дана никад нису ни чули… Разлог су информације и приче – мало кад ексклузивне и важне за развој догађаја, нешто чешће објективне и чињенично утемељене, а углавном једностране, баналне, сензационалистички и пропагандно обликоване у складу са владајућим духом јавног мнијења.

Вилијам Расел, први модерни  ратни дописник, назвао је своје потцјењене и махом слабо плаћене колеге злосретним племеном. 

Американац на фронту

Средином 1917. на Антантиној страни Западног фронта појавио се нови саплеменик,  двадесетседмогодишњи Американац брижљиво обликованих бркова по имену Ловел Томас. Он је био један од око сто хиљада људи – службеника, пропагандиста, илустратора, говорника, публициста и новинара свих профила – које је ангажирао Одбор за информирање јавности.

Ово тијело у саставу администрације предсједника Вудрова Вилсона располагало је са пет од укупно сто милиона долара колико је Конгрес, у први мах, одобрио за војне потребе након ступања Сједињених Америчких Држава у Први свјетски рат 6. априла 1917. Иначе, Одбор је постојао само ради једног циља: пропагирања оружних снага и њиховог ангажирања у Европи распаљивањем „праведног народног гњева“  против Централних сила.  

Са моралом, продорношћу и манирима новинара таблоида, Томас се бацио на посао. Познавао је, попут многих других, глад публике за великим причама о успјеху, односно, о авантурама неконвеционалног, роматичног, младог и згодног ратног хероја. А да би то на што спектакуларнији начин презентирао, Томас је повео и филмског сниматеља Харија Чејса. Тај трошак Одбор му није одобрио, па га је он сам покрио зарадом од писања тобоже непристраних текстова о високом квалитету више него сумњиве робе ланца месница у Чикагу. 

Са моралом, продорношћу и манирима новинара таблоида, Томас се бацио на посао. Познавао је, попут многих других, глад публике за великим причама о успјеху, односно, о авантурама неконвеционалног, романтичног, младог и згодног ратног хероја. А да би то на што спектакуларнији начин презентирао, Томас је повео и филмског сниматеља Харија Чејса. Тај трошак Одбор му није одобрио, па га је он сам покрио зарадом од писања тобоже непристраних текстова о високом квалитету више него сумњиве робе ланца месница у Чикагу. 

Међутим, Томас се брзо разочарао на Западном фронту. Блато бескрајне мреже ровова, смрад, уши и стјенице у земуницама и мјесечев пејзаж ничије земљи тешко да су у Америци иког могле привући. Начин борбе у позиционом рату још мање: суморни и прљави војници гинули су, напредовали и повлачили се у тих неколико стотина метара попут гомиле мрава, деперсонализирани, без икаквог знака разума и слободне воље. Напросто – све да је и хтио и да су му ригидни војни цензори допустили – Томас тешко да би игдје могао објавити приче о облацима фозгена и закрвављеним очима испод стакла гас маски, о изобличеним лицима незрелих младића и средњовјечних очева породице док тешка атриљерија заглушава крике и мијења изглед стотина квадратних километра тла, о ракама пуним укочених лешева посутих кречом… И није био једини.

„Мада су неки од нас писали истину од почетка до краја, сви смо избјегавали реалистичне описе ужаса, податке о губицима и критику конкретних акција“, написао је британски ратни дописник Филип Гибс када се све завршило.

Томас и Чејс прешли су са Западног на Талијански фронт пуни наде да ће им борбе на алпским глечерима и врховима под снијегом омогућити да дођу до атрактивнијег материјала. Преварили су се. Осим што су још дроњавије и деморализираније војнике затекли укопане у кречњачке стијене умјесто у иловачу, ништа друго није се разликовало од већ виђеног у Фландрији и Шампањи…

Када су у децембру 1917. стигле вијести о британским побједама над турском војском у Палестини, Томас је поново кренуо на пут. Није имао што да изгуби: сама чињеница да ће бити један од ријетких ратних дописника са Блиског истока објезбеђивала му је какву-такву ексклузивност… Но, стигавши у Јерузалем, на прољеће 1918, срећа га је одмах погледала – упознао се са капетаном Томасом Едвардом Лоренсом.

Британац у галабији

Овај Британац није био обичан официр: од октобра 1916. крстарио је по Арабији, одржавао везу између британске војске и арапских устаника, организирао њихове препаде на турске трупе и комуникације, посредовао између завађених кланова… И још – Лоренс је образовани археолог са Оксфорда, из племићке породице, течно говори арапски, носи галабију и криви нож за пасом…

”На генијалан начни је успјевао да, држећи се на око резервирано, увијек буде у центру пажње”, записао је Томас.

Лоренс је представљао остварење сна сваког ратног дописника да стекне пријатеља и покровитеља на фронту у стању да отвори свака врата, стално пуног информација и спремног да му омогући увид у све што сматра интересантним. Томас и Чејс нису губили вријеме. Захваљујући дружењу са колоритним Британцем, не само да су осјетили борбу, већ је Чејс имао прилику да сними бедуине на коњима и камилама како витлају сабљама, окршаје и бојишта после њих, покрете трупа, турске заробљенике, арапске шеике, касабе, шаторе, базаре, жене са фереџама и, прије свега, самог Лоренса. По природи оваквих ствари, с њим је увијек било најзанимљивије и најживописније.

Да је Томас коначно располагао точно онаквим материјалом какав му је требао видјело се одмах: за пар мјесеци, његове репортаже направиле су од непознатог капетана обавјештајне службе ратног хероја, свјетски славног Лоренаса од Арбије. 

Два су разлога на то утицала. Први је тај што су у односу на депресију изазвану цикличним смјењивањем офанзива и дефанзива без резултата на Западном фронту успјеси са споредних ратишта враћали вјеру да се четверогодишња кланица ипак може окончати побједом. Други разлог још је важнији: Томасово писање савршено се уклопило у слику коју су о себи и даље гајили европски и амерички повлаштени слојеви; уздрмани ратом, самопоуздање им је враћала већ и помисао да је „један од нас“, „супериорни бијелац“, „сам самцат“ успио постати патерналистички господар и некрунисани краљ „дивље арапске руље“.

У стварности, Лоренс није био једини британски официр међу побуњеним племанима, а још мање креатор војних и политичких одлука на Блиском истоку. Ипак, имао је доста утицаја – неупоредиво више захваљујући чињеници да му је обавјештајна служба ставила на располагање двије стотине хиљада фунти мјесечно за подмићивање и плаћање устаничких јединица, него због неоспорне личне способности и храбрости.

Милионер и звијезда

Када се рат заврши и када се врате кући, ратне дописнике – оне што су се трудили да професионално и савјесно раде – хвата неки неизрецив стид због компромиса, заблуда, немоћи да нешто учине бар за неке од људи о чијој су несрећи извјештавали и за то били плаћени… Такођер, потребан им је и извјесан период навикавања на темпо мирнодопског живота и приоритете сасвим другачијих него у доба док су слиједили војне колоне, гледали хоризонте у пламену и чучали у склоништима очију упртих у таваницу.

Како вријеме пролази, од преиспитивања, потраге за објашњењима и изненадног хладног зноја пред сан у топлом кревету, остају само текстови написани са накнадном памећу, понека књига, анегдоте и она врста сјећања када човјек више није сигуран што је сам видио, а што чуо или прочитао… У сваком случају, мало тко је од њих знао и могао материјализирати своја искуства и сазнања из рата. 

Ловел Томас спада у изузетке. Недуго по окончању Првог свјетског рата он је по други пут назвао салем алејкум господину Томасу Едварду Лоренсу. Конкретно: у престижном њујоршком Медисон Сквен Гардену започео је серију предавања о рату на Блиском истоку, то јест, Лоренсу од Арбије. Послије америчке турнеје, услиједила је и европска. Заправо, ријеч је била о до тада невиђеном спектаклу: Томасово излагања нису пратили само Чејсови снимци и фотографије на филмском платном, већ и играчице трбушног плеса, глумци обучени у арапске ратнике на коњима и камилама, те разне друге инсценације…

“Он је један вулгаран човјек који ме је потупно комерцијализирао”, рекао је Лоренс за Томаса тврдећи да нема ништа са његовим представама.

Заиста? У Лондону је за Американца више пута позирао у галабији за додатне фотографије и добро искористио стечени публицитет: ратне мемоаре „Седам ступова мудрости“  објављује као свјетски бестелер, а под притиском јавности учествује и на Мировној конференцији у Паризу у својству савјетника за „арапско питање“ британске делегације.

Томас Едвард Лоренс углавном се повукао из јавности почетком двадесетих година двадесетог стољећа. Никад више није путовао по Арабији, Палестини или Сирији. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1935.

Ловел Томас је од предавања, текстова и филма о Лоренсу од Арабије зарадио око милон и по долара и постао богат човјек. Новинарством се престао бавити тек неколико година пред смрт 1981.

Ратни дописници и данас извјештавају са Блиског истока.

Текст: Филип Шварм

Џон Хенри Холидеј, двдесетједногодишњи студент из Валдосте, Џорџија, дипломирао је 1. марта 1872. стоматологију у Филаделфији, Пенсинванлија. Исте године вратио се у родну државу и започео са радом у Атланти у ординацији Артура Форда. Но, млади зубар нема среће – љета1873. дијагностицирана му је туберколоза. Зато, по савјету лијечника, већ у септембру сели се у Далас, Тексас, због погодније сухе климе.

Са собом, поред клијешта и других зубарских инструмената, др Холидеј носи стричев поклон – Морнарички колт, модел из 1851. До тада је пуцао на зечеве и вјеверице, те једном приликом на групу црних тинејџера тјерајући их са ријечног купалишта. Све и да је неког погодио, то се у Џорџији не би рачунало.

Младић на странпутици

Са колегом Џоном Сигером, др Холидеј отвара зубарску ординацију у Даласу. Старт им је тежак услијед рецесије, али и пожара који је осакатио град. Међутим, то нису једини проблеми: мршави, елегантно одјевени стоматолог из Дорџије животну осујећеност и очај лијечи комбинацијом алкохола и коцкања по салунима. Није наиван – дању вјежба, ноћу карта. На крају, др Сигер нема избора него да 1874. раскине ортаклук. Али, др Холидеју је свеједно, њега ионако више не убрајају у угледне грађане: неколико пута плаћа казне због илегалне коцке, а у пијаној свађи он и власника „Салуна Светог Чарласа“ Чарлс Остин пуцају један на другог; нитко није повређен.

Из Даласа др Холидеј прелази у Денисон, описан због куплераја и коцкарница као „најгнуснији од свих гнусних градова у Тексасу“. Ту тек с времена на вријеме обавља зубарску праксу понајвише да би га колико-толико разликовали од макроа, џепароша и лупежа сваке врсте. Јер, прави посао му је пељешење радника док чекају да се наставе са изградњом наставка жељезничке пруге… Кад је то из неког разлога изостало и муштерије се разишле, др Холидеј одлази у Денвер, Колорадо.

За професионалног коцкара нису довољни само вјешти прсти, већ мора имати и репутацију човјека с ким није упутно улазити у сукоб. Упркос искашљавању крви, мршавости и пијанствима, др Холидеју то полази за руком када се прочуло да је као крупије у денверском салуну „Кошница“ ножем унаказио извјесног Бада Брајанта. Није важно да ли је ова прича била истинита – битно је да је послужила сврси пошто млади коцкар без планова и будућности од 1876. путује кочијама по дивљим градићима  Колорада и Дакоте гдје гули рударе. Тако поново стиже у Тексас. А онда му је кренуло по злу: након што је у Брекенриџу током партије покера 4. јула 1877. штапом премлатио коцкарског ривала Хенрија Кана, овај га је сљедећег дана сачекао да ненаоружан изиђе на улици и ранио из револвера.

Послије опоравка, др Холидеј одлази у Форт Грифин, такођер Тексас. У хотелу „Плантажер“ срео је Кејт Едлер, анимир даму и повремено проститутку; остаће у вези са честим прекидима до краја његовог живота. Негдје у истом периоду упознаје и Вајата Ерпа, замјеника шерифа из Доџ Ситију у Канзасу и човјека с којим ће посмртно ујахати у новине, књиге и, прије свега, Холивуд. Али, за разлику од оног што ће су ту појављивати, прави живот др Холидеја депресивна је мјешавина тешких пијанстава, сталне напетости, бурних свађа са Кејт и дугих дана проведених у кревету под температуром…

Одлазак из Форт Грифина испао је непланиран и драматичан. Током партије покера, др Холидеј је убио неког Еда Бејлија ударцем ножа у грудни кош преко стола. Ухапшен је исте вечери и убрзо ослобођен – порота је закључила да је ријеч о нужној обрани пошто је убијени први потегао револвер. Поједини грађани Форт Грифина имали су супротно мишљење и окупили гомилу за линч. Ипак, др Холидеј и Кејт Едлер успјевају побјећи и, у љето 1878, пар се настанио у Доџ Ситију.

Сукоби у Томбустону

Мада је двадесетседмогодишњи стоматолог у новинском огласу понудио своје услуге, снови о грађанској каријери и угледу били су још само нелагодно подсјећање на проиграну младост у посебно тешким мамурлуцима. Можда је до тада добивао нападе грижње савијести праћене обећањима да ће се оканути боце, карата, куплераја, лошег друштва; могуће и да се повремено стидио оног у што се претворио па је, ту и тамо, користио псеудоним Том Маки… Но, у сада се заувијек у помирио са судбином и постао „онај“ Док Холидеј. То је значило још неуреднији, погубнији и насилнији живот, али и велико пријатељство са Вајатом Ерпом након што му је спасио живот запуцавши током опасне гужве у неком салуну…

Док је за пар мјесеци потпуно колабирао у Доџ Ситију, па је био принуђен да са Кејт оде у Лас Вегас у Новом Мексику у љечилиште за обољеле од туберколозе. Чим му се здравље донекле стабилизирало, све наставља тамо гдје је стао…

Постоје људи који напросто морају упадати у невоље: некад су питању околности, некад их сами стварају, а најчешће – обоје. Један од таквих је и Док. Када је 1879. отворио салун, точније дашчару пет пута девет метара, Нови Мексико усваја закон о забрани хазардних игара; када му је требао што мање скретање пажње на себе како би наставио са илегалном коцком, у кафанском обрачуну револвером лакше рањава  у главу извјесног Чарлија Вајта… Све у свему, мало тко жели имати посла с њим без преке потребе. Изузетак је Вајат Ерп. На његов позив Док крајем љета 1880. стиже у Томбустон, Аризона и укључује се породичне послове четири брата Ерп – од чувања закона до закупа рударских и коцкарских концесија, односно, свега на чему се може зарадити. Иде им са половичним успјехом.    

Стари проблеми прате Дока и у новом окружењу. Већ 11. октобра 1880. након свађе са локалним ђилкошем Џонијем Тајлером и узајамног потезања оружја, обојицу разоружава и избацује особље салуна „Оријентал“. Нешто касније Док се враћа и, витлајући резервним револвером, захтјева да му врате оне одузете… Милт Џојс, власник локала, успјева да га изненада обори и док су се ваљали по поду, одјекнула су два хица: Милт је рањен у лијеву шаку, шанкер у лијево стопало. Захваљујући притиску браће Ерп, Док се извлачи само са глобом од двадесет долара.

Међутим, сукоби у Томбустону далеко су озбиљнији од пијаних пуцњава. У току је рат за политичку превласт: на једној страни су Републиканци, махом власници рудника сребра са браћом Ерп, а на другој Демократе, ранчери, чију групу за притисак чине хетерогене групе каубоја. Како ови потоњи протуправно заузимају земљу и масовно краду стоку у Мексику и, циљ им је одржавање анархије и безакоња. Али, разлика између сукобљених група веома је растегљива.

Рађање легенде

Све је почело 15. марта 1881. неуспјешним покушајем пљачке кочије компаније Велс Фарго недалеко од Томбустона када су убијени кочијаш и један путник. Како ни након више мјесеци нису похватани сви разбојници, а наводно у оквиру изборне кампање за уносну функцију шерифа округа Кочиз, Вајат Ерп је у августу исте године повео потјеру сачињену од његове браће и Дока… Вратили су се, наизглед, необављена посла. Нешто касније, нађено је на самој граници са Мексиком пет лешева – један пљачкаш и четири каубоја, сви ривали екипе Ерп-Холидеј. Нападнути су у праскозорје на биваку поред украдене стоке и ликвидирани послије краће борбе.

Међу побијеним налазио се и Њумен Старина Клејтон, отац Ајка Клејтона. Овај је до тада шуровао са обје стране и пошто се шушкало да иза напада на мексичкој граници стоје Ерпови и Холидеј, окренуо се против њих. И није био сам. Након што је провео ноћ у провео у пијаним разметањима и претњама, Клејтон се 26. октобра 1881. нашао са четворицом каубоја – својим братом Билијом, Билом Клејборном, браћом Френком и Томом Маклоријем. Што им је точно била намјера, никад се неће сазнати. Углавном, шериф Томбустона Вирџил Ерп тврдио је касније да је са браћом Вајатом и Морганом, те Доком као замјеницима кренуо да их разоружа…

Једни насупрот другима стали су на размаку од три-четири метра око пола два 26. октобра 1881. код ОК Корала у Томбустону и готово одмах запуцали. Послије тридесет секунди и тридесет испаљених метака, на тлу је било пет људи – лакше рањени Вирџил и Морган, мртва браћа Маклори и Бил Клејтон; његов брат Ајк и Клејбурн успјели су побјећи прије почетка паљбе. Сам Док убио је из сачмаре Тома, а потом је из револвера пуцао на рањеног Френка Маклорија и вјероватно га погодио у главу, из уха. Кејт Едлер је послије причала да је, кад се вратио у њихову хотелску собу, сјео на кревет и понављао „грозно, грозно, грозно“.

Али, легенда је рођена. Новине су „Обрачун код ОК корала“ истог трена претвориле нешто најближе измаштаним двобојима револвераша какви никад нису постојали: насиље и крв зачињени тобожњим кодексом части, измишљеним ритуалима и романтиком најбољи су гаранти високих тиража. А сама браћа Ерп и Док, иако ослобођени за убојства код ОК корала, наставили су да и даље обезбјђују материјале за новинске текстове на насловним странама.

Наиме, када је из освете у засједи 23. децембра 1881. рањен Вирџил, а потом на исти начин 18. марта 1882. убијен Морган Ерп, Вајат је узео правду у властите руке. Заједно са Доком и још неколико пријатеља, између 20. марта и 14. јула 1882. ликвидирао је пет људи које је сматрао одговорним за смрт Моргана: двојицу у размјени ватре, тројицу у хладнокрвним сачекушама, налик на данашња мафијашка убојства. Уједно, то је представљало и слом амбиција Ерпових и Дока у Томбустону. Осумњичени или оптужени за читав низ кривичних дјела, разишли су се по разним крајевима Сједињених Америчких Држава. Сретни да су им коначно видјели леђа, нитко из Аризоне није их ни тражио.      

Пет долара друже   

Док Холидеј и Вајт Ерп растали су се надурени један на другог. Први је пребацивао другом везу будућом супругом Јозефином Маркус због њеног жидовског поријекла…

Од 1883. Док живи у Ледвилу, Колорадо.  Мада једна од највећих звијезда новинских „црних кроника“, услијед туберколозе и тешке зависности од алкохола и лауданума (дериват опијума) није у стању задржати посао крупијеа и једва да још ишта зарађује са друге стране коцкарског стола. Сиромашан, тежак једва педесет и пет килограма, погурен, осједио и клецавог корака, постао је рушевина од човјека у раним тридесетим.

То не пролази непримјећено. У Ледвилу су два и ђилкоша из Томбустона, Џони Тејлор и Вилијам Ален. Раније су зазирали од Дока, а сада га вријеђају и провоцирају на сваком кораку – уколико га један од њих убије у инсценираном двобоју, прославиће се за читав живот. Али, чувени револвераш више није носио оружје јер нема за глобу уколико га шериф затекне наоружаног на улици. Његову биједу, на крају, користи Ален и посуђује му пет долара знајући да их неће моћи вратити на вријеме. А када се то и десило, кренуо је средином аугуста 1884. са револвером испод капута да свог дужника „научи поштењу.“ Нашао га је за шанком „Хајмановог салуна“ и одмах пао рањен: угледавши Алена на вратима, Док је одмах опалио из револвера кога му је из хотелске собе донио пријатељ. Вјероватно би га и докрајчио да му шанкер није задржао руку…

Ослобођен још једном услијед самообране, Док је попут сјенке све слабији и беспомоћнији, мирно живио са Кејт углавном од њене скромне уштеђевине. Из Ледвила прешли су маја 1887. у Гледвуд Спрингс надајућо се да ће му тамошњи сумпорни извори воде помоћи. Заправо, све су само погоршали. Доктор Џон Хенри Холидеј умро је у соби хотела Гленвуд 9. новембра 1887. око десет сати ујутро. Имао је тридесет и шест година. 

Текст: Филип Шварм

„Искористио сам лијеп дан да прописно избомбардирам Солун“, пише 1. новембра 1940. Галеацо Ћано.

У том тренутку има тридесет и седам година и то му је трећи борбени ангажман на челу Петнаесте бомбардерске ескадриле Капрони – два мјесеца 1936. баца бомбе по Етиопији и још два дана 1940. по Корзици.

Између ових пропагандно-мачистичких летова, министар је вањских послова са пуним радним временом у некој врсти породичне фирме: отац Констанцо, звани Чељуст, безочно се богати до смрти 1939. као један од највећих фашистичких тајкуна, а таст Бенито Мусолини – Дуче – диктатор је Италије.

Попут сличних златних младића, Ћано много више времена проводи на монденским забавама и римском игралишту за голф него у палачи Киђи, сједишту свог министарства. Ипак, из вечери у вечер вриједно води политички дневник.

Лажи, усташе и шпијуни

„Поновно њемачко наоружање притишће их као оловни плашт“, записује Ћано послије разговора са британским премијером Невилом Чембрленом средином јануара 1939. у Риму. „Ова њихова мрачна брига још више ме увјерила у потребу Тројног савеза. Кад би смо имали у рукама такво оруђе, могли би смо да прођемо са свим својим захтјевима. Енглези не желе да се туку“.

Убрзо, таст и зет бацају око на Албанију осокољени пактом са Њемачком, те срамним и кукавичким држањем Лондона и Париза приликом Хитлеровог anschlussa Аустрије и анексије Судетске области у Чехословачкој. Ћано је главни оперативац: док тајно поткупљује петоколонаше у Тирани и премијеру Краљевине Југославије Милану Стојадиновићу обећава Скадар за залеђем, јавно увјерава албанског краља Зогуа у пријатељске намјере Рима.

„Зогу моли неку врсту посредовања код Југославена због поступка са албанским мањинама на Косову“, пише Ћано 16. јануара 1939. „Ако ствари сретно крену и ако се Стојадиновић буде осјећао способним да наступи мушки, показаћу ја Зогуу посредовање!“

Југославенски предсједник владе подржава у потпуности Хитлеров и Мусолинијев „нови поредак“. Не либи се да то и покаже – за вријеме лова са Ћаном 19. јануара 1939. у Бељу кличе „Корзика, Тунис, Ница“, односно, талијанске експанзионистичке захтјеве према Француској.

Како ова Стојадиновићева политика и тајни споразуми директно воде у претварање Југославије у сателитску државу Италије, кнез Павле Карађорђевић приморан је да га сруши са власти. Смјена се догађа петнаестак дана након Ћанове посјете и нова влада Драгише Цветковића стрепи да би убрзо могла искусити бијес и освету Рима. Но, амбасадор Бошко Христић 17. марта 1939. са олакшањем излази из палате Киђи.

„Оповргавам вијести о талијанској војној експедицији у Албанији и увјеравам га да Италија никада неће подузети ништа што би уздрмало југославенску државну чврстину“, пише Ћано.

Стрепња за будућност

У ствари, Мусолини и његов министар пуше се од јала: пад Стојадиновића угрожава им планове у Албанији јер постоји могућност да се Београд и Атена уз подршку Велике Британије и Француске супротставе талијанској експанзији на Балкану. Фашистичке вође зато поново актуелизирају давно припремљене планове о разбијању и подјармљивању Југославије, а у том контексту, затегнути српско-хрватски односи долазе им као поручени.

 Свега три дана након умиривања Христића, Ћано прима Амадеа Карнелутија, представника Стјепана Мачека, вође Хрватске сељачке странке: „Кажем му, као прво – тражите споразум са Београдом, па макар само да добијете на времену; као друго – ако то не успије, ви подигните устанак а онда ћемо се ми, замољени од хрватске владе, умијешати…“, стоји у дневнику.

Неповјерљив у спремност Мачека да Хрватску изручи Италији, Ћано посеже за провјереним колаборантом и терористом, фашистичким штићеником спремним увијек да изврши свако Мусолинијево наређење. Име му је Анте Павелић, а да све буде још боље, везу са усташким вођом – „јединим Хрватом од акције“ –  баш у то вријеме преко талијанског министра вањских послова тражи извјесни Јосип Бомбел, представивши се као изасланик екстремистичког крила ХСС-а. Контакт је одмах успостављен и Ћано на састанку са овом двојицом понавља готово све оно што је рекао Карнелутију; изоставља тражење споразум са Београдом, додаје да ће Италија наметнути свог краља у Загребу… 

Заправо, лажи и сплетке Мусолинијевог зета глупе су и прозирне. Као прво, отворено подривање албанског суверинитета из талијанске амбасаде у Тирани и разарачи испред Валоне, јасно говоре краљу Зогуу што му се спрема; друго – Мачек шаље емисара у Рим само да би утврдио пазар у преговорима око формирања Бановине Хрватске и уласка у Цветковићеву владу на функцији потпредсједника; и, коначно – Бомбел је југославенски шпијун, тако да су Београду у потпуности познате стварне намјере Италије.

Мусолини голом силом заузима Албанију 7. априла 1939.  Дипломатске активности његовог зета ту не играју никакву улогу: Велика Британија и Француска не желе да ризикују оружани сукоб са Осовином због ове мале земље, а Југославија и Грчка у таквој ситуацији немају избора него да се помире са фактичним стањем и стрепе за своју будућност. Али, нитко није надмудрен и заваран.

Остварење страхова

Нападом Њемачке на Пољску 1. септембра 1939. почиње Други свјетски рат. Упркос пакту са Хитлером на живот и смрт, Мусолини остаје ван сукоба – не зато што жели, већ због тога што му то не дозвољава биједно стање оружаних снага. За разлику од њега, Ћано је задовољан неутралношћу пошто не зна да ли да се више плаши побједе Британије и Француске или, у супротном, апсолутне доминације Њемачке. Ипак, тасту је безувјетно одан.

„Читав мој рад био је и сада је надахнут само једном жељом – да служим својој домовини и Дучеу“, записује у дневник.

Неутралност Италије Ћано користи за грађење имиџа дипломатског великана тако што у контактима са амбасадама Велике Британије и Француске, Њемачке и неутралних држава, мешетари комбинацијом инидискреција, полуистина, спинова… Све што постиже јесте да му нитко не вјерује. Наиме, основно начело Мусолинијевог и његовог империјализма добро је познато – попут црнокошуљаша са почетка двадесетих година XX вијека, брутално нападати искључиво беспомоћне жртве без икакве опасности по себе. Зато 10. јуна 1940 – кад Француску дани дијеле од слома под Хитлеровим тенковим – Ћано позива француског амбасадора Андреа Франсоа Понсеа. 

„Пошто је саслушао објаву рата, одговорио је: ‘Забили сте нож у леђа човјеку који већ издише на земљи. Ипак вам захваљујем што при том употребљавате рукавицу од баршуна’“, биљежи у дневнику Понсеове ријечи.

Нешто касније, на Ћанов позив стиже и британски амбасадор: „Сер Перси Лорејн био је лаконски кратак, хладнокрван. Саслушао је објаву рата, а да није оком трепнуо ни преблиједио. Ограничио се да запише точну формулу којом сам се послужио…“

Ипак, фашистички министар вањских послова не може да затоми забринутост – остварење највећих страхова проричу му оба амбасадора.

Лешинарски рат

Први је Лорејен, на почетку њемачког продора на западном фронту: „Ако побједимо, рат ће завршити ове године. Побједе ли Нијемци, трајаће три године дуже. Али, то неће утицати на коначан исход. Рат ће се завршити нашом побједом”. Затим Понсе, при изласку из кабинета: „Нијемци су немилосрдни, крути господари. То ћете и ви сами осјетити“.

Лешинарски улазак у рат катастрофа је за Мусолинија. Његове трупе нису у стању пробити обрану Француске иако ову земљу свега пар дана дијели од капитулације пред Хитлером, а ни из Либије – талијанске колоније – не могу продрети у Египат под британским протекторатом унаточ вишеструкој надмоћи у људству. Међутим, три мјесеца касније, фашистички диктатор је убјеђен да у шакама коначно има сигуран „плијен“. Ћано је у потпуности сагласан.

„Грчка је осамљена. Турска се неће ни макнути, Југославија исто тако. Ако се Бугари умјешају, онда ће то бити само на нашој страни“, пише 17. новембра 1940.

Мусолинијева агресија на Грчку почиње 28. октобра 1940. и, готово одмах по Ћановом лету изнад Солуна, претвара се у потпуни дебакл: слабо опремљеној грчкој војсци није потребна ничија помоћ да непријатељу нанесе низ узастопних тешких пораза. На крају, Њемачка у априлу 1941. напада Југославију и Грчку и спашава од слома свог савезника, а слично је и у либијској пустињи гдје Хитлер мора упутити оклопни корпус. Од тада, положај Италије једва још да се разликује од нацистичких сателитских држава – кад му је у три сата послије поноћи јављено да је Њемачка управо напала Совјетски Савез, Ћано зна што мора урадити.

„Рано ујутро потражио сам совјетског амбасадора да му саопћим објаву рата. Међутим, тек у 12.30 успио сам да га пронађем; он је са читавим посланством отишао да се безбрижно купа у Фрегени. Амбасадор је примио моје саопћење прилично равнодушно“, пише 22. јуна 1941.

Након сазнања да њемачке трупе напредују на фронту од Балтика до Црног мора, Николају Васиљевичу Горелкину талијанска објава рата једва да ишта значи. Исто вриједи и за америчког отправника послова, четири дана послије јапанског напада на Перл Харбор.

„То је врло трагично“, пише Ћано да је овај изјавио чувши објаву рата11. децембра 1941, потпуно изненађен јер је очекивао расправу о хапшењу неколицине новинара.

Столица за стрељање

А онда, примивши кубанског амбасдора 13. децембра 1941, долази ред на Мусолинијевог министра да се изненади.

„Зар је ова добричина заиста мислила да ћу преблиједити када чујем да је наредник Фулгенсио Батиста подигао против нас копнене, поморске и зрачне силе Републике Кубе пошто сам имао срећу или несрећу да објавим рат Француској, Великој Британији, Русији и Сједињеним Државама“, биљежи у дневник.

Имао је несрећу. Каријериста и опортуниста, полтрон и сплеткарош, Ћано вјерно слиједи Мусолинија до самог слома фашистичке Италије. Тек тада, када је све изгубљено, издаје таста и добротвора, а овај – под притиском нациста чија је потпуна марионета постао у међувремену – наређује погубљење зета кога искрено воли.

Везан за столицу, Галецо Ћано се 11. јануара 1944. пред стрељачким стројем држи достојанствено и храбро. Могуће, први и посљедњи пут у животу.

Текст: Филип Шварм

Као што је најављено претходног месеца, пред вама је други и последњи део узбудљиве приче о историјском сукобу између једне колонијалне силе и браниоца сопствене земље спремних за све како би сачували своју слободу. Први део текста прочитајте на овом линку. 

Лили Марлен 

Рано jутро, 25. новембар 1953. Падобраци из шездесет „дакота“ искачу изнад Диjен Биjен Фуа и до ноћи растjеруjу неколико герилских батаљона. Наредних дана, у долини дугачкоj седамнаест и широкоj пет километара, распоређуjе се више од десет хиљада  припадника Експедиционог корпуса. Брзо оспособљаваjу стару jапанску писту, а потом копаjу ровове, развлаче бодљикаву жицу, трпаjу земљу у вреће…

Све у свему, до краjа 1953. Диjен Биjен Фу постаjе упориште састављено од девет утврђених положаjа: „Ан-Мари“, „Беатрис“, „Доминик“, „Елен“, „Франсоаз“, „Габриел“, „Изабел“, „Jугет“ и „Клодин“. Воjници говоре да су названа по љубавницама команданта базе, бригадног генерал Кристиjана де Кастриjа, официра познатог по трофеjима у коњичким спортовима и дивљем животном стилу; заправо, именована су прозичним, абецедним редом…

За Божић 1953. генерал Навар обилази Диjен Биjен Фу. Задовољан jе оним што види:

„Постоjе сви увjети за воjничку побjеду.“

Отац Хаjнрих служи Поноћку испред импровизиране капеле од падобранског платна. Неколико сати по разилажењу молитвеног збора, храпаво и пиjано ори „Лили Марлен“ међу легионарима, њемачким ветеранима Курска, Нормандиjе, Сутjеске… С времена на вриjеме, пjесму пресjече митраљески рафал и испаљивање свjетлеће ракете са неке од предстражи.

Те празничне ноћи, педесет хиљада герилаца Во Нгуjен Ђапа у снадалама од аутомобилских гума и џаком са jеданаест килограма риже пребаченим преко рамена пjешачи у глухоj тишини према Диjен Биjен Фуу. Рута 57. пука Виjетмина износи 450 километара. Етапе – тридесет километра по дану због авиона или педесет ноћу.

„Људи су jели што су стигли; наjчешће грудвицу хладне риже умотану у лист лонтара“, каже Нгуjен Хиjен, начелник штаба ове jединице. „Ватра се ниjе смjела палити“.

Jасан ратни циљ – борба против француске доминациjе и израбљивачког система колониjалне економиjе и домаћих велепосjедника – омогућава Виjетмину широку народну подршку и висок борбени морал. Идеолошка индоктринациjа jе константна: свака герилска формациjа подиjељена jе на трочлане ћелиjе ради узjаjамне подршке али и надзора. Међутим, напредуjе се искључиво по заслугама, а официри и воjници диjеле исте животне увjете.

Бицикл марке Пежо

Унаточ жестоких удара авиjациjе, Виjетмин средином jануара 1954. овладава прилазима Диен Биен Фуа. Пропадаjу и покушаjи jединица из гарнизона да са земље одбаце герилце са неколико кључних кота. Иако тиме Експедициони корпус губи мобилност и инициjативу, Навар и његови подређени нису много узнемирени, нити сматраjу да су им борбени планови поремећени. Напротив…

 „Ми смо овдје у офанзивноj бази“, лупа шаком де Кастрис за вриjеме ручка са  Греjемом Грином.

За британског писца и новинара, испад команданта Диен Биен Фуа има нечег од „шекспировског лудила“. И шеснаест хиљада људи – на колико се попела броjност гарнизона – дјелуjу попут статиста у филмском спектаклу чиjе снимање никако да почне: нервозни од лажних узбуна, исцрпљени од истовара „дакота“, у облацима жуте прашине, раздрљени воjници се клате између ровова, мензе и покретне jавне куће.

Али,  не би много бринули све и да знаjу да герилци помоћу ужади и дрвених облица кроз беспуће тегле 24 хаубице од 105 мм, 20 топова од 75 мм, 12 ракетних бацача истог калибра, 20 минобацача од 120 мм и 55 од 82 мм, 24 противавионска топа 37 мм…

„Потребан им jе читав пук да би подигли jедан jедини топ на неку чуку“, обjашњава у бази ратним дописницима извjесни француски артиљериjски официр. 

То jе точно према стандардима Експедиционог корпуса; точно jе и да су тешкоће припадника Виjетмина заиста огромне – уз наjтеже успоне, хаубицу вуку свега пет стотина метра дневно. Али, герилци мобилизираjу на хиљаде сељака: док jедни по етапама транспортираjу топове, други на брдима око Диен Биен Фуа – ван досега трупа из гарнизона – копаjу подземне галериjе, маскираjу ариљериjске платформе, уређуjу лажне положаjе.

Добар дио ових покрета и великих концентрациjа људства запажа и француска авиjациjа и обавjештаjна служба. Навар остаjе миран, самопоуздан: каква корист од топова ако за пар дана испуцаjу сву мунициjу; што може да постигне гладан и шугав неприjатељ без обзира на своjу броjност? Уосталом, он jе ионако све то предвидио.

„Виjетминовци су досегли наjвишу тачку своjе преузетности и сада ће се доказати да су прецjенили своjе логистичке могућности“, саопћава Навар у Саjгону.

Читаво искуство Експедиционог корпуса даjе му за право. Међутим, почетком 1954. све миjења jедан jефтин производ из метрополе – бицикл марке „Пежо“. На његовом оjачаном раму, виjетнамски сељаци гураjу по три стотине килограма терета у дугим колонама, непримjетним из авиона, дуж уских стазица кроз џунглу. Између осталог, отприлике: 15 000 грананта за хаубице од 105 мм, 5000 за топове од 75 мм, 44 000 за протуавионске топове од 37 мм, 3000 мина за минобацаче од 120 мм, 25 000 за оне од 82 мм. На исти начин транспортираjу и седамдесет тона хране, двиjе тоне санитетског материjала…

Тренутак истине

Средином фебруара 1954, припадници 57. пука Виjетмина стижу до Диен Биен Фуа и са брда око долине проматраjу неприjатељску базу.

„Упаљене бакље што их jе вjетар њихао на аеродромскоj писти подсjећале су ме на ватре малих снопова сухог грања што се пале на кућном прагу у част мртвих“, сjећа Нгуjен Хиjен.

На ту писту 4. марта 1954. Навар сљеће посљедњи пут, а прати га његов замjеник, генерал Рене Когни. Потом се возе џипом од jедног до другог утврђеног положаjа, озбиљно разговараjу са официрима, ћаскаjу са воjницима. Атмосфера jе борбена, оптимистичка, свима jе доста чекања.

„Ако Виjетминовци не нападну, то би се катастрофално одразило на морал“, каже Когни.

Напали су – пет дана касниjе, 13. марта 1954.  

На утврђеном положаjу „Беатрис“, сваких осамнаест секунди експлодира граната. Авиони изнад долине и артиљериjа из гарнизона потпуно су немоћни – нису, напросто, у стању да откриjу укопана и брижљиво маскирана виjетминска оруђа. За мање од двадесет и четири сата, воjници Во Нгуjен Џапа заузимаjу прво упориште. Имаjу 600, а Експедициони корпус 500 убиjених припадника, махом легионара.

Док горе авиони на уништеноj аеродромскоj писти, топовска паљба и jуриши герилаца преносе се на „Габриел“. Положаj пада за два дана; губици на обjе стране – по хиљаду мртвих.

Плаћеници из Индокине без борбе напуштаjу „Ана-Мари“ 17. марта 1954. Нису само они деморализирани, већ и штаб базе. Артиљериjа потпуно подбацуjе па њен заповjедник, пуковник Шарл Пирот, извршава самоубоjство; сам командант, генерал де Кастрис, повлачи се у самоћу свог бункера одакле издаjе опће директиве и преко радио-везе Навару описуjе прилике из Диjен Биjен Фуа. Главнокомандуjући се не да заварати опадањем замаха герилске офанзиве, нити способношћу елитних батаљона падобранца и легионара да задрже своjе положаjе сљедећих двадесетак дана.

„Оканимо се илузиjа – то jе изгубљено“, каже Навар своjим сурадницима у Главном штабу.

Тренутак истине тешко jе уздрмао генерала. Првобитни шок и невjерицу замjењуjе резигнациjа: на преокрет тока битке и побjеду више и не помишља – сада jе риjеч само о покушаjу да се спаси што се спасити може. У том контексту, Навар се узда у три ствари. То су поjачана авионска бомбардирања положаjа и комуникациjа Виjетмина, монсунска сезона када кише онемогућаваjу покрете и поjачања спуштана падобранима у Диjен Биjен Фу… Све скупа – можда – омогући ономе што претекне од базе да дочека почетак преговора о будућности Индокине заказаних за 10. маj 1954.

„Повољном исходу можемо се надати од конференциjе у Женеви коjа може довести или до прекида ватре, или – у случаjу неуспjеха – до америчке интервенциjе“, категоричан jе Навар. „Према томе, одлучио сам да максимално продужим отпор Диjен Биjен Фуа“.

Виjетмин обнавља нападе у зору 4. априла 1954.

Бодљикава жица на монсунскоj киши

Из ноћи у ноћ експлозиjе и напалм са хоризонта око Диен Биен Фуа освjетљаваjу базу нестварним жуто-црвеним боjама – француским бомбардерима придружуjу се и амерички. Како су авиони у ниском лету чест плиjен герилских протуавионских топова и митраљеза, зрачна флота jе приморана на дјеловање из велике висине. Резултати фрустрираjу: укопане испод земеље и вjешто камуфлиране, невидљиве хаубице и минобацачи не престаjу да пустоше гарнизон.

Ни монсунске олуjе не испуњаваjу очекивања генерала Навара. Умjесто да умртве неприjатељске транспортне колоне, додатно ограничаваjу авиjациjу Експедиционог корпуса: „дакоте“ због времена понекад данима нису у стању да баце падобране са мунициjом, храном, поjачањима. Jедина утjеха за главног  команданта jе морал падобранаца упућених у опкољену базу.

„Ако моjи другови мораjу цркнути, идем тамо да цркнемо заjедно“, одговор jе извjесног легионара на питање новинара у Ханоjу зашто по сваку циjену жели у Диjен Биjен Фу.

Мада улаже максималне напоре да остане сабран, Навар jе сjенка самог себе, изопћеник и усамљеник коме свака телепринтерска депеша доноси гору виjест од предходне. У нади да ће одвући макар дио снага Виjетмина са главног ратишта, покреће у централном Виjетнаму операциjу „Атланта“. Али Ђап не насjеда, препушта таj терен и поjачава притисак на Диjен Биjен Фу.

„Ди ди, ди ди (Идемо, идемо)“, урлаjу герилци док jуришаjу на бункере и отпорне точке Експедиционог корпуса. Воjници обjе стране пуцаjу jедни на друге из свега чим располажу – у магли, на киши, између лешева на бодљикавоj жици, по рововима пуним љепљивог блата, гамади… Рањеници сатима, понекад данима, чекаjу на евакуациjе до превиjалишта са минимумом санитетског материjала, мртве покапаjу на мjесту погибиjе.

„Неприjатељска браћо, предаjте се! Нећемо вам ништа и вратићемо вас вашим кућама и породицама“, одјекуjу у помрчини позиви на француском агитатора Виjетмина, изобличени од мегафона.

Током априла 1954. герилци овладаваjу jедним утврђеним упориштем за другим, обично нападима из више праваца. Након „Доминик“, пада „Елен“, па „Jугет“… Док се Експедициони корпус држи на све мањем подручjу, Ђап убацуjе свjеже снаге и, у ноћи 6. на 7. маj 1954, започиње завршни напад.

Све jе готово до поподнева истог дана.

„Виjетминовци су на неколико метара. Дигнућемо у зрак радио станицу. Здраво, приjатељи!“, посљедња jе порука емитирана из штаба де Кастриjа.

У том тренутку, за генерале Навара и Когниjа наjважниjе питање jесте да ли jе или ниjе извjешена биjела застава на командном бункеру базе Диjен Биjен Фу. Ако jесте – онда се гарнизон „срамно“ предао, ако ниjе –  борио се до самог краjа, „преплављен“ jе а част спашена. Де Кастри jе подигао, па скинуо биjелу заставу…

До тада наjвећи пораз jедне колониjалне силе, Француску кошта готово три хиљаде убиjених и jеданест хиљада заробљеника. И кључна побjеда ослободилачкога покрета има огромну циjену: процjене губитака Виjетмина крећу се од четири до осам хиљада погинулих. Иначе, Конференциjа у Женеви почиње 10. маjа 1954, а завршава jе 21. jуна исте године договором о повлачењу Француске из Сjеверног Виjетнама.

Заоставштина

Прича се да jе мртвачки блиjед генерал Анри Навар кружио у авиону изнад Диjен Биjен Фуа док су воjници Експедиционог корпуса са подигнутим рукама излазили из своjих ровова; прича се да су му официри, послиjе, годинама слали дрвене ковчежиће са пиштољем; прича се… Свашта се прича. Нити jе Навар извршио самоубоjство, нити jе 7. маjа 1954. посљедњи пут гледао поприште слома своjих jединица и своjе кариjере; као и многи други поражени генерали написао jе књигу пуну оправдања.

Ниjе могао побиjедити: да се Диjен Биjен Фу одржао, Ђап би – као и у случаjу На Сана – повукао своjе трупе, прегрупирао их и ударио негдје другдје; да се послиjе воjничког успjеха Експедициони корпус евакуирао, тек би његове дотадашње жртве постале бесмислене – метропола, jедноставно, више ниjе имала снаге за држање колониjе.  

Међутим, генерал Анри Навар несвjесно побjеђуjе у нечем другом. Чим су вjетрови разниjели барутни дим, Диjен Биjен Фу постаjе милитаристички мит о светоj борби до смрти за суборца, о рату – без обзира на његов циљ – као jединоj мjери части и патриотизма, о одбаченим синовима маjке домовине коjи jе и даље воле више од свог живота, о пилатовском прању руку трулог и болесног друштва након издаjе наjбољих од наjбољих – оних чиjе кости и крв омогућаваjу блебетање по бистроима, парламенту, новинама…

Са оваквим ставовима француска армиjа води колониjални рат у Алжиру, jош већи и свирепиjи од оног у Виjетнаму; управо ова дебела лаж стоjи иза неуспjелог воjног пуча 1961. против Републике Француске са ветеранима из Индокине у првим редовима.

Од тада до данас много тога се промиjенило на хоризонту. Jедно ниjе. И данас не фали генерала попут Анриjа Навара – искусних, уравнотежених, политички коректних и  оданих своjим земљама; и данас сви они вjеруjу да ће сваки свjетски проблем лако риjешити само ако буду имали више воjника и авиона, ако баце више бомби и напалма, ако побиjу jош више људи зарад њиховог цивилизирања, напретка и среће.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

Текст: Филип Шварм*

Саjгон, 19. маj 1953. Низ степенице четверомоторног авиона „Констеласион“ силази тек именовани заповjедник француског Експедиционог корпуса у Индокини – генерал Анри Навар. Треште корачнице, виjоре барjаци, тече зноj: на аеродрому Тан Сон Нуту построjени су наjвиши официри сва три рода воjске, цивилни шефови колониjалне управе, представници марионетске виjетнамске власти и воjске…

„Главни командант не долази попут среског начелника“, пише новинар Жил Роj.

Генерал има педесет и четири године и ратно искуство дуго више децениjа. Потпоручник jе 1917/18. у Првом свjетском рату, капетан током гушења устанка против француског колонизирања Марока 1930-1934. Слиjеди Други свjетски рат: до слома 1940, Навар jе потпуковник у Обавjештаjноj служби Генералштаба, потом на штапскоj дужности у Алжиру. Ту 1942. организира покрет отпора и, 1944/45, заповjеда оклопним пуком на западноевропском ратишту. У Индокину – француску колониjу коjу од друге половине деветнаестог виjека чине Виjетнам, Камбоџа и Лаос – стиже из командне структуре НАТО-а у Њемачкоj.

„Моj први циљ је да уклоним лоше навике“, каже Навар „Експедиционом корпусу недостаjе агресивности и покретљивости. Настоjаћу да му их вратим“.

Другим риjечима, задатак овог антифашиста jе обезбjеђење што ефикасниjе доминациjе над сиромашним, обесправљеним народом чиjи га стремљења, jезик и култура ни мало не занимаjу. Jеднакост, братство и слобода нису за испиjене сељаке, раднике повиjене кичме и преплашену кућну послугу друге боjе коже.

Попуњавање вакума доминама

У питању jе, наравно, Виjетнам.

За вриjеме Другог свjетског рата, земља jе под jапанском окупациjом, а након њеног окончања Хо Ши Мин – вођа комунистичког покрета Виjетмин – проглашава независност. Самосталност не траjе дуго: трупе из метрополе удаљене дванаест хиљада километара, рестаурираjу 1946. колониjалну управу. Заузврат, Виjетмин покреће жесток герилски отпор.

За седам година рата, Навар jе седми главни командант Експедиционог корпуса; сваки од њих оставља ситуациjу тежу од затечене… Током примопредаjе дужности, генерал jе заузет слушањем реферата, упознавањем подређених,  проучавањем мапа. Но, чим зађе сунце, напушта своj штаб у Саjгону.

„У читавом граду приређуjу коктеле и вечере да би у сутон избjегли тjескобу коjу ствара та неприjатељска земља“, пише Роj.

Француску не интересира „срце и ум“ народа Виjетнама. Луке и пруге, рудници и плантаже, урбанизациjа и електрификациjа диjелова Саjгона, Ханоjа и пар других градова имаjу само jедну сврху – експлоатациjу природних ресурса и стварање тржишта за индустриjске производе. Али, чак и када почетком педесетих укупна вриjедност свега онога што исциjеди из Виjетнама постане мања од циjене воjног ангажмана, Париз нема намjеру да попусти. Сваке од деветнаест узастопних влада Четврте републике вjеруjе да jе задржавање колониjалних посjеда од кључног значаjа за очување статуса велике силе, тешко нарушеног у Другом свjетском рату.  

Ипак, воjна кампања на Далеком истоку изузетно jе непопуларна у метрополи. Ограничена зато само на активни састав, армиjа нема право да позива резервисте, па плаћеници из планинских племена Индокине, Таjланда и, посебно, француских колониjа у Африци попуњаваjу Наваров Експедициони корпус. Његова стварна ударна песница ниjе велика и, уз професионалне падобранске батаљоне, чини jе Легиjа странаца.

„Послиjе Другог свjетског рата Легиjи jе приступило око 35 000 Ниjемаца“, каже британски историчар Екард Михелс. „Тада jе сваки легионар морао да одслужи бар двиjе године у Индокини, а често су долазили из избjегличких и породица чиjе су куће уништене у рату“.

Овако скрпљена воjска европске, азиjске и афричке сиротиње бори се за наjамничку надницу против jош сиромашниjих људи него што су сами, али спремних на све за живота по мjери човjека и слободу властите земље. Ништа од овог за Навара ниjе проблем; он jе забринут због Пекинга. 

Наиме, послиjе доласка на власт комуниста Мао Це Тунга 1949, герилци у пограничном диjелу Кине стичу логистичке и базе за обуку. Такођер  – уз пjешадиjско наоружање – добиваjу минобацаче и нешто топова калибра 75 милиметара. Што све то представља, види се већ у октобру 1950. када под командом Во Нгуjен Ђапа Виjетмин доводи Француску на сам руб пораза. Конкретно: у Бици за колониjалну цесту броj четири, успjева збрисати више гарнизона Експедиционог корпуса на сjеверу земље и заприjетити самом Ханоjу. 

„Уколико изгубимо оваj рат, настаће вакум кога ће испунити комунисти и потом заузети цjелокупну jугоисточну Азиjу.“

Ове риjечи генерала Жана Мариjа де Летра – jедног од Наварових претходника, посланог 1950. у Виjетнам да заустави герилску офанзиву – жестоко су одјекнуле у конференциjским салама и ходницима Пентагона. Кореjски рат почиње исте године и Вашингтон, до тада неспреман да помаже империjалну политику Француске, радикално мjења став. Разлог jе прост: де Летрова теориjа вакума савршено се уклапа у америчку хладноратовску домино теориjу – ако послиjе Кине jош jедна земља у Азиjи постане комунистичка, то ће постати и све остале… Попут оне прве домине што руши иза себе усправљен низ.

Банални, колониjални поход постаjе тако антикомунистички крсташки рат. Сjедињене Америчке Државе преузимаjу осамдесет посто француских ратних трошкова, па ревитализирани и оjачани Експедициони корпус 1951. успjева наниjети Виjетмину сериjу тешких пораза. Међутим, герилци се брзо сналазе: преносе активности у руралне области на граници са Лаосом, инфилтрираjу борбене групе у Ханоj, Саjгон, Хаjфонг и друге градове, умножаваjу препаде и засjеде…

Двиjе године касниjе, на помолу jе краj Кореjског рата и деангажирање Кине у том сукобу. Питање ниjе да ли ће Пекинг повећати помоћ Виjетмину, него када ће и ком обиму она стићи. За генерала Навара извjесна jе само трка против времена са препракама посебне врсте.   

Премисе и закључци

Од 1946. Експедициони корпус има убиjена три генерала, осам пуковника, 18 потпуковника, 69 маjора, 341 капетана и 1140 поручника и потпоручника, 2683 подофицира, 6008 воjника, 12 019 легионара и афричких плаћеника, 14 093 припадника домородачких наjамничких jединица. Средином 1953. стижу замjене за погинуле и рањене, али нити jедан jедини воjник као поjачање. Пред полазак из Париза, Навар сазнаjе од предсjедника владе Ренеа Меjера да ће се морати снаћи с оним што има пошто од њега очекуjу само да обезбjеди „частан излаз“.

Политички искусан, генерал зна да премиjер користи еуфемизам за преговоре са позициjе силе… Али, како испунити оваj захтjев без додатних трупа када Виjетмин jача из дана у дан; како у таквим околностима избjећи повлачење подвиjеног репа и jавно разапињање воjске због срамног и кукавичког држања пред неприjатељем као 1940?

„Заиста, потребно jе да се нетко тамо жртвуjе“, каже маршал Алфонс Жуен након што jе одбио положаj главног команданта Експедиционог корпуса.  

Навар ни издалека нема намjеру да буде та жртва. Мада свjестан опасности од напрасног окончања кариjере, Виjетнам првенствено види као прилику каква се амбициозном и човjеку спремном на ризик указуjе jедном у животу; потребно jе само наћи прави начин да се искористи… Тражећи га, Навар не брза: из дана у дан обилази секторе и усамљене jединице, враћа из ниских извиђачких летова са трговима рафала на трупу „дакоте“, храбри подређене да износе властита искуства и виђења ситуациjе…

„Спреман сам да заборавим на све што сам научио у Европи“, говори.

Упркос савjетима са свих страна, главнокомандуjући осjећа да jе препуштен сам себи. Успjех ће имати много очева, неспjех само jедног – њега. Док стропни вентилатор зуjи у тешком и влажном зраку саjгонског Главног штаба, Навар проводи бесане и самотњачке ноћи.

А онда jе искрсла jедна идеjа…

Прва премиса – обрана градова и чување комуникациjа расипа ионако оскудне снаге; друга – противнику jе тако препуштено да сам бира гдје ће, како и када ударити; трећа – герилци избjегаваjу фронталне борбе и потjере за њима исцрпљуjу и сатиру воjску. Конклузиjа: наметнути битку под увjетима Експедиционог корпуса.

У том смислу, план генерала Анриjа Навара jе прост – формирати велику и чврсто утврђену офанзивну базу у позадини Виjетмина, на таj начин пресjећи линиjе снадбдјевања неприjатеља и онемогућити му да прошири рат на Лаос, а кад буде принуђен да нападне главнином снага, уништити га авиjациjом, артиљериjом и малом оклопном jединицом. За позорницу ових будућих догађаjа, jедва да jе итко чуо. Зове се Диjен Биjен Фу.

„Као да jе у Виjетнаму постоjало нешто што jе парализирало моћ расуђивања странаца коjи су у њему ратовали“, пише Хенри Кисинџер, бивши државни секретар из времена када су САД, послиjе Француске, наставиле рат у овоj земљи.

Само, Наврова стратегиjа ниjе исисана из плаца. Темељи се на искуству гарнизона На Сан гдје су герилци искрварили у покушаjу да без тешког оружjа пробиjу утврђену  кружну обрану. Ипак, виши официри нагнути над мапе – уљепљени зноjем, заврнутих рукава, са цигаретом у рубовима усана – играjу ђавоље адвокате. Што ако Виjетмин добиjе од Кине артиљериjу и протуавионско оружjе? Може ли авиjациjа у потребноj мjери снадбдјевати базу удаљену три стотине километара од наjближих аеродрома? Смиjе ли се прихватити ризик да се брда око Диjен Биjен Фуа због недостатка људства оставе незапосjеднута?

Навар има спремне одговоре. Под jедан – герилци нису у стању да кроз џунглу вуку топове, а оно мало што довуку, ушуткаће авиони и артиљериjа из Диjен Биjен Фуа. Под два – „дакоте“ Експедиционог коруса у стању су да преко планина, кланаца и риjека пренесу неупоредиво више хране и мунициjе него Виjетминови носачи на леђима. И, коначно, под три – можда ће у почетку бити густо, али послиjе слиjеди гоњење гладног, изнуреног и пораженог неприjатеља.

У почетку опрезан, а потом све отворениjи оптимизам надвладава сваку скепсу: точи се коњак, звоне металне шалице, клима главама. Француски официри у Виjетнаму нису будале и не подцjењуjу противника; то су искусни професионалци, а сва правила заната указуjу да су на добром путу.

„Нећу поновити грешке своjих предходника“, издиже се глас главнокомандуjућег у жамору пуном одобравања.

Мада jе план строга воjна таjна, осjећа се да у Виjетнаму пушу нови вjетрови. Слика генерала Анриjа Навара излази на насловноj страни Таjмса 23. септембра 1953. Наслов: „У зеленим џунглама црвене ноћне море“.

…

Други део текста Позорница за генерала, легионаре и хаубицу читајте 11. јануара 2016. на Елементаријуму

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

Текст: Филип Шварм*

Као што је протекле недеље најављено, пред вама је други, последњи део приче о тројици новинара – Грејему Грину, Малколму Магериџу и Киму Филбију. Први део текста погледајте на овом линку.

Шпијуни

Средином 1940. Филби у редакцији „Тајмса“ прима позив из Министраства обране: неколико дана касније, већ је члан једне од обавјештајних организација формираних у оквиру оружаних снага… Послије пада Француске, морнарица и шпијуни су све чиме усамљена Велика Британија располаже против Сила осовине.

Аматеризам долази главе већини војних служби почетком 1941. Али, не и Филбију – по реорганизацији безбједносног сектора, захваљујући знању језика и друштвеним везама, преузима га Пето одјељење МИ6 задужено за контраобавјештајни рад у иностранству. Провјера једва да постоји: породични статус и Кембриџ довољна су гаранција поузданости. Исти педигре доводи 1941. Магериџа и Грина у исту службу – подређени су директно Киму Филбију.

Послије рудименталне обуке, Грин одлази у британску колонију Сијера Леоне гдје прати активности вишијевске Француске у њеним посједима у Западној Африци.

Лондон и колаборанти из Вишија у необјављеном су рату: у нападу на базу Мерс-ел-Кебир у Алжиру, 3. јула 1940, британска морнарица уништава више француских ратних бродова; три мјесеца касније, пропада десант Британаца и Слободних Француза генерала Шарла де Гола на Дакар, стратешки важан град у Сенегалу; вишијевска армија у Сирији предаје се тек након крвавих борби током јуна и јула 1941…

На обје стране ове „споредне представе“ Другог свјетског рата има бар по седам хиљада убијених или рањених, а Грин почиње са шпијунским мисијама у вријеме највећег антибританског расположења међу Французима.

„Нема ничег гламурозног док у страху да вас не опази патрола лежите у грмљу кога брсте козе и биљежите узлијетања и слијетања једног авиона са прашњавог аеродрома у некој недођији“, пише послије рата.

Недуго послије Грина и Магериџ одлази у португалски Мозамбик. Ту изиграва лажног конзула у Мопутуу, а заправо настоји да спријечи шпијуне Осовине и њихових формалних и неформалних сателита да се домогну података о рутама конвоја дуж афричке обале: само од 1. аугуста 1942. до 21. маја 1943. њемачке подморнице потапају 1.974.384 тоне британског трговачког бродовља.

Окружен атмосфером свеопћег сумњичења, лицемјерја и сплетки, Магериџ тоне у тешку депресију до прага самоубојства. Срећом, половином 1943. заједно са Грином пребачен је на нове задатке са базом у лондонској централи. Разлог: ширење „Иберијске секције“ – пододјељење Петог одјељења МИ6 под вођством Филбија –  са Шпаније, Португала и њихових колонија у Африци на Италију и Француску.

„Ким је стварао темпо и атмосферу у Петом одјељењу“, пише Магериџ. „По мом мишљењу, у њему је много јаче од било чега другог било одушевљење за чисту авантуру без обзира на идеолошки предзнак.“

„Свиђао ми се“, сјећа се Грин. „Док смо заједно радили, често би знали провести угодну вечер у неком пабу или ресторану.“

Амбициозан, сналажљив и шармантан, Филби је успјешан руководилац: за вјешта стварања логичних цјелина од неповезаних оперативних података и сламања бројних операција Абверових шпијуна на тлу Европе и Африке, одликован је високим Орденом британске империје. Нитко зато није изненађен када је 1944 – у предвечерје Хладног рата – именован за шефа Деветог одјељења МИ6 формираног за борбу против совјетских шпијуна; нитко није сретнији овим постављењем од главешина НКВД-а са Трга Љубијанка у Москви.

Бјегунци

У наредне двије године, НКВД ликвидира више десетина западних агената захваљући Филбију. Он остаје изван сваке сумње вредно испоручујући гомиле лажних, али и потпуно точних обавјештајних материјала спакованих у Совјетском Савезу. Потом одалази на важан оперативни положај у стратешки важњој Турској да би 1949. стигло кључно унапређење – Филби постај официр за везу МИ6 са ЦИА и ФБИ у Вашингтону. НКВД је у екстази, надмашена су и најлуђа очекивања. 

„Имао сам много удјела у њиховом контраобавјештајном раду и морам рећи да су њихови резултати на терену били ближе неуспјеху него успјеху“, сумира касније Филби своју „сурадњу“ са ЦИА и ФБИ.

Ништа не траје вјечно. Средином 1951. МИ6 и ФБИ откривају двије совјетске кртице у британском министарству вањских послова, Гаја Бриџиса и Доналда Маклејна. Да би себе сачувао, Филби нема друго рјешење него да им пред само хапшење организира бијег у Москву. Цијена је огромана: због пријатељства са обојицом – посебно Бриџисом – одмах је осумњичен да је „трећи човјек“ НКВД-а.

Иако избачен из службе, Филиби није ухапшен. Све што истражитељи МИ6 могу скупити против њега само су танушне индиције, па након четверогодишње истраге дижу руке. Слободан и практично рехабилитиран, Филби одмах одлази у Бејрут за дописника „Обзервера“ и „Економиста“. Одатле између 1956. до 1963. крстари Блиским истоком, пише за новине, редовно одржава везу са МИ6 и, посебно – са Московом.

„Великој игри“ коначно долази крај 1962. када преко Финске на Запад бјежи Анатолиј Голицин: како овај функционер КГБ-а располаже конкретним подацима о дјеловању двоструког агента у МИ6, Ким Филби 26. јанура 1963. бјежи совјетским теретним бродом Долматов из Бејрута у Одесу – тамо га чека Лењинов орден.

У том тренутку највећег дебакла британске обавјештајне службе, Грејем Грин је на врхунцу славе. Мада му измиче Нобелова награда за књижевност, његове романе и новеле преводе у цијелом свијету, по њима снимају филмове у Холивуду… Ипак, писац и даље није у миру са собом нити са окружењем око себе: попут јунака из својих књига не престаје да диже глас против империјализма, свих облика колонијализма, тлачења.

„Мора се изабрати неки правац акције и живјети по њему иначе ништа на свијету нема никакву вриједност. Што се мене тиче, изабрао сам да служим људима који стољећима гладују“, каже Грин кроз уста свог јунка у роману Повјерљиви агент.

Добро зна што говори. До позних година – у својству фриланцера посебне врсте – путује по Африци, Азији, Јужној Америци: из прве руке гледа биједу, сурову туђинску  експлоатацију, диктатуре, прати ратове чији је једини циљ наметање глобалне доминације и увијек је на страни сваког тко се бори за слободу и живот достојан човјека – од Кубе преко Вијетнама до Уругваја…

Иако одлучно одбија  „реални социјализам“ по совјетском рецепту и диктату, Грин не крије емпатију ни за радикалне љевичаре, нити за Кима Филбија: 

„Често сам се питао: да сам у оно вријеме знао да је тајни агент… мислим да бих му – да му је у неком пијаном часу побјегло признање о томе – можда рекао да има двадесет четири часа да побјегне и тек онда бих га пријавио.“

Средином шездесетих, Грин одлази из Велике Британије; живи у Француској и, касније, у Швицарској, у некој врсти бијега од притиска протоколарних и друштвених обавеза.

Више него икад раније, Малком Магриџ води сукобе са свим и сваким: због текста „Да ли Енглеској стварно треба краљица?“ смјењен је са мјеста уредника угледног сатиричног магазина „Панч“; оштро протестирајући против сексуалне револуције и контрацепције губи дотадашњу подршку либералне јавности; описујући Битлсе као „четири чупаве лутке из кутије без талента“, постаје фигура за спрдњу међу омладином…

„Никад не заборавите да само мртве рибе пливају низ струју“, понавља пркосно.

Ипак, почетком седамдесетих Магриџ се све више склања у завјетрину налазећи у хришћанству одговоре на сва она питања што га прогоне читав живот. У том контексту држи проповједи на универзитетима, пише свјетске бестелере попут Исус – човјек који живи и свим снагама неуморно пропагира хуманитарни рад Мајке Терезе широм свијета; чини се да га управо њен примјер наводи на прелазак у католицизам. Мада знатно критичнији од Грина, ни Магериџ се не придружује опћој хајци на Филбија:

„У клими идеолошког сукоба, шпијун је краљ. Филби се може схватити као стварни Џејмс Бонд. Његове пијане љубави, његова чврстина, његова интелектуалност истинске су значајке и хероја Јана Флеминга…“

Епилог

Јесен 1968.

Под насловом Мој тихи рат излазе кратки и од КГБ-а темељито прочешљани мемоари Кима Филбија. Предговор британском издању пише Грејем Грин:

„Попут многих католика који су у доба краљице Елизабете радили за Шпањолце, Филби је имао хладну самоувјереност у точност свог суда, што је логичан фанатизам човјека који је једном открио своју вјеру и сада је не жели изгубити само због неправди и окрутности што га изазивају људски инструменти склони грешкама.“

Загледан у себе, Грин добро види и Магериџа и Филбија, и зато не греши.

„Ким је био дубоко разочаран начином живота у Совјетском Савезу, али никад није посумњао у своје идеале“, свједочи његова четврта супруга Руфина Ивановна Пухова. „Криви су били људи који су морали да их спроводе – идеали нипошто.“

Сва тројица – Грин, Магериџ и Филби – проводе животе у потрази за смислом људског постојања, за чврстим тлом у мору непрестаних промјена, патњи и странпутица свог времена. Вјера, комунизам и новинарство ту нимало нису случајани.

Филби умире 1988, Магериџ – 1990, а Грин – 1991. 

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

Текст: Филип Шварм*

Јесен 1956.

Оронула, пуста кућа са паучином на прозорима, закоровљеним вртом и сандучићем за пошту крцатим пљеснивим писмима; испред ње – два средњовјечна мушкарца у дугим, тамним капутима. Један је књижевник Грејем Грин, други публициста Малколм Магериџ.

Срећу се случајно у Корубургу, градићу педесетак километара јужно од Лондона и, послије пар пића у локалном пабу, неизрецива сентименталност их одводи излоканом цестом до бивше куће заједничког пријатеља – Кима Филбија. Име овог човјека нашло се у два наврата на свим насловним странама: 1951. када је осумњичен да је совјетски шпијун и крајем 1955. након изјаве премијера Харолда Макимилиана да против њега не постоји нити један доказ. Филби, потом, одлази за дописника Обсервера и Економиста из Бјерута.

Док вјетар ваља празне боце за млијеко код улазних врата, Грин и Магериџ без ријечи додавају један другом пљоску вискија. Не вјерују да им је пријатељ издајник, али дубоко у себи осјећају и да на хоризонту ништа није онако како изгледа. Сву тројица чврсто спаја исто поријекло, исти љевичарски идеали из младости, иста раздирућа потрага за смислом егзистенције; спаја их служба у MI6 за вријеме Другог свјетског рата и, кад све остало изда – новинарство као посљедње уточиште.

Црвени

Магериџ је рођен 1903, Грин 1904, Филби 1911. Нису баш из богатих, али јесу из имућних и привилегираних породица: приватне школе, па Оксфорд у Гриновом, односно, Кембриџ у Магериџевом и Филбијевом случају.

 „Из декановог говора бруцошима схватио сам да дјечак који овдје дође може претпоставити да му је живот осигуран“, пише Магериџ.

Да ли је заиста тако? Синови више не вјерују очевима – својим очима виде дотадашњи поредак како виси изрешетан на бодљикавој жици изнад ровова Соме и Пашендала, одбијање народа да и даље трпи сиромаштво и класну обесправљеност, уску, бесћутну властодржачку касту док глумата да се ништа промјенило…

„Нема на свијету ништа гадније од спектакла који представља владајућа класа у бијегу кад осјети да је угрожена“, записује Магериџ.

Сматрајући да ни изблиза неће остварити каријере и моћ попут својих предратних предходника, највећи броја студената са Кембриџа и Оксфорда тражи излаз у мјешавини хедонизма, конформизма, лицемјерја. Мањина – међу њима Грин, Магериџ и Филби – на другој је страни: увјерни су да постојећи друштвени поредак треба до темеља срушити и кренути из почетка; сигурни да Лењин и његови бољешевици показују једини могући пут.

Отпор кампањи Винстона Черчила и других конзервативаца за војну интервенцију против совјетске Русије води 1922. Грејема Грина право у чланство Комунистичке партије Велике Британије. Млади студент не помаже само руским радницима и сељацима да се одрже на власти, већ и безуспјешно покушава отићи у Москву.

У исто вријеме и Магериџ је потпуно црвен: Октобарску револуцију сматра за већи догађај у историји човјечанства од рођења Исуса Криста. Иако не приступа партији, за разлику од Грина успјева му да 1931. са супругом оде у Совјетски Савез као хонорарни дописник Манчестер гардијана.

„На ломачи смо спалили све што нас је везало за бужуарску прошлост: мој фрак, сав накит, већину књига, моју глупаву дипломску тунику и саму диплому“, сјећа се касније Магериџ.

Млађи од Грина осам и од Магериџа седам година, Ким Филби дјелује најмање радикалано – читав његов политички ангажман своди се на теоретске расправе у умјереном Социјалистичком друштву универзитета Кембриџ. Но, ове полемике и читање марксистичке литературе нису без посљедица.

„Мој прелаз са социјалистичких на комунистичка становишта трајао је двије године“, пише Филби тридесет година касније . „Напустио сам свеучилиште са дипломом и увјерењем да цијели живот морам посветити комунизму“.

Новинари

Грин је кратко комунист – нити партија има слуха за младог интелектуалца отвореног и независног духа, нити он прихвата круту хијерахију и задрта догматска тумачења. Новинарство је спас: од 1926. до 1930, Грин пише за Тајмс, а отказ даје након успјеха дебитантског романа Човјек у оквиру. Но, како му три сљедећа дјела не пролазе добро, приморан је да ради као слободни новинар; на извјесни начин, то ће остати читав живот.

Грађанска каријера за Грина није и измирење са естаблишментом – 1926. у протестантској Британији прелази на католицизам. Стално трагајући за смислом постојања и вођен искреном емпатијом за одбачене и обесправљене, бивши  комунист у овој вјери налази моралне принципе за сопствено дјеловање. Биготности карактеристичне за све конвертите нема ни у траговима; има, заузврат и те како свих грешних задовољстава .

„За Грејема Грина пакао је нека врста елитног ноћног клуба искључиво за католике“, пише књижевник Џорџ Орвел.

У раним тридесетим годинама и Малколм Магериџ је други човјек. Током боравка у Совјетском Савезу, сазнаје за смрт од глади најмање седам милиона људи из Украјине, Кубана и Поволожја у монструозној стаљинистичкој колективизацији. Све оно што о терору, логорима и безбројним лешевима у плодним равницама није могао објавити у новинама, Магериџ пише по повратку у књизи „Зима у Москви“. Потпуно разочаран у социјализам и све своје додаташње идеале, постаје једак и беспоштедан друштвени критичар.

„Нисам могао вјеровати да је потребно постојање било какве врсте ауторитета“, сјећа се Магериџ. „Круне и митре као да су биле направљена од безвриједног материјала, церемонијална одјећа – посуђена из казалишта, велики говори – погрешно преписани са најслабијих Шекспирових страница.“

Филби, такођер, недуго по дипломирању диже руке од комунизма. Нитко и не слути да је дистанцирање од истомишљеника налог НКВД-а: заврбован на Кембриџу, Филби је убјеђен да се као шпијун најефикасније може борити за своја увјерења.

Крајем 1933. одлази у Беч. Наводно – да употпуни образовање; стварно – на оперативну обуку.

„Врло је брзо упознао све и свакога и ни мало није био салонски, ружичасти тип“, објашњава дописник Дејли телеграфа из Беча Ерик Геди због чега Филбија узима за стингера.

Државни удар клерофашиста канцелара Енгелберта Долфуса у фебруару 1934. додатно  увјерава младог Британца да је изабрао једини исправан пут: војска стреља и вјеша широм Аустрије више од хиљаду и шесто, а у самом Бечу бар још двије стотине љевичара и синдикалиста.

Након повратка у Лондон, Филби по инструкцији НКВД-а наставља новинарску каријеру као нека врста пи-ара у пронацистичком Англо-њемачком удружењу. Ту упознаје Јоакима Рибентропа и разне друге Хитлерове главешине, али и њихове присталице из британске аристокрације. Све ове везе користи 1936. да га Тајмс пошаље за извјештача  из Шпањолског грађанског рата искључиво задуженог за праћење фашиста генерала Франциска Франка. 

На терену, Филби брзо стиче повјерње домаћина пишући, између осталог и да су Гернику до темеља сравнили „баскијске паликуће“, а не њемачки бомбардери из легије „Кондор“. Ово изигравање новинара-симпатизера од кључне је важности за Москву: Филби има приступ гдје год зажели, пијанчи са фашистичким високим официрима, Франко му редовно даје интервјуе и, пред одлазак из Шпаније 1939, лично уручује орден Црвеног крста за војне заслуге.

…

Други део текста Три новинара прочитајте 16. новембра на Елементаријуму.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

Текст: Филип Шварм*

Април 1945. На Сjеверно море из њемачких и лука у окупираноj Норвешкоj испловљава четрдесет четири подморнице Хитлерове Кригсмарине; до почетка маjа, Савезници потапаjу двадесет три.

Али – не и U-977.

Између 13. и 20. априла ова подморница плови од Кила до Хоретена у Ословском фjорду, ту се задржава до 29. истог мjесеца, 30. стиже у базу Кристијансен на jугу Норвешке, а на мору jе поново већ 2. маjа.

Пред посљедње испловљавање и у току наредних шест дана, радиотелеграфиста U-977  прима четири важне поруке. Прва – Хитлер jе мртав; друга – рат се наставља; трећа – Њемачка jе капитулирала.

Након четврте депеше – да се све подморнице врате или предаjу – двадесетчетверогодишњи капетан, оберлаjтант Хаjнц Шефар, окупља посаду стару, у просjеку, двадесет година.  

Износи им три могућности.

Избор #1

Подморницу могу предати Британцима у некоj шкотскоj луци. Оберлаjтант Шефар не мора ништа више рећи.

Могуће jе да су чланови посаде да би „очврснули“ док су jош дјеца – као она у Осанбрику – морали гледати у школском дворишту како есесовци премлаћуjу логораше; могуће jе и да им се млађа браћа и даље игра „логорских стражара“ слично дјечацима из насеља код концентрационог логора Равенсбрик; могуће jе и да њихови очеви сматраjу „да смо били мекани према заробљеницима“ попут извjесног подузимача на  краjу рата.   

Само у области Минхена има 120 заробљеничких и осам концентрационих логора, а слично jе и у околици свих градова. Становништво jе у потпуности навикнуто на изнурене заточенике у пругастоj одјећи док раде наjтеже физичке радове; зову их „зебре“.

Ови робови у пуном смислу те риjечи, грађани су Совjетског Савеза, Jугославиjе, Пољске… Заробљенике из Велике Британиjе, Сjедињених Америчких Држава и других западних земаља, нацисти третираjу према свом поимању Женевске конвенциjе.

„Jедина разлика између нашег и концентрационог логора била jе та што нас нису трпали у плинске коморе или стрељали“, пише бивши амерички ратни заробљеник. „Не сjећам се да су Ниjемци икад показали било какво милосрђе.“

Има и jош нешто.

Од 39.000 регрутираних њемачких подморничара, током рата гине 28.000; од укупно 1150 подморница, Савезници уништаваjу 783. Борбени морал посада одржава се наjбољим смjештаjем на копну, квалитетном исхраном на мору, разним бенефициjама… На поласку у патроле диjеле им термо-чарапе са уплетеном људском косом, а по повратку – ручне сатове, златне табакере и друге луксузне предмете.

Чланови посаде U-977 добро знаjу одакле све то стиже. Ако у потпуности и нису свjесни метода и размjера холокауста, Аушвица, Матхаузена и Дахауа, jасно им jе каква jе судбина Жидова у Трећем раjху; сви су одрасли уз свирепе погроме.

Што, дакле, на основу свог животног искуства могу очекивати уколико отплове у заробљеништво? Ништа друго сем логора опасаног бодљикавом жицом у некоj забити, вашљивих лежаjа у дрвеним баракама, танких чорби, дизентериjе, физичког рада… Олакшаваjућа околност свакако им ниjе ратни биланс Кригсмарине – смрт 36.200 савезничких морнара, потапање 3500 трговачких и 175 ратних бродова.

Избор #2

Пред своjе подређене, оберлаjтант Шефар износи и другу могућност: домоћи се Њемачке, недалеко од обале потопити подморницу и разићи на све стране. Ако jе заробљеништво пут у неизвjесност, сасвим jе извjесно што их чека у домовини.

Нису сва њемачка насеља сравњена, али jесу велики градови. Британски и амерички бомбардери за вриjеме рата бацаjу укупно 1.587.062 тоне бомби, гине више од 360.000 цивила, рањених jе око 750.000, а 7.500.000 људи остаjе без крова над главом.

„Видјеле су се само рушевине из коjих се димило. У километар дугоj улици ниjе остала ниjедна зграда“, пише Отилиjа Бел из Франкфурата након бомбрадовања 12. септембра 1944.

Међу бескућницима из великих градова jе и оберлаjтант Шефар – Берлинац. И ниjе jедини на U-977. У посебно тешкоj ситуциjи су чланови посаде са истока Њемачке: заjедно са милионима избjеглица из тих подручjа, њихови родитељи и рођаци лутаjу земљом. Имаjу само jедан циљ – побjећи што даље од Црвене армиjе.

„Моj син би имао отприлике година колико и ваш данас“, говори совjетски официр пред њемачком породицом уперивши пиштољ у дванестогодишњег дјечака. „Оца и маjку убили су ми есесовци, jер су били Жидови. Моjа жена и двоjе дјеце су нестали. Моj дом jе срушен. А све што jе задесило мене, догодило се милионима људи у Русиjи. Њемачка jе убиjала, силовала, пљачкала, разарала… Морате признати да имам добрих разлога да опалим.“

Оваj непознати официр враћа пиштољ у футролу и одлази. Али, иза многих других црвеноармеjаца остаjу побиjени заробљеници, систематски опљачкана села и градови, силоване жене… Мада у осjетно мањоj мjери и западни савезници понашаjу се на сличан начин.

Под оптужбом за дезертерство обjешено jе од више од 15.000 Ниjемаца – наjвише у посљедњих пола године рата. Подморничари са U-977 добро знаjу да би у том периоду завршили на првоj бандери да су их негдје затекли без обjаве. Но, први послиjератни дани не окончаваjу одмах и свагдје нацистичку власт.

„Испод импровизираних вjешала, висjеле су три омче“, описуjе капетан подморнице U-953 Херберт Вернер погубљење троjице морнара из базе зато што су, славећи мир, пили са припадницима норвешког покрета отпора након капитулациjе. „Бродски фењер, постављен на црвену тканину, бацао jе сабласно свjетло на морнаричку сабљу и Хитлерову књигу Mein Kampf.“

Западни савезници и Совjети убрзо успостављаjу окупациону управу. На прољеће 1945. више нема ни риjечи о „ариjевскоj вишоj раси“ или „полуљудима са Истока“ – њемачком становништву пуна су уста конвенциjа о заштити заробљеника и цивила док се самосажаљева у бескраjним редовима за мршава следовања. Попут посаде U-977, сви они се питаjу да ли ће Њемачка опстати, осим као географски поjам, и да ли ће се живот икад вратити у мирнодопски колосjек.

Избор #3

Морнарима нагураним у уском простору, оберлаjтант Шефар на концу износи и трећу могућност, тему безброjних шапутања и повjерљивих разговора великог броjа подморничких капетана од тренутка када им jе свануло да jе рат изгубљен. Она гласи – отпловити у Аргентину.

Тамо возе влакови, ради улична расвjета, све куће су читаве, хране и пића има колико год човjек жели; тамо су дјевоjке, игранке, танго и сунце; заjедно са своjим вршњацима, тамо могу дисати пуним плућима, почети из почетка, оставити иза себе рушевине, чемер, заробљеничке логоре, страх од сљедећег дана…  

Први и посљедњи пут посада U-977 гласа о рути пловидбе. Побjеђуjе жеђ за животом: тридесет морнара jе за Аргентину, двоjица ожењених подофицира су против, шеснаесторица не могу да се одлуче. Пада договор да се свих осамнаест искрцаjу на норвешком отоку Холсени.

„Обећали су да ће рећи да jе подморница налетила на мину и да су се само они спасили“, пише Шефар.

Оберлаjтант 10. маjа 1945. креће на jуг; покварен му jе перископ и са U-977 управља према картама, на слиjепо. Да избjегну бродове и радаре, наредних шездесет шест дана ниjедном неће изронити: дању се крећу на дубини од четрнаест метара испод површине захваљуjући шноркелу, посебноj циjеви за довод зрака дизел моторима; ноћу – на дубини од педесет метара погоном на електричне батериjе напуњене током дневне пловидбе.

Трећи раjх, упркос миру и бjегу у слободу, живи и даље у подморници: посада одлучуjе да задржи режим регулиран Ратним правилима Кригсмарине. Ипак, стална пловидба испод површине је на самоj границу физичке издржљивости – гуше их испаравања дизел горива, прекривени су чиревима због немогућности одржавање чак и минималне хигиjене, прехлађени су услиjед влаге од кондензациjе са зидова…  

Ни психички им ниjе ништа лакше. Дио посаде jе депресиван, неки губе живце за сваку ситницу, круни се до тада челична дисциплина… Ипак, одржава их заjеднички циљ и упућеност jедних на друге.

„Када су ми рекли да jе откривен крадљивац хране, рекао сам људима да га сами казне“, пише Шефар. „Одлучили су да га боjкотуjу и до краjа jе умало полудио.“

Заобилазећи Ирску са запада, U-977 се креће на jуг и 14. jула 1945. стиже до Зеленортских отока у западноj Африци. Одметнути подморничари испод воде прелазе 1800 наутичких миља и троше четрдесет тона горива; остаjе им jош толико дизела и 5500 наутичких миља до аргентинске луке Мар дел Плата.

„Обавjестио сам посаду да ћемо послиjе шездесет шест дана подводне вожње изронити сљедеће ноћи“, пише Шефар. „Са преосталим горивом могли смо стићи – и то jедва – само ако пловимо на површини.“ 

Обећана земља

Док се U-977 пропиње на валовима jужног Атлантика, четири осматрача двогледима претражуjу пучину: чим нешто примjете, пале масне крпе у торњу надаjући се да ће их дим и ниска силуета маскирати у мали брод за превоз угља.

Коначно, 17. аугуста 1945. на хоризонту се указуjе обала обећане земље.   

Под jедан – Аргентина jе наjразвиjениjа и наjбjеља jужноамеричка држава са доста њемачких имиграната; два – десничарска воjна хунта види у фашизаму модел за затирање демократског и социjалистичког покрета, али и отпора доминациjи англоамеричког капитала у земљи; и, наjважниjе, под три – због свега неведеног, Буенос Аjрес обjављуjе рат Берлину под жестоким притиском Вашингтона тек 27. марта 1945, тако да нема зле крви, већ само емпатиjе и разумjевање за поражене.

У пратњи три патролна чамца, U-977 упловљава у луку Мар дел Плата: неоштећеног наоружања и документациjе, обрлаjтант Шефар се предаjе у jезиво смрдљивоj подморници са своjом исцрпљеном и запуштеном посадом аргентинским поморским официрима. Одводе га на крстарицу Белграно поринуту jош 1897. у Ливорну и одмах питаjу гдје jе искрцао свог Фирера?

Шефар jе забезекнут. Он то не зна, али ни три и по мjесеца од обjаве смрти ниjе предочена фотографиjа Хитлеровог леша нити било какав доказ да jе мртав. Штампа у циjелом свиjету шпекулира зато о начинима како jе могао да се извуче из Вучиjе jаме у Берлину и мjесту на ком се потом сакрио. Аргентина jе на самом врху списка: зар су генерали из Буенос Аjреса икад крили симпатиjе према Хитлеру и Мусолиниjу; зар ниjе тачно да се и даље не зна гдје су све њемачке подморнице? А када jе – позиваjући се на неименован извор – дневни лист „Диа“ из Монтевидеа обjавио приспjеће и точну руту U-977, експлодирала jе афера на глобалном нивоу.

Стаљин jе човjек кога све ово наjвише забавља. По његовом директом наређењу, ни маршали Црвене армиjе у Берлину не смиjу знати да jе совjетска таjна полициjа открила и индентифицирала остатке Адолфа Хитлера и Еве Браун. Мотив jе прост: Стаљин жели да на све стране сиjе неповjерење посредно оптужуjући поjедине кругове на Западу за шуровање са jедним од наjвећих зликовца у повиjести – приjе и послиjе рата.

Што jе познато таjноj служби у Москви, ниjе оноj Вашингтону. У Мар дел Плату долазе агенти ФБИ-ja и, из удобне интернациjе, одводе Шефара и његову посаду у САД. За разлику од Аргентинаца, Американци им ништа не вjеруjу на риjеч: слиjеде скоро двиjе године унакрсних испитивања, суочавања, претресања сваког детаља путовања дугог деведесет девет дана.

На краjу, истражитељи непобитно утврђуjу да Хитлер ниjе могао бити у подморници. Слаба jе то сатисфакциjа за оберлаjтанта Шефара и његове морнаре: ем гуле заробљеништво, ем их 1947. депортираjу у Њемачку – порушену, подиjељену, биjедну, земљу из коjе су жедни живота толико жељели да побjегну.

Сама U-977 одвучена jе у Бостон и 13. новембра 1946; као мету за вjежбу, потапа jе америчка подморница SS 403, Атул.

Ниjе епилог, али…

Фолкландски рат, 2. маj 1982, дан када jе приjе тридесет седам година U-977 испловила на своjу посљедњу патролу.

Командант британске нуклеарне подморнице Конкверор, капетан Кристофер Луис Врифорд-Браун на нишану држи аргентинску крстарицу Белграно. То ниjе брод на коме jе оберлаjтант Шефар испитиван о Хитлеру; од 1951. тако се зове бивша америчка крстарица Феникс из 1935, купљена за 7.800.000 долара и ветерана Другог свjетског рата на Пацифику.

Врифорд-Браун наређуjе напад у 15:57 сати. Од три испаљена торпеда, два погађаjу. Укупно гине 323 морнара, а крстарица Белграно брзо тоне као посљедњи брод торпедиран на Атлантику.

Нуклерана подморница Конкверор упловљава у британску базу Фислеjн 4. jула 1982. Са jарбола на торњу виjори црна гусарска застава: иза лубање укрштена су два торпеда.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

Текст: Филип Шварм*

Како су Витус Беринг и његови морнари трагали за мореузом између Сjеверне Америке и Азиjе и зашто jе све могло бити другачиjе, а ниjе?

„Иако сам тридесет седам година у служби, живим и даље као номад“, пише 1740. педесетдеветогодишњи комодор Витус Беринг. Не претjеруjе: рођен jе 1681. у Хорсенсу, у Данскоj, поморски занат учи пловећи за Холанђане између Европе и Индиjе, од 1704. служи у рускоj балтичкоj флоти као официр и, потом, капетан линиjских бродова Перл, Селафил и Малбург, а 1725. започиње са потуцањем по Сибиру.  

Умор и самосажељење стижу Беринга у дрвеноj тврђави – астрогу – Охотск, на суморноj обали залеђеног мора. Док завиjа пурга, сњежна олуjа, све о чему машта jесу пензиjа и куповина сеоског имања након што у љето 1741. заплови посљедњи пут у животу.

То путовање непознатом рутом од Камчатке до Америке и натраг, круна jе његове кариjере без брљања али и истицања; кариjере чиjи су главни замаjац снобизам и амбициозност комодорове супруге Ане Кристине.

7000 километара

Шеснаест година раниjе, самртна постеља Петра Великог. Између два напада грознице, онемоћали монарх слабих живаца и џиновског стаса наређуjе рjешавање проблема што га „мори већ низ година“.

 „Да ли се копно коjе лежи на сjеверу, а коjе, како се чини – будући да нитко не зна докле сеже – можда се спаjа са Америком?“, пише у jесен 1724. цар кога до самог краjа не напушта страст за морем, бродовима, путовањима.

Све у свему, нетко мора отићи на Камчатку, тамо направити брод, испловити на сjевер и утврдити да ли су Азиjа и Америка споjени или не.

За Витуса Беринга то jе посљедња прилика да се извуче из несигурног статуса наjамничког официра, домогне високог друштва и обезбjеди породицу. Мада jедва запажен у служби, успиjева да га именуjу за вођу експедициjе: можда због поморског образовања, а можда и зато што са супругом Аном Кристином неуморно обиjа прагове моћника у Санкт Петерсбургу.  

Петра Великог красе нестрпљење и свирепо кажњавање; зато већ 25. jануара 1725. Беринг и његови људи крећу по наjвећем мразу на пут од 7000  километара. У Тоболск, управни центар цjелокупног Сибира, стижу у марту са караваном од тридесет саоница и убрзо, након топљења леда, настављаjу даље чамцима – Обом, па његовом притоком Кет. Плове узводно и безобзирно регрутуjу веслаче у сваком насељу.

„Запамтите, без присиљавања ништа нећете учинити“, стоjи у Беринговом упутству командиру предходнице, Петру Аврамовичу Чаплину.

Два пута мораjу пребацивати терет копном: код Jенисеjка између риjека Кет и Велике Тунгуске и код Илмска од Велике Тунгуске до Лене; веслањем и теглењем чамаца уз матицу посљедње риjеке почетком зиме стижу у Jакутск. Из тог и других астрога Беринг одводи више од тридесет столара, ковача и осталих занатлиjа. Заjедно са сељацима и изгнаницима у експедициjи и они се на основу посебног наређења третираjу као воjници. Зна се због чега: 

„Сваки бунт, негодовање и тврдоглавост биће кажњени вjешањем“ , стоjи у артикули 137, Књиге воjних прописа.

На прољеће 1726. Беринг диjели људство: он и Чаплин предводе караван товарних коња док поручник Мартин Шпанберг са тешким теретом плови уз риjеке Алдан, Маjу, Jодому… У Охотск стижу по етапама од новембра до краjа године – исцрпљени и болесни. Од више стотина возара и веслача, бар пола умире од глади, смрзавања, скорбута…

1600 километара

Током зиме и прољећа 1727.  Берингове занатлиjе у Охотску завршаваjу брод од петнаестак метара са два jарбола. Назван jе Фортуна и све jе – од jедара, преко ужади и топова до посљедњег чавла – превезено и пренесено кроз читав Сибир.

Међутим, услиjед магли и супротних вjетрова, Беринг све до почетка септембра ниjе у стању да преплови Охотско море и пристане на западну обалу Камчатке, а одатле  ни да jе обиђе са истока… Поново мора на супротноj страни полуткока направити jош jедан брод; поново се материjал за изградњу и храна транспортираjу риjекама и, током зиме, саоницама.  

„Док су ишли риjеком Бистром пали су у воду jедан кабел од шест палаца, двиjе котве, осам вреће са брашном и jедан каjур“, рутински биљежи Чаплин.

Каjури су чамџиjе и гоничи псећих запрега, припадници Камчадалског народа.  Попут Чукча, Jакута, Тунгуза и осталих сибирских нациjа принуђени су да плаћаjу jасик, порез у крзнима: квота се обезбjеђуjе узимањем таоца, а сваки отпор козачке казнене експедициjе гуше у крви и одвођењем у ропство. Онемогућени да лове и прикупљаjу храну због рада за потребе експедициjе, Камчадали тешко страдаjу од глади.  

Коначно, у Њижнокамчатскоj тврђави завршен jе двадесетметарски Архангел Гаврило. Са овим своjим другим бродом и четрдесет и jедним чланом посаде, Беринг испловљава на сjевер 13. jула 1728. Углавном се држе обале и до 16. аугуста без већих проблема прелазе 1600 километара. Тада, плашећи се леда, опрезни капетан наређуjе повратак.

Мада Беринг ниjе досегао точку од коjе би могао да заплови на запад, стиже до 67 ступња и 18 минута сjеверне географске ширине и са великом увjерењем може рећи  да Азиjу и Америку раздваjа море. Ипак, нити он нити итко други ниjе сасвим сигуран.   

Мало фали да буде другачиjе.

Тек што jе Архангел Гаврило кренуо да се враћа на Камчатку, посада уочава оток кога нису примjетили док су ишли на сjевер. Беринг му даjе име Велики Диомед и упркос слободном мору, нестрпљиво продужуjе на jуг… Да га jе опловио, на хориозонту би угледао Америку и тако, без зрна сумње, до краjа обавио своj задатак. Без ризика, углавном нема ни среће.

Посљедње путовање

Успjевши са запада обићи jужни рт Кмачатке у љето 1729, Беринг упловљава у Охотск одакле се, сљедеће године, враћа у Санкт Петерсбург. Похваљен jе, награђен са хиљаду рубаља и унаприjеђен у чин комодора.

Међутим, Адмиралитет ниjе презадовољан резултатима експедициjе, сада се жели много више. Укратко: испитати читава сjеверна обала Русиjе, успоставити поморска веза са Jапаном и, што jе наjважниjе, утврдити колико има дана пловидбе до Америке, односно, открити да ли у сjеверном Пацифику заиста постоjи мистериозни велики оток – земља капетана де Гаме.

За обављање свих ових задатка формира се 1732. Велика сjеверна експедициjа. Беринг опет успjева да га именуjу за команданта – захваљуjући искуству стеченом на предходном путовању, али и због чињенице да се нитко не jагми за краjње опасну и самотну дужност у дивљини, буквално на краjу свиjета.

Сљедећих осам година комодор координира транспорт материjала и хране на исти начин као и први пут, организира полазак чамаца на сjевер великим сибирским риjекама, надгледа изградњу четири брода од око двадесет и пет метара у Охотску и на Камчатки… Проблеми су огромни, Адмиралитет нестрпљив, а испоруке хране и рад за 3600 чланова експедициjе имаjу све елементе хуманитарне катастрофе по сибирске народе.

„Плашим се да толике људе не поморим глађу“, записуjе Беринг.

Тек 1739. успjева из Охотска послати прва два завршена брода под Шпанберговом командом неиспитаном рутом ка Jапану. Стижу до Хокаида, али се враћаjу без  остварене трговачке везе – jедва ће избjећи напад локалних власти због екстремног изолационизма кога су наметнули шогуни из династиjа Токугава.

Након овог неуспjеха, судбина мисиjе искључиво jе у рукама њеног вође. На своjу посљедњу пловидбу, Беринг креће из Петропавловска 4. jуна 1741. са друга два брода – Светим апостолом Петром и Светим апостолом Павлом. Првим он заповjеда, другим капетан Алексеj Иљич Чириков, а оба броjе по седамдесет пет људи.

Већ послиjе петнест дана, олуjа раздваjа бродове. Ипак, сваки за себе наставља према jугоистоку – наводно, негдје око 46. ступња сjеверне географске ширине требало би да jе Земља капетана де Гаме. Беринг убрзо схвата да мистеризно копно не постоjи и узима курс према сjевероистоку; искрцавши се 20. jула 1741. на отоку Каjак у Аљаском заљеву, чланови посаде Светог апостола Петра први су модерни поморци пристигли у Америку преко сjеверног Пацифика.

„Поред jедне велике, разгранате jеле, угледао сам трагове ватре“, пише Георг Штелер, природњак и лиjечник на Беринговом броду. „Људи су нас опазили приjе неколико сати и побjегли.“   

Готово у исто вриjеме – пар стотина километара jужниjе – сидри се испред америчког тла и Свети апостол Павле. Овђе домороци не бjеже у шуму: каква jе судбина   десетак људи упућених на обалу jасно jе након два дана – умjесто њиховог чамца, ка броду крећу кануи са ратоборним припадницима племена Тлинкита.  

Капетан Чириков и не чека – истог тренутка креће натраг ка Камчатки.

Комодорови отоци

Беринг се на Каjаку такођер задржава свега два дана – не само да недостаjе хране, већ jе и друга половина jула посљедњи тренутак за повратак. Мада без свиjести jедан о другом, оба брода се држе сjеверо-западног курса; оба набасаваjу и на поjедине отоке Алеутског архипелага.

„Непозната обала често нас jе jако плашила и били смо у очаjању да се нећемо спасити“, пише Берингов поручник Свен Ваксел.

И до тада тешка, пловидба почетком jесени прераста у кошмар.   

„Валови, попут топовских плотуна, са ужасном снагом удараjу у брод – сваког часа очекуjемо уништаваjући ударац“, записуjе Штелер 27. септембра 1741.

А да буде jош горе, због исхране искључиво усољеном говедином и двопеком, шири се скорбут. Све мање jе људи способно да обавља своjе дужности – међу  обољелим, неспособним да стоjе и сам jе Беринг…

Када су у зору 5. новембра 1741. спустили су у море лешеве трубача и тобџиjе, изнурени комодор попушта пред захтиjевом официра да се искрцаjу и презиме на копну до кога су управо допловили; испоставља се да jе риjеч о краjње суморном и каменитом отоку.

Посада Светог апостола Петра смjешта се по плитким земуницама. У jедноj од њих, 8. децембра 1741. Беринг умире окружен ковчезима са ођећом и перикама, полузатрпан пиjеском кога ниjе дао да уклоне тврдећи да му jе тако топлиjе.  Заокупљени пуким преживљавањем, његови морнари немаjу ни времена ни могућности да га његуjу.

„Комодор jе умро од глади, жеђи, хладноће, паразита и жалости“, пише Штелер. „Ниjе био рођен за брзе и одлучне акциjе, али би, можда, ватрениjи командант, при тако великом броjу препрека на сваком кораку, испунио повjерни задатак далеко горе.“

Укупно умире тридесет и jедан човjек са Светог апостола Петра. Претекли зимуjу на пустом отоку хранећи се фокама и морским видрама; на прољеће од диjелова брода тешко оштећеног за вриjеме сурове арктичке зиме праве чамац са jедним jарболом.

Испловиће 13. аугуста 1742, стићи до Камчатке за само четири дана, а у  Петропавловск већ 26. аугуста. Ту су угледали усидреног Светог апостола Павла: вративши се jош 8. октобра 1741, оваj брод има куд и камо више среће. Но и његова посада плаћа данак скорбуту – током путовања умире двадесет шест људи.

Таjна архива у Jакутску

По Витусу Берингу названи су архипелаг и оток на ком jе умро, море и мореуз између сjеверне Америке и Азиjе… И опет jе могло бити сасвим другачиjе да jе осамдесет година приjе његовог првог путовања у Москву стигао jедан спис.

Прекопаваjући 1736. архиве по Сибиру, Герхарт Фридрих Милер налази у Jакутску прашњаву молбу Семjона Ивановича Дежњова. Руски историчар њемачког пориjекла остаjе запрепашћен: тражећи обећану награда за покоравање „народа коjи не плаћаjу jасик“, атаман описуjе како се са своjом дружином 1648. упутио чамцима уз риjеку Колиму до Аркичког оцеана и одатле – све пљачкаjући насеља Чукча –  кроз данашњи Берингов мореуз, до ушћа Анадира.

Не само да Jакутски воjвода ниjе Дежњову одвагнуо договорену количину злата, него ни сљедећих осам децениjа нитко неће знати за његово откриће. Ако jе за утjеху, од 1898. наjисточниjи рт Азиjе носи име овог пљачкаша и конквистадора.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

Текст: Филип Шварм*

„Крв је у нама узаврела. Ово је окрутан, крволочан свијет и први пут смо осјетили да мрзимо одвратне, грабежљиве вукодлаке који живе у њему. Зато смо подигли сидра и кренули у потјеру за њима, узводно, дуж десне обале, до села иза једног рта. Пристали смо, наставили борбу и отјерали их у прашуму“, пише 1877. Хенри Мортон Стенли, први бијелац на горњем и средњем току Конга.

Експедиција на чијем је челу, води укупно тридесет и два окршаја. Уз заглушујуће звуке бубњева и трубљење из рогова, нападају је копљима и стријелама ратници из племена без икаквог додира са цивилизацијом – голи, пробушених носева, тијела офарбаних дречећим бојама. Сваки од тих сукоба завршен је спаљеним селима и побијеним домороцима; свака та побједа извојевана пушкама и револверима, увод је нови напад. 

Стенли се пробија кроз мрачну, влажну и непроходну прашуму у колони од пар стотина црних носача. Сваког дана нетко умре од исцрпљености, слабе исхране, болести; очајничка бјекства у дивљину нису ријеткост. За бичевање ухваћених дезертера – али и носача кад изнурени одбију да носе свој товар – здужени  су аскери из Занзибара, вођина оружана пратња.

Бијели истраживач нема дилему: вјерује да само тако може остварити своју прометејску мисију упознавања екваторијалне Африке и, потом, њеног цивилизирања експлоатацијом природних ресурса; вјерује да тај циљ оправдава и савез на дијелу пута са арапским ловцем на црне робове, Типо Типом…

Окончавши након три године уцртавање у мапу до тада непознатог тока Конга, Стенли стиче свјетску славу и бројне награде. На патње и страдања домицилног становништва и носача, нема тко да се осврне. 

Краљевина једног приватника

Но, право питање је – што даље?

„Сила која буде контролирала Конго осигураће за себе и трговину са читавим големим базеном у унутрашњости“, пише Стенли у Дејли Телеграфу.

Међутим, за његову кампању „претакање европске цивилизације у барбарску Африку“, односно, за огромно подручија несносне климе и вегетације, маларије и болести спавања, нитко не показује интерес.

Баш нитко на читавом хоризонту?

„Отворити пут цивилизацији у јединој области на земљиној кугли у коју она још није стигла, разбити таму у којој још живе цијеле људске расе, представља крижарски рат достојан овог стољећа напретка“, говори белгијски краљ Леополд II на међународном конгресу географа у Бриселу.

У истом високопарном тону, овај владар тврди да за себе не тражи ништа друго сем да формира Слободну Државу Конго и, развојем трговине и индустрије, оспособи њене народе да једног дана стекну пуну независност. Колико је озбиљан треба да свједочи и унајмљивање Стенлија 1879. са задатком да изгради 160 километара караванског пута поред катаракти између доњег и горњег – пловног  више од 1600 километара – тока ријеке.

И заиста – да не поремете међусобну равнотежу – велике силе на конгресу у Берлину 1884. додјељују Леополду II управу на територији деведесет и пет пута већој од његове домовине. А како је ријеч о наводно независној држави, влада и парламент у Бриселу ни на какав начин не могу ограничити личну власт свог монарха у Конгу.

До тада, Стенли није изградио само пут већ и низ упоришта на кључим точкама поред ријеке. Међу његовим особљем налази се и двадестогодишњи Ирац, Роџер Кејсмент; искрено је увјерен да ће кристијанизација, трговина и парне машине цивилизирати “барбарску Африку“.

Али, Кејсмент убрзо увиђа да ништа није онако како се представља: не само што земљу за упоришта Стенли племенима плаћа јефтиним стакленим куглицама, већ ни пијаним поглавицама не говори да њихов крст нашкрабан на купопродајни уговор на француском језику значи да су прихватили да бесплатно снадбдјевају бијелце храном, радном снагом и свим осталим што пожеле…

Срце таме  

Ти уговори ступају на снагу у другој половици осамдесетих година деветнестог вијека: пристигли у своја упоришта уз Конго, намјештеници Леополда II наређују околним племенима да им сваког мјесеца доставе огромне квоте слоноваче и, посебно, каучука.

„Ако домороци буду одбијали извршавати обавезу према држави – примјените силу“, пише подређенима један од виших колонијалних управника.

Не треба два пута да понавља. Због неиспуњене квоте прикупљеног каучука у прашуми, бијега од смртоносног кулука на изградњи лука и путеве, али и саме помисли на непослушност, одводе се жене и дјеца да скапају у концентрационим логорима,  чикотом – бичем од коже нилског коња – дере се буквално кожа са леђа, масакрирају читаве области…

Терор спроводи Форце Публиqуе – десет хиљада црних војника под командом белгијских официра и плаћеничког олоша из Европе и Америке. У овој приватној армији Леополда II, све је подређено његовој заради: сваки испаљени метак мора се правдати одрезаном руком убијеног човјека; да би муницију сачували за лов или препродају, војници неријетко руке режу и живим људима.

„Видио сам како се тај трофеј узима – срце јадног човјека удара тако снажно да крв из пресјечених артерија прска четири стопе далеко“, пише извјесни амерички мисионар.

Приморани на сакупљање каучука, домороци нису у стању да се баве пољопривредом, па хара глад огромних размјера. Спорадичне извјештаје о терору и умирању у Конгу, прати равнодушност у Европи и Америци – масно плаћени спин-доктори Леополда II све објашњавају као отпор дивљака и људождера увођењу основа цивилизације.

Међутим, Роџера Кејсмента нитко не може заварати. Мада није свјестан пуног обима терора Леополда II, згађен напушта посао у Слободној Држави Конго и прелази у британску конзуларну службу у екваторијалној Африци. Своја искуства и сазнања, дијели са новим пријатељем, тек пристиглим капетаном трговачке морнарице, Џозефом Конрадом.

Будући писац свега шест мјесеци 1890. заповједа над малим паробродом Роа де Белге на горњем току ријеке. У Британију се враћа са маларијом и грађом за своје ремек дјело, роман о Конгу; објавиће га 1899. под именом Срце таме.

Тај наслов говори све.

Британски конзул

Током двије деценије владавине Леополда II, од укупно двадесет милиона житеља Слободне Државе Конго побијено је на различите начине најмање пет, а можда чак и десет милиона људи – точно не зна нитко.

Крајем деведесетих година деветнаесетог вијека, мисионари, трговци осујећени  услијед монопла белгијског краља и сви остали чија судбина не зависи од њега, Конго описују само једном рјечју: ужас!

Упркос нескривеном расизму епохе, коначно се јавља реакција. Посебно – у Великој Британији, најразвијенијој и највећој колонијалној сили. У темељитом разобличавању терора Леополда II предњачи новинар Едмунд Д. Морел; његов пријатељ Кејсмент – тада британски конзула у Боми – шаље му у тајности језиве, али потпуно точне информације са лица мјеста.

У кампању ове двојице, поред Конрада, укључују се и друге јавне личности; због онемогућавања слободне трговине у Конгу, подршку стичу и у дијелу пословних кругова. На крају, под притиском јавног мијења, британско министарство вањских послова објављује 1903. Кејсметове депеше. Реакција је тренутна:  

„Захтијевамо од Владе његовог величанства да се савјетује с осталим силама потписницама Берлинског споразма на основу којег је створена Слободна Држава Конго какве би мјере требало подузети да се учини крај злодјелима што се чине у тој земљи“, стоји у закључку резолуције британског парламента.

Али, тек ће Кејсментов извјештај из фебруара 1904 – након што је испословао налог свог министарства да обиђе Конго и прикупи материјалне доказе и свједочења о геноциду – задати кончни ударац: под притиском великих сила, белгијска влада нема избора сем да свом монарху одузме колонију.

Леополд II мирно умире 1909. са огромним богатством љепљивим од људске крви.  

Црне биљежнице

Под управом државе Белгије окончани су робовски рад и масовне егзекуције у Конгу. Даљња експлатација настављена је на уобичајени колонијални начин: пуна сегрегација, тешка биједа и живот без икаквих грађанских и људских права претеклог становништва; чак је и то велик напредак у односу на предходне двије деценије.

Због свог дипломатског рада Кејсмент стиче племство. Ипак, као што је он промјенио Конго, тако и та земља мијења њега. Зар Ирска, огрезла у сиромаштву и изложена константном политичком насиљу Лондона, такођер није у кололонијалном положају?  И зашто његови сународници не би сами могли одлучивати о својој судбини?

Кејсмент даје оставку на службу и постаје један од вођа покрета за ирску независност.

Први свјетски рат види као непоновљиву прилику: из Њујорка 1914. одлази у Њемачку у нади да ће добити помоћ за оружани устанак. Успјева послије двије године наговарања, чекања, разочарења – у априлу 1916, Берлин шаље брод са оружјем, а њега подморницом до Ирске.

Стиже само Кејсмент. Све и да британска морнарица није пресрела њемачки брод са 20 000 пушака, намјера му је да спријечи устанак убјеђен да је осуђен на пропаст. Проказан, Кесјмент је одмах ухапшен, а нешто више од хиљаду и по ирских устаника – упркос свему – заузима центар Даблина на Ускрс 24. априла 1916.

Брутално су разбијени за свега шест дана.

За вријеме трајања, већина Ираца је равнодушна према устанку. Но, све се мјења након његовог крвавог гушења и егзекуције петнаесторице вођа. Револт добија на замаху и ван Ирске када постаје јасно да би и аутономија задовољила устанике.

У том контексту, јавља се трачак наде да је могуће помиловање Кејсмента, осуђеног у Лондону на смрт за издају. Његове заслуге у Конгу и, касније, борба за права домородаца у Амазонији, нису заборављени.

„Увјеравам вас да је Кејсмент човјек свјетлог карактера“, пише Конрад у доба кампање против Леополда II.

„Никад нисам видио такав магнетизам у једном човјеку као у Роџеру Кејсменту“, пише Морел готово у исто вријеме.

Истакнута хуманистичка прошлост Кејсмента прераста у све већи проблем за британску владу. Мада је осуђен на вјешала, нитко му такођер не може оспорити ни лични морал, карактер, интегритет…

А онда лондонски таблоиди добијају специјалну пошиљку из тајне службе. То су Црне биљежнице, Кејсментов интимни дневник о хомосексуалним искуствима и, неупоредиво више, истим таквим маштаријама. Циљ је постигнут у великом дијелу јавности: не само да је ријеч о издајнику, већ и о опскурном перверзњаку и искључиво кроз ово друго треба гледати све што је радио читав живот.

Конго

Петицију за помиловање Рожера Кејсмента потписују књижевници Бернар Шо и Артур Конан Дојл, али не и његови пријатељи – Џозеф Конрад и Едмунд Морел.

Конрад, натурализирани Британац, плаши се по свој прилици да ће као Пољак по рођењу бити оптужен да је проњемачки настројен пошто у случају руског пораза постоји реална шанса за васкрс независности његове старе домовине. Морел је опет у страху  да му због пацифистичког активизма, поред недостака патриотизма, не пришију још и оптужбе за издају и шпијунажу. Црне биљежнице обојици користе да заварају савијест.

Залагање за велике принципе без довођења у питање личне егзистенције –једна је ствар; борба за живот човјека против читавог естаблишмента и јавног мнијења скопчана са озбиљним ризицима и конзенквенцама – нешто је сасвим друго. Послије свега, Срца таме из Конга стиже Конрада и Морела као тама властитих срца.

„Од свих особа које сам морао да погубим, најхрабрије је умро Роџер Кејсмент“, стоји у мемоарима британског џелата Џона Елиса.       

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.