Разговарао: Душан Павловић

У ширем центру Београда, у Палмотићевој улици, на углу са Таковском, налази се Ботаничка башта “Јевремовац”, јединствена оаза природе, која се простире на око 5 хектара површине. У Ботаничкој башти налази се преко 1500 врста дрвећа и жбуња, домаћих, европских и егзотничних биљака. Поред тога, садржи и Стаклену башту, просторије Института за ботанику (хербар, библиотеку, слушаоницу, лабораторије) и Јапански врт. Њом управља Биолошки факултет Универзитета у Београду.

Настала је на иницијативу Јосифа Панчића 1874. године, а 1889. године је премештена на имање тадашњег краља Милана Обреновића, на ком се и данас налази. Уз имање, постојао је само један услов – да се башта назове “Јевремовац”, по Јеврему, деди краља Милана Обреновића. Тако данас Ботаничка башта у Београду носи име “Јевремовац”. 

“Ботаничке баште су учионице под ведрим небом, али и много више од тога. Ботаничка башта није типичан парк и у њој се не треба понашати као у парку. Овде можете видети биљке из целог света, што у отвореном простору, што у затвореном делу. Овде постоји и Јапански врт, место где учимо како се друге културе опходе према биљкама и према природи генерално. Ботаничка башта има и своју библиотеку, има и свој хербар у ком се људи брину о пресованим биљкама, а постоје и лабораторије у којима се врше научна истраживања”, рекла је Марија Гајић, студенткиња Биолошког факултета у Београду и стручни водич Ботаничке баште “Јевремовац”.

“Башту посећује баш велики диверзитет људи. Имамо сталне посете људи који живе близу Баште. Поред тога, постоје и организована вођења. То су најчешће вртићи, основне школе, средње школе и факултети и наш приступ зависи од тога кога водимо”, рекла је Марија и додала да се углавном сви одушеве, поготово деца, када први пут виде толики број биљака и чују приче о адаптацијама, о легендама везаним за неке биљке, о томе како се и зашто гаје. Марија додаје и да је посебно велико одушевљење везано за приче о биљкама које се свакодневно могу видети у Србији, а које посетиоци углавном нису чули раније. Тада им те обичне биљке које виђају свакодневно постану необичне.

Поред отвореног дела, посебну фасцинацију буде Стаклена башта и Јапански врт.

“Кад уђете у Стакленик, можете да осетите атмосферу тропске кишне шуме, а онда се после пет минута нађете у пустињским условима. Ту чујете и видите приче о банани и о кафи, али са друге стране ту су и алоја, и агава, и разне биљке за које сте чули да се користе у свакодневном животу, али их први пут видите уживо”, каже Марија на питање зашто је Стакленик тако фасцинантан.

“Јапански врт је веома популаран међу људима. Прво им буде занимљив сам изглед Јапанског врта, али оно што их више фасцинира јесте управо прича која стоји иза, где се наши људи одушеве и инспиришу тиме како људи у неким другим културама доживљавају биљке и уређење простора”, рекла је Марија и напоменула да су у овом случају у питању посебна правила понашања – “у Јапанском врту морамо бити тихи, ту се најчешће ћути, шета, није предвиђено да се заседне и зато у њему не постоје клупице”.

“Када упознате толико различитих биљака и када постанете свесни колико су оне битне, не само из биолошког, већ и из културолошког угла, напросто мењате своју свест о томе како ћете се понашати према природи”, оптимистично верује Марија и додаје да се у Башти често говори и о загађењу планете, о томе шта несавесним понашањем радимо биљкама, зашто се неко дрво не може посећи тек тако, на шта ће све то утицати, и тако даље.

Марија Гајић је студенткиња Биолошког факултета Универзитета у Београду и ради као стручни водич у Ботаничкој башти “Јевремовац”. Бави се инсектима, на сваком кораку популарише науку и прича о науци, а пре свега о биологији. Сарадница је на програму биологије у Истраживачкој станици Петница, а на већ годинама на разним фестивалима науке креира поставке везане за биологију.

Разговарао: Душан Павловић

До недавно смо информације о астрономским појавама добијали само посматрањем електромагнетног зрачења. Онда су развијени детектори неутрина како бисмо тражили најбрже честице у свемиру, а најскорије су направљени и детектори гравитационих таласа како би се измерило колико се свемир заиста шири и скупља. Пред нама је ново доба посматрачке астрономије. Уз различите носиоице информација у будућности ћемо имати комплетнију и детаљнију слику о појавама у свемиру.

О томе шта у наредном периоду можемо да очекујемо од нових телескопа у домену посматрачке космологије и истраживања свемира далеко ван наше галаксије разговарали смо са докторандом-истраживачем Дарком Доневским који се бави посматрачком космологијом.

„Нови телескопи, који су у плану да се поставе, у скоријој будућности ће нам дати један потпуно нови увид у те далеке светове”, каже Доневски и додаје да је 2017. година, година затишја пред буру јер нас већ наредне године очекују лансирања и постављања неких од телескопа новије генерације.

„Данас знамо да далеке галаксије не можемо видети само оптичким телескопима. Њих заклања прашина потекла од младих звезда. Нове генерације телескопа ће зато имати двојак задатак – да сниме оптички део спектра, али да користе и камере које снимају у блиском инфрацрвеном домену. То значи да ће галаксије које не будемо могли да видимо бити уочене њиховим топлотним зрачењем”, рекао је Доневски и истакао да ће телескопи најновије технологије James Web свемирски телескоп, LSST телескоп, Екстремно велики европски телескоп (E-ELT) и амерички Магеланов телескоп (GMT) омогућити комплементарна посматрања. Помоћу њих ће се испитивати формирање и еволуција галаксија.

Поред оптичких, ту су и телескопи који ће посматрати друге делове електромагнетног спектра. Доневски истиче да су радио-телескопи јако важни за посматрачку космологију. За разлику од оптичког или инфрацрвеног, радио-зрачење прати експлозивне процесе попут супернових, али и хладни гас у галаксијама. Када су у питању радио-телескопи Доневски каже да се очекује да се за две до три године појави најмодернији SKA – Square Kilometer Array чија је револуционарна карактеристика та што ће бити на два континента – у Африци и Аустралији. Радиће као огроман интерферометар, односно мноштво умрежених радио-антена.

„Са таквом прецизношћу и снагом радио-телескопи ће директно снимити зрачење из најдаљих галаксија које ћемо истовремено покушати да нађемо истим оним оптичким опсерваторијама које смо поменули”, каже Доневски и додаје да ће SKA од 2020. године бити потпуно комплетирана. Неки њени појединачни делови у Јужној Африци и Аустралији су већ у научној употреби. Поред телескопа који сакупљају електромагнетно зрачење (фотоне), постоје и детектори неутрина и детектори гравитационих таласа. Они су отворили нов „прозор” за откривање универзума.

„До 2029. године очекује се да европски пројекат слања гравитационог телескопа у свемир буде завршен. Он ће се звати e-LISA”, каже Доневски и додаје да ће нам овај детектор омогућити да поред откривања процесаа који највише закривљују простор-време (на пример, судари масивних црних рупа), уједно и ограничимо масу гравитона, преносиоца гравитационог зрачења, за чије постојање данас знамо само из теоријских модела, али не и из праксе.

„Са актуелном теоријом какву данас имамо у астрономији не можемо да објаснимо све оно што видимо посматрањима. То је највећи проблем модерне науке и уједно и њена најлепша ствар. Ми не знамо шта све можемо да очекујемо тако да стално постављамо нова питања и чекамо нове одговоре. Телескопи које смо поменули у будућности ће нам помоћи да до неких одговора и дођемо”, закључује Доневски.

Дарко Доневски је докторанд-истраживач у Лабораторији за астрофизику Универзитета у Марсеју у Француској и на Лајденској опсерваторији у Холандији. У оквиру својих докотрских истраживања се као стипендиста Француске агенције за еволуцију космоса (OCEVU) и Европске свемирске агенције (ESA) бави посматрачком космологијом, односно истраживањем метода детекције и моделирањем најстаријих галаксија у свемиру.

Разговарао: Душан Павловић

Аполо мисије, као и неке Луна мисије, донеле су са Месеца узорке стена и прашине коју и дан данас геолози широм света истражују уз помоћ нових технологија и методама , и у њима проналазе одговоре на мноштво питања о настанку Месеца, настанку стена на Месецу, као и уопште о проблемима планетарне геологије.

Посебно је битно недавно сазнање да на Месецу има воде, најчешће у форми леда, у деловима кратера који су у сталној тами. Она доспева на површину Месеца импактима астероида, комета и метеорита, али и процесом имплантације водоника, односно бомбардовањем минерала реголита протонима из Сунчевог ветра. 

Наша саговорница, др Ана Чернок, са Опен универзитета у Милнтон Кинсу у Енглеској, као и стипендиста Марија Кири програма води пројекат који се бави управо заступљеношћу воде у минералима са Месеца. 

“Људе често занима да ли на Месецу постоји неки хемијски елемент којег нема на Земљи. Заправо, одговор је – не. Састав Месеца, па и осталих планета и метеорита, не разликује се од Земље у хемијским елементима. Стеновити становници Сунчевог Система, попут Земље, Месеца, Марса и метеорита и астероида сачињени су од готово читавог периодног система. Међутим, елементи су организовани тако да формирају минерале”, рекла је др Ана Чернок и додала да су пропорције минерала оно што разликује Месец од Земље или остала стеновита тела у Сунчевом систему.

Још једна од битних разлика између Месеца и Земље је што су на Земљи минерали који садрже воду везани за кристалну решетку у веома великим пропорцијама. Таквих минерала на Месецу уопште нема, јер нема течне воде. Међутим, 2008. године група истраживача окупљена око професора Алберта Саала са Браун универзитета применила је методе испитивања воде у базалтним стенама са Земље на базалтне стене које су астронаути Аполо мисије донели са Месеца и дошла до веома занимљивог открића.

„Софистицирана масена спектрометрија открила нам је да неки базалти са Месеца имају исту количину воде као и базалти са Земље“, рекла је др Чернок и додала да се тако нешто није знало седамдесетих и оссамдесетих година прошлог века јер технологије тада нису било довољно софистициране да би могле да детектују воду у тако малим количинама.

„Базалти настају стапањем стена из унутрашњости Месеца. Ако базалт на површини садржи воду у одређеној мери, то значи да стена у унутрашњости такође садржи воду. Колико те воде има у унутрашњости, то заправо не знамо и то је и даље предмет интензивних истраживања“, истиче др Чернок.

Поједини минерали из најстаријих стена са Месеца, које су настале директним хлађењем великог океана магме у раној фази формирања Месеца, такође садрже воду, али пошто су тако стари, претрпели су велики број импаката разних метеорита. Један од њих – апатит – посебан је.

„Сем што садржи воду, овај минерал у траговима садржи и уранијум и олово, што нама омогућава да да уз веома софистициране масене спектрометре одредимо веома прецизну старост овог минерала. Тиме покушавамо да одгонетнемо да ли је вода у овим минералима стара колико и сам Месец, или је касније допремљена разноразним импактним процесима“, рекла је др Чернок. 

Др Ана Чернок је стипендиста Марија Кири програма на Опен универзитету у Милтон Кинсу у Великој Британији. Докторирала је у Бајројту у Немачкој и бави се планетарном геологијом Месеца. Њен пројекат под називом “Reconstructing the History of Lunar Volatiles“ финансиран је од стране Европске комисије у оквиру Хоризонт 2020 програма.

Разговарао: Душан Павловић

Опажање, као процес уз помоћ којег путем чула добијамо информације о свету око нас и у нама представља веома битан део људске когниције. Област психологије која се бави различитим феноменима опажања назива се психологија опажања, а често се по чулима дели на визуелну перцепцију, аудитивну перцепцију, осете додира, осетљивост за статику и динамику тела, осете бола, и тако даље. Унутар домена визуелне перцепције, посебна група проблема се односи на опажање простора око нас и сналажења у том простору.

“Један од најдоминантнијих проблема психологије опажања простора јесте чињеница да је слика на око дводимензионална, а да ми свет видимо тродимензионално”, рекао је др Оливер Тошковић, доцент на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду.

“Чињеница је и да ми свет не видимо као раван. Зашто је то чињеница? Прво, зато што се крећемо. Врло лако обављамо разне акције – без проблема дохватамо шоље са стола, итд. И врло нам је јасно шта је близу, а шта далеко”, додаје Тошковић.

Међутим, један од кључних проблема при опажању простора је губитак дубине који се дешава када се 3D свет пројектује на 2D свет у оку. Једну димензију која се при тој пројекцији губи мозак реконструише уз помоћ такозваних знакова дубине.

“Један очигледан знак дубине је перспектива. Ако имамо две праве линије и видимо да се оне на некој слици приближавају ми ћемо заправо да их опазимо као паралелне линије. Објекти који су ближе праве већу слику”, рекао је Тошковић и додао да визуелном систему поред перспективе помаже и само покретање очних мишића, али и чињеница да имамо “стерео вид”. 

На питање о томе да ли визуелни систем греши при опажању простора, Тошковић је као пример поменуо чувену Месечеву илузију, појаву да Месец на хоризонту изгледа велики, а у зениту доста мањи.

“То је једна од ретких илузија која се јавља у свакодневним условима”, нагласио је Тошковић, додао да постоје разне идеје о томе зашто до тога долази.

“Једна од можда најпоузданијих од свих јесте идеја два америчка истраживача Рока и Кауфмана да се увећање Месеца на хоризонту јавља због тога што ка хоризонту постоји пуно знакова дубине о којима сам причао. Дакле, ту постоји и нека перспектива и неко прекривање, дакле, постоје просто други објекти. Све то даје неки осећај дубине, а самим тим и величине Месеца. А кад погледате горе, нема ничега, празно је небо. И због тога наш визуелни систем некако греши“, објашњава Тошковић.

“Мозак користи велики број информација на основу којих конструише простор. То су перспектива, величина слике, маскирање, сенке, акомодација очног сочива, конвергенција, односно приближавање и фокусирање два ока једно ка другом, паралакс кретања, оптички ток… Када све те информације сакупи на једно место, он нам даје релативно поуздану и јасну слику простора”, каже Тошковић.

Др Оливер Тошковић ради у Лабораторији за експерименталну психологију и на Одељењу за психологију  на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Предаје статистику у психолошким истраживањима и бави се проблемима из области психологије опажања.

Разговарао: Душан Павловић

Са развојем рачунара и нумеричких алгоритама који се користе за решавање једначина које описују појаве у свемиру, настао је нови приступ астрофизичким проблемима. Астрономи и астрофизичари су појаве у свемиру почели да симулирају компјутерским програмима – нумеричким симулацијама. Тако су и астрономија и астрофизика добиле свој експеримент – нумерички експеримент.

„Космолошке симулације су симулације формирања структура на великим скалама, чија је идеја да симулирају свемир од самог настанка до данас“, рекао је Немања Мартиновић, истраживач сарадник на Астрономској опсерваторији Београд.

„Модерна наука, поготово астрофизика, нема више само посматрачки и теоријски део, већ сада обухвата и нумеричке методе“, додаје Мартиновић.

Када је у питању свемир на великим скалама, кључна примена нумеричких метода огледа се управо у космолошким симулацијама. Сa Немањом Мартиновић смо разговарали и о томе како симулације помажу астрофизичарима да објасне настанак и еволуцију галаксија, као и структуре на великим скалама, и зашто су велики прегледи неба и космичко микроталасно позадинско зрачење битни за развој нумеричког описа свемира.

„Оно што нас интересује није само да опишемо општу структуру на небу, него је идеја и да опишемо шта се дешава са појединачним галаксијама. Оно што би био Свети грал у космолошким симулацијама јесте опис свих редова величина које видимо на небу – од највећих структура, филамената, космичке мреже и јата галаксија, до тога шта се дешава у појединачним галаксијама, њихову хемијску еволуцију и формирање звезда“, рекао је Мартиновић. 

Мартиновић такође истиче да је у случају космолошких симулација напредак сазнања ограничен технологијом коју у овом тренутку имамо. Компјутерска снага коју имамо на располагању нам директно диктира колика ће нам бити резолуција у космолошкој симулацији, пре свега када су у питању масе галаксија које симулирамо.

„Последњих година смо успели да космолошким симулацијама објаснимо и морфологију појединачних галаксија које видимо на небу. Чак, у најновијим космолошким симулацијама успевамо да објаснимо и патуљасте галаксије, њихово формирање и утицај на еволуцију свих галаксија“, рекао је Мартиновић. 

„То је нешто што је било незамисливо пре десет година“, нагласио је и додао да је задатак за наредних десет до двадесет година да почнемо да кроз космолошке симулације описујемо и унутрашњу структуру појединачних галаксија у смислу кретања појединачних звезда, њиховог формирања и еволуције.

Немања Мартиновић је истраживач сарадник на Астрономској опсерваторији Београд. Теме којима се као студент докторских студија бави у оквиру свог истраживања се углавном везују за нумеричке симулације, космолошке симулације, симулације судара и еволуције галаксија и настанка структуре на великим скалама. 

Разговарао: Душан Павловић

“Еволуциона биологија је синтетичка област, круна разумевања биолошких процеса, биолошких система, биолошке варијабилности”, рекла је Биљана Стојковић, професорка еволуционе биологије на Биолошком факултету Универзитета у Београду.

“Оно што данас неспорно знамо у науци је то да су целокупни живот, све врсте које данас постоје  и које су постојале на Земљи, настале процесом еволуције”, додаје Стојковић.

Као биолошка дисциплина еволуциона биологија поставља питања “зашто” и “на који начин” је настао живи свет који нас окружује. У овом интервјуу смо о еволуционој биологији, а посебно о свести о теорији еволуције у друштву и образовном систему, разговарали са др Биљаном Стојковић, професорком еволуционе биологије на Биолошком факултету у Београду.

Теорија еволуције је често предмет жустрих расправа и многобројни креационисити нападима на теорију еволуције покушавају да тиме дискредитују и целокупну еволуциону биологију као научну дисциплину.

Професорка Стојковић сматра да је сама идеја еволуције, односно идеја променљивости живота, као и да нешто ново настаје и након што је креатор завршио стварање, оно што је заправо проблематично за креационисте.

“Идеја да је живо настало из неживог, да је човек такође део природе и да је настао природним процесима, то је нешто што креационизам не може да поднесе.  

Будући да је еволуциона биологија, још од саме Дарвинове тезе о пореклу врста и природној селекцији, представљала коперникански обрт у виђењу позиције човека у природи, она се у друштву тешко прихвата, иако је веома важан научни концепт.

“Оно што је занимљиво је да многи људи управо из овог разлога неприхватања еволуционе биологије уопште не разумеју колико је еволуциона биологија присутна у многим аспектима живота, почевши од фармације, прављења нових лекова, медицине, трансплантације у оквиру медицине, разумевања еволуције резистенције бактерија на антибиотике, еволуција вируса”, објашњава др Стојковић и додаје да су све то еволуциони принципи.

“Уколико помешамо науку са мистицизмом и са неприродним и ванприродним објашњењима, ви заиста онда имате проблем са креирањем једног рационалног, логичног, критичког ума будућих грађана Србије” рекла је др Стојковић и нагласила да основни проблем са креационизмом не лежи у науци, него у образовању.

Биљана Стојковић предаје еволуциону биологију на Биолошком факултету у Београду и једна је од оснивача Српског еволуционог друштва, које се бави образовањем, популаризацијом и подизањем свести о еволуционој биологији, о њеном значају и применама.