Управни одбор Центра за промоцију науке једногласном одлуком именовао је за вршиоца дужности директора једну од најуспешнијих младих научница из Београда, др Зорану Курбалију Новичић. Одлука је донета на седници у понедељак, 9. марта, након што је министар др Срђан Вербић, дао сагласност за ово именовање.

Нова в.д. директорка Центра Зорана Курбалија Новичић је научни сарадник на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“. Рођена 1979. године, докторирала је 2009. са темом из популационе генетике.

Недавно је освојила престижни „Марија Кири“ грант, који ће јој од јесени 2015. oмогућити двогодишњи боравак у Центру за еволуциону биологију на Универзитету у Упсали. Упоредо са запаженом научном каријером, Зорана Курбалија Новичић је водила бројне пројекте из научне комуникације и промоције науке.

Именовањем вршиоца дужности директора отклоњене су многе препреке које су отежавале рад Центра последњих месеци. Томе је претходило постављање нових чланова Управног одбора Центра. Одлуком Владе Србије од 5. марта, након четири године, Центар је коначно добио Управни одбор са пуним саставом од пет чланова и сада га чине: др Богољуб Зечевић, председник, и чланови Иван Радетић, др Милован Шуваков, Слободан Бубњевић и Иван Умељић.

Нови управни одбор је прву седницу одржао у суботу, 7. марта, у 10 часова, на којој је поред више одлука значајних за рад Центра, једногласно констатовано да је четворогодишњи мандат досадашње директоре Александре Дрецун истекао 4. марта 2015. године. У складу са Статутом, Управни одбор ће расписати конкурс за избор новог директора у наредних месец дана. У међувремену, Центром ће управљати нови вршилац дужности директора.

Центар за промоцију науке је државна установа, која је од свог оснивања 2010. године покренула на стотине научнопопуларних програма у Београду и широм Србије. Захваљујући овим именовањима, програми Центра се настављају са додатним интензитетом. Запослени и сарадници већ спремају нова изненађења, реализацију нових идеја и занимљивих програма, са неизмењеним циљем ширења научне писмености у Републици Србији.

 Текст: Алесандро Вецози, директор “Museo Ideale Leonardo Da Vinci”

Mонографска изложба, иако тематски одређена, нуди могућност да се спознаjу различити фундаментални и симболички аспекти методе и дела Леонарда да Винчиjа као споjа уметности и науке, од математике до дизаjна.

Изложбу чини изузетна збирка полиедара из дела О божанскоj пропорциjи Луке Пачолиjа (Сансеполкро, око 1446. Рим, око 1516), коjе jе илустровао Леонардо да Винчи (Винчи, 1452. Амбоаз, 1519). Реч jе о 40 тродимензионалних модела од дрвета, први пут реализованих уз помоћ специjалне технике боjења, димензиjа и до 186 цм, коjи никада до сада нису били излагани. Уз њих ће бити представљени одговараjући факсимили Леонардових цртежа.

Пачоли jе био Леонардов учитељ математике, приjатељ и сапутник, а такође и сведок успеха његових дела и еклектичне гениjалности. Леонардо jе око 1498. нацртао полиедре за Пачолиjево дело О божанскоj пропорциjи, сачињено у три рукописа (jедан намењен Галеацу Сансеверину чува се у Милану, други посвећен Лудовику ил Мору налази се у Женеви, док jе трећи рукопис поклоњен Пjетру Содериниjу, гонфалониjеру Фиренце и наручиоцу слике Битка код Ангиjариjа, коjа се тренутно води као нестала). У издању коjе jе штампано у Венециjи 1509. године Пачоли прецизира да су полиедри „начињени од стране узвишеног сликара перспективе, архитекте, музичара и свим вештинама надареног Фирентинца Леонарда да Винчиjа у граду Милану“.

У овим полиедрима видљив jе утицаj грчке и хеленске културе, од Платонових и Еуклидових геометриjских тела до Архимеда. Они такође откриваjу и повезаност са другим протагонистима италиjанске ренесансе (од Паола Учела и Пjера дела Франческе до интарзиjа Ђованиjа да Вероне), а и са арапским и хебреjским сазнањима.

Полиедри представљаjу предмете задивљуjуће лепоте, блиске модерним скулптурама, коjи истичу значаj Леонарда и његовог уметничког и интелектуалног контекста за савремено доба. Додекаедар jе, на пример, сматран сликом универзума у своj његовоj целини… На изложби ће бити представљени и цртежи Пjера дела Франческе, Пачолиjеве слике, слова алфабета са геометриjском конструкциjом, друге студиjе из геометриjе, математике, хармониjе и пропорциjе самог Леонарда: почев од можда наjславниjег цртежа на свету, Витрувиjанског човека, до аналогиjа са животињама, посебно са коњем. У jедноj од анатомских студиjа Леонардо jе забележио реченицу коjа има пресудну улогу у схватању његове уметности у коjоj jе сликарство истовремено и филозофиjа и наука: „Нека ме не тумаче они коjи нису математичари.“

Ризици унапређења људског живота

 Текст: Др Веселин Митровић

Биоетика jе научна дисциплина чиjа институционализациjа започиње краjем шездесетих година двадесетог века, пре свега због изазова коjе у свакодневном животу пружаjу биомедицинске технологиjе. Могућности коje пружаjу све напредниjе технологиjе довеле су до тога да можемо да реконструишемо и побољшамо људску врсту, али и да jоj нанесемо неповратну штету или да jе чак уништимо.

Почетак биоетичких расправа можемо потражити непосредно након Другог светског рата, између осталог са поjавом респиратора и инкубатора. Њихова употреба довела jе до измештања живота и смрти ван људског тела, али се истовремено намећу и питања ко има право да донесе одлуку о продужењу и ускраћивању права на одржавање живота; лекари, породица пациjента коjи jе у неповратном стању коме или сами пациjенти коjи су у могућности да донесу такву одлуку.

Питања произашла из научних лабараториjа и здравствених установа почињу да захватаjу и остале области свакодневног живота. Технолошка могућност и право пациjента да му се живот неупитно продужи, побољша односно оjача,  постаjу релевантна на основу принципа самосталног одлучивања о употреби тржишно доступних биомедицинских средстава и у сфери образовања, рада, физичког изгледа, друштвеног понашања, репродуктивних и сексуалних навика и односа итд.

Оваква примена биомедицинске технологиjе на здравим људима, назива се побољшање. Гледаjући уназад кроз људску еволуциjу, побољшање не представља нову активност. Људи су током историjе настоjали да уз примену помоћних средстава унапреде и побољшаjу своjе постоjеће капацитете. На пример, креирање различитих превозних средстава или употреба животиња у сврхе путовања jе убрзала људско кретање. Библиотеке, школе, уметност, спорт, имунизациjа деце итд у наjширем смислу култура су унапредиле когнитивне и мемориjске способности и развиле извесне способности такмичења с jедне и солидарности са друге стране.

Овакве активности су дакле прихваћене као друштвено вредно делање. Међутим,  да ли примена биомедицинских интервенциjа у сврхе коjе нису медицинске природе, попут покушаjа да се медикаментима побољшаjу мемориjске и сазнаjне способности деце, могу бити активности коjе ћемо сматрати морално исправним?

Покушаjмо да на примеру образовања деце размишљамо кроз jедан мали мисаони експеримент. Не тако давно, свега неколико гнерациjа уназад, оспособљавање деце за живот односно учење се преместило из породице у школу, а улога учитеља jе са родитеља односно лаика делом прешла на педагога односно стручњака. Према томе, промена коjа се десила одиграла се у две равни. Прва промена одиграла се на нивоу  места образовних активности. Друга промена се односила на посреднике и средства у преносу знања. Процес учења мање обавља родитељ, а више деца коjа уче кроз групни рад са учитељем и вршњацима, док се са таблица и креде прешло на оловке и свеске, а потом на електронска средства. Ипак, све ове промене дешавале су се ван тела деце.

Замислимо сада ситуациjу у коjоj због непажње на часу уместо да смањимо броj ученика у учионици или унапредимо наставну технику и садржаj часова, деци дамо пилуле коjе ће побољшати њихову пажњу и унапредити учење. Уместо да се трудимо да смањимо буку у учионици ми дакле настоjимо да смањуjемо „буку“ у дечиjоj глави. Уместо промене у окружењу променили смо дечиjу биологиjу фармацеутским средством због немедицинских разлога.

Имаjући у виду овакве процесе и дилеме, неки од аутора, попут Фукуjаме, тврдиће да jе примена биомедицинских средстава на здравим људима неморална и друштвено неприхватљива jер здраве људе излаже потенциjалним здравственим ризицима и мења нашу физиологиjу и генетику до мере коjа у будућности може довести до драматичног одударања од наших схватања актуелне човекове генетике, што на краjу резултира реконструкциjом људи.

Насупрот њима налазе се аутори коjи употребу биомедицинских, посебно когнитивних побољшања сматраjу нашом моралном дужношћу, а добробити и ризике коjе те акциjе носе са собом не сматраjу другачиjим од ризика коjи носи уобичаjно лечење болесних или вакцинациjа здравих. Ови аутори, попут Џона Хариса, сматраjу да ће когнитивно побољшање створити паметниjи соj људи коjи ће захвљуjући побољшаном интелекту бити уjедно и моралниjи.

Негде између ових схватања jављаjу се аутори различитих ставова о побољшању новим биотехнологиjама. На пример, jедан од њих jе Томас Мареj, доскорашњи председник Хеjстингс центра (иначе први, независни, биоетички истраживачки центар, основан jош 1969 године). Оваj аутор сматра да у моралном одлучивању о побољшању не треба само узимати у обзир оне коjи користе те интервенциjе него и оне коjи их развиjаjу, промовишу и зарађуjу на њима. Опште становиште ове групе аутора донекле jе слично становишту онколога и истраживача Ван Ранселер Потера коjи у своjим радовима, почевши од књиге Биоетика–мост ка будућности (1971), наводи да доминантна култура на светском нивоу не води рачуна о слабиjим друштвеним групама и поjединцима и да таква неодговорност не може опстати на дуге стазе.

Међу ауторе коjи деле мишљење о потреби успостављања глобалне одговорности у циљу преживљавања људске врсте и биосфере, налазе се и они коjи такав став прошируjу мишљењем да jе конвенциjални приступ образовања одговорних поjединаца и група превазиђен. По њима jе краj двадесетог века доказао сву немоћ традиционалних средстава у спречавању ратова и тероризма. Поред тога, почетак новог милениjума не обећава много више, имаjући у виду наставак вековног заобилажења помоћи неразвиjеним деловима света. Такав културни образац на светском нивоу води реалном и могућем потпуном уништењу људске врсте у будућности, односно „коначноj штети“. Ови аутори, попут Ингмара Персона и Џулиjана Савулескуа са Оксфорда, сматраjу да повећање сазнаjних способности не ствара нужно моралниjе људе, већ да jе потребно увести обавезно морално побољшање медицинским средствима коjа развиjаjу саосећаjност (jер саосећаjност jе у великоj мери у основи морала). Jедан од таквих препарата jе и синтетички произведен Окситоцин (иначе хормон коjи већ постоjи у нашем организму) а коjи, између осталог,  jача саосећаjност. Ово становиште jе недавно критиковао Воjин Ракић у Journal of Medical Ethics, прихватаjући морално биопобољшање, али не као нешто обавезно (што заступаjу Персон и Савулеску), већ као добровољно. Персон и Савулеску су убрзо после тога у истом часопису одговорили на Ракићев чланак. Иначе, добровољно морално биопобољшање, сматраjу неки биоетичари, почиње да израста у специфичну концепциjу побољшања коjу однедавно заступа нова српска школа биоетике Центра за биоетичке студиjе, а коjа се неформално описуjе као „Трећа позициjа“.

Закључимо оваj чланак тиме да се надамо да ће поменута биоетичка школа у времену коjе долази испунити своj амбициозни програм те да ће се „Треће позициjа“ о побољшању формирати као нешто по чему се у свету препознаjе београдска школа биоетике.                                        

На маргини манифестације “Мај месец математике”  у оквиру програма трибине средом Центра за промоцију науке, посетиоци ће имати прилику да  чују највеће мислиоце данашњице из области биоетике. Џон Харис и Џулијан Савулеску суочити ће своје супротне ставове на трибини “Биоетика” у среду 15. маја са почетком у 18 часова, у Галерији Робне куће Београд.

Текст: Гордана Каровић

После неколико неуспелих покушаја да оснује паробродарско друштво, Кнежевина Србија је 1862. године успела да купи Делиград, свој први пароброд и осам шлепова, чиме је донекле спутала постојећи монопол аустријског бродарства у српским водама. Прва два капетана Делиграда били су Бокељи, поморски капетани: Божо Радоничић, родом из Доброте, који га је довео у српске воде и Александар Познановић, родом из Ратишевине код Херцег Новог, који је овим бродом извезао из Србије последње турске посаде. 

На основу података из Деловодног протокола за 1862. годину и неколико оригиналних докумената сачуваних у Архиву Србије, могу се доста добро реконструисати први месеци које је пароброд Делиград провео под српском заставом.

Капетан Фрања Франасовић, који је као стручно лице био задужен за послове око куповине и преузимања брода, ангажовао је у Галацу (Румунија) Божа Радоничића да у својству другог капетана одведе брод од тог пристаништа до Београда. Из Галаца Делиград је запловио 15. јула, а у Кусјаку су га очекивали после три дана, тачније 18. јула 1862. године. Планирано путовање до Београда није било могуће обавити због ниског водостаја, тако да су посада и брод остали неколико месеци у Кусјаку, а затим у Брзој Паланци, где су се склонили како би се заштитили од кретања леда на Дунаву. У Београд Делиград је допловио у рано пролеће 1863. године.

Тада капетан Радоничић пише молбу Министарству финансија Кнежевине Србије:

Текст документа:

Рађено 13. априла 1863. у Београду

Божа Радоничић капетан пароброда, преставши (?) лично Министарству финансија, показао је, како је он прошле године у месецу јулу у Галацу прихватио од г. Франасовића на пароброду српском, без икакве погодбе, но само са 60 форинти сребра месечном платом, да би искључиво до Београда дошао, а када се у Београд дође да ће ми се плата уредити. Поред тога казао сам да ако син г. Франасовића не буде се за капетана лађе примити хтео, да ћу ја бити први капетан. / Но будући да је прошле године вода мала била, те се до Београда с лађом доћи могло није, то сам код Кусјака и Брзе с лађом до месеца марта остао, извршавајући све дужности првог капетана лађе. / Овде дошавши, видим да за мене нема места првог капетана и зато молим да ми се за ови одслужени осам месеци да потпуна плата првог капетана и три месечне плате као антиципација, а уједно и отпуст из досадање службе моје. / За заслуге моје наводим, да сам поред отправљања дужности првог капетана, пароброд Делиград са свима шлеповима зимус, без ичијег упутства и заповести од леда избавио тиме што сам га на време од Кусјака у Брзу довео и спасао. / Ово све наводећи чак и доказати могу, молим Министарство финансија да би заслуге моје у признање узело и мени што пре горе наведену плату првог капетана и три месечну антиципацију исплатило па ме из службе отпустило, како би себи друго уброђење (?) тражити могао.

На горе наведену молбу капетана Радоничића да му се исплати плата првог капетана за све време проведено на броду, 27. априла 1863. године донет је указ кнеза, према коме израђено следеће решење: „Да је Божо Радоничић, који је био узет, те је на пароброду Делиградотправљао дужност капетана, отпуштен из службе по својој жељи и плаћа ће му се издати до конца т. мца., а по највишем решењу од 17 т.м. у име одобрене награде и 25 дуката цесарских из кредита буџетом одређеног на другог капетана речене лађе“. На ово решење Радоничић је 2. маја 1863. године поднео кнезу жалбу, „молећи за благонаклоности и праведније решење“. Ова молба је одбијена 4. маја 1863. године, а Божо Радоничић је крајем истог месеца напустио службу, а вероватно и Србију.

Делиград је био без капетана од краја маја 1863. до 13. марта 1864. године, када његову команду преузима још један Бокељ, поморски капетан Александар Познановић, Новљанин из Ратишевине. Са доста сигурности можемо да претпоставимо да је капетана Познановића у Цариграду ангажовао др Јован Ристић, тамошњи представник српске владе (капућехаја). Наиме, убрзо пошто је капетан Божо Радоничић напустио службу, Министарство финансија је добило две молбе за пријем на место капетана Делиграда. Обе су одбијене, а на решењу по молби Николе Ђурчића из Боке Которске, писало је следеће: „Не може се примити кад неће да постане српски грађанин. Писати г. Ристићу у Цариград да нађе једног“ (Савин 1962, 326).

На молбу да буде примљен за капетана на пароброду Делиград, коју Александар Познановић подноси 5. марта 1864. године, Министарство финансија доноси позитивну одлуку  и обавештава Главно казначејство (благајну) „да је на празно место капетана пароброда правитељственог (Делиграда) примљен Александар Познановић привремено у службу за капетана истог, са годишњом платом од 600 талира и препоручује му да г. Познановићу од 13 т.м. а из кредита одређеног овогодишњим буџетом припадајућу плату издаје“ (Савин 1962, 328).

Под заповедништвом новог капетана, у пролеће и лето исте 1864. године, Делиград превози огревно дрво на релацији Голубац – Београд, за потребе Министарства војног. У пролеће 1865. године, са три шлепа преноси муницију из Крагујевца у магацин Косовац и у магацин код Гамзиграда, а одмах затим кнез Михаило и кнегиња Јулија њиме путују до Шапца на чувене шабачке коњичке трке. У експлоатацији Министарства финансија Делиград је остао до 1. априла 1866. године, када је прешао у експлоатацију Министарства војног (Савин 1962, 329).

За време заповедништва капетана Познановића, Делиграду је била поверена веома значајна историјска мисија. Као резултат споразума између турског султана и кнеза Михаила о предаји градова у српске руке, 24. марта 1867. године, пароброд Делиград је на три шлепа утоварио 2.000 Турака, главни део посада из тврђава Београд, Смедерево и Кладово, и одвезао их у Рушчук. Месец дана касније, Делиградје покупио и последње чете Турака и одвезао их низ Дунав. О томе Српске новине, 24. априла 1867. године, пишу следеће: „Данас се и остатак турске посаде из Београдске цитателе извезао око 9½ сати из јутра на Делиграду низ Дунаво и тако су сада, када ми ово пишемо, сви градови у Србији заузети србском војском.

О овом догађају је сачуван и писани споменик савременика, Познановићевог I бродског крмара Јована Димитријевића из Доњег Милановца. Поносан на своје учешће у овом великом историјском догађају, Димитријевић је штампао „Споменик“ који је делио познатим и непознатим Србима дуж Дунава, а који гласи: „Да сам ја доле потписани са господином капетаном Александром Познановићем, родом из Далмације и господином контролором Светозаром Протићем из Србије, 24. марта и 24. априла 1867. године на српском паробродуДелиград, после предаје у руке Србима Београда града, сву турску војску у турску земљу на вечито одвезао, које свима сродницима и пријатељима на вечити спомен издајем.“

Инспирисан овим догађајем, Љубомир Ненадовић је испевао песму „Делиград“:

Делиграде, Делиграде,
што низ Дунав пловиш
и немиле наше госте
из премиле земље носиш.
Плови брзо, плови брзо
до у Црно ладно море
и тамо их све стовари
с таласима нек се боре.
И кажи им на растанку
разговетно, полагано,
да је твоје име крвљу,
њином крвљу, окупано.
И да тебе Срби зваше:
„Зајажалта турске силе“
када су се војске наше
за слободу српску биле.
Преко тебе они негда
ову земљу поплавише
суђено је те је опет
преко тебе оставише…

Капетан Александар Познановић је као заповедник пароброда Делиград био у служби српске државе од 13. марта 1864. до 25. марта 1868. године, када је, из непознатих разлога, престало његово заповедништво, а тиме и служба на Делиграду. Човек који је последње турске војнике „извезао из Србије“, оставио је кости „на вечито“ далеко од родне бокељске обале, на српском православном гробљу у Истамбулу 26. фебруара 1880. године (Stamatović 1987, 60).

Ове недеље на западном делу неба изнад Србије биће видљива комета C/2011 L4, што је повод за трибину ЧЕКАЈУЋИ КОМЕТУ коју ЦПН организује 7. марта у 19 часова у Великој сали СКЦ. Процењено је да ће комета C/2011 L4 проћи кроз најближу тачку Сунцу на својој путањи 10. марта, у 5 часова ујутру по нашем времену, када постаје видљива у нашим крајевима. Комета је видљива голим оком од краја фебрура, али само за житеље јужне хемисфере. После проласка кроз перихел (најмању удаљеност од Сунца), посматрачи са северне хемисфере биће у прилици да виде ову комету голим оком или уз помоћ двогледа, уколико временске прилике буду повољне.

ДА ЛИ ЈЕ ЗЕМЉА УГРОЖЕНА?

Комета C/2011 L4 (PANSTARRS) проћи ће најближе Земљи 5. марта, али и тад ће бити удаљенија од растојања између Сунца и Земље. Комете су, иначе, небеска тела необично мале густине, а њихова маса се одређује посредно. Запажено је да ниједна комета, ма колико близу да је прошла, није изазвала поремећаје ни у кретању планета ни њихових сателита. Земља је пролазила кроз репове комета без икаквих драматичних ефеката. Када комета прође перихел, најмању удаљеност од Сунца, њено језгро се хлади и почиње привидно да се „гаси“, реп јој се смањује и ишчезава. Удаљујући се, она постаје магличасти објекат који се после извесног времена тешко региструје и најјачим расположивим телескопима.

ШТА СУ КОМЕТЕ?

Комете спадају у мала небеска тела која се крећу око Сунца. Оне се, попут астероида, састоје од прашине и камена, али се од њих разликују по томе што садрже смрзнуте гасове и лед у значајној количини. Орбите комета се мењају: док прилазе Сунцу, а неке од њих долазе са самог руба Сунчевог система, догађа се да промене путању због гравитационог утицаја приликом блиских пролазака поред великих планета. Посматрачи на Земљи комете препознају као објекте који се изненада појављују на небу и могу имати реп који вишеструко надмашује димензије самог језгра комете, а понекад  може бити и дужи од 100 милиона километара.

ЗАШТО СЕ ВИДИ РЕП КОМЕТЕ?

Док прилази унутрашњем делу Сунчевог система, комета се брзо греје, а лед који садржи претвара се у гас, који у простор око језгра са собом носи и честице прашине. Само језгро делимично испарава стварајући кому, бљештаву сферу гаса. Комета сјај дугује светлости Сунца, која се расејава на овим честицама, али и гасу који, побуђен Сунчевим зрачењем, емитује карактеристичне боје, по којима се може утврдити и његов хемијски састав. Приликом проласка крај Сунца комета избацује велике количине леда и прашине и на тај начин узрокује појаву сјајног репа. Постоје два основна типа репова: један чине честице прашине и он је жућкасте боје, јер рефлектује светлост Сунца. Други тип је грађен од јонизованих гасова и зрачи плавичасто-зелену светлост.

КОЈЕ СУ КОМЕТЕ ИЗАЗВАЛЕ НАЈВИШЕ ПАЖЊЕ У ИСТОРИЈИ?

Једна од најпознатијих је Халејева комета, која током пута од приближно 76 година стиже сасвим до периферије планетарног система, да би се затим вратила до Земљиног комшилука. Први запис је из 240 године пре наше ере и потиче из Кине. 1682. године посматрао ју је и млади астроном Едмонд Халеј. На основу теорије о кретању небеских тела коју је изнео Исак Њутн, Халеј је израчунао орбите 24 сјајне комете посматране у прошлости. Уочио је да три комете (из 1531, 1607. и 1682. године) имају скоро идентичне орбите и да су се појавиле у готово истим временским размацима, а предвидео је следећи повратак за 1758. годину. Ова прва позната периодична комета појавила се последњи пут 1986. године, а  њено следеће појављивање очекује се 2061. године. Од комета са кратким периодом најпознатија је Енкеова комета. Она је откривена 1786. године и има периоду од 3,3 године.

ШТА СУ ОБЈЕКТИ БЛИСКИ ЗЕМЉИ И КОЈИ ОД ЊИХ СУ НАЈОПАСНИЈИ?

НАСА саставља листу најопаснијих објеката који пролазе близу Земље (NEO: Near Earth Objects), а за најозбиљнијег „кандидата“ који би могао да удари у нашу планету, у последњих десетак година сматра се Апофис, астероид чије име долази из античких легенди и значи управо то – уништитељ. Апофис ће пролетети 13. априла 2029. године на приближно истој удаљености од Земље као и 2012 DA14. Нова посматрања приликом последњег блиског проласка из јануара 2013. године у потпуности су отклонила веровања у могућност да 2029. године Апофис удари у Земљу. Вероватноћа да се то деси приликом наредног блиског проласка, 2036. године, сада је мања од 1:1.000.000.

На небу Централне Русије, у рано јутро 15. фебруара, појавио се метеор.

Према последњим информацијама, више од 900 људи повређено од индиректних последица, односно ударних таласа при проласку метеорида кроз атмосферу, највероватније од потреса и од разбијених стакала.

Руско министарство за ванредне ситуације упутило је 20.000 спасилаца у рејон Урала.

Мада је било таквих информација, српски астрономи тврде да метеори нису потекли од делова астероида 2012 DA14, који је у непосредној близини Земље прошао исте вечери, 15. фебруара, након 20 сати по нашем времену.

Поједини медији су објавили да је, истог дана, и на Куби наводно уочен још један метеор.

Ускоро се, за само пар недеља, очекују нас и нека нова узбуђења на небу. Већ 10. марта астрономи очекују појаву комете C/2011 L4 која ће проћи близу Меркура, а на Земљи ће бити видљива голим оком.

ЦПН припрема серију научнопопуларних програма тим поводом.

Више информација…

Истражите више о томе Шта се заиста догађа на небу.

Истражите више о Астероиду DA14.

Истражите више на наукографици о Ударима астероида.

Истражите више о Камењу из свемира.