Текст: Добривоје Лале Ерић

Последња станица нашег боравка и наступа у Кини водила нас је у регију Унутрашња Монголија и у њену престоницу – Хохот. ”Градић” за који је вероватно ретко ко у Србији чуо броји тек око три милиона становника, са градским језгром који делује попут лондонског Ситија или финансијског дистрикта каквог богатог европског града.

Састанци, пратећа конференција и нека врста једнодневног бизнис-ка-науци форума одржани су у заиста велелепном и стилски аутентичном хотелу ”Унутрашња Монголија” чијим холом доминира елегантна статуа Џингис-кана, највећег од највећих владара каквим га овде сматрају. Не можемо са поузданошћу закључити у којој мери је Хохот заиста релевантан за монголску и кинеску средњевековну историју и традицију, но многе тачке у овоме граду у несумњивој експанзији наводе на такву помисао.

Сва градска обележја и сви знаци су дати и на мандаринском кинеском и на монголском. Међутим, како је Кина земља невероватних разноликости и различитости, локални дијалект и доминантни мандарински кинески нису сасвим компатибилни, те се може десити, поготово када су старије генерације у питању, да се Кинези из Пекинга и Хохота, међусобно удаљени мање од 500 километара, тешко или чак уопште не споразумевају.

Монголско наслеђе, иако је етнички број становника монголског порекла испод 10 процената, свуда је истакнуто и доминантно. Грандиозни Музеј Унутрашње Монголије обједињује у себи многоструко и богато наслеђе ове регије, распрострте на више од 1,2 милиона квадратних километара! Једним од скорије уређених градских тргова доминира огромна коњаничка статуа Џингис-кана, окружена низом ништа мањих, симболичних златних рогова.

Но Хохот је истовремено по страни главних токова Кине. Наша делегација, као нигде другде, очигледно привлачи пажњу – и на улици и у продавницама и међу практично свим људима и генерацијама. Само због онога како нас виде, локални становници нам прилазе са осмехом уз упит за заједничком сликом. Са друге стране, и ми, у предасима између пословних обавеза, покушавамо да откријемо локалну културу, обичаје, вредности… Посебно смо инспирисани фантастичним воћем необичних форми и укуса, од којих су нам нека позната и блиска, или их барем можемо повезати са нечим познатим, док су већином изразито егзотична и апсолутно непредвидљива. Примећујемо и да Кинези интензивно пуше, посебно мушкарци. Хотел у коме боравимо има тек један спрат за непушаче и забрану пушења у само неколико јавних простора; све друго је као да смо у неким давним временима.

А опет расположивост напредних технологија, масовно коришћење и начини примене нас искрено задивљују! Отварају нам поља за размишљање и идеје какве у нашем окружењу једноставно не постоје. Покаткад се искрено и запитамо зашто је овој моћној држави, снажном систему и полетној науци битна Србија и оно што се код нас ради и развија, но током пословних догађаја овакве мисли се у потпуности развејавају. Кинези су искрено одушевљени и инспирисани нашим истраживачима и постигнутим резултатима, и отварају се небројене могућности за сарадњу и примену; заиста је на нашим колегама да их искористе, унапреде, развију.

Потенцијали који постоје у овоме друштву, а поготово у просторно огромној рубној регији Унутрашња Монголија су немерљиви, а на њих свакако може да одговори наш истраживачки, креативни дух. Пројекти које представљамо и заступамо – било да се баве био-отпадом, неуронаукама или дигиталном пољопривредом – наилазе на исрено дивљење и интересовање, уз небројене предлоге за сарадњу. Да ли српска наука, и да ли наши научно-истраживачки ресурси могу да одговоре на пружену руку? Одговори ће бити очигледнији у времену које долази, мада увиђамо да је још неколико делегација из Србије у паралелној посети Кини. Већ постоје неколики билатерални пројекти и заједничке акције, уз отварање канцеларија и представништава, укључујући и ону наших партнера са Универзитета у Београду.

Иако интензивна, изразито динамична и релативно кратка, прва посета Центра за промоцију науке Кини и остварена сарадња са Пекиншком академијом науке и технологије широм отварају врата будућим иницијативама и активностима. Као у ретко ком домену, српска наука и – у ширем смислу – научна култура Србије имају искреног партнера вољног и отвореног за обострано корисни развој и заједнички рад. У актуелном дигиталном веку, Кина је заиста надомак Србије. Можда идејно, културолошки и концептуално наша друштва представљају опозите, но зар креативни спојеви различитости не доводе често до генијалних, супериорних достигнућа?

Текст: Добривоје Лале Ерић

Пекинг нас је у потпуности освојио својом величином, живошћу, развојем и бројношћу у сваком могућем смислу. Такође, начини и нивои комуникације су битно – ако не и у потпуности – другачији од свега на шта смо навикли и шта користимо. У Кини се не може користити гугл па тако ни g-mail нити основна претрага на коју смо сви навикли; не функционишу ни скајп, вајбер, нити whatsapp. Не може се приступити ни стандардним друштвеним мрежама попут фејсбука, твитера, инстаграма… Сви смо чули за масовне, локалне мреже у Кини које користи тек пар стотина милиона корисника – вероватно их има и више неголи што можемо да претпоставимо – но једна од њих се издваја и заправо представља виртуелног пратиоца живота савременог Кинеза.

У питању је WeChat платформа и апликација, заправо заокружени систем свих услуга које се могу понудити, предвидети и инстант користити. То је, дакле, најпре обједињени систем комуникације и забаве, попут нпр. фејсбука и вајбера заједно. Затим, преко QR читача – који се у Кини иначе интензивно користи – лак и једноставан преносник информација и комуникација, али и плаћања онлајн и физичких рачуна, јер WeChat има интегрисани систем за плаћање који функционише и у великим шопинг центрима, и у малим продавницама, и на апаратима за куповину било којих производа – без икакве потребе за коришћењем нити готовине нити картица. Он може служити и као карта за превоз, но кроз њу се може позвати и наручити такси. Коначно, WeChat је савршени планер, организатор дана, месеца, путовања; наши домаћини су нам управо кроз ову апликацију организовали посете Забрањеном граду и нестварној Летњој палати, сведочанствима неких још посебнијих кинеских времена.

Посета Забрањеном граду доноси у себи узбуђење због великих очекивања и препознавања историје, традиције, детаља. То је, наравно, неминовно повезано са Последњим кинеским царем кога је Бертолучи донео у свом нежно-декадентном маниру. О Пуију као да сви све знамо но импозантност структуре, репетитивност обликовања, разлагање и ређање истоветних или готово идентичних архитектонских форми и детаља као да поцртавају тај ефекат златног кавеза из кога је последњи кинески цар морао да оде међу свој народ.

Летња палата, међутим, иако је такође донекле позната, ипак оставља без речи пре свега својим просторним аранжманом јер као да је у питању мањи град са језером већим од наше Аде циганлије! У њој се сабирају и сустичу векови кинеске историје, развоја, наслеђа… Треба бити искрен па рећи да не постоји једна Кина и да су Кинези блистави спој великог броја народа, култура и језика. Летња палата, иако у оквиру престонице, као да илуструје сву ту разноликост и трајање кинеске цивилизације. Иако озбиљно разорена у Другом опијумском рату (Англо-француска интервенција) средином друге половине 19. века, па затим хитро обновљена, она у сушном Пекингу опија водом која своје значење везује и вуче из древних слојева будистичких веровања. Архитектонски детаљи, контролисање изграђеног и уређеног, уклапање артифицијелних објеката у обликовану природу показују супериорност културе која данас подједнако успешно влада новим технологијама и научним истраживањима.

Напуштајући слојеве прошлости покушавамо да разумемо вредности данашњице – наши домаћини, под плаштом Пекиншке академије науке и технологије, тек су једна од тридесетак сродних градских организација. Свака пекиншка општина има свој научни центар. Сваки научни центар годишње посети неколико стотина хиљада посетилаца. Свака од ових организација има своја задужења, свој оквир рада, циљеве који омогућавају невероватно стреловити раст и напредак кинеског друштва.

Постоји, међутим, и тамна страна. Не постоје претеривања која се могу чути о загађењу кинеске престонице јер је оно много веће и озбиљније од свега што се може чути. Постоје јутра када се са дванаестог спрата нашег хотела једва назире Олимпијски торањ удаљен свега два до три километра. Било је, истина, и јутара када се виде околни висови који ограђују град са севера и запада, но то би требало да је свакодневна, уобичајена слика. Овде нажалост није јер живот, функционисање и напредак двадесет и нешто милиона становника морају негде да дођу по своје, а то су пре свега градске гужве, изузетно лоше стање ваздуха и местимично хаотична градња огромних грађевина како би се некако сместио толико велики број становника, који је притом у константном експоненцијалном расту.

Нема више ни толико бицикала у престоници Кине али масовно их је заменило превозно средство које се код нас још увек не може срести – електрични мотор. Њихов број је већ невероватан и, упркос збуњености и упитности нашег несвиклог погледа, брзо се привикавамо на лако зујање и гласнији звук рулања точкова по асфалту од звука електричног мотора. Наше колеге и пријатељи које срећемо кажу да је батерија-акумулатор вреднија од самог мотора, те да их ваде и носе са собом док непокретни мотори остају на улици. Заиста невероватна слика метрополе и једног толико другачијег света!

Текст: Добривоје Лале Ерић

Иако смо уочи одласка у Кину покушали да се детаљно информишемо и припремимо за предстојеће активности и оквире у којима учествујемо, испоставило се да се ниво и величина догађаја заправо савршено поклапају и одговарају концепту ове велике државе. Огромни конгресни центар, наслоњен на Олимпијско село и у непосредној близини чувеног стадиона ”Птичје гнездо” поприште је петог по реду међународног CIFTIS сајма коме поред бројних домаћих излагача, учествује и двадесетак страних земаља.Учешће Центра се реализује у склопу заједничке целине којом координирају наши партнери из Пекиншког центра за размену науке и технологије – BECST.

Тешко је остати имун на величину и грандиозност овога скупа. Иако би се основна тема и назив сајма могли приближно превести и подвести под краћи оквир ”трговине у услугама”, схватамо заправо да је то пре свега заједничка одредница која у себе спаја и роботе и онлајн трговце, и званичну кинеску пошту и и удружење бележника и нотара. Такође и Бразил и Белорусију, Финску и Јапан, обједињени ЕУ наступ и, наравно, Србију.

Наш програм у склопу веће сајамске целине посвећене науци и новим технологијама привлачи специфичну пажњу колега из различитих кинеских региона. Комуникација је јасна, отворена и директна (чак и када постоје језичке баријере), но разумевање је нешто теже јер су основ, поставке и концепти посве другачији у својим темељима. То, међутим, ни најмање не штети нити нашем наступу, нити односу спрам разноврсних група које нас углавном организовано посећују.

Трудимо се да најпре објаснимо где се Србија налази на мапи Европе и света (иако је апострофирана као део програма ”Један појас, један пут”), и да представимо наш Центар унутар законодавственог оквира наше земље и надлежног Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Посебно наглашавамо веома специфичне, разноврсне и широке активности и улоге Центра, као и нашу унутрашњу мрежу научних клубова и изванредну спољашњу позицију и сарадњу у Југоисточној Европи.

У нашем тиму је и проф. Живослав Тешић, стари пријатељ Центра из времена док је био декан Хемијског факултета у Београду, тренутно на позицији проректора Београдског универзитета. Професор успешно представља и заступа вредности и могућности за сарадњу Универзитета, с посебним освртом на Центар за трансфер технологија и Лабораторију за испитивање порекла хране.

Ту је и колегиница Марјана Бркић која има заиста сложен задатак – представљање актуелних пројеката у широком дијапазону биотехнологије, хране и заштите животне средине. С обзиром да је ова тема актуелна нашим кинеским партнерима, припремили смо једну мању брошуру и понели моделе и материјале за представљање неколицине веома динамичних истраживачких пројеката. То се, пре свега, односи на концепт обједињене дигиталне фарме новосадског Биосенс института, као и на изузетне и награђиване пројекте Технолошко-металуршког факултета, Института за мултидисциплинарна истраживања, уз две мање, недавно основане компаније засноване на успешним истраживачким резултатима – MBrain и ЕкоФунги.

Последњег дана нашег боравка у Пекингу учествујемо на конференцији на којој свако од учесника представља своју земљу, институцију, пројекте, могућности… Овај део већ сасвим личи на сличне догађаје какви се реализују у нашем окружењу, поготово јер су с нама и колеге из различитих организација из Сингапура, САД-а, Јапана и бројних кинеских регија. Пред нашим очима, као на траци, дефилују невероватне идеје или чак започети пројекти из најразличитијих области људског знања и делања, па нам само остаје да се питамо да ли је то смер у коме сви идемо и када тачно будућност постаје наша неминовна садашњост.

Текст: Добривоје Лале Ерић

Наша прва, иницијална посета Кини започела је кратким летом до Истанбула и затим деветочасовним летом до Пекинга. Дуготрајно путовање до Кине оставља довољно простора за размишљање и припрему за оно што предстоји, поготово за некога коме није лако да утоне у сан током ноћно-дневног лета у сусрет излазећем Сунцу, нити да се упакује унутар поприлично уских седишта интерконтиненталне летелице. Ипак, лет до Пекинга, а поготово преко Истанбула, отвара бројне историјске, културолошке и концептуалне теме и оквире. Иако смо део програма који се реализује кроз званичну стратегију кинеске владе – Један појас, један пут – у глави су ми неминовне реминисценције и сећања на чувени ”Пут свиле”, барем онако како смо га замишљали и сањали читајући о авантурама Марка Пола и других европских пустолова.

Далеко смо од Марка Пола, рођеног на једном од најлепших острва наше некадашње државе, а још даље од времена када су незаустављива монголска времена продрла са Далеког истока и освојила територије до дубоко у тадашњу српску државу средине 13. века. Монголи су релативно кратко остали у нашем дворишту но у свом брзом повратку, изазваном унутрашњим сукобима и неутољеном номадском природом, свакако су у своју постојбину однели и нешто од наше културе и духа. Можда је то једна далека и танка инспирација која води и наше домаћине из Центра за размену и науке и технологије у жељи да развијају сарадњу и отварају разноврсне могућности са још даљим противницима својих средњевековних парњака.

Успутна станица нашег пута, међутим, престоница је Турске, земље и народа који су готово тачно два века касније заузели наше територије знатно трајније, задржавајући се неколико наредних векова на земљама за које нису ни могли слутити да ће бити називане као ”Западни Балкан”. Неодољива физичка сличност локалног становништва и већине од нас када их посетимо је и више него очигледна, а обично кулминира њиховим неприхватањем да нисмо ”од њих” и обраћањем искључиво на турском језику. Можда су и у праву, но шта би заправо било да се тој незаустављивој монголској најезди допала земља омеђена и испресецана Савом и Дунавом, Дрином и Моравама, Јадранским морем и Проклетијама, и свиме што је чинило наш 13. век? Део одговора ћемо можда пронаћи на једној од наших станица овде, у граду Хохоту којим доминира монументална статуа Џингис-кана, највећег од најмоћнијих како га многи доживљавају.

Авион се лагодно спушта на пространи пекиншки аеродром недалеко од огромне урбане структуре која свакодневно усисава у собе између 22 и 25 милиона становника – више од читаве СФР Југославије својевремено. Наши партнери нису посве сигурни на ком је месту по броју становника Пекинг унутар Кине… Шангај делује неприкосновено но неколико градова – од којих смо за неке чули а за већину не – ту су негде, који милион горе-доле, наши домаћини нису сигурни. Србија, као трећина Пекинга, нема проблем да преброји своје становнике јер се тај број већ пар деценија уназад неумитно смањује. Можемо ли ипак нашим кинеским пријатељима да понудимо нешто заиста иновативно, битно и другачије, а да од њих научимо како да се заиста развијамо и како да увећамо свој основни, прости број? Они, изгледа, мисле да можемо…

Текст: Добривоје Лале Ерић

Арс електроника фестивал за 2017. посвећен је, пре свега, сложеном концепту вештачке интелигенције, његовим дометима и изазовима, али и оквиру који деценијама уназад пружа инспирацију уметницима и истраживачима. Иако су у последње време све чешћи апели бројних утицајних личности о потенцијалном негативном аспекту, па чак и о најави евентуалног краја људске цивилизације у сусрету са развијеном вештачком интелигенцијом, та тачка је, чини се, још увек изван нашег сагледивог домашаја. Почетак постхуманог друштва је тако и даље ствар инспирације а не зебње или отвореног страха.

Стандардних пет дана Фестивала у Линцу је ове године проширено са још неколико пре- и пост- догађаја, но у сваком случају и даље стоји да је потпуни обилазак и праћење свих програма немогуће, те да је и овај као и ма који други увид тек оквирни пресек Фестивала. Чак и да је физички могуће обићи све локације, перформансе, презентације, конференције и радионице, свакако је немогуће то и суштински разумети и прихватити унутар природног система доживљаја и разумевања. Само кроз бројке: преко 1000 уметника и изложених радова, 600 различитих догађаја и 100.000 посетилаца у граду са мање од 200.000 редовних становника. Импресивно!

Фестивалске награде су као и увек биле унапред најављене, и углавном је реч о уметницима који већ годинама јесу релевантна имена на сцени новомедијске уметности. Неколико фантастичних пројеката / поставки је, међутим, остало изван фокуса жирија. То се пре свега односи на невероватну инсталацију тајванског уметника Лијен-Ченг Ванга под називом Наставни план (Reading Plan), у којој 23 аутонома дечјим гласовима и у апсолутној синхронизацији читају класични Конфуцијев текст. Атмосфера подсећа на просечну учионицу, ма где у свету (Тајван или Србија), истина мрачну, оптерећену дисциплином, беспокорним учењем и сталним понављањем. Дубоко упозоравајуће дело које преиспитује актуелни модел учења и однос према младима.

Изузетно аутентично је било и премијерно, јединствено извођење дела Звездана олуја (Star Storm) ирске уметнице Ифе Ван Линден Тол, победнице последњег позива унутар Европске мреже дигиталне уметности и науке. Након резиденције у ЕСТЕК-у у Нордвијку, техничком и логистичком центру Европске свемирске агенције, Ифа је креирала перформанс са обилатим коришћењем медија у коме је најупечатљивији европски уметник данашњице – експлозива и димних ефеката. Изузетно путовање кроз визуелне и експлозивне слике дочарава космичке промене које трају вековима. Звездана олуја је стога и готово непоновљиво дело јер је ова праизведба унутар Института за испитивање материјала у Линцу наменски постављена и прилагођена датом амбијенту. Уколико се симболично стварање слика и може оспорити јер претпоставља низ сложених питања и претходног наратива, целокупни експлозивни круг и директан третман одабраних педесетак гледалаца сведоче о аутентичном уметничко-научно-креативном експерименту, који се, рецимо, може ставити у раван са битефовским поступцима и приступом.

Иако је ове године на Фестивалу учествовао мањи број уметника из Србије неголи 2016, свакако вреди издвојити наступе двоје уметника који су били заступљени и у нашем art+science програму за 2017. Драган Илић је представио разраду пројекта RoboAction (А3 К3), овај пут уз коришћење читача можданих таласа (Brain Computer Interface) и последично управљање уметничким наступом робота. Победница националне селекције за 2016/17, Исидора Тодоровић, била је део традиционаног програма Future Innovators Summit. Ово изузетно признање за нашу младу уметницу свакако је велики подстицај за даљи развој њене каријере и слободније упуштање у захтевније и технички прецизне продукције.

Тим Центра за промоцију науке је био укључен у неколико програма и активности, пре свега у оквиру пројекта Европске мреже дигиталне уметности и науке. Иако је пројекат дошао до самог краја финансирања кроз подршку програма Креативна Европа, у току су припреме, развој идеја и планова за нове апликације и осмишљавање наредне фазе ове изузетне иницијативе. Формирана Мрежа свакако ће наставити да функционише, а Центар ће се и надаље трудити да представи најбоље што Србија има у домену аутентичног споја науке и уметности.

Текст: Добривоје Лале Ерић

Као и сваке године током одржавања ECSITE конференције, град домаћин постаје један велики полигон научне комуникације и промоције и ширења научне културе. Већ по доласку у Порто почињемо да распознајемо бројне колеге и учеснике конференције; не само по ранијим познаствима или ознакама и торбама које носе, већ по својеврсном истраживачком духу и откривању заједничких тачака и интересовања. Да будем сасвим јасан – у питању је вишедневни, огромни догађај који окупља преко хиљаду учесника и говорника, уз значајну и фантастично организовану локалну подршку.

Још једна битна одлика Конференције јесу и стални састанци који се организују независно од самог програма, или у оквиру Бизнис бистроа, јединствене целине која је ове године нарасла на око 80 штандова који представљају путујуће програме и изложбе, интерактивне експонате, атрактивна технолошка достигнућа… Сав тај пословни део је, међутим, успео да одржи неформални, забавни карактер, па упознавање са новинама у нашој области пре свега има карактер игре, открића и радозналости. Иако је, бар према доступним подацима, реч о готово независној индустријској грани у којој се годишње обрне неколико стотина милиона евра широм света.

Коначно, иако је реч о догађају европске асоцијације научних центара и музеја, његов значај је глобалног карактера, јер окупља учеснике практично са свих континената – од Аустралије до Јужне Америке (дужим путем!). Не само на преко 110 организованих сесија, разговора и радионица, већ можда и пре током пратећих програма, у сваком тренутку смо у могућности да сазнамо нешто од колега и тек стечених саговорника: новопостављени директор данског Националног техничког музеја се жали на претходне стратегије; колегиница из канадске компаније GSM прича о програмима који се реализују на далеком, леденом Северу ове земље; солунске колеге из Ноезиса освајају посебно признање за свој оригинални концепт намењен имигрантима задржаним на северу Грчке.

 Један од организатора конференције у Порту је у Европи веома присутна и активна, португалска национална организација ”Жива наука” (у оригиналу Ciencia Viva). Нешто као наша Мрежа научних клубова, али на далеко развијенијем и сложенијом нивоу, јер је чине мањи или већи научни центри распрострањени широм Португала – укупно 20 њих. Основана је 1998. године од стране Министарства науке и технологије као подршка стратешком улагању у науку, промоцији науке и технолошких достигнућа, и целокупном развоју португалског друштва. Звучи познато? Ако нагласимо да Португал има нешто преко 10 милиона становника, не тако завидну економску ситуацију (али и изразито развијен туризам) и недавну прошлост оптерећену унутрашњим контроверзама и специфичном влашћу током готово половине 20. века, долазимо до веома сличног оквира и последичног решења. Да ли нам португалски модел може бити прихватљив? У домену промоције науке и развоја и ширења научне културе, несумњиви одговор је – да!

Учешће ЦПН-а је ове године било најзнатније и највидљивије откада Центар постоји, јер смо били део четири конференцијске сесије и по први пут учествовали у раду скупштине асоцијације, с обзиром на новостечени статус пуноправног члана. Сесија у којој сам учествовао – већ традиционални Confession Session – подразумева својеврсно ”отварање” говорника, откривање грешака, промашаја и неостварених планова, као и инспирисање публике да се прикључи једном оваквом дискурсу. Нисам могао а да се не осврнем на актуелну позицију Србије, наш претпостављени геостратешки положај, перцепцију у свету али и нашу перцепцију света. Моје изнутра се односило на организацију гостовања у Београду управо једног од модератора сесије, нашег колеге и великог пријатеља ЦПН-а из Финске, Мике Миликоског. Мико је, иначе, особа са најбољом титулом у свету научни центара – он је Experience Director, нешто као ”креатор доживљаја” у Хеуреци покрај Хелсинкија, фантастичном и чувеном центру који је недавно удвостручен у физичком смислу. Мико је у Београд долазио крајем прошле године, како би говорио на нашој финалној RRI Tools регионалној конференцији, где је заступао фински концепт повезивања научне културе и образовања. С обзиром да не постоје директни летови између Београда и Хелсинкија, размишљали смо куда би могао да лети и тражили опције преко Немачке, Холандије или Данске јер – некако нам се чинило – то је прилично логична путања, зар не? Добили смо понуду преко Истанбула и били згрожени јер како човека да возамо преко пола света да би га довели у Београд!? Упорност агенције и поглед на мапу су развејали наше (не)знање и критику ”другог” којој смо склони спрам нас самих.

Ако је једна порука о(п)стала након Порта, осим општег песимизма изазваног Трамповом влашћу и предстојећим Брегзитом, онда је то да је тачка унутар знака питања само почетак нових потрага и нових истраживања. Увек била, но чини се да нам је тек сада специфично неопходна. А ако се томе дода и најава наредне ECSITE конференције у Женеви, у сарадњи са ЦЕРН-ом и под називом ”Креативне колизије”, онда је јасно да се каткада и у најситнијим, најневидљивијим тачкицама може налазити савршена истина. Нешто попут бледе, плаве тачке у свемиру.

У дванаестој епизоди емисије Радио Апарат разговор се водио о доживљају Art&Science концепта и оквира који у себе укључује разнолике уметничке праксе и концепте. Повод је одржавање другог по реду Art+Science  програма у коме своја дела излаже двадесетак домаћих и страних уметника, укључујуци и све учеснике емисије.

Емисију је водио Добривоје Лале Ерић, руководилац Сектора за међународну сарадњу Центра за промоцију науке, а његови гости били су Милан Личина, Душан Родић и чланови групе Каркатаг – Марко Димитријевић и Александар Поповић.

Све епизоде Радио Елемената доступне су и на порталу Елементаријум након емитовања, за све оне који емисију нису могли да одслушају уживо.

РАДИО ЕЛЕМЕНТИ, Емисија 12

ART+SCIENCE 

Текст: Добривоје Лале Ерић

Друго издање Art + Science програма у Србији свечано се отвара 27. априла у Дворани Културног центра Београда и, закључно са 25. мајем, публици ће се, на више локација у Београду и у неколико других градова, представити двадесетак домаћих и страних уметника. Први пут учествују и уметници из тако далеких дестинација, култура и сензибилитета попут Јужне Кореје и Перуа, као и победници једног од четири позива на глобалном нивоу – немачка група Квадратуре. У односу на претходну годину, овогодишњи програм је прерастао у истински фестивал уметности и науке, иако га (још увек) нећемо тако третирати.

Основна идеја овде јесте покушај да повежемо досад ретко или тешко повезиво, да детектујемо и прикажемо оне концепте који су актуелни за време и друштвене оквире у којима живимо. Да људима широм света дамо могућност да разумеју важност и улогу науке данас, али из једне сасвим посебне, аутентичне перспективе – из угла уметности. Коначни циљ је стварање мреже која подржава интердисциплинарну сарадњу уметника и научника како би настали радови који користе вредности обе дисциплине. Радови за које чврсто верујемо да носе одговор на питања и дилеме са којима се суочава човек 21. века, и који истовремено помажу науци да детектује и прикаже своју креативну страну, а уметности да открије нова поља деловања и сасвим нове, актуелне и примамљиве теме.

Сада већ давних шездесетих година 20. века, пионирски покушаји уметника, научника, креативаца доносе рана тумачења елемената света савремене науке, заправо унутрашњег света света у коме живимо. Деценијама касније и даље смо пред истим зидом – како можемо дефинисати невероватно разнолике покушаје уметника у било ком делу света да научне поставке, елементе, процесе прикажу својим аутентичним уметничким језиком? Основни, непатворени елемент овде јесте директан, непосредан сусрет и судар уметности и науке.

Пројекат „Европска мрежа дигиталне уметности и науке“ је осмишљен као активни процес са четири круга отворених позива у којима се уметници боре за прве награде – менторске резиденције у ЦЕРН-у, Европској свемирској агенцији или Јужној европској опсерваторији. Под менторским се подразумева директна сарадња са научником из сваке од ових организација, у оквиру које уметник развија свој рад – иницијални концепт с којим је аплицирао на позив. Научник, дакле, у оваквој констелацији није тек пуки посматрач, објекат или референтна тачка, он заправо постаје активни чинилац рађања новог уметничког дела чији је аутор, ипак, сам уметник.

Уметници, међутим, ма колико образовани били, па чак и када долазе са формалним научним образовањем, никада не могу у потпуности да продру у значење и вредности одређених истраживања, односно научних појава. Њихова позиција, стога, не може да буде сасвим тачна, а та прецизност је неопходна у тумачењу научног садржаја, па макар и оног где наука представља тек зрнце садржаја у сложеном калеидоскопу уметничког дела. Са друге стране, попут уметника ма каквог сензибилитета и стилизације, научник је у подједнакој мери истраживач непознатог, онога што постоји, али нам није знано или га не можемо прихватити.

Научник рони у непрозирним дубинама знања, чињеница, теорија и размишљања, и покушава да одгонетне свет у коме живимо. Тај исти свет – свет у коме живимо – тема је сваког уметничког дела икада створеног у људској цивилизацији јер уметнички дух покушава да осветли и прикаже духове света у коме смо или у коме можемо бити. Оба ума, и уметнички и научнички, тако су трагачи за могућим, али неизвесним у коме су промашаји константа, а успеси ретка привилегија. Да парафразирам назив једног фестивала, све су то алхемичари нашег доба који верују да је „будућност једино што нам је преостало да створимо – све друго је већ креирано“.

Уопште не сумњајући да је Art + Science концепт који редефинише актуелне позиције и праксе и науке и уметности, позивамо вас да се препустите неизвесности резултата, узбудљивости приступа и пројеката, и најави онога што неминовно доноси (ближа) будућност. Неумитно осећајући лагану језу, повезујемо се некада невидљивим, а каткад и сасвим физичким жицама и линковима, којима нас уметници увлаче у свој свет. Слутње, стремљења и страхови се остварују откривајући очигледну истину, но није ли то чиста сврха уметности? Да ли смете да утонете? Да ли можете да дозволите да ваше срце закуца јаче и брже, како би га и неко други осетио? Човек или робот.

Текст: Добривоје Лале Ерић

Фото:  PostCity, Фестивал Арс електроника 2015. (Арс електроника / Tom Mesic)

Линц се налази на тек нешто мање од 800 километара од Београда. Вероватно су наши људи чули за њега – уосталом, као и у већини других аустријских градова, и ту живи доста света са ових простора.

Оно што је, међутим, непознато већини људи одавде, јесте да је град Линц оснивач и власник Арс електронике, најпрестижније светске институције која се бави спојем уметности, науке и нових технологија. Истоимени фестивал, који се одржава сваке прве недеље у септембру, врхунац је годишње продукције и активности које ова установа креира.

Оно што је непознато Србији, ствар је престижа Далеког истока: у време Фестивала, Линц освајају Јапанци, Корејанци, Кинези, Тајванћани… Међу бројним учесницима и још бројнијом публиком из читавог света, њихово присуство, ентузијазам и домети су уверљиво доминантни. Тамо далеко на истоку знају да је централна тачка која спаја савремену уметност, науку и истраживања на мање од 800 км од Београда. Као и увек када смо ми у питању – тако близу и тако далеко.

Интензивни, згуснути програм фестивалског издања за 2015. годину одржава се на неколико локација; поред центра Арс електроника и Центра за савремену уметност „ОК“, кључни простор је огромна, недавно напуштена поштанска испостава која ће, како нам рекоше домаћини, бити сравњена са земљом убрзо по окончању Фестивала. Разлог је једноставан: линшка земља вреди више од ма каквог и коликог објекта.

Поред главних локација, програми се одвијају и на мањим, углавном јавним просторима. Тргови, улице, паркови, делови тржних центара и образовних установа обележени су слоганом PostCity, као асоцијацијом која повезује основну тематику и јединствени простор овогодишње смотре. Као и прошле године, ексклузивни садржај је намењен главној градској катедрали посвећеној Богородици. У њој бриљира тајванска трупа Anarchy Dance Theatre X Ultra Combos са својим нестварним перформансом Second Body који брише границе хуманог и артифицијелно креираног покрета.

Фото: Перформанс Second Body / Друго тело тајванске трупе Anarchy Dance Theatre X Ultra Combos премијерно је изведен у катедрали града Линца, ”Маријином дому” (Арс електроника / Tom Mesic)

У пошти се издваја неколико спектакуларних садржаја: мерцедес Ф 105 као најава вожње будућности, лагано провозан градским језгром тек да се покаже да није пука визионарска шкољка; нове генерације далекоисточних роботских креација; радови младих, друштвено освешћених па и острашћених уметника из селекције U19; визуелно раскошан перформанс Diaspora Machine смештен у аутентичне спиралне кулисе некадашњег спремишта пошиљки који, иако делује као недовољно искоришћена шанса, шаље недвосмислену, болну поруку о статусу блискоисточних невољника на свом путу ка европским земљама.

Као таква, порука се логично наставља на бројне пројекте који, од чисто концептуалног до акционог приступа, третирају проблем избеглица и имиграната у данашњим драматичним околностима. Тешко је ишта додати на овакав садржај но након фестивала, дубоко урезана, остају лица правих актера, заувек смештена у дела уметника разноврсних поетика.

Бројност изложених радова (прича се о око 3500 приспелих и 1000 одабраних и изложених дела) не дозвољава дубљи увид у све токове овогодишњег фестивала. Међутим, како је Центар за промоцију науке партнер пројекта популарно названог Art & Science, примарна мисија боравка у Линцу јесте одабир гостујућих радова за прву изложбу у Београду, планирану за април 2016. у галерији Културног центра Београд.

Тада ће своју премијеру имати и два рада српских уметника, победника првог пројектног циклуса; у питању су Александра Јованић и Богдан Стефановић. Можда ће њихова дела бити позвана на неко од будућих издања фестивала, чиме би, Арс електроника, коначно, добила неки производ наше средине; ове године, осећали смо се болно усамљени као готово једини учесници програма из Србије.

Фото: Сусрети Марије Игнације Едвардс, победнички рад пројекта Европска мрежа дигиталне уметности и науке у коме је ЦПН један од осам партнера (Арс електроника / Claudia Schnugg)

Назад у Арс електроника центру, у пројекционој сали названој Deep Space, публици је представљена нова аквизиција једноставног имена 8к. Ово слово и број представљају први и још увек јединствени пројекциони систем који репродукује слику ширине 8000 пиксела и укупне површине од нешто преко 35 милиона пиксела.

Први икада произведени пројектори који подржавају ову резолуцију допремљени су управо у Линц, а главни проблем представља чињеница да не постоји превише садржаја припремљених у овако захтевној величини. Арс електроника је морала да изведе не мале структурне подухвате на своме објекту како би нова опрема уопште могла да буде инсталирана.

За крај програма и нашег боравка, невероватни завршни концерт филхармоније унутар железничког коридара напуштене поште, у коме и даље стоји једна читава возна композиција. Док се на зиду широком око 100 метара пуштају пројекције одабраних радова, укључујући и онај с лицима из избегличког кампа Ал Заатари у Јордану, а музичари непогрешиво ређају ноте музичких великана 20. и 21. века, светла се полако гасе, гости одлазе, а Линц враћа у своју стабилну, богату и мирну средњеевропску рутину.

Упркос најавама, праве избеглице од крви и меса су овде само делови програма, тек донекле жива, присутна сцена. На нешто мање од 800 км југоисточно, имигранти у Београду отворених очију сањају Аустрију, кроз коју ће само проћи на свом путу ка даљим дестинацијама. Тешко да знају да су тамо одавно присутни као ликови једног болног ријалитија чији се крај ни не наслућује.

Фото: Diaspora Machine, перформанс аустријских уметника Петера Андроша и Анатола Богендорфера, посвећен емигрантима и избеглицама у Европи, смештен у моћне кулисе некадашње поште у Линцу (Арс електроника / Tom Mesic)

Текст и фотографије: Добривоје Лале Ерић

20/09/2014, Дрезден

Домаћини првог MATRIX-а су Технички музеj (Technische Sammlungen) и Технички универзитет из Дрездена. Занимљиво jе да jе први смештен у напуштеноj згради чувене (источно)немачке фабрике фотоапарата и камера, одакле су изашли код нас некада престижни модели Practica, Pentacon, Zeiss Icon и многи други. Jавна предавања гостујућих математичара одржаваjу се у Математичком амфитеатру Универзитета обележеном само jедном, jедноставном речjу: Mathe. Само за математику.

Дрезден заиста јесте одличан полигон за прво одржавање једне овакве конференције. Иако на моменте аветињски пуст, тих и меланхоличан, овај град у себи носи све врлине и мане свог научног и технолошког развоја. Индустрија је смештена практично на свим прилазима граду; димњаци доминирају панорамом посматрано из авиона. У центру града је, међутим, смештен један од најсавременијих погона другог највећег светског произвођача аутомобила, Фолксвагена. Назив му је „Стаклена фабрика“ јер је заиста и буквално сав у стаклу.

Један део је претворен у визиторски, музејски простор, али је посетиоцима омогућено да посматрају целокупни процес склапања луксузних модела од кога су раздвојени – само стакленом преградом. Чоколадице са сликама модела овога бренда остају, нажалост, једино што се из фабрике може понети. Како саобраћај у Дрездену почива на беспрекорном трамвајском систему, Фолксваген поседује своје транспортне трамваје, интегрисане у градски систем, којима се из и у фабрику допремају делови, а одвозе огромне, луксузне лимузине које се ту склапају.

На завршним сесиjама Конференције расправљало се о наредним корацима и предлогу доношења Дрезденске декларациjе коjа би омогућила размену и слободно коришћење идеjа, програма и експоната, уз обавезно навођење извора и аутора, нешто најприближније лиценци Creative Commons. Такође, покренуто jе и питање да ли и када треба да се организуjе МATRIX 2. Неко од присутних учесника jе упитао jе л’ Revolution? Закључено jе, ипак, да jе Evolution много ближе ономе што jе потребно математичкоj заjедници – даљи развоj и напредак онога што jе очигледно, а то jе да, у последњих десетак година, математика постаjе средиште промоциjе науке, фундамент око кога се даље развиjа наука, али и, можда и важниjе, уметност, креативност и људска радозналост, коначно и жеља човека да схвати и дубље откриjе свет око себе. И себе у њему.

Истражите више о највећем скупу математичара ове јесени, кроз остале Дневнике из Дрездена