Текст: Данка Спасовски

Једну од својих прича писац хорор романа и научне фантастике Ден Симонс смешта у арктичке области, места вечитог снега и леда. Прича „Терор“ заснована је на истинитим догађајима које је доживела експедиција из 19. века у покушају да пронађе северозападни пролаз на северу Америке. Добро опремљени, звањима и знањима, потковани Европљани нашли су се у проблему који нису умели да реше. Сурова природа доказала је неприпремљеност цивилизованог човека, разломивши у парампарчад његово самопоуздање.

Међутим, тамо где су морепловци доживели фијаско, Ескими су сасвим лепо функционисали – организивани, опскрбљени искуством и знањем, као да не живе на једном од места са најсуровијим климатским условима. Користећи генерацијама преношена учења, Ескими су могли да процене погодност временских прилика за лов, направе санке или шатор од доступних материјала – као што су крзно или кости животиња – или да се угреју у леду. Снежна белина може да иззове оштећење вида, па Ескими имају наочаре направљене од рогова карибуа, а традиционална ескимска обућа састоји се од три слоја који чувају топлоту ногу коју модерна обућа не би могла да обезбеди на тако ниским температурама. Ти слојеви су унутрашња чарапа, чизма од фокине коже у средини и спољашње крзно. Инуитско традиционално знање предмет је и академских истраживања, па тако у Канади постоји више центара у којима се проучавају технике које су Ескими вековима користили у свом свакодневном животу. Нажалост, утврђено је да су многа од њих неприменљива због глобалних промена као што је отпољавање. 

Ескими своје знање називају Qaujimajatuqangit, што означава систем практичних знања, културолошких увида и епистемолошких аспеката света људи, природе и животиња. Ескими негују фундаментални принцип по коме су људска бића рационална, способна да уче и имају капацитет да решавају проблеме. Мудрост Инуита везује се за здравље, лечење и добробит човека. Она је је жива и постојећа и не припада само прошлим временима, али се ретко преноси директно, већ кроз песме, игру и приче.

Религија и митологија Инуита се преплићу, па тако њихова веровања одликује изразит анимизам, односно придавање живих особина неживим предметима. Према њиховим веровањима у средишту свих ствари, живих и неживих, налазе се духови који мењају места обитавања у складу са природним поретком. Тако постоје посебна места где се налазе духови и делови животиња које они посебно поштују, па их после лова остављају у води како би наставили да живе у другој животињи.

Понекад западну културу поредимо са другим културама како бисмо указали на њене недостатке. Тако је широко позната тврдња да Ескими немају реч за рат. Међутим, истраживачи тврде да разлог томе није што међу инуитским групама никад није било конфликата. Њихова култура и климатски услови су на неки начин спречили да ти сукоби добију шире размере јер се њихова постојбина не граничи са другим народима. Како су увек били оријентисани на преживљавање у суровим временским приликама, није ни било услова за оно што се у другим културама назива ратом. Другим речима, географске карактеристике обликовале су њихову културу. Док је у многим другим деловима света технолошки напредак умањио зависност менталитета од места живљења, може се рећи да је такав утицај у арктичким областима још присутан.

Мада Инути углавном нису оптерећени правилима модерног света, њихов културни живот није искључиво од хармонија и благостање. У неким канадским местима у којима живе Ескими последњих година је примећен значајан пораст стопе самоубистава, што је подстакло носиоце „старих знања“ да се, користећи модерне технике, обрате својим сународницима подстичући неке њихове традиционално пожељне особине, укључујући и религију и уметност како би се подстакао резилијентност, односно отпорности на стрес, кризе и животне недаће и изазове.

Неке мрачне стране ескимске културе описао је и Симонс у својој причи. Експедицију месецима прогања непознати створ, уприличавајући „белим људима“ терор из наслова, узрокујући временске неприликаме, недостатак хране и међусобне несугласице. Tuunbak, дух из инуитске митологије који је успоставио мир са Ескимима контактирајући њихове шамане, sixam ieua, узнемирен је доласком туђинаца и зато их лови током читавог њиховог боравка. 

Критичари сматрају да Tuunbak из књиге представља слом надмености западног човека који своју супериорност губи у пределима које није успео да савлада и превазиђе. У тим истим условима локални ескимски народ изградио је вишевековни начин живљења, тамо где је технолошки развијенија цивилизација показала немоћ.

Текст: Данка Спасовски

Зачеци идеје виртуелне реалности датирају из седме деценије двадесетог века, кад је професор са  MIT (Massachusetts Institute of Technology) Иван Сатерленд конструисао систем назван „Дамоклов мач“. Гледано из данашње перспективе, систем је поседовао примитиван кориснички интерфејс и једноставну графику, а дизајниран је са идејом да помогне пилотима у хеликоптеру приликом приземљења летелице у мрачним условима. „Дамоклов мач“ је заправо био рогобатна конструкција уређаја који је стајао изнад главе човека, спојен са деловима којима је покривена глава и посебним деловима код очију.

У непуних педесет година, технологија је еволуирала тако да је сасвим уобичајено и доступно играње игрица у виртуелној реалности у играоницама, али се ови системи већ могу набавити по ценама у равни с мало скупљим телефонима или рачунарима. Способност технологије виртуелне реалности да на известан начин „обмане“ наш ум може се искористити да се њена примена прошири па су неки аутори дошли до открића да ВР може бити ефикасно средство у психотерапији. 

Наравно, ова технологија не може да буде универзално решење проблема са којима људи долазе на психотерапију, али је за одређене поремећаје можда и револуционарно решење: позната је и стара терапија „излагањем“ дражима којих се особа плаши. Суштина ослобађања од страхова, најчешће фобија, своди се на постепено увођење у ситуацију која изазива ирационално снажан страх, а у условима у којима се осећају сигурно. Ограничење ове врсте терапије је у томе што је у неким случајевима тешко или немогуће изазвати ситуацију која је предмет фобије.

У тој прилици се бира донекле модификована метода, која подразумева замишљање ситуације или објекта. На пример, особа која пати од акрофобије, односно ирационалног страха од висине, може се излагати високим местима (градуирано, од најмање висине ка већој) у условима обезбеђене сигурности и уз особу која улива поверење, а други начин је да замишља да се налази на високим местима. Увођење ВР технологије могло би да омогући трећу опцију, а то је да се виртуелно нађе на неком високом мосту или литици. 

Истраживачи који су пробали ову технику наводе да је виртуелна реалност ефикасан медијум за рад на страховима. Рецимо, они су запазили да неко ко има акрофобију и вози се виртуелним стакленим лифтом у небодеру, има исте телесне реакције које би имао да се пење у стварној згради – лупање срца, непријатност у стомаку, паничне нападе. То значи да је ВР ситуација провокативна као и реална, и може се као таква искористити за ублажавање страхова. 

Испитивање је показало да ова технологија може бити примењива и код других поремећаја, а не само код фобија. Како наводе аутори Данијел и Џејсон Фримен, недавно урађена метаанализа четрнаест урађених клиничких студија показује да се ВР може успешни користити за терапију страха од летења, али и посттрауматског стресног поремећаја. Они иду и даље, и разматрају могућности примене у стањима која одликују сумануте идеје прогањања и угрожености од стране других особа.

Такве идеје могу бити кључни симптом неких облика схизофреније, као и карактеристика параноидних психоза, и врло је тешко на њих утицати, због чега би свако решење које даје резултате било врло радо прихваћено. Особе које имају озбилљне параноидне поремећаје одбијају да се суоче са ситуацијама које у њима изазивају страх. Међутим, ту виртуелна реалност ступа на сцену: када им се предочи да сценарио није стваран и да се може кренути од најмање узнемирујућег стимулуса, повећава се и њихово поверење.

Први експеримент који је укључивао коришћење ВР технологије у третману идеја прогањања изведен је од стране Оксфордског универзитета, и укључивао је 30 особа које су их имале и након примене фармакотерапије. Фрименови су кренули од претпоставке да се у основи параноичних страхова налази опажање да остали људи представљају опасност – особе су имале уверења као што су: „неко планира да ми науди“, „други знају о чему ја размишљам“, „неко жели да ме убије“, „остали људи ме намерно понижавају и покушавају да ме узнемире“. Идеја аутора била је да се на овај страх може утицати тако што ће појединац учити из искуства у ситуацији где је безбедан, док је у окружењу других особа, и да ће се страх умањивати што се он буде осећао сигурније. 

У експерименту је на почетку процењена озбиљност суманутих идеја – сваки испитаник је провео по пет минута у ситуацији која му је била непријатна, како би се проценило њихово понашање. Затим су уведени у ситуацију виртуелне реалности, у којој су се возили подземном железницом и у лифту, а број сапутника је постепено растао. У једној од експерименталних група је, након почетних упознавања са виртуелном средином, био и задатак да испитаник покуша да успостави неки контакт с виртуелним сапутником, на пример контакт очима. У виртуелној ситуацији испитаници су провели пола сата, а затим су упућени поново у реалну ситуацију. На крају је опет урађена процена интензитета суманутих идеја.

Резултати експеримента су објављени у часопису British Journal of Psychiatry, где аутори наводе да је више од пола испитаника на поновљеном теситрању исказало већу сумњу него увереност у сумануте идеје. Неки испитаници су на крају дана показивали и другачију клиничку слику – практично више нису задовољавали формалне критеријуме потребне за давање дијагнозе коју су имали. Осим тога, неколико учесника је известило и о побољшању у свакодневном животу: страх од ситуација које су навели као угрожавајуће се у великој мери смањио.

Предност ВР-терапеутског поступка представља чињеница да особе на третману могу да испробају исту ситуацију онолико пута колико им је потребно, као и то да се могу експресно пребацити из једне ситуације у другу, могу убрзати процес третмана и његову ефикасност, у односу на суочавање са реалним ситуацијама. Осим тога, корисност поступка је изразита кад се узме у обзир да су учесници истраживања штићеници психијатријских установа који имају значајно измењен контакт с реалношћу.

Аутори су веома оптимистични и наводе да је видно побољшање уочено након само получасовне терапије ВР-ом, што значи да се дужом употребом могу очекивати и бољи резултати. Ови истраживачи планирају да изведу још обимније истраживање, користећи методу VRCT што представља комбинацију когнитивне психотерапије у условима технологије виртуелне реалности. Фрименови сматрају да су могућности ВР далеко шире од играња видео-игрица, и дају једну упечатљиву и охрабрујућу перспективу у области терапије психичких поремећаја. 

Текст: Данка Спасовски

Почетком прошлог века психологија личности била је обележена пре свега несвесним – у којој мери и на које све начине оно одређује човека. Под доминантним утицајем психоанализе, човекова прошлост је посматрана као господар његове садашњости и будућности. Средином двадесетог века, између осталог и као реакција на пређашњу парадигму, развила су се бројна гледишта која ослобађају човека. Хуманистички погледи на човеков избор и егзистенцијалистички однос према себи и свету заменили су детерминизам и унели више оптимизма када је у питању оно што човек моће да уради са сопственим животом.

Концепт личне одговорности пратио је могућност самоизградње која отвара пут креирању своје будућности и њеног поимања. Дакле, она је и услов да себе реализујемо у складу са својим потенцијалима, али и последица онога што чинимо са собом. Самоактуализација као таква, уколико се постигне, отвара нове могућности и постаје мотив који има аутономију.

Пионири хуманизма су поставили један шири оквир у коме се уз наведене појмове налазе и неки други као што је концепт пирамиде потреба Абрахама Маслова. Овај концепт подразумева да постоје човекове основне потребе чије је задовољење предуслов за јављање софистициранијих, као што је потреба за личним растом и развојем.

Популарна култура

Међутим, од тада до садашњег тренутка ове идеје су се у популарној култури преобратиле у изразито експлоатисани циљ потраге за срећом. Главни, а понекад и једини сегмент човекове личности о коме се расправља и учи је мотивациони, док су позитивна осећања практично једина дозвољена. Остала осећања могу само имати улогу да покажу како нешто у животу не функционише па то треба мењати и што темељније прионути на њихову елиминацију и промену. Размишљања и језички треба организовати тако да се користе фразе које садрже самопоуздање и добро расположење.

Некако се подразумева да обичан човек средње класе западног света буде у очекиваном обрасцу уколико има, такође претпостављену, жељу за успехом. У мору приручника и упутстава како да се осећамо испуњеније, како да пронађемо склад у себи, појавио се ”проглас” једног данског професора који промовише све супротно.

Свенд Бринкман, доктор психологије и самозвани предводник покрета против самопомоћи (Anti-self-help-movement), позива на одбацивање идеологије сталног унапређивања и позитивног размишљања. ”Дозвољено нам је искључиво да будемо позитивни, дозвољено нам је искључиво да будемо срећни и све што може да пољуља таква стања свести сматра се погрешним”, наводи Бринкман и каже да ако се осећамо несрећно, према оваквом схватању, треба да окривимо себе.

У оваквом дискурсу једини фактор је лична активност, док сви остали фактори (друштвени, политички, културолошки) падају у сенку, па се проблеми објашњавају недовољно позитивним приступом особе. Бринкман иде и даље па сматра да се за организационе или структурне проблеме окривљује појединац.

Контрадикторна идеологија

Какви су резултати широко промовисаног животног стила константне тежње ка самоунапређивању и рутинског практиковања интроспекције? Иако је доминантна популарна култура усмерена на промену тачке гледишта, заузимање оптимистичног става и појачавање мотивације, све је већи број оних који траже професионалну помоћ због преплављујућег стреса, синдрома сагоревања и депресије. Професор Бринкман ову противречност објашњава наметањем захтева да се стално буде у покрету, константној тежњи ка нечему вишем и бољем.

Према Бринкмановом мишљењу, овакви стални захтеви према себи су немилосрдни – ”Људи постају исцрпљени, а то је кључни фактор у настанку многих случајева депресије”. Он објашњава да заправо и сам успех индустрије самопомоћи открива анксиозност која карактерише модерно доба. Много људи је у потрази за брзим решењима проблема, а овакви приручници нуде поједностављена објашњења настанка тешкоћа и исте такве методе њиховог уклањања. Бринкман иде и даље и наводи да self-help идеологија упућује да је смисао живота унутар појединца изостављајући притом могућност да се смисао пронађе у односима са другим људима, унутар друштва или природе.

Он сматра да је ослобођење које је шездесетих година прошлог века личности обезбедила појава самоактуализације, сада постаје опресивно јер је ”управо то оно што друштво жели од појединца, а поготово потрошачко друштво: да се буде стално у покрету, константно прилагодљив, флексибилан и у тежњи за променом, како би се куповали нови производи; никад не би требало бити задовољан, већ стално тражити више”. Оваква камуфлажа у виду парадигме самоиспуњења, сматра Бринкман, више није од помоћи појединцу.

Начела анти-самопомоћи

Шта дакле предлаже овај дански аутор? Пре свега да се треба супротставити опсесивном самопосматрању и унапређивању. Уместо постављања циља да се спозна ”унутрашње ја”, треба тежити ка томе да се успоставе уравнотежени односи са околином. Као одговор на тренд упутстава о позитивном мишљењу од стране тренера за лични развој, уместо ”ја сам градитељ сопственог живота, сам бирам темље и грађу за њега”, ”свесно одлучујем о свом избору”, Бринкман нуди приручник од седам упутстава заснован на ”освежавајућој негативности” филозофије римских стоика. Њих назива ауторима самопомоћи свог времена и указује на важност врлина, дужности и етичких норми које су у овом дискурсу занемарене.

Написана у духовитом тону, делимично кроз иронију и сарказам, Бринкманова начела за лични развој гласе овако:

• 1. Престаните да будете стално усмерени на себе: што се више анализирате, лошије ћете се осећати. Лекари то сматрају једном врстом парадокса – што више информација о здрављу неко прикупља, више се проналази у дијагнозама и све горе се осећа. Већина гуруа самопомоћи ће вас подстицати да доносите одлуке на основу интуиције. Не чините то.

• 2. Фокусирајте се не негативно у свом животу: деценијско усмеравање на позитивно није донело задовољавајуће резултате. Често је корисније бити суморни намћор него неутемељени весељак. И увек постоји гомила разлога за озлојеђеност: на крају свако остари, разболи се и умре. Ако се сваког дана присетите сопствене пролазности и смртности, више ћете поштовати живот.

• 3. Научите да кажете не. Говорећи ”не желим то да урадим” шаљете поруку да поседујете снагу и интегритет. Само роботи увек говоре да. На пример, ако на послу процењују ваш учинак и развој и шеф вам предложи да морате да се побољшате кроз неку едукацију, учтиво га одбијте и реците му да би вам више пријао дан релаксације на послу.

• 4. Сузбијте мало своја осећања: ако сте стално нехајни и позитивни, други би могли да посумњају да је ваш стални ентузијазам помало лажан. Такође, ако нисте способни да ”спустите лопту” кад сте љути, могли би да вас третирају као несташно дете. Одрасле особе бирају пре да буду достојанствене него аутентичне.

• 5. Отпустите свог тренера: коучинг и терапија су свеприсутна средства развоја у нашој убрзаној култури. Вашем коучу је циљ да вам помогне да пронађете одговоре у себи и остварите све своје потенцијале. Али то је потпуно погрешно. Размотрите идеју да отпустите тренера и уместо тога поченете са њим да се дружите. Рецимо, одведите коуча у музеј и питајте га које животне лекције можете да стекнете ако усмерите поглед споља уместо унутра.

• 6. Прочитајте роман – никако водич за самоунапређење: такве књиге су увек на врху листе најчитанијих јер промовишу идеју да је живот нешто што сасвим контролишемо. На крају, оне вас остављају утученим због немогућности да разумете њихова силна обећања среће, богатсва и здравља. Са друге стране, романи вам омогућавају да разумете људски живот као сложен и непредвидив.

• 7. Задржите се у прошлости: ако мислите да вам је ситуација сада лоша, само се сетите како је могла бити и гора. А вероватно ће бити и у будућности. Прошлост, са друге стране, има тенденцију да делује светлије и сјајније. Када вам неко изложи план за иновације и визију будућности, реците му да је раније све могло бити боље. Објасните му да је идеја напретка стара тек пар стотина година и да је у основи деструктивна. Вежбајте да понављате. Нека вам узори буду особе које су укотвиле у једном месту. Инсистирајте на свом праву да стојите у месту.

Текст: Данка Спасовски

У развијеним земљама и поред олакшаног приступа, многи људи преиспитују или одустају од медицинских услуга и прописаних норми, док су са друге стране ове услуге тешко доступне у државама у којима су велика удаљеност и отежана проходност до места где људи обитавају свакодневне појаве – неминовност која проистиче из географских услова. Становници градова најчешће не размишљају о физичкој доступности институција и услуга, а међу њима и здравствене заштите. Такве теме у земљама умерене климе и добре повезаности свих њихових крајева евентуално привуку пажњу у случајевима елементарних непогода као што су снежни наноси, поплаве или земљотреси.

Вакцинација је нарочито важна у заједницама којима је тешко приступачна или неприступачна. Она представља најефикаснију и најекономичнију здравствену инвестицију која се може обезбедити за будуће генерације. Уницеф наводи да уз ангажман многобројних волонтера и медицинских професионалаца, ова организација подржава програме имунизације у више од 95 земаља и обезбеђује вакцине за 45 одсто деце.

Већина деце на нивоу света заштићена је имунизацијом у већој мери него икада раније, али ипак највулнерабилније категорије деце налазе се међу сиромашнима. С обзиром на услове у којима одрастају, за њих је добијање вакцине од велике и пресудне важности, док је са друге стране велика и вероватноћа да неће моћи да је добију. Током 2015. године једна од пет беба је пропустила основну вакцинацију у првим месецима животаа што се негативно одражава на разне аспекте здравља мајке и детета.

Тетанус – тихи убица

У држави Јемен ратни сукоби који трају две године утицали су деструктивно на здравствени систем. У условима разорене инфраструктуре и недостатака средстава здравствене заштите, ратно подручје је идеална средина за ширење болести које су најчешћи узрок смрти деце. Процењује се да у овој земљи, где је велики број болница бомбардован и разрушен, сваких десет минута једно дете умре од болести која се може предупредити. Здравствени радници Уницефа спроводе програме обиласка и цепљења деце вакцинама против полиомијелитиса носећи тежак терет по великој врућини кроз тешко проходне планинске пределе и пролазећи кроз небезбедне зоне. Епидемије се јављају и постају смртоносне нарочито после природних катастрофа када је деци недоступна адекватна хигијена и када чиста вода за пиће постаје права драгоценост.

Након снажног земљотреса у Непалу 2015. године, који је чак померио Монт Еверест, постојала је опасност од појаве полиомијелитиса због чега су хуманитарци у округу Горкха спровели вакцинацију 3,6 милиона деце против малих богиња, полиа и рубеле. Како би стигли до епицентра потреса, били су принуђени да се веру уз стрме стене планинског подручја. Наџиба Ахмадјан, храбра жена која јашући магарца обилази североисточни Авганистан, једна је од многих који су у оквиру превенције, почевши од 1980. године па до данас, спашавали и по три милиона живота годишње. Осим тога, она и њени сарадници су ентузијастично радили на томе да се умање штетни утицаји неких веровања и дезинформација у вези здравља.

Авганистан је једна од осамнаест земаља које су укључене у кампању превенције тетануса, болести која настаје као бактеријска инфекција отворене ране и убода. Више од 80 одсто свих случајева тетануса на свету погађа жене које су се недавно породиле и њихову новорођенчад. Опасност је највећа тамо где хигијенски захтеви за порођај нису задовољени па тако на пример уколико пресецање пупачне врпце није стерилно, оно може имати фаталне последице али са одложеним дејством. Због тога је тетанус назван тихим убицом јер у условима депривације многе породиље и бебе умиру код кућа, што често остане незабележено. Захваљујући посебном програму вакцинације број смртних случајева постпорођајним и неонаталним тетанусом значајно је смањен.

Пакети здравља

Понекад реке стоје на путу који се мора прећи користећи висеће мостове или уже које спаја две обале. Овакве подухвате додатно компликује чињеница да се кроз тропске пределе морају користити специјални кофери за пренос вакцина. Истрајност и храброст оних који су прешли ове путеве у Индији је дала резултате, па су тако током 2014. и 2015. године болести полио и тетанус искорењене. Индија и Бангладеш су међу оним државама у којима се због удаљености појединих крајева и сиромаштва ентузијасти који деци доносе вакцине могу видети са пакетима на бициклу, мотоциклу или чак како дају вакцине у јавном превозу.

Због специфичне климе и дуготрајних ратних разарања деца Африке су најрањивија у погледу превенције болести. И тамо су присутне водене препреке па здравствени радници у Занзибару превозе драгоцене препарате чамцима у удаљене крајеве. Са друге стране, млада држава Јужни Судан суочава се са ратним дејствима и непоузданошћу коришћења многих путева кроз земљу. Свако путовање подразумева велики ризик, па се зато за пренос вакцина ангажују мали авиони и хеликоптери. Пртљаг који обезбеђује здравље затим преузимају многе жене које га на традиционални начин преносе на сопственој глави.

Према Уницефовим статистикама, у 2013. години није било вакцинисано готово 22 милиона деце. Невакцинисана деца углавном живе у депривираним условима, у оскудици хране и чисте воде, у лошим стамбеним условима, не похађају школу и није им обезбеђена елементарна здравствена заштита.

Мада се раскорак у редовној вакцинацији данас може приметити како у руралним, тако и у урбаним срединама, највећи изостанци се ипак бележе у сиромашним, нестабилним и ратом погођеним подручјима. Понекад традиционална веровања неких заједница утичу на одбијање вакцинације, али су значајн фактор и велике миграције становништва. Деца која се налазе међу избеглицама и мигрантима често промене многа пребивалишта због чега пропусте да буду евидентирана и збринута превенцијом.

Више од 70 одсто деце која нису добила препоручену дозу вакцине против болести дифтерије, тетануса и великог кашља живи у Африци у Југоисточној Азији, а чак трећина њих је из Индије. Уједињене нације и Светска здравствена организација реагују програмима брзих интервенција који спречавају епидемије заразних болести и штите велики број деце којој је редовна здравствена заштита ретко кад достижна.

Текст: Данка Спасовски

Како бисте реаговали кад би вас неко питао „зашто се нисте убили“? Вероватно бисте били збуњени и изненађени, чак и ако имате осећања беспомоћности, тмурног сте расположења или размишљате песмистички. Управо ова реченица је творцу логотерапије Виктору Франклу помогла да сакупи грађу за своје иновације у области психотерапије: то питање је постављао клијентима а њихове одговоре користио је да им помогне да поврате смисао живота.

У књизи која на српском носи управо овај назив – „Зашто се нисте убили?“ (на енглеском „Man’s Search for Meaning“), а коју је написао за само девет дана, аутор је желео да мудрост стечену кроз сопствено искуство пренесе кроз главну тему његовог рада: тврдњу да смисао живљења постоји и да је циљ пронаћи га. Иако је наизглед књига о смрти, она садржи мноштво упутстава за самопомоћ у стресним ситуацијама. Према једној анкети, овај наслов се налази међу девет најутицајнијих дела свих времена.

Рођен у Бечу 1905. године, Виктор Франкл је докторирао медицину пре Другог светског рата. У периоду између два рата организовао је бесплатна психолошка саветовалишта за адолесценте у неколико европских градова. Његово залагање је било запажено кад је уочено да се током 1930. године није десило ниједно самоубиство међу младима у Бечу, где је Франкл имао саветовалиште. Иако је потицао из јеврејске породице, дочекао је нацистичку власт не напуштајући земљу: успео је да добије исељеничку визу за Америку, али је није искористио јер није желео да напусти своје родитеље.

У периоду између 1940. и 1942. године, био је начелник Неуролошке клинике у Бечу у којој су се лечили Јевреји. Доводећи сопствени живот у ризик, давао је лажне дијагнозе душевно оболелим пацијентима, како би их спасао од нациста који би их подвргавали еутаназији. Године 1942. Франкл, као и његова супруга и породица бивају ухапшени, депортовани у гето, а касније у концентрационе логоре Аушвиц и Дахау.

Одбрана од неподношљивих емоција

Франкл се у заточеништву, према сопственим речима, сусрео са “непопустљивом борбом за дневно следовање хлеба и голи живот”: описао је и објаснио многа душевна стања кроз која је пролазио он и остали логораши, илуструјући многобројним примерима понашања заточених и стражара. Као логораш број 119104, прошао је кроз многа осећања и размишљања, фазе психолошке адаптације својствене абнормалним условима у којима се налазио. Најпре се нашао у фази шока и радозналости, у којој људи још сакупљају информације о дешавањима, а доминантно осеаћње је изненађеност.

За њом следи фаза апатије, у којој су се логораши делимично адаптирали и створили неке рутине: оваква адаптација је у служби одбране од тешко подношљивих емоција – људско биће се од њих одваја, као да између свесности и осећања ствара заштитни зид. У тој ситуацији изостају саосећајност према другима, гађење и страх од језивих сцена у логору – да би психички преживео, логораш је морао да се емоционално дистанцира.

Живот тамо је толико неподношљив да га Франкл описује горим од кошмара – једном приликом је одлучио да не пробуди човека поред себе који је имао ноћу мору, јер је, како каже “никакав сан, ништа, ма како било страшно, не може бити страшно као логорска стварност у коју сам хтео да га вратим”.

Нешто пре ослобођења, тешко је оболео од тифуса, па ипак је, свестан опасности да због болести упадне у делиријум, ноћи проводио улажући вољу и напор да себе одржи у будном стању и тако преживи – у тим тренуцима је реконструисао белешке својих ранијих рукописа на комадићима папира којих се кришом домогао по логорским канцеларијама. 

Сведочење монструозном поступању према људима учинило је да спозна неке нове доживљаје – шта све у човеку може изазвати осећање радости. Срећу и патњу је окарактерисао као релативне и позиционирао на скалу среће, односно скалу патње – упоредио је патњу с материјом у гасовитом стању: “Ако извесна количина гаса доспе у затворену просторију, он ће да је испуни потпуни једнолично без обзира на њену величину. Тако и патња потпуно испуњава човекову душу и свест без обзира на то да ли је трпљење велико или не”.

Франклову аналогију проширује и на срећу, и каже да и најмањи повод може проузроковати највеће весеље. Као пример наводи ситуацију приликом премештаја у други логор, где су заточеници били видно обрадовани (иако промрзли и уморни, физички потпуно депривирани) због чињенице да нови логор (и ново мучилиште) нема димњак – што је њима значило да их на том месту неће убијати и спаљивати.

Једном другом приликом, након завршетка рата, неко је пред Франклом прокоментарисао слику која приказује логораше како леже на даскама тупо гледајући у фотографа, рекавши да је призор језив. Он се прво изненадио реченицом, а затим је реаговао тако што је покушао да објасни саговорнику како нема ничег језивог у тој сцени: заправо, такви тренуци су приказивали одмор и предах од константног малтретирања, и рекао је да се ти људи на слици не осећају несрећно.

Сумирајући болно и тешко искуство логора, Франкл је изнео идеју да се и поред свих ужасавајућих дешавања, достојанство људскости да одржи свој унутрашњи свет не може уништити. „Човеку се може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут.“ То значи да човек и у најсуровијој ситуацији задржава могућност да изабере како ће се према њој односити. Франкл наводи да и трпљење има смисла, подједнако као и стварање и уживање – начин на који човек прихвата своје патње дају животу дубљи смисао.

Биће с одговорношћу

Након ослобођења, Франкл је поново засновао породицу и наставио с радом у области психотерапије. Године 1946. постао је председник Аустријског друштва психијатара, што је остао и наредних 25 година. 1950. године оснива Аустријско психотерапеутско друштво, чији је оснивач и први председник. Место професора на Бечком универзитету добија 1955. године, а од 1961. надаље ту функцију обавља и на више америчких факултета – Харварду, Даласу, Питсбургу и Станфорду. 1970 у Сан Дијегу отвара се катедра за логотерапију, а 1992. године група Франклових сарадника и чланова породице оснива у Бечу Институт “Виктор Франкл”.

Надовезујући се на психоанализу пре свега у интересовању за природу и третман неуроза, Франкл се већим делом ослонио на егзистенцијализам, и креирао једну форму егзистенцијалне анализе. Принципи терапије које развија удаљавају се од психоаналитичког приступа најпре по томе што се усмеравају на будућност, а мање на прошлост.

На свом професионалном путу сусретао се и сарађивао с Алфредом Адлером, Вилхелмом Рајхом, Гордоном Олпортом. Франклове тезе инспирисане су многим учењима, још од будиста, преко стоика па да његових савременика егзистенцијалиста. Може се рећи да је он један од заступника хуманистичке оријентације у психологији – човека сматра бићем с одговорношћу коме, уколико има неке психичке тегобе, стручњак треба помогне у проналажењу решења и увиђању смисла, а не тако што ће га посматрати као болесног и тежити да га „излечи“: „Аналитичар који се не зауставља пред истинским вредностима (анализанта), већ хоће да настави са својим раскринкавањем само одаје потцењивање духовних тежњи другог“.

Појам слободне воље често делује као да је илузија: не можемо да бирамо кад, где и у којим околностима ћемо се родити, нити можемо да много да утичемо на окружење или групе којима припадамо. Ипак, Франкл сматра да људско биће увек има могућност избора – без обзира на степен угњетавања људи су слободни да „изаберу свој став у датој целини околности“. Његова оријентација ка егзистенцијализму била је под утицајем Кјеркегора, Јасперса и Хајдегера. Међутим, за разлику од других егзистенцијалиста, Франкл није песмистичан и сматра да је људско биће способно да превазиђе невоље и проблеме.

Придавање одговорности човеку он изражава кроз „категорички императив логотерапије“ који гласи: „Живи тако као да сада живиш по други пут и као да си први пут правио грешке које би и сада могао да направиш!“ Служећи се искуством из логора, Франкл човека задужује и обавезује одговорношћу поступања и доживљавања, и закључује: „…гасне коморе у Освјенциму (Аушвиц) је створио човек; али је човек такође био онај који је у те коморе улазио усправно, с молитвом Господњом или са Shema Yisrael на уснама“.

Потрага за смислом

Своје принципе о трагању за смислом Франкл је уградио у своју психотерапеутску технику, коју неки аутори сматрају и трећом бечком школом психотерапије, уз психоанализу и индивидуалну психологију. Термин “логотерапија”(назив потиче од грчке речи “логос” што значи смисао) Франкл је користио први пут још 1926. године, приликом излагања на конгресима у Берлину, Дизелдорфу и Франкфурту.

Логотерапија се заснива на три филозофска и психолошка концепта: то су слободна воља, трагање за смислом и смисао живљења. Ова начела Франкл је стављао у однос са три димензије човековог бића – телесном, психичком и духовном, и у три вида испољавања: кроз стваралачког човека, доживљајног човека или оног који трпи (трпљење, кривица или смрт). Сматрао је да губитак смисла, обесмишљеност воде у ноогену неурозу (од грчке речи „ноус“ што значи дух), неурозу изазване егзистенцијалним вакуумом у људском животу, а да је адекватан одговор на њих егзистенцијална анализа и логотерапија. Смисао се може докучити на један од три начина: кроз делатност – рад, љубав или посвећеност, или кроз патњу – трпљење. Сама потрага за срећом и императив њеног проналажења који доминирају у модерном друштву не воде добром – Франкл напомиње да је управо унутрашња напетост та која претходи и у коначници води проналажењу смисла.

Западно друштво двадесетог века Франкл карактерише као друштво колективне неурозе, усмерено на постигнуће, промовисање успешних, срећних и младих људи. Сматра да се вредност људске јединке често одређује кроз његову корисност за друштво, и прави паралелу с Хитлеровом владавином, у којој су многе болесне, старе или особе с инвалидитетом биле убијене “из милости”, због тога што су сматрани “бескорисним” за функционисање заједнице. Франкл сматра да су у модерном друштву базичне вредности људског бића магловите и нејасне. 

Логотерапијски појмови операционализовани су шездесетих година прошлог века у облику теста Скала смисла живота (ПИЛ – Тхе Пурпосе ин Лифе Тест), па се њиме могу испитати присуство животних циљева, ентузијазам, смисленост живота, индивидуална одговорност, слобода одлучивања, придавање вредности животу, уочавање позитивних ствари, присуство самоубилачких размишљања, осећање контроле над животом, садржајност дневних активности и сродни појмови. Логотерапијски приступ је сасвим индивидуализован – сваки појединац иде ка свом смислу, који је у динамици и током животног века пролази кроз разне фазе и мења се. 

Једна од познатијих и доста коришћених техника коју је развио Франкл у оквиру логотерапије зове се “парадоксална интенција” и односи се на то да особа у мислима намерно изазове мисао или радњу која изазива страх. У случајевима неуроза где се постоје тзв. антиципирани (унапред очекивани) страхови, као што су фобије и опсесивно-компулзивне неурозе, ова техника се показала као делотворна, и примењује се и у другим врстама терапија.

Пола века након избављења из логора, Франкл је преминуо у Бечу 1997. године. У част великом мислиоцу и свом деди, његов унук Александер Весели је 2010. године снимио документарни филм “Виктор и ја”.

Текст: Данка Спасовски

Повезаност емоција и телесног је дуго позната – научници који су се први систематично бавили осећањима, дискутовали су о физиолошкој основи истовремено кад и о њиховом доживљају. Људи су одувек тражили корелате емоција у организму, препознавали их код себе или код других – још од антике прича се о темпераментима, и њиховим, недовољно утемељним, органским основама.

Данашње време се карактерише великом употребом медикамената, од којих неки смирују тело онда када га узнемире узбуркана осећања: ту је главни механизам аутономног нервног система, који инервише унутрашње органе, а његов рад директно потиче од емоција, и обрнуто – утиче на њих. Ова веза је општеприхваћена у здраворазумског знању, па је уобичајено да људи практикују самопомоћ у случају преплављености емоцијама – ако је неко узнемирен, сугеришу му да удахне дубоко, или да уз то и изброји до десет уколико га преплављује бес (како би одложио реакцију до момента снижене тензије).

Дисање, као једно од метаболичких механизама организма, односно спољашње дисање – оно које можемо опазити, одавно је препознато као део психосоматике. Повезивано је са психичким стањем било у оквиру неке хроничне болести, као што је астма, или као један од симптома неких неуротских реакција, као што је доживљај гушења током напада панике. Технике које се примењују у ублажавању стања анксиозности, али и у терапији неких сложених поремећаја, као што су фобије, темеље се на удисању или успостављању правилнијег дисања.

На пример, психичка узнемиреност може да изазове интензивно и убрзано удисање и издисање ваздуха, због чега се смањује количина угљен-диоксида у организму, што доводи до сужавања крвних судова у мозгу. Најједноставнији и сасвим доступан поступак умањивања штетних последицца хипервентилације је издисање и удисање у кесу, јер се тако издахнути угљен-диоксид враћа у тело, и смањује немир и тескобу.

С друге стране, психотерапијске методе у лечењу ирационалних страхова користе поступно везивање пријатног осећања смирености постигнутог опуштањем организма путем контролисаног дисања, за замишљени предмет страха. Опуштеност се може постићи методом прогресивне релаксације, у којој важну улогу игра пажљиво усмеравано дисање – из стомака: удисање пар секунди на нос, и двоструко дуже издисање на уста.

Дисање и стрес

Једно скорије истраживање показало је да је повезаност дисајног ритма и понашања још сложенија – функције мозга су директно у вези са удисањем и издисањем. У овој студији, ауторке Кристине Зелано, испитаницима је праћена мождана активност и ритам дисања током решавања задатака: истраживачи су захтевали од 60 испитаника да доносе брзе одлуке о томе какве емоционалне изразе опажају, док је истовремено праћен њихов ритам дисања. Њима су приказиване слика лица која су изражавала емоцију изненађења или емоцију страха – задатак је био да се у што краћем року одговори на питање коју емоцију сваки лик изражава.

Утврђено је да постоје велике разлике у активности амигдале (део мозга задужен за емоције, нарочито за страх) и хипокампуса (има улогу у процесу памћења и регулацији понашања и осећања) између удисаја и издисаја. “Открили смо да се приликом удисања покрећу неурони читавог лимбичког система”, тврди Зелано. 

Првобитно је ова појава запажена током праћења седам пацијената који су се лечили од епилепсије, где су имплантиране електроде у мозгу служиле да се открије порекло напада: очитани електрични сигнали показали су да је активност мозга варирала у складу с дисањем – појављивала се у зонама за обраду емоција, сећања и мириса. Ово откриће је навело научнике да провере да ли дисање утиче на когнитивне функције смештене у тим зонама – обраду емоције страха и памћење.

Учесници истраживања су лакше препознавали лик уплашене особе уколико им је њена слика излагана док су удисали, него ако су издисали. Овај ефекат је био потпуно поништен уколико је испитаник дисао на уста – тако да је ефекат специфичан за емоцију страха у вези с назалним дисањем (кроз нос).

У другом делу истог експеримента, испитаницима су приказиване слике на екрану које је требало што боље да упамте. Касније им је затражено да се присете приказаних објеката: присећање је било боље уколико су слике приказиване током удисања ваздуха. Зелано закључује да ова открића могу указивати да је брже дисање у функцији бољег сналажења у опасним ситуацијама: “Ако се нађете у стању панике, убрзава вам се дисајни ритам – резултат је много више удисаја него у мирном стању. На тај начин наш урођени одговор на страх у виду убрзаног дисања може позитивно да утиче на функције мозга, тако што он брже реагује на опасне дражи у околини”.

Зелано наводи и повољне импликације на технике релаксације, када се практикује фокусирано дисање – тако удисање постаје механизам хармонизације лимбичког система, који је центар наших емоција. Тако се свесно и вољно може усмеравати најфункционалнији начин дисања у специфичним околностима, који се може и увежбати и као такав постати интернализовани образац реакције у својству контроле позитивних и негативних осећања – нека врста “мини-терапије” у стресним ситуацијама.

Текст: Данка Спасовски

Кад се наука, једнако као и религија, нађе у рукама моћних људи, она може постати веома опасно средство, средство за постизање циљева противних људскости и поштовању појединца и његове индивидуалности. Вероватно најпознатији пример одузимања хуманости науци на нивоу једне велике заједнице је нацистичка Немачка: ту је ширење мржње према неаријевским етничким групама и свим особама које одступају од претпостављеног „савршеног човека“ подржано псеудонаучним аргументима да се људи заиста могу поделити на више и мање вредне.

Најзлосутнији пример злоупотребе имена науке свакако је еугеника – учење о чистоти расе, односно друштвено повољног „биолошког материјала“, као и управљање њиме. Нечовечност експеримената које су нацисти покушавали да оправдају користећи ову псеудонаучну теорију вероватно превазилази све које је људска историја забележила. Зато су најозлоглашенији њихови примери припадали домену биолошког и медицинског, док је област науке која се бавила људском психом током периода трајања Трећег рајха у некој мери мање позната јавности.

Спремност на жртву и патњу

Немачка XIX века изнедрила је прву лабораторију за експерименталну психологију – основао ју је Вилхелм Вунт у Лајпцигу 1879. године. До 1931. године чак 35 одсто психолошке литературе потицало је из Немачке. Холистичка и гешталт психологија, развијене током трајања Вајмарске републике, чији су представници били Вертхајмер, Кругер и Келер, биће представљене од стране режима као фундаментални концепти немачке психологије.

Принцип гешталтиста, који гласи да је целина више од збира њених делова, биће искоришћен да се објасни однос појединца и породице, односно нације – примат је на колективу, а не на појединцу. Кругер, који је 1917. године дошао на водеће место лајпцишке психолошке лабораторије, веома рано је разматрао повезаност развојне психологије са социјалним и генетским карактеристикама.

Нешто касније је своја холистичка гледишта почео да примењује на теорију о расама, и временом је његова терминологија била све више политичка: фразе као што су „породица као јединица друштва“, „вођство и следбеници“, „колективна солидарност“, „спремност на жртву и патњу ради колективног добра“ указивале су да је постао близак националсоцијалистима. Након што су они преузели власт 1933. године, многе Кругерове теорије преузете су да буду база нацистичке идеологије.

Истовремено с успоном нацизма у Немачкој и након анексије Аустрије, многобројни професори универзитета су протеривани с тих функција, а велики број етаблираних психоаналитичара, психијатара и психолога јеврејског порекла напустио је земљу рођења због угрожене безбедности. Из земаља под нацистичким режимом, укључујући и Пољску, емигрирали су Сигмунд Фројд, Курт Левин, Вилхелм Рајх, Хелен Дојч, Макс Вертхајмер, Алфред Адлер, Елза Брунсвик, Бруно Бетелхајм, Ерик Ериксон, Вилијам Штерн, Ерих Фром, Хајнц Кохут и други. Хитлера су упозоравали да ће прогон Јевреја драстично уназадити развој науке у Немачкој, али је он одговарао да ће у том случају “….(земља) једно време бити без науке”.

Неуролог и психијатар Виктор Франкл је остао у родној Аустрији, настављајући да се бави практичним радом у области менталног здравља, а чак и у заточеништву, прво у гету, а потом и у концентрационим логорима Аушвиц и Дахау, као затвореник је одржавао психотерапијску делатност. Франкл је преживео Холокауст и управо кроз искуство патње развио је такозвану логотерапију, приступ који се темељи на потрази за смислом живота. 

С друге стране, било је и научника Немаца који се нису повиновали владајућој догми: управо је зачетник гешталт психологије Волфганг Келер иступао јавно против новонасталог режима и супротстављао се многим идеолошким репресијама, као на пример поздрављању Хитлера на почетку предавања на факултетима – као професор, истакао је пред својим студентима да он не може да учествује у томе. Келер, чији су експерименти са шимпанзама и откриће учења путем увиђања уврштени у основ психологије, напустио је Немачку и емигрирао у Сједињене Америчке Државе 1935. године, након што је изгнан с места професора.

Упркос бројности научних радова у претходном периоду, током успона нацизма у периоду између 1931. и 1933. године, број немачких издања у области психологије пао је на само 16 одсто од укупног светског броја, па је земља изгубила рејтинг који је имала у ранијем периоду. Непосредни узрок томе свакако је био споменути одлив теоретичара који су се склањали од наступајуће друштвене пошасти, али је посредно на науку саму утицао политички дискурс који је обојио и психолошке теорије.

Јачање снаге народа

Нацистичка влада је извршила директан утицај тако што је формирала Немачко психотерапеутско друштво, у циљу да поништи утицај ранијих мислилаца који су били Јевреји – нацисти су психотерапеутске школе називали „јеврејском професијом“. Упражњена радна места на факултетима почео је да упуњава један број психолога и психијатара који су се приклонили нацистичкој филозофији о вишој раси, а затим су кренули с проучавањем и тумачењем свега што је од стране те идеологије посматрано као девијантно.

Један од психолога чија су стручна разматрања подупрла антисемитску идеологију био је Ерих Јенш: он је измислио теорију о типологији личности која подржава поставку о „инфериорности јеврејске расе“. Према њему, „јеврејска личност“ је интелектуално крута и недовољно интегрисана: у студији из 1935. године Јенш је навео како се „Јевреји могу дефинисати као метафоре од крви и меса за хаос“, док је „расна моћ Аријеваца у њиховој целовитости“. То је Јеншу дало подлогу да дискредитује целу школу гешталиста, будући да су по његовој процени, сви спадали у „јеврејски тип личности“ – такозвани „анти-тип“.

Јеншова теорија о типовима и доказивање о нижој раси путем емпиријских истраживања била је чврста полуга у антисемитској платформи, дајући дозволу за истребљење Јевреја. Опортунизам једног броја научника дао им је могућност брзог напредовања у хијерархији, и високо их је котирао у могућности подршке од стране власти.

На челу Немачког психотерапијског друштва дошао је Матијас Геринг, рођак високог званичника Националсоцијалистичке немачке радничке партије Хермана Геринга, а затим је за штиво по коме раде психоаналитичари прогласио Хитлерову књигу „Моја борба“. Председник Немачког психолошког друштва Освалд Крох наводио је да су „…задаци психологије одабир, евалуација, контрола, усмеравање и брига за менталну хигијену здравих чланова нашег народа….она постаје дубоко укључена у неопходне задатке регулисања, јачања “снаге народа” и одржавања њене целовитости”.

Уопштено говорећи, раса, народ, заједница и генетика постали су главни појмови психолошких разматрања – томе су се повиновале многе психолошке дисциплине: социјална психологија, развојна психологија, педагошка психологија и психологија личности. У психолошким часописима могле су се наћи тврдње да је „..наше удружење психолога сагласно да поштује прописане услове бављења науком од стране Нацистичке партије“, или да је „објективна истина мање важна од културолошких подстицаја“. Рајх је, с друге стране, обезбеђивао новчане фондове за финансирање института и факултета. Иако је један број њих имао лукративне мотиве за подршку нациста, неки други су веровали у научност оваквих гледишта и сматрали да раде исправну ствар.

Хајнрих Јоханес Шулц, творац методе релаксације познате као аутогени тренинг, такође је био поборник неких нацистичких теорија, као што је однос према хомосексуалности. Његов есеј о стерилизацији мушкараца подстакао је ову врсту тортуре над људима, а истовремено побољшао његов положај у професији, па је убрзо постао управник Геринговог института у Берлину (за психолошка истраживања и психотерапију).

Шулц се у великој мери бавио и третманима хомосексуалаца, како би их „излечио“ и послао на фронт, уместо у концентрационе логоре. Након рата, 1952. године издао је студију случаја везану за његове радове, у којима је саопштио да су неки његови експерименти били нехумани, али је и даље заступао оно што је закључио на основу својих истраживања.

Lebensunwertes Leben

Генетика и правила наслеђивања били су примарни принцип око кога се оријентисана психијатрија у нацизму, управљена као оправдање за ликвидације или лишавање могућности репродукције. Психијатрија пренацистичке Немачке деловала је у два смера: лечењем оболелих и превентивно; у нацизму се тенденција за излечењем и реинтеграцијом болесника у друштво временом потпуно изгубила – развијана је искључиво (сасвим специфична) превенција, утемељена на социјал-дарвинизму.

Године 1933., неколико месеци након што је Хитлер постао канцелар, усвојен је Закон о превенцији генетски болесног потомства. Оболелима од наследних болести сматрани су шизофреничари, алкохоличари, преступници, затим сви који су „слабоумни“, слепи, глуви и остале особе са инвалидитетом, и током те године присилно је стерилисано преко 56 000 пацијената. Убрзо се са стерилизације прешло на убијање, између осталог и да се обезбеде места за рањенике из рата. Тада је Хитлеров лични лекар, Карл Брант, предводио „програм“ третирања менатално оболелних особа, који је у коначници резултирао њиховом ликвидацијом у гасним коморама, коришћењем смртоносне ињекције, или просто занемаривањем потреба пацијената и њиховим изгладњивањем.

Психијатар Алфред Хох, који је био главни заговорник концепта еугенике о области психијатрије, сковао је термин lebensunwerten Lebens („недостојни живљења“), који се између осталог односио и на душевне болеснике. Хох је сматрао да су они терет заједнице и да их због тога треба еутаназирати. Може се рећи да су становишта Хоха поставила плодно тло за оно што ће се касније десити – познато као Холокауст. Једна од тема којом су се психолози и психијатри Трећег рајха највише бавили је хомосексуалност: посматрали су је као патолошко стање, које је стечено, а не урођено, и које треба адекватно третирати, односно „лечити“. По њима се хомосексуалност „стиче“ онда кад мушкарац бива „заведен“ од стране другог мушкарца, хомосексуалца.

Један од заступника теорије о хомосексуалцима као озбиљној претњи немачком друштву био је психијатар Емил Крепелин, који је подржао еугенику као „решавања проблема“ хомосексуалности. И док је он пре И Светског рата био прогресивних становишта – на пример, данас се заслуге за дефинисање концепта ендогених психоза, као и објашњења органских узрока шизофреније (он ју је назвао „dementia praecox“) приписују управо Крепелину, временом је своја стручна мишљења усагласио с нацистичком идеологијом и десничарским ставовима.

Ипак, делатност психолога у Трећем рајху је излазила ван оквира активности које су биле дискриминишуће према групама које немају моћ, јер је бранша била потребна и на другим местима. Вермахт и Луфтвафе ангажовали су велики број психолога који су радили на одабиру за запошљавање, одређивању њихове „менталне подобности“ и на основу процене ставова. Док је почетком тридесетих година у јавним службама било запослено тек тридесетак стручњака ове професије, Вермахт је до 1940. тај број повећао на 450. Осим тога, стрес изазван учешћем у рату захтевао је ангажовање већег броја помагача. Овим послом ће се стручњаци доминантно бавити и након завршетка ИИ Светског рата.

Крај рата је многе носиоце идеје нацистичког режима одвео у лишавање слободе, па су и на тај начин третирани и научници, због почињених злочина против човечности. Међутим, психијатри су због учешћа у поступцима заснованим на еугеници били оштрије санкционисани – психолози су махом наставили да се баве својом професијом. Између осталог, потреба за психолозима указивала се због трауматских поремећаја војника и цивила као последице учествовања или изложености ратним дејствима.

Чак су и општи протоколи и правила бављења струком остала непромењена од оних који су постављени за време Трећег рајха. Неки од њих, као Ернст Рудин, касније су цитирани у оквиру своје струке без конекста у коме су та открића настала. С друге стране, Клаус Дорнер је један од психијатара ангажованих у нацизму који су много година касније тражили начине да се искупе и извине породицама жртава. Штавише, у мају 2012. године, Немачка медицинска асоцијација јавно се извинила за злочине које су за време нацизма учинили немачки лекари. 

Апстрактност и вишезначност једне науке у развоју, каква је била психологија тридесетих година прошлог века, учинили су је погодним средством распростирања тадашње идеологије. Експлоатисане на много нивоа, психијатрија и психологија у нацизму су далеко више него у другим друштвеним системима злоупотребиле своју сврху и кршиле етичке кодексе, али такви примери, свакако најупечатљивије осветљавају могућности неетички искоришћених начела науке.  

Текст: Данка Спасовски

Многи хумористички текстови, филмови и наступи појединаца не би били ни изблиза духовити нити занимљиви, да се не служе сарказмом као основном формом изражавања. Конструкција сарказма, као и његово разумевање, захтева ангажовање апстрактног мишљења, па тако хумор заснован на њему често има епитет „интелигентне духовитости“. 

Некада је исказан и препознатљив у садржају реченице, а некад само у карактеристичном тону који означава да мислимо управо супротно од онога што смо изговорили. Али сарказам није једнозначна појава: можемо да анализирамо према коме смо саркастични, на који начин, у којима ситуацијама, и коју врсте поруке обично на тај начин комуницирамо.

Сарказам има две вредносно супротне особине: може бити одраз хумора, што је позитивно, али истовремено и веома увредљив. Због његове двоструке природе развила су се два међусобно опречна правца у теоретисању зашто се он користи у интеракцији међу људима. Сарказам се често посматра као израз пасивне агресије, непоштовање саговорника и тежња да се он увреди.

Поједини невербални изрази су пратиоци сарказма, и помажу да се он препозна. У једном истраживању на Лујзијана универзитету, посматрачи су запажали фацијалне експресије особа које износе саркастичне изјаве. Најупечатљивији знак била је гримаса око уста која је у супротности с мимиком очију и обрва. Друго истраживање показује да су особе које износе саркастичне реченице склоне да избегавају контакт очима са слушаоцима (то су објаснили свесношћу о неискрености у говору). Свакако, тон гласа је напрепознатљивија карактеристика сарказма.

Наравно, да би се одредила природа саркастичне опаске, мора се посматрати у контексту, као и њен садржај. Неки језички експерти сматрају да је сарказам врста „љубазног вређања“, један од начина да се критика ублажи тако што ће бити индиректна и уз примесу духовитости. Па тако родитељ који хоће да скрене пажњу детету да му је соба неуредна уместо директне примедбе „Соба је у хаосу“, може рећи „Како ти полази за руком да одржаваш собу овако сређеном?“.  

Ипак, други истраживачи се не слажу с беневолентном проценом сарказма, и наглашавају да оштрији, подругљивији сарказам производи другачије последице од блаже изречене критике. Већ и сама реч потиче од грчког термина сарказеин који значи “кидати месо” (с тела) или “гристи усне од беса”, и сигурно је да се вербална агресија може каналисати кроз сарказам. Неки аутори наводе да се хостилност и несигурност (па чак и тежња за малтретирањем других) понекад огледа у честој употреби сарказма, као и да људи који престану да се користе њиме чине друге, али и себе срећнијим и задовољнијим.

Еволуциони биолози сматрају да је сарказам и његово разумевање саставни део људске природе, и да је важан чинилац интеракције међу људима. Као такав, позитиван аспект постојања сарказма је његов еволуциони значај. Тако је истраживачица у области неурофизиологије Кетрин Ренкин с Калифорнијског универзитета дошла до открића да неразумевање сарказма може да указује на органска оштећења у мозгу.

Особе које имају семантичку деменцију (прогресивну болест мозга где људи заборављају речи и њихова значења) и лезије у парахипокампалном гирусу кортекса, често имају проблема да уоче сарказам као такав. Ренкин је испитаницима излагала видео снимак разговора две особе, у којима се сарказам манифестује кроз паралигвистичке знаке, односно кроз начин експресије – интонацију која је својствена обраћању веома малој деци.

Ово истраживање је донело још једно интересантно и неочекивано откриће: скенирање магнетном резонанцом показало је да се делови мозга задужени за опажање сарказма не налазе у левој можданој хемисфери, што би се очекивало пошто се ту налазе центри за говор, већ у једном делу десне хемисфере, претходне идентификоване као кључне за примећивање промена у контекстуалној позадини у визуелним тестовима. Ренкин закључује да је ова зона повезана не само са визуелним, већ и са социјалним контекстом. И други аутори наводе да је за разумевање хумора, речи које немају дословно значење, игре речима или шала неопходна активност десне мождане хемисфере.

Везујући се истраживање Ренкин, еволуциони биолози тврде да је човеково својство социјалне интеракције кључно за развијање супериорности људске врсте, а интеракција је база за разумевање саркастичне поруке, јер је неопходно употребити ментални „трик“ – схватити шта друге особе мисле.

Професорка психологије Пени Пексмен, која се двадесет година бави истраживањем сарказма, наводи да ова врста комуникације може бити корисно средство за изражавање комплексних емоција: њиме, на пример, истовремено можемо исказати наша неиспуњена очекивања заједно с осећањем разочарења. Она такође тврди да се људи сарказмом више обраћају блиским људима, него непознатим.

С друге стране, изведено је више истраживања која показују да је излагање сарказму (али и изношење сарказма) повезано с креативнијим решавањем проблема. Неки аутори су посматрали електричне активности мозга испитаника који су добијали саркастичне поруке – мозак има захтевнији задатак да разуме овакву поруку. Они закључују да сарказам стимулише сложеније мишљење, а истовремено и умањује негативни доживљај нечијег беса – ако је исказан кроз сарказам.

Истраживачи свакако саветују да се креативни потенцијал сарказма појављује у односима где су људи блиски и имају однос поверења. У таквом окружењу, овај вид општења може бити продуктиван, док је међу непознатим људима и у формалним ситуацијама већа вероватноћа да ће се испољити као непријатељски став, па се зато препоручује да се позитивни учници у експериментима не узимају здраво за готово, и да треба бити опрезан са саркастичним изражавањем.

Текст: Данка Спасовски

Недавно је социјалним мрежама кружила информативна мапа, подељена чак 177 хиљада пута: реч је о карти света на којој је приказано око 120 аеродрома на свим континентима, уз уписане податке о лозинкама бежичног повезивања на интернет на сваком аеродрому појединачно.

Аутор мапе наводи да ће наставити да је снабдева новим подацима када их прибави. Популарност овог објављивања може се објаснити тиме да омогућава лакши приступ интернету особама које путују, нарочито онима који морају да пређу више од једног лета до крајње дестинације.

Велики број људи користи јавне мреже за повезивање због посла, проверу мејла или чет-клијента на телефону или другим геџетима. Међутим, није мало ни оних који се повезују због разоноде или комуникације с пријатељима, тако да је доступни интернет готово неопходна карактеристика јавног места или пребивалишта.

Осећање празнине

Промене у друштвеној интеракцији које су донели стално присутни и неограничени интернет, оставиле су своје трагове и на психичком плану појединца: доста корисника социјалних мрежа доживљава као обавезу проверавање својих налога и порука. Други извештавају о осећању празнине уколико пропусте нова дешавања на Фејсбуку или Твитеру, чиме је измишљена нова категорија „страх од пропуштања“ („fear of missing out)“.

Истраживања показују да су анксиозност, досада и осећање непријатности редовни пратиоци чак и једнодневног одсуства с интернета оних који су навикли да свакодневно проводе више сати користећи га , што практично значи да многе особе показују знаке апститенцијалног синдрома када су „офлајн“.

С друге стране, није реткост да је један од захтева радног односа да је засполени доступан стално путем неког од програма за брзу размену порука. Оваква комуникација је током радног времена део у корпоративном свету пожељне способности мултитаскинга, односно изврашавања више задатака одједном.

Међутим, све је више ситуација када људи шаљу и примају мејлове и друге врсте порука у вези посла, а изван радног времена. У једном истраживању је утврђена да претерана употреба брзе онлајн комуникације и информација, нарочито код старијих особа, изазива презасићење когнитивних функција, и ову појаву назива „епидемијом одвраћања пажње“. 

Некада се за особу која ради прековремено – јер осећа такву потребу и даје себи императив да буде продуктивна – говорило да је “радохолик”: радохоличарска атмосфера налазила се у канцеларијама, а приказивана је као вечерњи рад, често без прируства других особа.

Данас овај термин може да прошири своје значење на све оне који путем лаптопа, телефона или таблета раде током читавог дана, а са различитих места изван пословних просторија. Нове радне навике и понашања унеле су новине и у  феноменологију дисфункционалних понашања, па тако данас имамо све више људи који би лако могли да се “пронађу” у клиничкој слици поремећаја дефицита пажње, иако немају тај поремећај.

Психијатар Халоувел уводи термин “црта дефицита пажње”, којом карактерише све што се дешава у актуелном пословном свету, и наводи да никад у историји људски мозак није био изазван да прати толико много података, због чега је овакав образац понашања заправо одговор на хиперактивно окружење у ком живимо.

Мождани ресурси

Да би мозак имао ресурсе за нова искуства и функционално управљање капацитетима за размишљање, кажу научници, мора да има редовне периоде предаха у будном стању – само спавање није довољно. Константним проверавањем новости и дешавања на друштвеним мрежама пажња постаје континуирано „исцепкана“.

Ментални напор који овакво понашање изазива може се упоредити с умором после целодневног рада, а такође отежава и формирање целисходног дугорочног памћења. Истраживач с Мичигенског универзитета Мек Бермен тврди да се кратке паузе за предах испуњене гледањем садржаја на интернету, као и рекреативно вежбање уз слушање музике и истовремено гледање телевизије, не могу сматрати одмарањем. По њему, људи се таквим активностима више заморе, него што се одморе.

С друге стране, и у домену забаве и у сфери пословања, владајућа парадигма је да је више једнако што и боље: што више комуникације и што више могућности за комуникацију – значи да је доступност контактирања с било ким, било кад и било где идеална комбинација. Ипак, један број професионално ангажованих људи на интернету уочио је проблем „сталне конекције“ и доживео га озбиљно.

Тако је настала иницијатива „Sabbath Manifesto“, која себе дефинише кроз идеју о успоравању живота. Њу је покренула група уметника, који су такође увели и обележавање Дана „без струје“, као начина да се подигне свест о томе колико су модерне технологије инкорпориране у животе велике већине људи, у којој мери су им посвећени и колико то заправо оптерећује људе.

Најбољи начин за „неконектовање“ је свакако нека другачија активност. Стручњаци предлажу боравак у природи као најефикаснији вид ослобађања од стреса и растерећења од интелектуалног рада: према теорији обнављања пажње, људима се побољшава концентрација након провођења времена у шуми, на планини, језеру и слично – или чак након гледања слика или пејзажа из природе. 

Уколико неко жели да смањи време коришћења интернета и ради ефикасније, а не налази довољно снаге да контролише своје понашање, може да инсталира на рачунар “Cold turkey ”, програм који у одређено програмирано време блокира задате сајтове и тако спречава дистракције: понекад је и решење овог типа ефикасно, јер је проблем одвраћања и настао као последица доступности садржаја који ремете процес рада.

Текст: Данка Спасовски

Ако поставите питање „шта је срећа“, добићете онолико одговора колико сте особа питали. Међутим, ако питате колико је важно да се буде срећан, одговори ће бити уједначенији: већина припаданика друштава који функционишу по моделима западне цивилизације одговориће да је срећа један од највећих идеала, практично вредност подразумевана сама по себи.

Постоји читав правац, такорећи индустрија литературе намењене достизању среће и самоиспуњења. Проналажење себе или самоактуализација има корене у терминима хуманистичке психологије двадесетог века, оној која ја заузела место раније доминантних, више детерминистичких школа. Тако је она освежила веровања о природи људске личности, уносећи елемент самоизградње, за разлику од уверења да је особа одређена својим ранијим искуствима, нарочито онима из детињства.

Индустрија среће

Рад на себи и испуњавање својих потенцијала су у јавној култури прерасли свој првобитни концепт, и формирали аутономни мотив достизања среће и активног осећања задовољства самим собом. Терминологија скопчана с овим доживљајима је и проактивност, оптимизам, “позитивна енергија”; док су промотери ове врсте животног стила такозвани “тренери обуке за живот” (енгл. life coach). Међутим, и ван ове званично формиране делатности – медији, маркетинг па и уметност су у великој мери засићени идејом среће као врхунског достигнућа. Само летимичним погледом насловних страна магазина, реклама на билбордима или телевизији, може се уочити готово константно присуство садржаја који упућују на срећу и задовољство, а које често прати и мотив безбрижности.

Ипак, свет није увек имао овакав циљ, нити је у свим својим деловима и данас усмерен оваквим системом вредности. Значење среће се мењало историјски и међу кутурама: многи историчари се слажу да је у античким временима реч “срећа” означавала да “некога прати добра срећа”, док је у данашњем америчком друштву доминантно срећу третирати као нешто чиме се управља. У Старој Грчкој се за срећу користила реч “еудаимониа”, што рашчлањено значи “еу” – добар и “даимон” – бог, дух, демон. Сложеница на тај начин говори да онај ко је срећан има “доброг духа” на својој страни, односно да је нечија срећа под дејством таличности и богова.

Међутим, већ су се антички филозофи размимоилазили у дефинисању појмова, па је тако Аристотел у “Никомаховој етици” изложио да су за еудаимониу неопходни спољашњи услови и ресурси, док је код Платона само постојање врлине код особе значило бити срећан. Виђење среће као стицаја срећних околности било је доминантно вековима, а трансформација значења започела је у Средњем веку, под утицајем религијског учења. Тома Аквински је нагласио значај улагања труда у процес еудаимоние, као и да се у земаљском животу срећа може делимично достићи кроз милосрђе, наду и веру. Тако се у односу на античке мислиоце концепт среће изменио у смислу да је може достићи свако ко је “божански надарен”, док је код старогрчких филозофа еудаимониа била “резервисана” само за мали број изузетно надарених појединаца.

Ера просветитељства у XVIII веку прави заокрет од религијског питања “како да будем спашен?” према секуларном “како да будем срећан?”. Декларација независности из 1776. укључила је и тврдњу да је тежња ка срећи – заједно са животом и слободом – неотуђиво право појединца. Убрзана индустријализација и економски прогрес крајем XIX века преусмерили су узрок среће од нечега изван особе, ка нечему што је лично и могуће је достићи. Многи историчари сматрају да је масовна култура настала двадесетих година XX века у Сједињеним државама, пратећи урбанизацију, трендове у маркетингу и појаву потрошачког друштва. До тог времена негативне конотације среће које су одржавале моралне и религијске догме, већ су сасвим ишчезле. Тако је срећа постала нешто што је достижно свима, што се може усмеравати и контролисати.

Крос-културална истраживања показују да се значења среће разликују и данас, у зависности од региона и језика. У једном истраживању група научника из САД, Велике Британије и Португала анализирала је значења речи “срећа” у речницима тридесет земаља. Показало се да у чак 24 земље ова реч садржи спољашње одреднице: добра срећа, добри услови живота, судбина. Само у речницима Сједињених држава, Шпаније, Аргентине, Еквадора, Индије и Кеније није уопште било објашњења што се тичу фактора које појединац не може да контролише.

У масовној западној култури је иницијатива да се постигне срећно расположење присутна свакодневно у рекламама, на амбалажама, омотима књига. Дејство “срећних” порука се доста разликује од особе до особе: док су неки људи преузели животну филозофију свакодневних афирмација, а неки други повремено користе стратегије за боље расположење или су незаинтересовани, један број људи овакав став доживљава проблематичним или чак трпи његов негативан утицај. Тако, кад нешто постане норма, онда свако одступање може да води у осећање неадекватности и незадовољство собом, или да изазове критику и етикетирање од стране других. Парадоксално, захтев према себи да се нужно и обавезно мора обезбедити осећање задовољства, у случају неиспуњавања води у незадовољство, дакле у несрећност – супротност том захтеву.

Друштвене мреже су се показале као изразито ефикасан медијатор концепта среће (и обрнуто). Пинтерест и Инстаграм већ по самој концепцији садржаја и форме (обрада слика путем филтера) представљају селекционираност тема, односно модулацију стварности. Фејсбук, међутим, нема овакву примарну намену, али се показало да су перцепције других особа на овој мрежи у мањој или већој мери искривљене у односу на степен и врсту информација које неко дели о себи: претежно се приказују срећни тренуци с драгим особама, пријатељима у проводу, са путовања или других ситуација које нису свакодневица.

Истраживања су показала да је укљученост у те садржаје директно сразмерна депресивности посматрача – претпоставља се да један број људи путем профила других особа у себи изграђује утисак да су њихови животи испуњени искључиво срећом, радошћу и задовољством, а пошто себе тако не опажају, почињу да се осећају промашено, мање способно и, на крају, депримирано. Психијатар Џон Шарп предлаже да људи не треба да се упоређују с другима онако како они изгледају на сликама и објашњава зашто је то погрешно: “На тај начин ви поредите своје унутрашње доживљаје с нечијом појавном спољашњошћу”.

Професорка психологије на Калифорнијском универзитету Соња Љубомирски сматра да превише фокусирања на постизање среће доноси супротне ефекте. Она степенује срећу на скали од 1 до 10, и наводи да су вредности између две крајње могуће и честе: ако сте по природи негде на броју 6 или 7, није нужно да морате ићи ка вишем степену. Такође, не бити у највећој мери срећан не значи одмах да сте депресивни – много је људи између ових крајности, каже Љубомирски.

Императив среће

О императиву среће могу се читати чланци и блогови оних који не пристају на прописаност једног стила размишљања. Говори се о прихватању свих врста осећања – и оних непријатних, баш као и пријатних: свако од њих треба прихватити и интегрисати у искуство и личност. Истиче се и да не можемо сваког дана бити подједнако задовољни и самоуверени, и да на то треба да се присиљавамо, а у случају неуспеха окривљујемо.

С тим у вези је и позиционирање локуса контроле: древна мудрост да не можемо на све утицати и исконтролисати, води нас у прихватање могућности да се деси нешто на шта не можемо да утичемо, и да можемо да се осећамо и лоше, обесхрабрено или исцрпљено, а да не упућујемо оштру критику свом менталном апарату. Нереалистични притисци у том смислу воде у зачарани круг, који једном делом зависи од конкретног карактера, али за други део заслуге сасвим оправдано носе трендови “срећности” и значења попут оних која сву одговорност приписују појединцу . 

Неуропсихолошка истраживања показују да је ниво осећања среће једним делом и урођен, што значи да припада оним факторима који су изван индивидуалне контроле. Научник из ове области Алекс Корб каже да мозак не функционише истоветно код свих људи, па тако код једних више реагује на позитивне садржаје, а код других на негативне. То практично значи да на нивоу органског постоје разлике, и да је то нешто природно и легитимно, што треба прихватити као различитост.

Једна студија из 2012. године је изнела закључке да се око 33 одсто варијације у животном задовољству може објаснити генетиком. Иако су и ранија истраживања показала да је основно расположење у значајно великом делу наслеђен, аутори ове студије су повезивали субјективни доживљај среће са 5-HTTLPR полиморфизмом гена за серотонински транспортер. Закључили су да особе с ефикаснијим генотипом извештавају да су задовољније и срећније у животу.

С друге стране, истраживачи у области клиничке психологије с Велесли колеџа Џули Норем и Едвард Ченг наводе да позитивна психологија занемарује психолошку реалност да се људи међусобно разликују, те да се један исти образац не може применити на све особе. Они уводе појам “одбрамбеног песимизма” (уз “стратешки оптимизам”) као стратегије приступања задацима: док “стратешки оптимисти” постављају висока очекивања и затим активно избегавају превише да размишљају шта се све може десити, “одбрамбени песимисти” на свој начин управљају анксиозношћу, како би били ефикасни. Они своја очекивања спуштају до те мере како би се припремили на најгоре, а затим у мислима пролазе кроз све лоше ситуације које би могле да исксрсну.

Иако то можда делује као нешто што води у депресију, заправо је обрнуто: одбрамбени песимизам помаже несигурним особама да се одвоје од својих страхова или осећања неадекватности, како би могли учинковито да делају. Обе стратегије су делотоворне ако их користе они којима одговарају, у супротном – уколико се нађу у сутиацији којој не могу да прилагоде своје приступе решавању проблема, особе из обе групе развијају осећања стрепње, наводе аутори на основу истраживања. Они такође наглашавају да је форсирање позитивног става, доминантног у америчкој култури често штетно, и да насупрот томе, резултати одбрамбеног песимизма могу водити управо ономе што је циљ позитивне психологије, а то је лични раст и развој кроз успешно савладавање препрека.

Природно је и логично тежити да се буде срећан, али уз дозволу да будемо и оно што јесмо – људска бића, са својим несавршеностима, грешкама у размишљању и тренуцима осећања која нису пријатна. И овај моменат саморазумевања и опраштања себи је садржан у позитивној животној филозији, путем примене неких психотерапијских начела и термина, али оно што је карактеристично је да је и даље крајни циљ срећа, док су другачија стања нешто што треба да остане као пролазно, нежељено стање, које што раније или ефикасније треба превазићи. На крају, на то се надовезују успех и успешност, као награда за труд уложен у изградњу среће и хармоније: подразумева се да је то мерна јединица и доказ ефикасности стремљења ка срећи као активно изабране личне филозофије.  

Зашто се Руси не смеју?

Често се говори о осмеху као универзалном језику који свако може да разуме. Међутим, на овај израз лица утичу многи друштвени фактори којих често нисмо ни свесни па се тако и осмеси разликују међу културама. На пример уколико на интернету на енглеском језику укуцате речи ”зашто” и ”Руси” сасвим сигурно ћете добити велики број текстова на тему ”Зашто се Руси не смеју?”.

Наиме, у руској традицији осмех није симбол љубазности, учтивости па чак ни тога да вам је неко драг. Осмех је искључиво израз личног расположења па је великом броју људи било необично када су стране фирме училе своје продавце да буду насмејани у интеракцији са купцима. Већина људи у Русији сматра да продавац може бити љубазан и без осмеха, а његов израз лица неће доживети као однос према купцу већ као усклађен са тренутним распложењем. Са друге стране, сасвим је у реду бити нерасположен и уморан као и то да немате потребу да се насмејете потпуно непознатим људима.

Занимљиво је и како у Русији људи одговарају на питање ”Како си?”. Док на нашим просторима као да постоји само један одговор ”добро”, у руском језику се одговара градацијски. Можда нећете тако често чути ”лоше”, али одговори ”ничего” (ни добро ни лоше) и ”нормално” не треба да вас изненаде јер то објективно и јесу доминантна расположења. Са друге стране ако вам саговорник каже да је добро, најчешће не морате да размишљате да ли се заиста тако осећа.

(Текст: Јована Николић)