Прво место и признање за најиновативнији еколошки прехрамбени производ освојила је екипа „Без глутена, без проблема“, састављена од студената Пољопривредног факултета и Факултета организационих наука Универзитета у Београду, као и Академије струковних студија Београд. Они су представили иновативну безглутенску смесу на бази сирка, производ који је у потпуности биљног порекла, са бројним здравственим и еколошким предностима.

Председник Удружења прехрамбених технолога Србије проф. др Виктор Недовић, на самом почетку обратио се присутнима и нагласио важност континуитета такмичења: „Ова година је била посебна јер смо, упркос околностима, успели да очувамо дух такмичења. Желео бих посебно да истакнем допринос чланова жирија, који су својим знањем и искуством допринели квалитету оцењивања и помогли да се пројекти додатно развију у правцу европског такмичења.“

Говорећи о перспективи победничког тима, др Недовић је поручио „да ће најбољи тим представљати Србију на престижном сајму прехрамбене индустрије у Келну, што је јединствена прилика да се победници покажу и у европском и светском контексту“, да би на крају свог излагања истакао шири значај овог такмичења: „Све ово показује да је Екотрофелија много више од такмичења – то је заједнички напор институција, компанија и појединаца да подстакну младе да развијају иновативне и одрживе прехрамбене производе. Хвала свима који су помогли да и овог пута успемо.“

Члан победничког тима Милорад Јанковић објаснио је за сајт ЦПН-а како је настала идеја за – како ће се испоставити – победнички производ: „Идеја за наш производ настала је на Пољопривредном факултету, кроз сарадњу са колегиницом која је у свом докторском раду истраживала сирак. Увидели смо његове бројне бенефите, а истовремено и чињеницу да је готово потпуно незаступљен, како на домаћем тако и на европском тржишту.“ Милорад је потом нагласио колико је важно то што су успели да окупе мултидисциплинарни састав: „Долазимо из три различите институције. Имамо студенте Пољопривредног факултета из различитих области технологије, колегиницу са гастрономије и колегу са ФОН-а, који нам је помогао у маркетингу и финансијском делу пројекта.“

Говорећи о самом производу, Јанковић је појаснио: „Наш производ је безглутенска смеса на бази сирка. Она има бројне здравствене предности – антиоксидативна, антиинфламаторна и антиканцерогена својства. Нутритивно је богата протеинима и влакнима, а обогаћена је и лизином и триптофаном. У потпуности је биљног порекла и намењена свима који не конзумирају намирнице животињског порекла“, да би на самом крају истакао и еколошки аспект: „Посебно желим да истакнем да су све компоненте које смо користили отпорне на високе температуре и сушу, што је од великог значаја у светлу климатских промена са којима се суочавамо.“

Победнички тим „Без глутена, без проблема“, који ће представљати Србију на европском такмичењу које се реализује у оквиру једног од највећих сајмова хране ANUGA у Келну, чине: Милорад Јанковић (Пољопривредни факултет), Матеа Таубнер (Академија струковних студија), Вигор Илић (Пољопривредни факултет) и Лука Петровић (Факултет организационих наука).

Други тим, Микродуо, чиниле су две студенткиње четврте године Микробологије хране на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду. Оне су се фокусирале на минималан отпад и максимално коришћење ресурса. Представиле су чипс направљен од батата друге класе и других сировина које би иначе постале отпад, а за допуну укуса користиле су умак од домаће малине, истичући потенцијал домаћих састојака.

На први поглед тек мало место у западној Босни и Херцеговини, Пецка је сваког лета домаћин фестивала који уноси нову енергију у овај тихи крај. Током јулских дана оно оживљава и постаје живописни камп креативности, заједништва и размене знања — место где природа не представља само сценографију, већ је и активан учесник свих дешавања. Ове године, на Pecka Outdoor Фестивалу, своје место пронашао је и пројекат BioAwaking. Након прошлогодишњег излагања на фестивалу Калеидоскоп културе у урбаном пејзажу Новог Сада, BioAwaking је наставио свој програм у сасвим другачијем окружењу. Циљ је, међутим, остао исти: приближити савремену биоуметност широј публици, подстаћи интердисциплинарне сусрете и отворити дијалог о узајамном утицају уметности, науке и животне средине.

Први дан фестивала био је у потпуности посвећен пројекту BioAwaking. Заједно са учесницима, организаторима и ауторима радова, кренули смо ка изворишту реке Сане – месту у хладовини шуме, окружено каменим стенама карактеристичним за овај крај. Управо тамо, на обали Сане, присуствовали смо радионици коју је водио Ђино Шутић. Овај простор на отвореном за трен се претворио у импровизовану лабораторију, током које смо испитивали различите особине воде и истраживали њен значај у оквиру локалног екосистема, док је остатак групе истовремено посматрао биљни свет под микроскопом, откривајући детаље невидљиве голим оком.

Истог дана отворена је и изложба у продукцији партнера из Словеније и Хрватске, уз подршку Центра за промоцију науке, који је био кључни партнер у осмишљавању и реализацији едукативног програма BiostArt. На свечаном отварању говорили су Боро Марић у име домаћина, Сандра Сајовић из словеначког Института Керсникова, Ђино Шутић из УР Института и Адриен Ујхази испред Удружења грађана Реактор из Новог Сада, представивши концепт изложбе и сарадњу која је претходила њеној реализацији.

„Циљ програма BiostArt био је да мотивише младе уметнике и истраживаче да се укључе у био-арт праксе и развију сопствене уметничко-истраживачке пројекте. Након радионица и разговора с практичарима, изабрани су радови Матеје Марковића и Милице Рукавине. Уз менторску и техничку подршку, заједно смо прошли цео процес — од идеје до реализације“, објашњава Јована Јанков из Центра за промоцију науке. „Мејкерс спејс у Центру био је место где су аутори могли да експериментишу с материјалима и техничким решењима, а наши сарадници помагали су им да пронађу најбољи начин да пренесу поруке својих радова.“

Матејин рад, Kill Count, кроз интервјуе и личне дилеме пропитује однос човека према животу, науци и границама етике, док Миличин пројекат Кутија стварности истражује присуство плесни у свакодневним предметима и нашу неосвешћену повезаност с микросветом.

Иако је у свету већ деценијама присутна и препозната као важан део савремене уметничке праксе, биоуметност се на нашим просторима тек постепено пробија, и то кроз независне иницијативе, едукативне програме и пројекте попут BioAwaking-а. Овај правац отвара нова питања и изазове — како унутар уметничког света тако и у домену научне комуникације, етике и еколошке свести. Зато смо током фестивала искористили прилику да са др Бојаном Кенигом из Центра за промоцију науке поразговарамо управо о томе: шта биоуметност издваја од других облика савременог изражавања, због чега је важна, и какве могућности отвара за публику и истраживаче.

 „Биоуметност (биоарт) је уметнички правац који користи биолошке материјале и методе, али не да би само илустровао научне чињенице и феномене, већ да би их поставио у другачији, често критички контекст. Он може допринети научној комуникацији тако што преводи комплексне и апстрактне феномене, попут генетичког инжењеринга или синтетичке биологије, у искуства која можемо видети, додирнути или емотивно доживети“, објашњава др Кениг и додаје: „На тај начин, био уметност не само да приближава науку публици, већ отвара простор за дијалог о питањима која често остају ван фокуса, као што су етика, одговорности, границе истраживања. Уметничка дела овог типа могу изазвати нелагоду, чуђење или емпатију, што подстиче публику да размисли о сопственом односу према животу, природи и технологији“. Др Кениг открио нам је да „снага био-арта лежи управо у томе што не комуницира само чињеницама, већ ангажује тело, емоцију и причу — приступ који у формалној научној комуникацији често изостаје.“ Због свега наведеног овакав вид уметности може допрети и до оних који иначе нису блиски са науком, отварајући простор за разумевање, учешће и преиспитивање.

Сви радови приказани у Пецкој на свој начин дочарали су непосредност и снагу биоуметности. Једна од инсталација која је привукла посебну пажњу посетилаца била је „Звук соли“, дело хрватске уметнице Ване Гаћине, смештена на првом спрату Pecka Visitor центра. У посудама испуњеним морском сољу и водом, уз помоћ бакра и цинка, настаје енергија. Сензори уроњени у те растворе преносе податке у рачунар, где алгоритам израчунава вредности и претвара их у звук. Посетиоци су могли да активирају систем преко четири сензора и тако чују како се хемијска реакција „преводи“ у аудио сигнал. Овај рад није само илустровао природни феномен, већ је омогућавао да га човек доживи непосредно, својим чулима.

„Климатске промене су довеле до повећања салинитета Јадранског мора“, објаснила је Гаћина. „То је процес који је, на неки начин, неповратан. Овим радом покушала сам да укажем на то да не можемо стално бежати од промена – можда је време да почнемо прихватати нове услове живота, пронаћи суживот са њима. У овом случају, со није само проблем – она може бити и извор енергије.“

Уз већ споменуте радове, у склопу изложбе представљени су и радови Робертине Шебјанич, уметнице и истраживачице са УР Института, која испитује биолошке, хемијске и геополитичке аспекте водених екосистема и однос човека према другим врстама, као и инсталације Саше Спачал, Мирјана Швагеља и Анила Подгорника — троје уметника и истраживача повезаних са Институтом Керсникова. Сваки од њих на свој начин спаја уметност, науку и технологију: од алги као живих организама који постају носиоци уметничког израза, преко биотехнолошких истраживања, до DIY електронике која позива публику на активно учешће у креирању биоуметничких инсталација. Изложбу је употпунио поетичан и партиципативни пројекат Весне Опавски, који је настао у оквиру студијског путовања у Дубровнику. У овом „Хербаријуму сусрета“ посетиоци су пресовали биљке и уписивали записе у заједничку свеску, која тако постаје симбол колективне бриге о природи.

Поред изложбе, посетиоци су могли да учествују и у Outdoor BioLab-у – привременој лабораторији на отвореном, где су кроз радионице и практичан рад истраживали био-арт праксе и DIY приступе. Учесници свих узраста откривали су микроскопски свет организама, правили папир са уграђеним семенкама, израђивали еколошке батерије и испробавали различите уметничке технике инспирисане природом. Такође, упознали су се и са уређајима који претварају биоелектричне сигнале биљака и гљива у звук.

Наредног викенда, недељу дана по завршетку самог фестивала, на истом месту одржан је округли сто са стручњацима из области уметности, науке и технологије, на коме су разматрани изазови и етичка питања савременог стваралаштва на раскрсници различитих дисциплина.

Утисак је да се изложба пројекта BioAwaking савршено уклопила у простор и атмосферу фестивала, као да је одувек ту припадала. Њени радови и теме природно су се надовезивали на енергију и дух места, отварајући важне разговоре који нису престајали ни када су светла угашена.

Процењује се да у Србији сваке године од рака оболи 40.000 људи, док 20.000 људи изгуби битку од ове болести. Неки од најчешћих карцинома од којих се умире у Србији су рак плућа, рак дебелог црева или рак дојке. Међутим, иако се о њему до сада није толико говорило, ни карцином мокраћне бешике, нажалост, није нимало редак.

И ове године Србија је део глобалне иницијативе Премостимо неједнакости у лечењу рака. У петак, 2. фебруара, у хотелу Envoy у Београду, медијима су се овим поводом обратили др Даворин Радосављевић, директор Клинике за интернистичку онкологију (Институт за онкологију и радиологију Србије), др Зоран Џамић, директор Клинике за урологију (Универзитетски клинички центар Србије) и др Сузана Матковић, онколошкиња (Институт за онкологију и радиологију Србије).

„Тумори мокраћних путева, тачније, мокраћне бешике, су врло подмукли и смртоносни тумори. Више их има него што слутимо и чешће погађају мушкарце него жене. Они се данас могу лечити савременим методама и треба да се лече савременије. Ми се залажемо за наставак рада на увођењу иновативних терапија“, наглашава др Даворин Радосављевић и додаје: „Пре свега, волели бисмо да се већи број пацијената лечи хируршки. Никада се не може довољно нагласити значај раног откривања и превентивних програма у Србији, али то и јесте наша слаба тачка. Тумори се откривају у поодмаклим стадијумима, имамо мање хирургије него што би требало и зато је већа потреба за лековима.“

„Ми на Клиници за урологију пацијенте у великом броју лечимо терапијским процедурама, како хируршки тако и хемиотерапијски. Карцином мокраћне бешике је типична уролошка болест и оно што је споменуо колега, јесте да бисмо ми волели да све остане на хирургији, да никада не дођемо до терапијских протокола за лечење метастатске високо узнапредовале болести. Нажалост, то често није случај. Има много пацијената који се јављају у узнапредовалој фази болести. То није последица само неадекватне организације или здравствене заштите или лоше превенције. Карцином мокраћне бешике је једна подмукла болест која има симптоме који врло често прођу прилично незапажено и када се манифестују, већ имамо узнапредовалу болест. Оно што је позитивно, велики број пацијената у нашој земљи иде на периодичне прегледе преко својих радних организација. Нама је то много помогло, јер имамо пацијенте који долазе са почетним карциноном“, речи су др Зорана Џамића.

„Ради се о болести која дуго, преко 25 година, није имала ниједан нови медикамент који би могао да промени ток лечења тих пацијената. Последњих неколико година, тачније последње три године, појавила се нова терапија. Светска медицинска јавност схватила да мора много да ради на лечењу карцинома мокраћне бешике и очекујем да ћемо до маја или јуна и ми добити могућности да лечимо пацијенте иновативним терапијама. Међутим, ми ни до сада нисмо били потпуно везаних руку“, истакао је др Џамић и потом препустио реч др Сузани Матковић, која је присутнима објаснила у чему се огледа иновативна терапија и како се до сада овај вид лечења показао.

„Код нас доминантно долазе пацијенти са раком мокраћне бешике који је узнапредовао. Учесталост рака мокраћне бешике није тако велика као карцинома колоректума (дебелог црева) или дојке, али је чињеница да их има јако много и да се ти пацијенти сливају у нашу установу, као и у уролошку клинику. Сваки онколошки пацијент је захтеван за лечење, неки више неки мање. Али посебно је захтевно носити се са карциномом мокраћне бешике. Што због придружених болести, што због њиховог општег стања или због тога што карцином мокраћне бешике, када се прошири, врло брзо наруши опште стање пацијента и некад морате уложите изузетно много напора у лечење пацијента том симптоматском терапијом да бисте га уопште довели у фазу да прима хемиотерапију. Оно што је данашња пракса јесте да се они примарно лече хемиотерапијом, која даје резултате у 50-60 посто случајева. Циљ је да се болест задржи и да јој се не дозволи да даље напредује. Ми затим, по тренутно устаљеној пракси, пацијенте упућујемо даље на контроле. Па ипак, без обзира на добар почетни ефекат, врло брзо, у року од неких годину дана у просеку, болест напредује и онда поново цело стање бива много лошије. Тада је могућност да неком другом хемиотерапијом лечите пацијенте – а да ефекат буде повољан – значајно мања. Разни лекови су испитивани за карцином мокраћне бешике и оно што се сада искристалисало и што пружа неку наду да ће ситуација бити много боља су имунотерапије које се код тих пацијената, након што постигнете повољан ефекат хемиотерапијом, дају са циљем да се тај ефекат продужи. Не да траје годину дана, него да траје две-три године, али и знатно дуже“, истиче др Матковић са Института за онкологију и радиологију Србије.

Наши стручњаци истичу да је до сада омогућено да се пацијенти у Србији лече овим леком кроз клиничке студије, што значи да лекари нису без искуства када је у питању овај тип имунотерапије. Један од пацијената Томислав Милетић, био је присутан на скупу одржаном у петак, 2. фебруара, и пренео је своје позитивно искуство након лечења овим путем.

Лекари су нагласили да су иновативне методе лечења, које се увелико користе у другим земљама, прекопотребне да би лечење рака било ефикасније, као и то да је неопходно комбиновати различите облике лечења. Међутим, да би се карцином успешно третирао, најважније је да се он открије на време.

„Рак је социјално-медицински проблем и цео свет се са тиме бори. Ни ми нисмо изузетак. Циљ нам је да наше негативне статистике смртности поправимо. Обољевања очито не можемо, ту смо где смо – у средини европске лествице. Али умирање од рака је последица јако одмаклих стадијума болести. Не могу се све болести, то је тачно, превенирати на исти начин. Можда тумори бешике или тумори мозга не могу, али карцином плућа је толико јасно повезан са узрочним фактором. Велики број пацијената и даље наставља да пуши. Значи, то има везе са животним стилом и са навикама. Програми раног откривања, мамографије, одласци код гинеколога, тестови за откривање крви у столици – то су све једноставне ствари које могу помоћи да се открије што већи број тумора у раног фази и тако омогући што више хируршког лечења. Онда ће и системско лечење бити ефикасније“, закључио је др Радосављевић.

Удружење медикалних онколога Србије (УМОС) има за циљ организовано унапређивање и развој медикалне онкологије и квалификованог и меродавног учешћа и деловања у функционисању и развоју система здравствене заштите у Србији. Основали су га медикални онколози Србије, који у складу са општим циљевима, дефинишу и реализују своје програмске активности и планове рада.

На свечаној академији организованој овим поводом, присутнима се најпре обратила директорка Прве крагујевачке гимназије Славица Марковић, која је поздравила госте испред свих запослених, као и у име свих генерација које су прошле кроз ову школу. Директорка Марковић кратко се осврнула на најважније тренутке у богатој историји гимназије, а потом је уручила захвалнице министарки просвете Славици Ђукић Дејановић, председнику Привременог органа града Крагујевца Николи Дашићу, ректору Универзитета проф. др Ненаду Филиповићу и епископу шумадијском, господину Јовану.

„Прва крагујевачка гимназија има значајну улогу у образовном систему Републике Србије“, истакла је министарка просвете Славица Ђукић Дејановић и додала: „Захваљујући квалитетној настави и ваннаставним активностима, посвећеном раду наставника и стручних сарадника, као и одговорном и ефикасном руковођењу, Прва крагујевачка гимназија је оправдано међу најпожељнијим школама у овом делу Србије.“

Прву крагујевачку гимназију данас похађа више од 1400 ђака, а у школи је запослено око 150 професора.

Уследио је уметнички програм под називом „Када се одавде пође, једном се опет врати звезданих очију“, који су за ову прилику заједно припремили садашњи и бивши ученици, професори и родитељи Прве крагујевачке гимназије. Када је 1833. године основана, Прва крагујевачка гимназија била је прва школа те врсте у Кнежевини Србији, а из ње је изашло много познатих научника, државника, војсковођа, књижевника, уметника који су оставили дубок траг у историји наше земље. Талентовани ученици из Крагујевца оживели су бројне историјске личности повезане са Првом крагујевачком гимназијом, а за то су награђени громогласним аплаузом свих присутних у Свечаној сали.

12. Мејкерс лаб у Србији

У четвртак, 30. новембра, Група за образовање отвориће 12. по реду Мејкерс лаб у Србији. После Ниша и Врњачке Бање, који су у октобру добили учионице будућности, и Прва крагујевачка гимназија ће моћи да се похвали новим мултидисциплинарним иновативним простором – и то величине 130 m2!

Мејкерс лабови су јединствени иновативни и мултидисциплинарни простори, урађени по моделу учионице будућности, кoје су осмишљене у Центру за промоцију науке. Програм у лабовима подстиче експериментисање и предузимљивост код ученика, док наставницима омогућава да на иновативан начин приступе настави повезујући више области у оквиру једног школског часа. Ученици су охрабрени да своје идеје практично примењују, упознају се са различитим областима и тако стварају јаснију слику о својим будућим каријерама.

Група за образовање основана је у септембру 2022. године са циљем заједничке подршке образовању и чине је: Центар за промоцију науке, Нордеус фондација, Иницијатива „Дигитална Србија“ и организација Достигнућа младих у Србији.

Да би ђаци и наставници свих Мејкерс школа у Србији имали што квалитетније окружење и савремене програме, поред организација у Групи за образовање, и све више компанија се придружује овом циљу како би млади у Србији имали што боље шансе за економски успех. Стављајући своје производе, услуге, експертизу и остале ресурсе у службу подршке образовању компаније Henkel, Tarkett, Roma company, и однедавно Comtrade и Tesla, представљају пример како се може убрзати развој образовања у целој земљи за напредак друштва као целине.

„Био је то велики подухват за једно астрономско друштво. Астрономско удружење ’Еурека’ постоји од 2010. године и ова опсерваторија за нас је била остварење сна. Свако астрономско друштво жели да има опсерваторију, јер је она база за опрему коју користимо и прилика да се много боље организују активности и испланира њихова реализација“, каже Зоран Томић за Елементаријум и додаје: „Ми смо пре отварања опсерваторије све то радили на Багдали, брду изнад Крушевца. Иако је тамо мање светлосно загађење, сам процес преношења опреме, монтирања, усеверавања, паковања и враћања, био је прилично напоран. Парк у коме се сада налазимо, ’Шаренград ’, добро је тематски одрађен и односи се на праисторијски период. Деца овде, поред тога што се забављају, могу и да науче штошта. Гледањем кроз телескоп, ми гледамо у прошлост и учимо о историји свемира. Поносни смо што смо са ресурсима које имамо направили једно овакво чудо. То није било нимало једноставно, јер је било потребно прикупити доста тога – од телескопа, преко пратеће опреме, па до зградице која сада постоји.“

Астрономска опсерваторија „Шаренград“ започела је са радом у септембру 2022. годину, а први рођендан ове опсерваторије прошао је у знаку посматрања Сунца, током дана, и посматрања Сатурна, у вечерњим сатима. Овај пројекат, уз подршку Центра за промоцију науке, заједно су реализовали Астрономско удружење „Еурека“, Туристичка организација града Крушевца и Центар за стручно усавршавање Крушевац.

„Жеља нам је да наставимо сарадњу са Центром за промоцију науке и у наредном периоду направимо још једну опсерваторију у Крушевцу која би имала озбиљнију опрему. Налазила би се на десетак километара ван града, помогао би нам и ПМФ из Ниша, а онда бисмо и грађане могли да укључимо у потрагу за новим астероидима, мерење и бројање сунчевих пега и друге активности. Та нова опсерваторија била би чисто професионалног карактера“, закључио је Томић и позвао све заинтересоване да се придруже астрономском удружењу „Еурека“.

СВЕТСКА НЕДЕЉА СВЕМИРА

Светска недеља свемира се обележава сваке године од 4. до 10. октобра. Симболично, она почиње на дан када је лансиран Спутњик, а завршава се на дан када је на снагу ступио Споразим о свемиру. Ове године ће 200 малишана из Београда, Свилајнца и Крушевца добити прилику да комуницирају са кинеским космонаутима, а у астрономској опсерваторији „Шаренград“ биће организован посебан програм.

Са Зораном Томићем причали смо и о предстојећој Светској недељи свемира, која ће бити обележена и у Крушевцу, а тема овогодишње манифестације је однос астрономије и предузетништва:

„Ово је лепа и важна прича за школе, јер млади могу да се информишу о томе колико има простора за развој предузетништва и његову примену у свемиру. Често наводим примере – да ли знате одакле је дошла селотејп трака или алуминијумска фолија? Све то је развијено за потребе астронаута, нарочито после свих проблема који су задесили мисију Аполо 13. Тада су почеле да се развијају технологије за брзе поправке у свемирским летелицама. У Србији постоји компанија која је развила једну посебну капу са сензорима, која је већ пронашла примену у истраживањима свемира“, закључио је Томић.

Ecsite, Европска мрежа научних центара и музеја, сваке године организује конференцију како би окупила експерте из различитих области. Ова година није била изузетак, а домаћин конференције била је Esplora Science Centre из малтешког места Калкара. Поред тема које се примарно односе на производе и услуге научних центара и музеја, разговарало се и о научној комуникацији на свим нивоима (од истраживања до праксе), о будућности СТЕ(А)М образовања, као и о медијима. Највећи део програма конференције одвијао се у Медитеранском конференцијском центру у Валети, некадашњој војној болници, која датира из 16. века. Овај јединствен амбијент показао се као идеално окружење за одржавање конференције и инспирисао је учеснике да кроз разноврсне формате поделе своја знања и сазнају нешто ново од својих колега из различитих делова света. Конференција је трајала три дана, од 15. до 17. јуна, присуствовало јој је око хиљаду људи, а своје представнике на овој великој смотри имао је и београдски Центар за промоцију науке.

НОВА ЕРА КОКРЕАЦИЈА И РЕВОЛУЦИЈА МАШТЕ

Конференција је понудила богат програм испуњен разноликим темама, предавањима, радионицама и панел-дискусијама. Учесници су свакодневно имали прилику да се упусте у интензивне разговоре о најновијим методама научне комуникације, развоју изложби, управљању научним центрима и музејима, као и о улози науке у друштву. Посебну пажњу организатори и учесници посветили су охрабривању сарадње актера из различитих области – кокреацијама – шаљући поруку да се комбиновањем идеја може постићи нешто боље и креативније него што би то појединци или појединачне институције могле саме да ураде.

Поред стручних дискусија, конференција је пружила могућност учесницима да се повежу, размене искуства и створе нове професионалне везе. Newcomers Breakfast („Доручак за новајлије“) је посебан догађај намењен новим учесницима конференције, на коме стари чланови новопридошлима пружају подршку и дају корисне савете како да од овог догађаја добију најбоље. Различити формати радионица утицали су на то да конференција буде динамичнија, па су тако учесници добили прилику да постану део fishbowl радионица, током којих је свако из публике могао да се придружи говорницима на бини и подели своје мишљење, или „суђењe“, где се, кроз симулацију судског поступка, „суди“ некој идеји или пројекту. У оквиру суђења кокреацијама, „порота“ (публика) је након једночасовног излагања „тужиоца“, „адвоката одбране“ и њихових „сведока“, аплаузом донела одлуку о томе да је у још већој мери потребно наставити са оснаживањем сарадње између научних центара, музеја, образовних институција и јавности.

О конференцији

Конференција Ecsite је глобални сусрет стручњака за ангажовање у науци из преко 50 земаља који се окупљају како би разменили своје експертизе, учили једни од других и успоставили вредне професионалне везе. Учесници конференције имају приступ многобројним сесијама које истражују разноврсне теме, од развоја изложби до односа између науке и друштва, инспиративним говорима кључних говорника, различитим типовима презентација и изложби у оквиру Grand Bazaar-а.

Разноврсност дисциплина које обухвата ангажовање у науци одражава се у широком спектру професионалних профила учесника конференције. Отуд на конференцији мноштво стручњака који су директно укључени у рад са јавношћу, људе који осмишљавају и обликују програме у научним центрима и музејима, студената, истраживача на универзитетима, координаторе европских и глобалних пројеката, као и високопозиционираних менаџера водећих институција за ангажовање у науци широм света.

Од прве конференције која је одржана у Хагу 1990. године, Ecsite конференција је израсла у догађај на којем се сваке године окупља и до 1000 учесника који уче, деле знања, дискутују о важним темама и инспиришу једни друге.

Конференцију су употпунили Гала вечера и Ноктурно, пружајући учесницима прилику да се опусте, уживају у дружењу и поразговарају и у нешто неформалнијем окружењу. Уз то, посетиоци су током Ноктурна могли да истраже и научни центар Esplora, који је био и домаћин конференције. Овај научни центар, посебно прилагођен за децу, пружио је интерактивно и забавно искуство свима, промовишући науку кроз различите активности и презентацију атрактивних научних феномена. У склопу овог центра налази се и планетаријум који је посвећен проучавању астрономије и свемира, а свако ко је пожелео могао је да пође на занимљиво путовање кроз универзум и открије понеку тајну коју крију звезде, планете и друга небеска тела.

Тема која је привукла посебну пажњу учесника била је улога научних центара у суочавању са еколошком кризом. Ecsite је покренуо иницијативу под називом Ecsite Environmental Emergency Pledge, позивајући све учеснике конференције да се обавежу на активно укључивање у борбу против климатских промена и очување животне средине. Ова иницијатива наишла је на велики одзив и подршку, што указује на све већу свест о хитности и важности заштите планете.

Поред разговора о кокреацијама и климатским променама, још једна тема која се издвојила јесте и примена дигиталног садржаја у склопу музејских поставки или програма научних центара. Дигитална трансформација довела је до тога да, поред интерактивнијег формата, публика данас жели и имерзивнији доживљај, којим би потпуно „уронила“ у садржај изложбе. Једна од кључних говорница (keynote speaker) била је др Лорен Варгас, која говорила о будућим стратегијама дигитализације које превазилазе фокусирање само на савремене технологије. Њен главни задатак био је да упозори различите организације и помогне им да пажљиво осмисле нове дигиталне екосистеме, промишљено прођу кроз процес дигиталне трансформације и да на крају достигну „дигиталну зрелост“. Још један кључни говорник, Роб Хопкинс, обратио се онлајн путем и нагласио да у наредној деценији можемо очекивати и револуцију маште, поделивши неколико инспиративних прича, као и резултате истраживања које је спровео у свом родном граду Тотнесу. Он је своје обраћање о последицама климатских промена започео реченицом: „Ако нисте уплашени, не обраћајте пажњу“, да би потом одржао инспиративан говор о бољој будућности, коју ћемо достићи једино ако будемо имали „велике, смеле и амбициозне планове“. Неке од таквих идеја – попут визије градова без аутомобила, пројеката заједничког становања и урбаних башти – већ су имплементиране у појединим деловима света и доказују да је свет каквом тежимо и те како могућ.

ЦПН У ЦЕНТРУ

Представници Центра за промоцију науке имали су значајну улогу на конференцији, с обзиром на број међународних пројеката у које је ЦПН укључен. Руководилац Сектора за међународну сарадњу ЦПН-а Добривоје Лале Ерић био је члан Програмског одбора овогодишње конференције, а добио је и прилику да у више наврата представи досадашњи рад Центра. Ерић је конференцији Ecsite први пут присуствовао у Тулузу 2012. године, када је, како каже, „био фасциниран разноврсношћу, раскоши и могућностима које ствара и нуди научна комуникација широм света“.

„ЦПН је од свог оснивања члан Ecsite-a као највеће и најзначајније асоцијације научних центара, музеја и других актера у домену научне комуникације у Европи, па и читавом свету. Ових десетак година значајно доприносимо активностима асоцијације учествујући у великом броју пројеката, иницијатива и догађаја са партнерским организацијама, као и кроз рад Програмског одбора годишње конференције. Ако бих пружио поглед мало унапред, пожелео бих да ЦПН окупи партнере и сараднике у Србији како бисмо заједнички аплицирали за организацију конференције која сваки пут окупи готово 1000 професионалаца из Европе и света који делују на толико разноврсном и широком пољу које повезује и спаја науку и друштво. Верујем да би то створило савршен подстицај и ефекат таласа за друштвено етаблирање и бољу видљивост науке код нас, као кључног чиниоца за разумевање феномена и процеса 21. века“, истиче Ерић.

Поред Ерића, на панел-дискусијама у Валети учествовали су још и вршитељка дужности директора ЦПН-а др Марјана Бркић, као и др Петар Лаушевић, који су заједно наступили у занимљивом формату, у ком је свако од говорника добио два и по минута да што концизније и сликовитије презентује један свој пројекат. Др Бркић говорила је о пројекту Climateeurope2, са посебним освртом на „Климатску капсулу“, модуларну инсталацију замишљену као интензивно искуство које кроз научне чињенице, уметничке интервенције и мултимедијалне садржаје пружа посетиоцима слојевиту перспективу климатских промена. Са друге стране, др Лаушевић представио је активности и улогу ЦПН-а у склопу међународног пројекта SECURE, чији је главни фокус на развоју нових приступа у оснаживању истраживача и научника на њиховом каријерном путу.

Последњег дана Ecsiteа, др Бркић је учествовала и у дискусији о кокреацијама и том приликом поделила је искуства стечена током ангажмана на вишегодишњем пројекту TeRRIFICA. Поред споменутих, у оквиру овогодишње конференције представљени су и други пројекти које финансира програм Европске уније Хоризонт 2020, а у којима Центар такође активно суделује: TechEthos, о етичким изазовима нових технологија, SocKETs, чији је циљ успостављање дијалога између представника КЕТ технологија и цивилног друштва, и пројекат SALL, који настоји да у систему формалног образовања успостави и тестира могућности да се повежу локална заједница и школе, тако да делују у синергији и зарад заједничког циља.

VIDIMO SE V LJUBLJANI!

Ове године, престижна награда „Маријано Гаго“, која носи назив по познатом португалском промотеру науке и оснивачу мреже научних центара у овој земљи, додељена је Природњачком музеју из Лондона за пројекат Our Broken Planet: How We Got Here and Ways to Fix It, а награду је испред ове институције примила Камила Там.

Током конференције у Медитеранском конференцијском центру, у току је био и Business Bistro Tradeshow, на ком су научни центри и музеји представљали своје изложбе, производе, програме и друге занимљиве информације о својим активностима. Непосредно пред церемонију затварања одржан је још један атрактиван догађај у главној конференцијској сали – Grand Bazaar. Научни комуникатори различитих профила добили су прилику да покажу своје умеће, заинтересују све госте и, кроз различите експерименте, најбоље што могу представе себе и институције из којих долазе.

О Есплори

Esplora, интерактивни научни центар на Малти, представља неформално образовно и рекреативно место погодно за посетиоце свих узраста. Esplora се налази у Вили Биги у месту Калкара с погледом на Велику луку. Зграда је некада коришћена као болница Краљевске морнарице. Састоји се од неколико зграда које су повезане након великог реновирања. Основни циљ овог научног центра је да посетиоци доживе науку као нешто забавно, узбудљиво и испуњујуће. Наука је приказана као нешто што је доступно свима и то путем различитих радионица, представа, научних приказа и дебата. У оквиру Esplora налазе се планетаријум и бројни рекреативни простори који ово место чине једном од најпопуларнијих атракција на Малти.

Наредне, 2024. године, конференција Ецсите одржаће се у главном граду Словеније – Љубљани. Овим поводом, на самом крају конференције, гостима у главној сали Медитеранског конференцијског центра обратио се Јуриј Крпан, уметнички директор љубљанског  Института Керсникова и позвао све присутне да у великом броју дођу и на конференцију која ће се од 5. до 8. јуна коначно одржати у Словенији, с обзиром на то да се конференција, иако је то било предвиђено, због пандемије ковида-19 није одржала у Љубљани 2020. године.

Разговарао: Богдан Ђорђевић

Фото: Марко Рисовић

Истраживачи са Одељења за физиологију биљака др Ана Ћирић, др Јелена Савић, др Дејан Стојковић, др Снежана Милошевић, др Милица Милутиновић и др Јована Петровић, заједно са колегом са Одељења за хидроекологију и заштиту вода др Стефаном Анђусом, за предстојећи Сајам технике припремили су поставку која ће укључити природне производе као изворе иновативних приступа у индустрији. Они ће приказати производе који потичу од различитих врста биљака, гљива и сунђера, а истраживачи ће бити на располагању свакоме ко жели да сазна нешто више о целокупном процесу биотехнолошке примене ових природних материјала.

Одељење за физиологију биљака Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ (ИБИСС) поседује најсавременије опремљене лабораторије у којима је, захваљујући високој стручности истраживача и вишедеценијском искуству, могуће извести све кораке који воде до финалних функционалних производа.

„Биотехнологија, заједно са роботиком, нанотехнологијом и 3Д штампањем, представља тело четврте индустријске револуције која је почела пре седам или осам година. Ми желимо да идемо у корак са технолошким иновацијама на овом пољу и циљ нам је да наша научна достигнућа могу да се примене у различитим областима, попут медицине, фармације, козметологије, индустрије хране или пољопривреде. На Сајму технике ћемо јавности показати како природни извори – биљке, гљиве или сунђери – имају потенцијал за употребу у различитим гранама привреде“, речи су др Ане Ћирић, научне саветнице у Миколошкој лабораторији Одељења за физиологију биљака.

У оквиру поставке о биљкама посетиоци ће моћи да сазнају како изгледа целокупан процес – од семена, преко биљног материјала, до поступка екстракције и финалног производа. Поставка ће обухватити и приказ колекције семена, in vitro културе одабраних биљних врста, демонстрацију екстракције биоактивних једињења, као и финалне производе на бази биљака – козметичке креме и сапуне за негу коже.

„Гајење биљака in vitro означава биотехнолошки приступ којим се биљке гаје у контролисаним условима у лабораторијама. Овакви услови подразумевају хранљиви медијум на коме те биљке расту, где у потпуности можемо да контролишемо све нутритивне компоненте које су неопходне за развој биљака: од основних нутријената, шећера, па до различитих регулатора растења који нам такође помажу да контролишемо и усмеравамо раст у правцу у ком ми то желимо и у складу с тим шта нам је циљ истраживања“, појашњава читав процес др Јелена Савић, научна саветница са Одељења за физиологију биљака, и додаје: „Методе екстракције се доста разликују, баш као и производи који се добијају. Најпопуларнија су етарска уља која добијамо различитим методама дестилације, почевши од најједноставнијих хидродестилација. Етарска уља су комплексне смеше једињења карактеристичног интензивног мириса које се као компоненте стављају у различите производе. На Сајму ћемо показати неколико производа: сапуне, козметичке креме и још понешто. Осим тога, можемо да добијемо и различите екстракте, који се потом убацују као додаци храни, као природне боје за храну или за текстил.“

„Наш основни циљ је да, уз помоћ научних метода које користимо, формулишемо финалне производе који ће пронаћи примену у свакодневном животу. На Сајму ћемо изложити сапуне у које смо додали екстракте биљака, гљива и сунђера који могу да имају благотворно дејство на кожу. Показало се, рецимо, да сапуни са екстрактом гљиве јаблановаче веома добро делују у процесу зарастања рана. Осим тога, на пример, добили смо и сапуне са сунђерима који имају антимикробна својства“, сазнајемо од др Дејана Стојковића, вишег научног сарадника из Миколошке лабораторије Одељења за физиологију биљка. „Ако знамо да се опушци цигарета прилично споро разграђују у природи, чак 10-15 година, јасно је да се сматрају великим загађивачима. На основу наших истраживања и на основу тога што знамо да гљиве производе разне лигноцелулитичке ензиме који могу да разлажу ту целулозу која се налази у опушцима, ми смо дошли на идеју да од пикаваца са супстратом за раст гљива и са мицелијом гљива добијемо неки употребљив облик. Тако би се пикавац рециклирао, не би загађивао животну средину, штетне материје би биле уклоњене, а притом бисмо добили неки облик који може да се искористи – као држач за кармин или лабело, као пепељара или нешто слично.“

Од др Стојковића сазнали смо више и о мицелији гљиве који се гаји 30 дана да би се од ње добио материјал од кога се прави вештачка кожа. Након обраде, касније се од овог материјала може добити и накит попут наруквица, огрлица и других модних детаља. Као и код биљака, и различите врсте и методе обраде гљива могу као финални производ имати етарска уља са значајном применом у пољопривреди – за препарате за прскање, тачније за контролу штеточина.

Др Стефан Анђус је истраживач са Одељења за хидроекологију и заштиту вода и његова ужа специјалност су слатководни сунђери. Он за Елементаријум каже да је одлучио да се бавим баш њима, између осталог и зато што су ово у научним круговима недовољно истражени организми:  „Људи су углавном чули за морске сунђере, док су, са друге стране, слатководни сунђери кроз историју прошли прилично неопажено. Један од разлога је и то што су они доста прикривени организми, односно нису баш јасно видљиви у токовима и језерима. Чак су их врло дуго сматрали биљкама“, започео је причу о слатководним сунђерима др Анђус. „А онда, када се сазнало да су то заправо животиње које се хране филтраторно, филтрацијом воде, откривена су и њихова бројна позитивна својства. Када је реч о њиховој употреби у биотехнологијама, имају потенцијалну примену као биофилтратори, а поред тога се испоставило да синтетишу и разна корисна једињења са антиинфламаторним, антинеопластичним и антифунгалним дејством. Они на први поглед личе један на други када их пронађете у природи. Међутим, једини начин да разликујемо врсте слатководних сунђера јесте на основу њиховог микроскелета, који се састоји из силицијум-диоксида, практично од ситних стакластих игала. Испоставило се да је ово материјал који потенцијално може да се користи у медицини, а употребљава се и као козметички производ или као абразивно средство.“

Поред готових производа, на Сајму технике и техничких достигнућа посетиоци ће моћи да виде и занимљиве снимке са 3Д приказом, где ће се јасно приказати однос између пора, шупљина, неорганског и органског материјала и веза између свих ових саставних делова организама.

Центар за промоцију науке ће све до почетка Сајма технике и техничких достигнућа представљати најзанимљивије експонате и упознати вас са истраживачима који стоје иза иновација и великих научних открића.

Разговарао: Богдан Ђорђевић

Фотографије: Владимир Јанић

Глобално тржиште производа који се ослањају на вештачку интелигенцију 2021. године било је вредно 340 милијарди долара. Наредне, 2022. године, ово тржиште достигло је чак 500 милијарди долара. Пре две године, Влада Србије донела је одлуку о оснивању Истраживачко-развојног института за вештачку интелигенцију Србије са седиштем у Научно-технолошком парку у Новом Саду.

Са водећим AI промотером са Института за вештачку интелигенцију, др Браниславом Кисачанином, разговарали смо о томе како се укључити у ово све уносније тржиште, зашто је важно са младима разговарати о вештачкој интелигенцији, како нас све то вештачка интелигенција ојачава и каква је улога математике у свему томе. Како истиче наш саговорник: „Да би се неко успешно бавио вештачком интелигенцијом, неопходно је да има много знања, личних талената, велику мотивацију и менторску подршку.“

Пошто је завршио студије Електронике и телекомуникација на Факултету техничких наука у Новом Саду, др Кисачанин отишао је у Сједињене Америчке Државе и на Универзитету Илиноис, у Чикагу, докторирао 1998. године. Убрзо се запослио у великој аутомобилској компанији у Индијани, где је свакодневно био у прилици да решава практичне проблеме, што му је, како каже, помогло да научи нове ствари и заснује једну нову област истраживања. Био је међу првим научницима који су разумели да се за рачунарски вид не могу увек ослањати на најмоћније компјутере, па је тако настала нова дисциплина Embedded Computer Vision. Др Кисачанин организовао је више конференција на којима се разговарало о овој теми, објавио је неколико књига, а на свом путу упознао је бројне научнике, професоре и успешне предузетнике у области високих технологија.

Некадашњи ђак генерације у новосадској Гимназији „Јован Јовановић Змај“, заволео је и рад са младим талентима, па га посебно радује што има могућност да заједно са чувеним румунским математичарем Титуом Андрескуом средњошколцима у САД и широм света преноси своје знање. Од 2015. запослен је у компанији Nvidia, коју многи знају по чиповима и картицама за игрице. Nvidia је данас у центру свих збивања у вези са вештачком интелигенцијом, а др Кисачанин пожелео је да искуство које је стекао током каријере пренесе и талентима у Србији. Кључну улогу у овој његовој намери има Институт за вештачку интелигенцију, који ће у сарадњи са Центром за промоцију науке додатно обогатити програм овогодишње манифестације Мај месец математике.

Као водећи промотер AI технологија, у медијима сте истицали да Институт сматрате „фабриком“ лидера у области вештачке интелигенције. Откријте нам нешто више о циљевима Института?

Вештачка интелигенција захтева стварно велика знања и када смо оснивали Институт, један од циљева био нам је да он постане „фабрика“ лидера у тој области. Желели смо да млади који дођу овде надограде своја знања, уђу у светску лигу и одмах потом гледају где би то могли да комерцијализују. Наша намера је да свесрдно подржимо наше људе, било да оду или да остану на Институту. Они треба да се фокусирају на то да направе компаније и отворе нова радна места. Мислим да циљати на један посто тог огромног светског тржишта, чија је тренутна вредност око 500 милијарди долара, и није много амбициозно. Наиме, вештачка интелигенција вам је 90% математика, па ако узмемо у обзир успехе наших ученика на највећим математичким такмичењима, разумећете зашто мислим да можемо да подигнемо нишан и циљамо и више, на два или три процента. Тренутно у Институту имамо двадесетак доктора наука и још двадесетак постдипломаца који раде на својим докторатима. Сви они, у зависности од тога на ком су нивоу у тој игрици која се зове каријера, имају различита задужења. Главни задатак оних који су на докторатима је да уче што више и да објављују квалитетне научне радове. Старији чланови такође имају задатак да уче, јер нико од нас још није научио све о вештачкој интелигенцији – далеко од тога. Ти мало старији, који имају докторате, треба и да уз помоћ својих контаката – што у науци, што у привреди – реализују што више заједничких пројеката са другим институцијама. Наши најискуснији научници, вође тимова, такође имају и задатак да освоје европске научне пројекте, што није лако добити. Пролазност је око десет процената.

Шта је потребно да бисте се укључили? Треба знати математику, треба познавати компјутере, треба знати понешто о бизнису и треба знати са људима.

Институт је нови играч, а није лако укључити се у игру када сте нови играч. Циљ нам је да што пре нашу игру подигнемо на светски ниво. Још једна ствар која нам је веома корисна су и такозвани менторски пројекти. Док смо још били у процесу оснивања, активирао сам мрежу својих контаката и повезао се са нашим људима који раде као професори широм Америке и Европе. Сви они су са великим ентузијазмом пристали да се укључе као ментори нашим запосленима, јер као и ја, и они имају потребу да врате знање својој земљи. Ипак смо овде одрасли и добили бесплатно образовање. Они су стварно на фронту стварања нових знања, па наши запослени захваљујући менторима могу да виде шта су најновији трендови и да своје идеје одмах пласирају у складу са тим трендовима. Такође, добијамо прилику да публикујемо у врхунским часописима и учествујемо на великим конференцијама, што се све рачуна. Научници тако стичу углед, а њихов реноме диже и реноме наше институције

До сада сте имали прилику да своја знања и богато искуство поделите са средњошколцима у Математичкој гимназији, Шестој београдској гимназији и Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду. Ускоро би требало да посетите гимназије и у другим градовима широм Србије. Зашто је о вештачкој интелигенцији важно разговарати са младима?

Када сам ја био средњошколац, нама су на часове долазили професори са Природно-математичког факултета и са Факултета техничких наука, да нам причају о математици и физици. То је на мене и на моје другарице и другове – од којих су неки сада угледни професори по целом свету – оставило велики печат. Та популарна научна предавања су нас заинтригирала и видели смо да и ми можемо да се бавимо врхунском науком. Схватили смо да не морамо стриктно да пратимо старе трендове и строго се држимо породичне традиције, већ да можемо да истражујемо и оне области за које се страствено интересујемо. Мислим да је корисно деци рећи да није тако тешко укључити се у причу о вештачкој интелигенцији. Далеко је од немогућег. А шта је потребно да бисте се укључили? Треба знати математику, треба познавати компјутере, треба знати понешто о бизнису и треба знати са људима. За неке друге дисциплине треба вам много више, укључујући и скупу техничку опрему, док је код вештачке интелигенције математика заиста кључни фактор.

Осим тога, мислим да је важно поручити им да се знање исплати. Да то више није нешто што је само лепо и корисно, него да је и уносно. Трудим се да ђацима дам ширу слику о најважнијим открићима у области вештачке интелигенције и покажем им њихове најновије примене, да би знали шта могу да очекују у скоријој будућности. Делује да је ChatGPT свима дошао као изненађење. Ако се ускоро вештачка интелигенција буде користила да би се направили нуклеарни реактори на бази фузије, да се не питају – откуд сад то, јер је то нешто на чему се увелико ради. Револуција која се дешава у фармацеутској индустрији је такође базирана на вештачкој интелигенцији. Све ово требало би да подстакне младе да се на време укључе и, на крају крајева, што да не – узму део тог великог колача.

Тврдите да су математика, програмирање, познавање бизниса и рад са људима најважнији фактори који одређују колико ће неко бити успешан на тржишту производа вештачке интелигенције. Сасвим сам сигуран да математику нисте тек тако ставили на прво место. Можете ли да нам приближите зашто је математика толико значајна када говоримо о вештачкој интелигенцији?

Рећи ћу вам прво једну занимљиву чињеницу. Квантна физика, која нам је донела електронику, модерне материјале и медицинске уређаје којима можемо да завиримо у тело пацијента без инвазивних процедура, настала је пре око сто година као комбинација математичке анализе, линеарне алгебре и теорије вероватноће. Исте математичке дисциплине, искомбиноване другачије, налазе се и у основама вештачке интелигенције. Да бисте уопште дошли у ситуацију да откријете неки нови алгоритам или неки нови начин примене вештачке интелигенције, неопходно је да одлично владате математиком. И то не само оном која се учи на основним студијама, него на нивоу који се стиче на постдипломским студијама. Парцијални изводи, непрекидност и диференцијабилност функција, факторизације матрица и њихова декомпозиција по сингуларним вредностима, мултидимензионалне расподеле вероватноће и регуларизација параметара, само су неки од математичких термина који су део свакодневног стручног језика. Без математике не можете да разумете ни како функционишу досадашња открића, а камоли да створите нешто ново.

Слично као што је у физици случај да је математика језик којим се у физици размишља, у вештачкој интелигенцији је то још и јачи случај. Наиме, у физици велику улогу имају експерименти и физичка интуиција, док је у вештачкој интелигенцији математика стварно у основи свега што радимо.

Мени је то фасцинантно – колико брзо вештачка интелигенција може да иде од идеје и научног открића до комерцијализације. То никада није ишло толико брзо. Никада! Међутим, почела је једна нова ера, ера вештачке интелигенције!

Често постоји тај страх да ће нас вештачка интелигенција заменити или можда чак и уништити као цивилизацију. Има ли разлога за забринутост?

Има ту оправданих страхова, али оно што је сигурно, јесте да ова вештачка интелигенција коју сада правимо не представља тако велику опасност. Сада се ради на томе да нас вештачка интелигенција ојача, а не да нас замени. Једног дана ћемо вероватно стићи и до такозване „опште“ вештачке интелигенције, која може бити много опаснија, али сада нисмо ни близу тога. Наравно, важно је да будемо пажљиви шта и како радимо, чак и са овом „ужом“ вештачком интелигенцијом, да не би дошло до злоупотребе. Увек постоји опасност да ће неко злоупотребити и најбољи алат или најбоље научно откриће, али зато постоје полиција и закони.

Где нас вештачка интелигенција већ ојачава?

Кад год нешто тражите на Гуглу, ви ангажујете њихов програм вештачке интелигенције и брзо долазите до поузданих информација. Системи за аутономну вожњу већ се увелико користе у Теслиним аутомобилима, а требало би да помогну да се надокнади дефицит возача камиона, како у Србији тако и у Европи и Америци. Није много другачије ни за адвокате, лекаре и инжењере. На пример, могуће је да ће и неки адвокати остати без посла, али не зато што ће их заменити вештачка интелигенција, него зато што ће неки други адвокати користити вештачку интелигенцију и бити много ефикаснији и продуктивнији, тако да ће моћи да спусте цене својих услуга. Ја сам ишао у основну школу када су се појавили дигитрони. Тада се могло чути: „Јао, шта ћемо сад!?“, „Постаћемо глупи“ и тако даље. И шта се на крају догодило? Па ништа, просто смо повећали ефикасност рада и нико није зажалио што смо увели дигитроне.

Хтео бих и да вам дочарам ситуацију у фармацеутској индустрији. Да бисмо одредили тродимензионални облик протеина, што одређује метаболичку функцију протеина, до сада смо морали да шаљемо молекуле на анализу специјализованим лабораторијама које раде такозвану рендгенску кристалографију и да месецима чекамо резултате. Поред тога што је трајала месецима, за ову процедуру се издвајала и огромна свота новца. DeepMind, енглеска компанија која припада Гуглу и која је позната по програмима за играње шаха и гоа, уз помоћ програма AlphaFold драстично је убрзала читав процес. Они су направили софтвер који је успео да научи „језик“ протеина, односно како да преведе низ амино-киселина које чине протеин у тродименизионални облик у који се протеин савија. AlphaFold то уради у делићу секунде, што је последњи и кључни део у компјутеризацији целог процеса откривања нових лекова.

Стиче се утисак да се у области вештачке интелигенције непрестано дешава нешто ново и непредвидиво?

У вештачкој интелигенцији стално долази до нових лепих открића. Скоро сваки дан то видимо у вестима и читамо у научним часописима. С обзиром на то да је вештачка интелигенција веома млада наука, неко ко се сада укључи још има велику шансу да открије нешто ново и важно. Ево неколико примера. Током прошле године објављени су радови са првим индикацијама да научници и инжењери користе вештачку интелигенцију за контролу плазме у фузионом реактору и да су успели да процес фузије у токамак машинама траје десет пута дуже него што је икада раније то био случај. Вештачка интелигенција је научила како им се плазма „измигољи“ из магнетног поља и како треба променити магнетно поље да би плазму вратили у жељени облик. Или прогноза времена. Планета Земља је исувише велика и систем је превише комплексан да би рачунари, колико год да су моћни, могли да реше неопходне термодинамичке једначине у неком скоријем времену. Зато се користе апроксимације и онда дугорочна прогноза времена не може бити прецизна као краткорочна. Али са вештачком интелигенцијом, која не решава директно те једначине, него гледа понашање временских система, ствари се мењају. Када гледате мали простор, то све изгледа прилично непредвидиво. Када видите мало већу слику, е ту се сада вештачка интелигенција појављује да научи понашање комплексних система.

Да бисте уопште дошли у ситуацију да откријете неки нови алгоритам или неки нови начин примене вештачке интелигенције, неопходно је да одлично владате математиком. Без математике не можете да разумете ни како функционишу досадашња открића, а камоли да створите нешто ново.

Први успеси садашње вештачке интелигенције били су 2012. године у анализи слика. Вештачка интелигенција нам је најпре показивала да ли се на слици налази куца или маца, да бисмо убрзо прешли на комплексније ствари. А онда су слични принципи почели да се примењују за препознавање говора. Али говор и слика су веома различите ствари. У слици је најбитније оно што је у непосредној близини сваког пиксела. Код говора, код једне обичне реченице, могу да постоје неке врло важне везе између самог почетка и самог краја реченице. Дакле, блискост није од пресудног значаја и не подвргава се истим законитостима. Близина јесте битна, али су важне и удаљене релације. Нешто што сте рекли у претходној реченици често се подразумева у следећој. Зато су научници анализу говора започели са неким доста другачијим мрежама него што се то ради са сликама и успели да повежу удаљене речи. Онда су научници који раде са сликама рекли: „Ни нама ово није неважно.“ Та веза постала им је посебно значајна у случајевима када су предмети на сликама сакривени и виде им се само делови. Тако да им је помогао тај исти принцип који се заснива на мрежама трансформерима. Те мреже се у последње време често спомињу због ChatGPT-ја. Слово T у GPT означава трансформер. Углавном, сада се тај принцип примењује и на слике. То је једно потпуно неочекивано откриће, јер је истраживање слика било усмерено у једном правцу, а онда су одједном „утрчали“ трансформери из науке о препознавању говора и показало се да су изузетно корисни за неке компликоване ситуације.

Као што видимо, вештачка интелигенција увелико је нашла примену у различитим областима – од фармације, преко аутомобилске индустрије, па све до претраге на интернету и прогнозирања времена. Постоји ли неко откриће које вас је у последње време посебно фасцинирало?

Одушевим се сваки дан оним што прочитам. Сва та открића базирана су на машинском учењу. То значи да ви можете компјутеру да дате један мали програм који још не зна ништа, али уме да учи. И дате му много означених података. И онда тај програмчић гледа те податке и покушава да своје параметре промени и да научи нову област: било да је то понашање протеина, било да је то понашање временских система на планети Земљи, било да је то понашање плазме у фузионом реактору. То су све фантастичне ствари. Када је AlphaFold објавио своје откриће, то ми је било нешто невероватно, и већ је, после само две године, изазвало револуцију у фармацеутској индустрији. Реч је о огромним инвестицијама. Да вам илуструјем. Један наш момак, док је још био студент у Њујорку, заједно са својим професорима дошао је на идеју како можемо посматрати савијање протеина на другачији начин него што је AlphaFold урадио. Нагласио бих да они нису располагали великим ресурсима. Само су патентирали идеју и направили су компанију кроз коју би ту идеју даље развили. Њихов циљ био је да пронађу инвеститора и једног дана комерцијализују производ. Баш тог дана када је требало да потпишу уговор са инвеститором, позвали су их из једне велике фармацеутске куће и поручили им – заборавите њих, ми вам нудимо много боље услове и више пара. Тако да је сада тај наш сународник који је продао компанију великој фармацеутској кући постао велики директор унутар те компаније. Мени је то фасцинантно – колико брзо вештачка интелигенција може да иде од идеје и научног открића до комерцијализације. То никада није ишло толико брзо. Никада! Међутим, почела је једна нова ера, ера вештачке интелигенције!

Владанка је пензионерка из Пожаревца и само што је напунила 79 година. Као учитељица, читав радни век провела је свакодневно комуницирајући са колегама, ђацима и њиховим родитељима. Она се данас отежано креће и самим тим ређе долази у контакт са другим људима. Ћерка јој живи у Француској, унуци су у Београду, а велики број ученика којима је предавала одселио се у иностранство. Дан након рођендана свом супругу Зорану каже: „Знаш ли колико ми је људи честитало рођендан на Фејсбуку? Преко стотину на зиду и још њих двадесетак је послало приватну поруку!“

Зоран, који је такође учитељ у пензији, не чује добро и због тога све ређе слуша радио и гледа телевизију. У последње време најчешће се информише путем интернета. Свако вече пред спавање „прелиста“ вести на неколико сајтова, а понекад пронађе и неки занимљив снимак о риболову на Јутјубу.

За овај брачни пар рачунар представља помоћно средство и један вид прозора ка свету. Међутим, према подацима Републичког завода за статистику, у последњем тромесечју 2021. године скоро две трећине испитаника који припадају старијој популацији никада није користило компјутер. Из истог истраживања сазнајемо и да тек сваки десети пензионер користи интернет банкарство, док сви остали који самостално плаћају рачуне и даље проводе сате чекајући у редовима. Нове технологије трансформисале су свакодневицу и отвориле читав спектар могућности, значајно унапредивши квалитет људског живота.

Пандемија ковида-19 само је поспешила тренд рада на даљину и додатно подстакла комуникацију путем друштвених мрежа. Па ипак, показало се да шира употреба „паметних“ уређаја и ново дигитално окружење нису успели да реше основне социјалне проблеме. Старије особе које пре пандемије нису биле социјално интегрисане и адекватно обучене за коришћење рачунара и мобилних телефона у још већој мери искључене су из друштвеног живота.

Четири сценарија

Тим истраживача са Државног универзитета Аризоне, предвођен Лореном Витикомб Килер и Мајклом Бернстином покушао је да предвиди како ће изгледати пензионерски дани у Сједињеним Америчким Државама кроз три деценије. Они су представили четири потенцијална сценарија за живот најстаријих чланова друштва 2050. године. Након дводневног испитивања и бројних радионица, истраживачи су идентификовали кључне карактеристике сваког од могућих сценарија.

Да би предвиђања била што прецизнија, испитанике су поделили по групама и са њима разговарали о различитим темама: медицини, геронтологији, јавном здрављу, вештачкој интелигенцији, роботици, научној фантастици, хемији, економији, политици, новинарству. Сва четири сценарија за будућност старења изведена су на основу темељне анализе одговора анкетираних и њихових размишљања о будућности, док је посебна пажња посвећена односу који они имају према новим технологијама.

Сваки сценарио добијен је комбиновањем две варијабле које су се током разговора са испитаницима издвојиле као најрелевантније. Први параметар добијен је класификацијом одговора на питања као што су: „Које врсте паметних технологија ће бити доступне старим људима 2050. године? Хоће ли они имати избор при њиховом одабиру? Од чега ће тај избор зависити?“ Осим тога како ће се старије особе у будућности прилагодити променама у дигиталном окружењу, истраживаче је занимало и у ком правцу ће се мењати међугенерацијски односи, тачније, како ће се млађе генерације опходити према старијима.

Старије особе које пре пандемије нису биле социјално интегрисане и адекватно обучене за коришћење рачунара и мобилних телефона у још већој мери искључене су из друштвеног живота.

Они су се запитали хоће ли се јаз између генерација, оличен у саркастичном коментару „океј, бумеру“, додатно продубити или ће се фокус преусмерити на већу бригу и уважавање особа које су закорачиле у „треће доба“. Ово питање није значајно само за положај најстаријих, већ и за квалитет живота припадника такозване „сендвич генерације“, који се носе са двоструком одговорношћу. Поред бриге о деци, њихова обавеза је да воде рачуна и о својим родитељима, бакама и декама. Дакле, друга варијабла тиче се међугенерацијске интегрисаности и тога у којој мери ће старији људи бити укључени у друштвени живот.

Први сценарио. Старост је период живота којем се многи радују. Сам одлазак у пензију не представља велику промену и мање је формалан него раније. Аутоматизација и нове технологије промениле су природу рада и тако допринеле развоју на пољу технолошких и креативних индустрија и образовања. У овим областима посебно се цене старије особе, јер су сведочиле великим променама и самим тим стекле огромно искуство у појединим пословима. Сасвим је нормално да људи у осамдесетим годинама раде неколико сати дневно, а послови којима се баве најчешће подразумевају менторство и пружање консултантских услуга. О онима који, пак, нису пронашли своје место у споменутим областима и теже долазе до посла у позним годинама, старају се њихови потомци. Напредак у медицини и здравству — омогућен прикупљањем биометријских података, сталним надгледањем здравственог стања и све већом заступљеношћу „паметних домаћинстава“ — продужио је животни век Американаца, посебно оних са средњим и високим примањима, па више није тако необично и ретко када неко напуни сто година. Уобичајено је да старији људи живе заједно са млађим члановима породице, али то често доводи до тензија и међугенерацијских сукоба. Иако су се паметне технологије показале као вишеструко корисно оруђе за негу, истовремено су постале и претња по приватност и аутономију старијих особа. Влада, осигуравајућа друштва и велике корпорације не остављају избор када је реч о употреби напредних технологија, па монополско пословање буди сумњу у њихове добре намере и утиче на то да многи, са разлогом, помисле да бенефити не надмашују потенцијалне ризике.

Паметна окружења из 2050. године заиста нуде мноштво погодности за старију популацију. Они се у таквом окружењу могу лакше повезати и пронаћи уточиште у виртуелном свету, који је, пак, у сталном додиру са променама које се догађају у стварности. Оно што забрињава јесте економска неједнакост која припаднике најсиромашнијих друштвених група спречава да се лакше адаптирају у новонасталим околностима, као и дискриминација старијих особа.

Други сценарио. За разлику од првог сценарија, избор паметних уређаја и интернет провајдера је огроман, док квалитет, поузданост и безбедност варирају. На њихов одабир превасходно утичу цене, а потом и ниво технолошке писмености становништва. Зато и даље постоје друштвене групе које не могу да приуште најбољу негу и висок квалитет живота. Грађани свих узраста спремни су да продају своје податке у замену за приступ најновијим технолошким уређајима, док неки информације о себи пружају не би ли добили попуст на куповину прехрамбених производа или одеће. Здравствене установе не надгледају старије особе без њиховог одобрења, али је праћење сваког корака на радном месту устаљена појава. Као и у првом сценарију, захваљујући технолошким иновацијама, животни век богатих становника Сједињених Америчких Држава дужи је од 100 година, док и оне са нижим примањима здравље добро служи и у осмој и деветој деценији. Више генерација станује под истим кровом, а старији од 65 година теже да буду запослени како би допринели кућном буџету породице. Они углавном бирају канцеларијске послове који не захтевају физички рад, а истовремено им омогућавају лични напредак због којег се осећају задовољно и испуњено.

Трећи сценарио. Неразумевање између генерација још је израженије него почетком 21. века. Услед аутоматизације нестали су бројни традиционални послови, а климатске промене опустошиле су поједине делове планете. Млади сматрају да је генерација њихових родитеља одговорна за ове кобне последице, доживљавају је као себичну генерацију и криве их због тога што су потрошили драгоцено време и ресурсе игноришући климатске промене и економске неједнакости унутар друштва. Одговорност за квалитет живота по пензионисању скоро у потпуности је индивидуална и зависи од финансијских услова. Они који то себи могу да обезбеде постају део сегрегираних заједница опремљених паметним уређајима. Ове заједнице нуде пензионерима могућност да се ангажују у друштвеном животу, да се образују, сарађују или да се играју у окружењу виртуелне и аугментоване стварности. Али чак и они који немају могућност да постану део ових заједница добро су технолошки потковани и настоје да своје домове опреме паметним уређајима. Ипак, без обзира на све то, они су усамљени и отуђени од остатка заједнице, јер друштво има дискриминаторан однос према старијим особама.

Четврти сценарио. Старење је постало нешто попут националне опсесије. „Иксери“ и „миленијалци“ дигли су глас и заложили се за формирање „села за старе“. Ако би ова идеја била спроведена у дело, старији људи широм Америке могли би да проведу старост у својим домовима, окружени комшијама сличних година, а на располагању би им било мноштво паметних уређаја. Тежиште више није на продужењу животног века по сваку цену, већ на побољшању квалитета живота. Радни век је продужен, а старији грађани представљају важну економску и политичку снагу. Револуција на пољу технологије великих података (Big data) подстакла је развој мониторинга, односно праћења појединаца, њихових породица, па и читавих заједница – да би се стекао увид у њихово здравствено стање и на основу тога предложила адекватна терапија, односно промена у понашању или лечењу. Много се говори о угроженој приватности, а ригорозне безбедносне стандарде могу да испуне само велике корпорације. Иако има доста оних који нису срећни због преласка на режим тоталног надгледања, 2050. године грађани су већ увелико стекли навику да различити информациони системи опседају њихове домове и радна места.

Сви ови сценарији, које су јавности представили Витикомб Килер и Бернстин, требало би да допринесу дискусијама о томе у ком правцу ће се даље развијати америчко друштво, али и да упозоре на потенцијалне ризике. Паметна окружења из 2050. године заиста нуде мноштво погодности за старију популацију. Они се у таквом окружењу могу лакше повезати и пронаћи уточиште у виртуелном свету, који је, пак, у сталном додиру са променама које се догађају у стварности. Оно што забрињава јесте економска неједнакост која припаднике најсиромашнијих друштвених група спречава да се лакше адаптирају у новонасталим околностима, као и дискриминација старијих особа. Зато стручњаци из Аризоне, позивајући се на своја четири сценарија, наглашавају да је друштво то које обликује паметна окружења, а не обрнуто, као и да је у динамичној и сложеној реалности пуној неизвесности немогуће замислити само једну визију будућности.

Бити стар на старом континенту

Када говоримо о четири сценарија за будућност старења која су нам приказали истраживачи са Државног универзитета у Аризони, важно је да имамо на уму да се њихове прогнозе првенствено односе на друштво Сједињених Америчких Држава. Паметна домаћинства која се спомињу у студији подразумевају контролу над радом система грејања, електричне енергије, клима-уређаја и вентилације, као и сигурносних система у кући. Неки паметни домови опремљени су и аудио и видео системима који се лако контролишу помоћу мобилног телефона или путем интернета. Добијени резултати и потенцијални сценарији могу да буду веома корисни ономе ко се одлучи на корак да слично истраживање спроведе и у неком другом делу планете, али само ако узме у обзир демографске карактеристике и друштвену средину у којој борави локално становништво. Тако је, на пример, око 20 процената популације у Европској унији старије од 65 година, док се према извештају Европског парламента процењује да ће 2070. године сваки трећи становник уније припадати овој старосној групацији. Србија је у европском врху по броју старијих од 65 година, а тренд старења становништва траје дуже од деценије, баш као и на највећем делу Старог континента.

Ако бисмо форму истраживања из Аризоне желели да применимо у Србији, најпре би требало да се упознамо са амбијентом у ком тренутно живе старије особе у нашој земљи. Висине пензија код нас знатно се разликују од пензија у развијеним земљама Европске уније, па је због тога један број пензионера приморан да ради чак и када стекне услове за пензионисање. Припадници старије популације који данас у Србији користе паметне технологије, најчешће то чине како би путем видео-позива лакше ступили у контакт са својим потомцима и другим члановима породице који станују у другим местима, а неретко и у другим државама. Иако је прошло више од 10 година од покретања портала еУправа, погодности ове платформе већински користи млађа популација. У опису овог портала стоји: „Збогом чекању у редовима, гужвама на шалтерима или погрешним бројевима телефона, Електронска управа вам омогућује да велики број административних послова завршите далеко комфорније из свог дома, канцеларије, или чак у покрету, путем мобилних уређаја, тако да вам остаје више времена за ствари које су заиста битне.“ Нема сумње да би у идеалном случају све наведено требало да буде тачно, али се у овом моменту са сигурношћу може рећи да велики број грађана, а посебно пензионера, није успео да се прилагоди новим околностима. То се лако може уочити по редовима које свакодневно виђамо испред пошти, банака, комуналних служби и општинских шалтера.

Србија је у европском врху по броју старијих од 65 година, а тренд старења становништва траје дуже од деценије, баш као и на највећем делу Старог континента.

Тачно је да млади често немају стрпљења, а ни времена, да старијим члановима породицеобјасне како да користе интернет услуге. Такође, премало је програма и курсева посвећених едукацији старијих особа који би им умногоме олакшали живот. Уосталом, као што пише на почетку овог текста, тек трећина пензионера у Србији користи рачунар. Из данашње перспективе тешко је замислити како ће пензионерски дани изгледати у Србији кроз неколико деценија.

Дигитална револуција одвијала се пред очима оних који су рођени у другој половини и крајем двадесетог века. Они имају потпуно другачији приступ паметним технологијама од својих родитеља, јер су из прве руке посматрали трансформацију из аналогне и електронске технологије у дигиталну. Ипак, без обзира на то, и у млађој популацији и даље има још много оних који нису адекватно оспособљени за рад и комуникацију у виртуелном окружењу. Самим тим, њима неће бити тако лако да пропрате све надолазеће промене и одрже корак са новим технологијама. Због свега тога, потребно је радити на унапређењу технолошке писмености становништва, а упоредо са тим неопходно је постепено развијати бољу мрежу здравствене заштите и пажљиво управљати пензионим фондом. Само у том случају дигитално окружење и паметни уређаји моћи ће да достигну пун потенцијал и остваре своју сврху.

Богдан Ђорђевић је дипломирани новинар, а тренутно похађа студије Социологије на Филозофском факултету у Београду. Новинарско искуство стицао је извештавајући са спортских терена. ЦПН-у се прикључио у новембру 2019.

Овај текст објављен је у 30. издању часописа Елементи. Часопис можете купити на боље снабдевеним киосцима, у нашим просторијама у Краља Петра 46 (Београд) или га поручити путем сајта prodavnica.cpn.rs.

На јубиларном 10. националном такмичењу Екотрофелија учествовало је шест тимова студената са неколико универзитета и академије струковних студија, а победу је однела екипа Rooftop коју су формирали студенти Акедемије струковних студија из Београда. Њихов екструдирани снек производ од безглутенских житарица и тропа цвекле под називом Crunchyz, према процени жирија најбоље ће презентовати нашу земљу на такмичењу Ekotrophelia Europe које ће се одржати 16. и 17. октобра ове године у Паризу.

„Ми смо студенти прве године и није нам толико блиска прехрамбена технологија, јер смо ми гастрономи, односно кувари. Жеља нам је била да се опробамо на овом такмичењу, али стварно нисмо очекивали победу. Припремали смо се од јануара, а о такмичењу нас је већ на самом почетку студија обавестила наша менторка, професорка Ана Калушевић“, каже Анастасија Спасојевић, једна од чланица победничког тима. Поред Анастасије, прво место и пут у главни град Француске заслужили су још Нина Синђелић, Магдалена Секулић и Стефан Терек – сви из одсека Висока хотелијерска школа.

„Наша идеја била је да направимо производ који је доступан свима. Водили смо рачуна о томе да квалитет и цена буду реални и то смо очигледно и успели. Судећи по коментарима чланова жирија, мислим да је то оно што је пресудило да баш ми однесемо победу. Када је реч о самом производу, он је екструдиран од целих зрна брашна, хељде, кукуруза и пиринча, са додатком тропа цвекле, која је иначе нуспроизвод. Односно, баца се из производње сокова“, сазнајемо од Анастасије, која је похвалила остале екипе и открила да су производе конкурената пробали тек по завршетку презентација. Наиме, правила су таква да тимови не могу да присуствују излагањима супарничких тимова, као ни питањима која жири поставља.

Победници националног добиће прилику да свој производ представе на европском такмичењу, у оквиру једног од највећих сајмова хране, SIAL, где ће међу члановима жирија бити представници највећих светских компанија, као што је Nestle, који снажно подржава ово такмичење већ годинама. Такође, на завршној смотри биће присутно и више великих ланаца дистрибуције хране, али и представника Европске комисије.

Друга позиција припала је једном од три тима са Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду, под именом ProTeam, за десертни високопротеински производ ProteWin, освежавајућег воћног укуса на бази протеина из алтернативних извора.

Треће место поделиле су екипа AlgoRitam — са Технолошког и Природно-математичког факултета у Новом Саду — за слану ужину Boostix, која се састоји намаза обогаћеног прахом микроалге и крекера, и екипа Зелени старт коју су оформили студенти Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Њихова идеја била је да тржиште освоје освежавајућим напитком WIN на бази млечног пермеата са додатком матичног сока од јабуке, екстракта нане и лимунске киселине, који доприноси ефекту високе хидратације.

У узбудљивом надметању учествовали су и студенти Технолошког факултета у Лесковцу, који припада Универзитету у Нишу. Назив њиховог тима, али и производа био је Мали зов, а односио се на кефир са додатком праха зове и тропа малине. Трећа група студената са Технолошког факултета Нови Сад наступила је под именом Green Team и осмислила је Greengerbread — фини пекарски производ на бази полбе, са додатком биљних сировина.

Пре него што су студенти ступили пред жири, присутнима у конференцијској сали Научно-технолошког парка Београд обратили су се директор Фонда за иновациону делатност др Иван Ракоњац, в.д. директора Центра за промоцију науке др Марко Крстић, Светлана Кијевчанин испред USAID Пројекта за конкурентну привреду, представница Научно-технолошког парка Београд Ивана Безаревић и председник Удружења прехрамбених технолога Србије проф. др Виктор Недовић, док се учесницима и организаторима такмичења на крају дана захвалио и помоћник министра просвете, науке и технолошког развоја др Александар Јовић.

Два пута до успеха

Пре тачно десет година, Екотрофелија је први пут реализована у Србији, а проф. др Виктор Недовић у разговору за Елементаријум подсетио нас је како је све почело: „Колеге из Француске прве су организовале овакав вид надметања. Реч је о озбиљној организацији која подразумева низ активности на факултетима и високим школама који се баве темом производње хране, да би се на крају организовало национално такмичење. Ми смо са њима комуницирали, договарали се и успут од њих учили. Када је организовано европско такмичење, ми смо добили позивницу за учешће.“

Основна идеја јесте да се подстакне предузетнички дух код младих, а само такмичење представља једну добру вежбу за све оно што их једног дана чека на тржишту. Занимљиво је да су се у почетку на свим нивоима надметали углавном студенти докторских студија, док су данашња правила другачија:

„У једном тренутку донета је одлука да се укине учешће студената докторских студија, јер је временом постало јасно да се износе неке идеје које нису потпуно изнедрене од стране студената, већ да кључну улогу играју ментори. Студенти су се укључивали у реализацију одређених пројеката, да би на крају део тих пројеката био искоришћен за докторате и друге потребе. Зато је на европском нивоу одлучено да се укине учешће студената докторских студија и да се пријава ограничи на студенте основних и мастер студија. Да бисмо победнички тим могли да пошаљемо на европско такмичење и ми смо прихватили нова правила, па сада имамо такмичаре који су изузетно млади“, појаснио је др Недовић.

Удружење прехрамбених технолога Србије је национални организатор, а из године у годину такмичење има све већу подршку, како у реализацији такмичења тако у обуци која претходи завршним излагањима. Министарство просвете, науке и технолошког развоја је покровитељ такмичења, а Министарство пољопривреде подржава ово такмичење на различите начине.

Домаћин такмичења је већ годинама Научно-технолошки парк Београд, а само окружење у коме студенти презентују своје производе и идеје жирију показало се као веома стимулативно за студентске тимове. Неки тимови, иако нису победили на такмичењу, успели су да добију грантове и тако постану део програма Научно-технолошког парка Београд.

Велику подршку читавом пројекту пружају и Фонд за иновациону делатност, као и Центар за промоцију науке. Бројне институције и предузећа временом су увидели колико је велики потенцијал једног оваквог такмичења и постепено су се укључивале.

„Последњих пет година имамо имамо јако добру и блиску сарадњу са USAID Пројектом за конкурентну привреду. Поред тога, сарађујемо са Case Study Club-ом, која се огледа у томе да наши студентски тимови добијају изузетно квалитетну обуку од наших колега са Факултета организационих наука. Они их уче како треба презентовати једну добру идеју. Врло је важно како ће они представити нешто у дефинисаном временском року, а да притом извуку есенцију и суштину, коју ће најпре чланови жирија, а потом и нека компанија убудуће, чути и препознати као нешто квалитетно. Истакао бих дугогодишњу сарадњу са компанијом Десинг, брзорастућом компанија која осваја и међународно тржиште. Они су омогућили студентима посету погонима и комуникацију са њиховим најбољим инжењерима. Од ове године имамо стратешку сарадњу са компанијом Dr. Oetker, која је отворила врата студентима и пружила им још један вид обуке, који се делом одвијао и на Пољопривредном факултету у Земуну. Институт за хигијену и технологију меса сваке године омогућава победничком тиму да уради додатне специфичне анализе које су неопходне за европско такмичење, како би производ био што репрезентативнији. Као што видите, читав низ институција и предузећа из јавног и из приватног сектора данас је део Екотрофелије.“

Један од основних циљева овог такмичења јесте да се направи спрега између универзитета и великих компанија, као и да се истакне колико важно да студенти што спремнији ступе на тржиште рада. Све квалитетнија обука и подршка споменутих институција утицале су на то да конкуренција на такмичењу буде већа, али и да се мрежа заинтересованих факултета и високих школа прошири. Универзитети, баш као и сами студенти, у овом такмичењу виде прилику да широј јавности представе своје идеје.

„По мом мишљењу, два су основна пута којим даље могу да се се развијају идеје студената. Један је започињање сопственог бизниса, ако жири на националном и европском нивоу процени да је та идеја довољно зрела и добра. Друга врста канала је да их велике националне компаније препознају као квалитетан кадар који у јако кратком периоду након завршетка студија или чак током студија, може да добије своју позицију у тиму тих компанија. У пракси, 15-20 посто производа са такмичења заживи на националном или европском тржишту, али и ако до тога не дође, млади људи добијају прилику да се позиционирају унутар неког већ успостављеног система“, закључио је др Недовић.