У роману Жила Верна Пут на Месец, једној од првих прича о лету у свемир која је објављена 1865. године, приватна група америчких дизајнера оружја смишља како да специјалним топом одлети право на Месец. Ово дело брзо наилази на публику, а утицало је и на касније генерације стваралаца попут британског мајстора научне фантастике Х. Џ. Велса или француског уметника Жоржа Мелијеса, који је 1902. по овом роману снимио чувени први научнофантастични филм.

Током 20. века тема истраживања свемира само наставља да добија на популарности у фикцији, а свемирска трка између САД и Совјетског Савеза убрзо преноси ову тему из маште у стварност, па тако само 100 година након објављивања Верновог романа људи заиста корачају по Месецу. Овај подвиг побуђује машту читавог света да ће, по узору на путничке авионе, једног, сада већ не тако далеког дана човек моћи да путује у свемир комерцијалним летовима.

Први авион направљен је 1903, а први комерцијални летови су почели само двадесетак година касније, да би прави бум доживели након Другог светског рата. Међутим, свемирска путовања су неупоредиво комплекснија чак и од израде авиона. За разлику од браће Орвил, приватних лица која су као у Верновом роману сами успели да сакупе новац за свој први авион и колико-толико сигурно полете, свемирске летове, по правилу, финансира и контролише држава, јер ниједан појединац или група не могу да приуште себи такав луксуз. Или је барем тако било све до корпоративног бума осамдесетих и одлуке тадашњег америчког председника Роналда Регана да подржи приватне корпорације које желе да се баве летовима у свемир.

У САД у ове воде прва упловљава компанија Америчке свемирске услуге (Space Services of America), која 1982. шаље прву приватну ракету у свемир, а затим наредних деценија ради на слању сателита, па и посмртних остатака преминулих који су желели да буду сахрањени у свемиру. Међутим, и поред почетног ентузијазма, ова компанија никада није успела да успостави и комерцијалне свемирске летове за живе путнике. Са друге стране у Русији се убрзо након краја Хладног рата формира полудржавна компанија Ракетно-космички центар Прогрес за производњу ракета-носача Сојуз за лансирање људи и опреме у свемир, али ни она се није упустила у организовање комерцијалних летова.

У лето 2000. године компанија MirCorp, названа по руској свемирској станици Мир, први пут у историји заиста покушава да пошаље човека у свемир у приватном туристичком аранжману. Компанију су основала два америчка предузетника, Волтер Андерсон и Рик Тамлинсон, којима је престанак рада станице Мир дао идеалну пословну прилику. Наиме, њихова идеја је била да по угледу на авио-компаније понуде руској страни да за њих уговарају туристичке туре до свемирске станице Мир и назад. Идеја је прихваћена и требало је да је спроведе руска војно-свемирска фирма Енергија, која је обезбедила возило и контролу безбедности путника. Чак је одабран и први свемирски туриста, амерички мултимилионер Денис Тито.

За MirCorp је ово требало да буде само почетак. Жеља им је била да након Титовог лета искористе медијску пажњу и покрену неку врсту ријалити шоуа чији би победник био обичан човек којем би овакав туристички аранжман био плаћен и организован. Међутим, стицајем политичких околности које су довеле до коначног пензионисањеа Мира, као и хапшења Андерсона због проневере новца, идеја је пропала као и сама компанија. Остаје непознаница да ли би се, да је фирма преживела, створила критична маса заинтересована за свемирски туризам као што се десило касније у случају холандске компаније Mars One, која продаје карте за први будући лет на Марс, компаније Lunar Land, која продаје територије других планета и Месеца, као и успостављања прве свемирске нације по имену Асгард, додуше на Земљи, по идеји руског милијардера Игора Ашурбејлија.

Тито, међутим, није одустао од своје намере да посети свемир па је посао организације лета, поново уз помоћ руске фирме Енергија, преузела друга фирма основана 1998. под именом Свемирске авантуре, а у чијем се управном одбору налази и Баз Олдрин. Тито је на свој јединствен туристички пут кренуо 2001. године, али уместо пензионисане станице Мир посетио је њену наследницу, Међународну свемирску станицу на којој је провео седам дана и за то платио чак 20 милиона долара. Фирма Свемирске авантуре је послала још шест богатих туриста у свемир, а затим је њен рад изненада омела одлука руске владе да од 2010. заустави туристичке посете Међународној свемирској станици.

И поред овог застоја у свемирском туризму, данас се бројне корпорације утркују која ће осмислити бољи пословни модел за наставак сличних послова у оквиру такозване нове свемирске економије. Једна од њих је Bigelow Aerospace, чији је циљ да направи сопствену комерцијалну свемирску станицу на коју би људи могли да путују за 50 милиона долара. Једног од љутих конкурената представља им чувена компанија SpaceX још чувенијег предузетника Илона Маска, чији је примарни циљ смањивање трошкова лета у свемир улагањем у развој свемирске опреме, возила и делова који могу да се користе више пута. Ту је и Sierra Nevada Corporation, фирма за свемирску технологију у власништву турско-америчке породице Озмен.

Још један мултимилијардер, Џеф Безос, директор Амазона, најуспешније фирме за трговину преко интернета, такође ја и на челу компаније Blue Origin, која намерава да се упусти у трку за комерцијализацију пута у свемир, иако би њихови летови трајали само неколико минута, али би били и далеко приступачнији. Још један такмац, ексцентрични мултимилијардер Ричард Брансон, власник медијске империје Virgin, најавио је сличан програм, као и потенцијалну просечну цену лета у свемир од око 250.000 долара за неколико минута проведених у орбити. Са друге стране, фирма Orion Span плаира да направи сопствену малу свемирску станицу у ниској Земљиној орбити која би превасходно примала туристе по цени од око десет милиона долара по особи.

Међутим, не треба заборавити ни свемирске компаније из других држава попут Роскосмоса, који организује путовања до Међународне свемирске станице и који управо у сарадњи са компанијом Енергија планира да изгради хотел за туристе на самој станици. Цена боравка у њему би износила 60 милиона долара. Са друге стране, руска туристичка компанија Go Russia има скромније амбиције па нуди само летове до ивице свемира за 19.000 долара. Слични су и планови КосмоКурса, пословног партнера Роскосмоса, који намерава да емулира пословни модел кратких свемирских летова у ниску орбиту за неколико стотина хиљада долара. Са друге стране, ту је и стари играч НАСА, која наводно размишља не само о повратку на Месец, већ и о градњи свемирске базе за астронауте на Земљином сателиту.

Ко год да на крају изађе из ове трке као доминантна туристичка свемирска сила, извесно је да ће сви морати да се држе одређених пословних смерница. Пре сваког лета свемирски путници морају да прођу психофизичко тестирање и различите припреме попут овладавања кретањем у простору без гравитације. Осим тога, свемирске туристичке фирме ће морати да се ослањају на Сојуз и Међународну свемирску станицу уколико не намеравају да саме праве шатлове и свемирске мотеле. У томе може да им помогне Axiom Space, чији је главни циљ да направи нову свемирску станицу која би требало да наследи Међународну, након што као и Мир „оде у пензију“ 2028. године.

Данас, скоро 20 година након првог туристичког лета у свемир, трка у покретању свемирске туристичке индустрије видно се захуктава и делује да је само питање времена када ћемо моћи да купимо карту за медени месец на Венери, венчање на Марсу, или две недеље на приватној свемирској станици изнад Земље.

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Изузев неколико врста птица, веверице су једине неприпитомљене животиње које деле животни простор са људима од давнина, а да их притом људи углавном не третирају као штеточине. Штавише, веверице се данас могу наћи на свим континентима на којима живе људи, а има их скоро 300 врста. На нашим просторима, као и у остатку Европе и делу Азије, црвена веверица је одувек представљала доминантну врсту. О њеној популарности и распрострањености говори податак да је у древној Скандинавији црвена веверица по имену Рататоск (у слободном преводу ”Бургијозуб”) била један од ликова нордијске митологије.

Црвене веверице (Sciurus vulgaris) имају моћне канџице којима могу да се узверу уз свако дрво и да као врхунске акробате одрже равнотежу чак и када ходају по танким гранчицама или скачу са дрвета на дрво. Реп им тада помаже да усмере скок а невероватно снажни ножни мишићи им омогућавају да прескоче раздаљине од више метара. Хране се семенкама шишарки, гљивицама које расту на дрвећу, лешницима, кестењем, бобицама али и стабиљкама. Дешава се да поједу и птичја јаја или чак и мале птиће, али то није уобичајено. На сталну потрагу за храном их тера то што им предњи зуби непрестано расту и када не би стално нешто глодали, нарасли би и до два метра током живота. 

Више истраживања је показало да су веверице у начелу изузетно интелигентна створења која могу да реше чак и компликоване задатке попут проласка кроз лавиринт. У исто време су и веома изузетно упорне и радознале. Када једном схвате да их крзно мачке или страшило у облику вране неће повредити, више се не плаше таквих трикова а када се једном настане у некој згради, обично су замке једини начин да се избаце. 

Највећи непријатељи веверица, сове, јастреби и шумски предатори попут ласица, дивљих мачака и лисица, терају их да прилагоде циклусе спавања периодима дана када су ови предатори најмање активни. Проблем им представљају и људишто због сече дрвећа, што због лова, али и због паса који их често прате. Када се томе додају и хладне зиме и недостатак хране, већина црвених веверица не преживи ни прву годину живота, а њихов просечан животни век у дивљини је три године док у заточеништву могу да живе и око десет година.

Борба за воће са макаки мајмунима

У неким државама, попут Велике Британије и скандинавских земаља, црвене веверице су добиле озбиљног конкурента – америчку сиву веверицу, која је крупнија, лакше једе жиреве, а преносник је и вируса такозваних веверичјих богиња на који је имуна а који убија црвене веверице. То је довело да драстичног пада популације црвене веверице у овим земљама и оправданих страхова да би могле да остану без овог европског симбола кроз неколико деценија.

Сиве веверице се деле на источну (Sciurus carolinensis) и западну (Sciurus griseus) од којих прва насељава источну обалу САД и Канаду, а друга западну обалу САД и Мексико. Источне сиве веверице су генерално прилагодљивије што је довело до њиховог ширења по америчком континенту, али и Европи, а једно време чак и Аустралији. Најстарији пронађени фосили сивих веверица потичу из периода холоцена у ком су настали и први модерни људи. 

За разлику од европских и америчких веверица, мање је познато да чак 15 врста ове животиње живи у џунглама југоисточне Азије, а једна од највећих је превостова веверица (Callosciurus prevostii). Попут већине својих азијских рођака храни се воћем а нарочито дуријаном која није свима пријатна и код неких животиња изазива мучнину. Са друге стране, њен блиски рођак, индијска велика веверица (Ratufa indica), мора за своје омиљено воће познато као џекфрут да се бори са локалним макаки мајмунима. Ове веверице не само да представљају једну од највећих веверичјих врста на свету, већ најчешће достижу и величину мањих макаки мајмуна.

У Африци такође постоје бројне врсте веверица, а највећа је свакако велика шумска веверица (Protoxerus stangeri) која живи у шумама Конга и у околним државама. Тамне је боје, храни се плодовима локалног воћа, уљаном палмом и у мањој мери инсектима. Врло ретко силази са дрвећа, а главни непријатељ су јој орлови. Са друге стране, у Аустралији веверица није било док људи нису довели две врсте са собом. Америчка источна сива веверица стигла је у Мелбурн 1880. али као нова врста није могла дуго да опстане за разлику од индијске палмове веверице (Funambulus palmarum), која је стигла у Перт 1898. и била боље прилагођена клими. Ова пругаста веверица у Индији се сматра светом животињом.

Већина пругастих веверица, као и мрмоти и преријски кучићи, спада у веверице које живе на земљи. Међу земљаним веверицама у Европи је највећи алпски мрмот  (Marmota marmota), који је често на мети ловаца због крзна и масти док је у Америци најпознатији члан породице земаљскх веверица преријско куче. Ове животиње су веома друштвене и често и по двадесетак породица живи заједно у рупама које чине мале подземне градове. Завијањем и лајањем позивају једни друге на парење али упозоравају и на непријатеље као што су ласице, јазавци, којоти, орлови и фармери који их виде као штеточине.

Веверичји лет

Међутим, од свих врста веверица вероватно је многима најфасцинантнија летећа веверица (Pteromyini / Petauristini). У овој групи постоји чак 50 врста које су распоређене готово по читавом свету. Тако се северна летећа веверица (Glaucomys sabrinus) може наћи у Северној Америци, јапанска патуљаста веверица (Pteromys momonga) у Азији, бела сибирска летећа веверица (Pteromys volans) у Русији, док пелова летећа веверица (Anomalurus pelii) живи у прашумама Гане. 

Овај специфични тип веверица, за које се претпоставља да су настале пре око 20 милиона година, упркос свом имену заправо не лети. Оне имају кожну мембрану налик на мали падобран која се протеже од задњих до предњих шапа. Летећа веверица ову мембрану по потреби може да развуче и да тако након скока лебди са једног дрвета на друго. 

Летеће веверице имају дебље али краће кости од других веверица, мале израслине са стране оба ”крила” и снажан реп који помаже у навигацији. Другим речима, ове веверице представљају право мало аеродинамичко чудо природе. Читаво тело им је прилагођено лебдењу, а младунци могу да ”полете” из гнезда већ неколико недеља након рођења.

Однос веверица и људи одувек је био компликован. Данас су многе врсте веверица угрожене и законом заштићене а велики проценат људи би их радије имао као кућног љубимца него на тањиру. Међутим, фармери и они који се баве узгојем кестења и сличних веверичјих посластица виде их као штетечине, а у неким деловима САД и Велике Британије још увек постоји традиција коришћења веверица за јело. 

Приче и филмови о Свемирској трци углавном се фокусирају на подвиге људи попут Јурија Гагарина, Џона Глена, Валентине Терјешкове или посаде Апола 11. Међутим, скривени мотор ове трке чиниле су хиљаде научника и оператера НАСА и Совјетског свемирског програма који су и до данас остали готово потпуно непознати широј јавности. Књига објављена пре неколико година ”Скривене фигуре” и истоимени филм номинован за Оскара у више категорија који је убрзо снимљен по њој, откривају истиниту причу о три раднице НАСА. Математичарка Кетрин Џонсон (1918.), њена супервизорка Дороти Воган (1910-2008) и инжењека Мери Џексон (1921-2005) биле су прве жене примљене у НАСА, али и прве Афроамериканке на важним позицијама у овој установи.

Кетрин Џонсон је још у детињству показала склоност за математику. Како у њеном месту, Вајт Сулфор Спрингсу у Западној Вирџинији, није било школе за Афроамериканце, а њени родитељи, домар у хотелу и локална учитељица, нису могли да приуште приватно образовање за своје четворо деце, Кетрин се већ са 10 година сели у други округ како би уписала школу у оквиру државног колеџа Западне Вирџиније, који је примао студенте Афроамериканце.

На овом универзитету касније уписује и своје студије математике, а међу њеним предавачима биле су и прве Афроамериканке са докторатима из ове областе које су увеле и нове математичке курсеве како би јој помогле да максимално искористи свој таленат. Са 18 година дипломирала је математику и француску језик, али једини посао који је као Афроамериканка могла да нађе у својој области био је учитељски.

Људи компјутери

Ствари се мењају из корена 1953. године када добија посао математичара истраживача у Националном саветодавном комитету за астронаутику, који је био претеча НАСА. Како су у то време компјутери још увек били на свом технолошком зачетку, научници су унајмљивани да раде као ”људи компјутери”, односно да обављају сложене математичке операције и анализе. Кетрин је постала чланица управо таквог тима и углавном се бавила прорачунима кретања и навигације летелица. На овим пословима ради до 1958, а један од супервизора била јој је Дороти Воган.

Мада НАСА у то време није била поштеђена сегрегационих закона па Афроамериканци нису могли да се мешају са другим радницима, Кетрин је према свом каснијем сведочењу ипак била релативно задовољна односом између својих колега. Оно што јој је ипак сметало била је суптилна мизогенија. Наиме, иако су жене радиле научне анализе и извештаје, њих су као своје потписивале мушке колеге и супервизори, а Кетрин је прва успела да се избори за право да потпусује своје извештаје и радове.

НАЦА се 1958. претвара у НАСА и коначно се укида сегрегација у овој установи, а људске компјутере замењују машине. Кетрин премештају на позицију технолога аеронаутике у одељењу за контролу летелица. На овој позицији остварује и своје најпознатије достигнуће када математички и технички припрема НАСА мисију Меркур 3 која је имала за циљ да пре Совјетског савеза пошаље првог човека у свемир. Иако је мисија успешно изведена у мају 1961. године, Совјети су ипак успели да престигну НАСА за двадесетак дана, па је амерички астронаут Алан Шепард постао други човек у свемиру, али и први Американац.

Након што је овим подвигом доказала своју стручност, Кетрин Џонсон наставља да ради сличне одговорне послове, па већ 1962, и то на инсистирање самога Џона Глена, добија задатак да ”ручно” провери да ли су компјутери које је НАСА тек почела да користи добро израчунали путању Меркура 6 у коме ће Глен исте године успешно облетети Земљу три пута као пети човек у свемиру. Након овога, њена репутација само расте па јој 1969. године НАСА задаје да помогне у историјском израчунавању путање Апола 11 којим Нил Армстронг, Баз Олдрин и Мајкл Колин исте године први успешно стижу на Месец. У тренутку њиховог слетања Кетрин је била на радном састанку, али је ипак успела да види телевизијски пренос уживо овог догађаја.

У Холивуду

Кетрин Џонсон 1970. почиње да ради на планирању мисије Аполо 13 која је требало да буде трећа НАСА мисија слетања људи на Месец. Почела је, као и претходне мисије на којима је радила, идеално и већ неколико дана након полетања трочлана посада достигла је најдаљу тачку од Земље до које је људска свемирска посада стигла прелетивши ”другу страну” Месеца. Међутим, 13 ће се у овом случају заиста показати као несрећан број јер изненада експлодира један од танкова са кисеоником и посади прети гушење у свемиру. Само захваљујући хладној глави тројице астронаута и спасоносно прецизној рачуници и планирању Кетрин Џонсон и осталих стручњака, посада успева да се врати на Земљу жива, а ова прича је такође добила своју холивудску екранизацију.

Наредних 15 година Кетрин Џонсон наставља да учествује у планирању најважнијих НАСА шатл мисија и сателтиских програма као и мисије за Марс. Током своје тридесетпетогодишње каријере написала је 26 научних радова и добила бројне почасне награде, титуле и ордење, а као пионирка свемирске и компјутерске науке постала је идол будућим генерацијама у овим пољима. У Ленглију, у Вирџинији је 2017. године за педесетпетогодишњицу лета Алана Шепарда отворен велики компјутерски истраживачки центар који носи име Кетрин Џонсон. Том приликом јој је званично одано признање као кључној особи за успех Шепардове мисије.

Током доделе Оскара 2017. године Теражи П. Хенсон, глумица која је играла Кетрин у филмској адаптацији ”Скривених фигура”, довела ју је на бину да поздрави све присутне, али и светски аудиторијум који је пратио ову церемонију. Тада су први пут цела Америка и већи део света имали прилику да се уживо упознају са овом талентованом скривеном фигуром од које су током Свемирске трке директно зависиле скоро све најпознатије НАСА мисије.

Кетрин Џонсон данас на прагу свог стотог рођендана живи са својим супругом у Хемптону, у Вирџинији где је посећује њених 11 праунучића. Иако је готово читавог живота певала у хору пресбитеријанске цркве, пропагира да млади треба што више да се занимају и баве науком.

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Преношење вести и информација, које је на почетку развоја цивилизације пре свега зависило од доброг памћења сеоског приповедача или гласоноше, променило се из корена настанком првих књига, новина и портрета, а знатно касније и фотографије, радија и телевизије. Међутим, права демократизација на овом пољу долази тек настанком камера и аудио и видео рекордера који су омогућили свима, а не само власницима штампарија, телевизија и фотографских салона да све што се дешава могу и сами да сниме, а затим по потреби ископирају релативно лако и брзо.

Међутим, ова револуционарна технологија представљала је само први корак ка слободи ширења информација коју ће донети појава интернета. Наиме, иако је могуће обрисати податке са глобалне светске мреже пре него што неко стигне да их копира или архивира, захваљујући интернету никада није било лакше да нешто једном објављено остане заувек свима доступно. 

Зато је врло брзо по настанку интернета почела и расправа како контролисати непожељан садржај. Док је у прошлости нежељене медијске садржаје било могуће физички уклонити простом запленом, откупом или уништавањем целокупног тиража неких новина или свих примерака неког филма, сада је то постало готово немогуће без спремности свих држава на заједничку сарадњу.

Пронађено је и соломонско решење – ако већ не могу увек да се затворе сами сајтови са проблематичним садржајем, онда је посао интернет претраживача попут Гугла, Јахуа и Бинга да макар уклоне адресе оваквих сајтова из својих претрага и тако максимално отежају људима да их нађу. Наиме, ако неки сајт не може да се пронађе преко ових и сличиних претраживача, практично је потребно да корисник зна пуну адресу брисане странице којој жели да приступи.

Стога је Гугл, као најпопуларнији интернет претраживач, врло брзо постао засут бројним захтевима влада и корпорација, али и обичних појединаца, за брисање резултата из својих претрага који воде ка проблематичним садржајима. Гугл је направио и свој мали правилник о томе шта је увек спреман да брише. Ту пре свега спадају линкови ка сајтовима који су објавили нечији јмбг , број банковног рачуна или кредитне картице, личне слике или потписе, експлицитне фотографије обајвљене без дозволе, нечије поверљиве медицинске податке. 

Ауторска права

Међутим, захтеве за брисање у највећем броју случајева шаљу компаније због пиратерије, али овакве захтеве Гугл не одобрава аутоматски. Напротив, да би линк ка неком сајту био обрисан из овог разлога, подносилац захтева прво мора да докаже да има ауторска права на дело до ког линк води, а затим Гугл проврерава да ли је то дело заиста нелегално доступно на сајту. Пре свега мора да постоји закон о дигиталној заштити ауторских права на који њихов власник треба да се позове. Први и најпознатији закон овог типа, Закон о дигиталним миленијумским ауторским правима (енг. DMCA), донеле су САД 1998. године, а и Европска унија има свој сличан закон из 2000. године.

Када су сви услови испуњени, и након што Гугл закључи да је брисање оправдано, шаље информацију о томе подносиоцу захтева и сајту чија се адреса брише након чега обе стране имају право жалбе. Коју год одлуку Гугл да донесе, незадовољна страна има право да се жали агенцији или суду своје државе који је надлежан за питања дигиталних ауторских права. 

У једном од Гуглових извештаја о овим захтевима наводе се бројни примери компанија и појединаца који су покушали из зле намере или грубих превида да траже брисање неког сајта из претраживача. Тако је једна компанија пријавила да информативни портал са негативним критикама на рачун те компаније крши њена ауторска права јер се у критичким текстовима користе слике њених производа као илустрације.  Слично су се позивали на ауторска права и неки политичари и бизнисмени из Египта и Украјине захтевајући да се обришу линкови ка сајтовима са негативним чланцима на њихов рачун јер користе њихове фотографије. 

Дешава се и да појединци који се лажно представљају као представници неке фирме траже брисање одређених линкова иако немају ауторска права на садржаје до којих воде. Такође и фирме подносе захтеве за атоматско брисање без провере шта се заиста налази на сајтовима, па је једна компанија тражила од Гугла да обрише на десетине линкова зато што се у њима налази назив нечега на шта имају атуторска права иако сами сајтови до којих воде не садрже ништа њихово. 

Контроверзе захтева и заборава

Међутим, последњих година је све више захтева појединаца за брисање линкова не због пиратерије већ из специфичног разлога познатог као ”право на заборав”. Наиме, када особа сматра да се преко Гугла може наћи садржај који је по њу штетан или је просто изгубио на важности, има право да тражи брисање. У Европској унији је идеја да се ово дозволи постојала још деведесетих година прошлог века, али први пут је један суд званично одлучио да је ово људско право 2014. године када је Суд правде Европске уније пресудио у корист једног Шпанца који је захтевао да Гугл обрише све резултате који воде до чланка о његовим финансијским проблемима старог неколико година. Гугл хе пристао да са локализованог шпанског претраживача обрише дотичне линкове али је остало нејасно да ли суд може да натера Гугл да их обрише и са свог глобалног домена. Иронично, због овакве историјске улоге управо је тај чланак данас актуелнији и раширенији на интернету него икад.

Као и у случају пиратерије, када је реч о праву на заборав појавили су се контроверзни захтеви, па су тако осуђеници за тешка кривична дела након одлежане казне тражили да линкови ка информацијама о кривичним делима за која су одговарали буду избрисани из претраживача. Решавање оваквих захтева у последњих 10 година довело је до више судских процеса, пре свега пред европским судовима.

Појавиле су се и агенције које нуде својим клијентима, било да су део јавног живота или приватна лица, да у њихово име траже од Гугла брисање свох линкова ка нежељеним подацима о њима. Ствари додатно компликују пресуде попут оне из Аргентине да познате личности које не желе да се неке њихове слике из јавности појављују на интернету имају право да сајтове пријаве Гуглу. Ту је и пресуда британског и француског суда и приватници имају право на брисање података из прошлости.

Од више од два милиона захтева за брисање личних података по праву на заборав само око 10 одсто било је проблематично с моралног становишта и већина се односила на Фејсбук линкове. С друге стране поборници права на заборав већ раде на првим програмима који би имали задатак да траже информације корисника програма на интернету и аутоматски шаљу захтеве за брисање линкова Гуглу. С обзиром на све већи број корисника интернета, садашњи просек од 100.000 захтева за брисање по сату, Гугловим радницима задуженим да одговарају на њих врло брзо би могао да постане само лепа успомена на добра стара времена.

Текст: Андреј Самарџија Шушић

До својих револуционарних открића мислиоци су стизали и не сасвим научним методама, јер наука није била довољно развијена да би њихове теорије могле да се провере. Тако је Ксенофан први писао о фосилима, али није имао начина да их проучава. Демокрит је претпоставио постојање атома, али не и механизме по којима функционишу. Аристотел је предвидео постојање континента на јужној хемисфери, а тек 2000 година касније ће бити потврђено постојање Антарктика. Све до пре неколико векова није ни прављена јасна разлика између емпиријске науке, астрологије, теологије, алхемије и филозофије. Ове методе су ипак довеле до многих научних открића, али су за последицу имале и настанак великог броја заблуда.

Јохан Кеплер је читавог живота покушавао да помири науку, религију и астрологију, па је на пољу астрономије и физике дошао до важних открића упркос коришћењу неких ненаучних метода и квазинаучних теорија. Родио се 1571. године у Вајл дер Штату, малом аутономном немачком граду недалеко од данашњег Штутгарта. Кеплерова породица држала је локалну крчму, а његов деда је био градоначелник, па је деловало да ће мали Кеплер и његова браћа и сестра имати релативно безбрижно детињство. Међутим, имовинско благостање није потрајало, а Кеплеров отац Хајнрих је погинуо у Холандији у осамдесетогодишњем рату (1568‑1648) када је Кеплер имао само пет година.

Од малена Кеплер показује таленат за математику, а након што је видео две астрономске појаве, прелет Велике комете из 1577. изнад његовог града и помрачење Месеца 1580. године, рађа се и љубав према астрономији. Школује се на Универзитету у Тибингену, који му је био најближи, где први пут показује интересовање за астрологију. Мада је планирао да постане свештеник, на крају студија због одличног успеха добија понуду да предаје математику и астрономију у Грацу.

Врло брзо пажњу му привлачи тада актуелна и ватрена дебата између поборника геоцентризма и хелиоцентризма, што га инспирише да 1596, после анализе ових теорија, напише свој први рад „Космографска мистерија“ у одбрану Коперниканског обрта. Тиме започиње своје вишедеценијско изучавање ове теме што ће довести до тачних нових теорија које су често постављене на погрешним или застарелим научним основама. У то доба почиње да се дописује и консултује са два водећа астронома свог времена, али и љута ривала, Николасом Рејмерсом Урсусом (1551‑1600), дворским астрономом цара Рудолфа Другог, који је владао Светим римским царством, и Тихом Брахеом (1546‑1601), штићеником данског краља Фредерика Другог. Брахе је у то време почео да ради на теорији о кретању Земље и Сунца, која је требало да помири хелиоцентричну и геоцентричну теорију комбинујући неке њихове елементе, чему се Урсус противио. 

Мада је Кеплер потицао из протестантске породице, био је инспирисан древним веровањима и мистицизмом. Након верских немира у Грацу 1600. године добија отворену уцену да пређе у католичанство или да напусти град. После неуспешног покушаја да убеди будућег цара Немачке Фердинанда Другог (1578‑1637) да га прими као дворског саветника, Кеплер се са породицом сели у Праг и почиње да ради са Брахеом, који му налази и посао на двору. Наиме, скоро сваки владар тог времена имао је своје саветнике међу којима су били математичари, астрономи и астролози, а често би једна особа обављала све три функције. Један од њихових задатака био је да предвиђају догађаје анализом положаја небеских тела. За то су коришћени такозвани свемирски календари и ефемериде, односно табеле које су показивале где ће се током године које небеско тело налазити. 

Пионир научне фантастике

До Кеплеровог времена су коришћене такозване Пруске таблице, а Брахе је убедио Рудолфа Другог да он и Кеплер могу да саставе нове и прецизније, које би биле назване по цару ‑ Рудолфове. У питању је било капитално дело које је захтевало године, па и деценије рада, што је ономе ко добије тај посао гарантовало сигурну службу на двору. Кеплер би тиме био заштићен и од наредбе да се сви некатолички становници Граца покатоличе или поунијате. Ствари добијају неочекиван обрт када Брахе изненада умире 1601. и Кеплер званично постаје Рудолфов дворски математичар. Мада ово делује као идеалан положај за Кеплера, његови проблеми су тек почињали.

Како је Рудолф гајио велико интересовање за астрологију и алхемију, Кеплер је морао редовно да њему и њему блиским људима и савезницима саставља хороскопе и саветује их када је право време за различите одлуке. Због овог посла и рада на таблицама имао је мање времена за изучавање односа Сунца и Земље. Осим тога, убрзо је запао у финансијске проблеме јер Рудолф Други није водио рачуна о расходима и испразнио је царску благајну, чиме је угрозио и плате дворских саветника. 

Кеплер се, као и увек када је у проблемима, окреће науци и 1604. објављује „Оптички део астрономије“. Мада у то време Кеплер није видео вредност ове анализе природних појава попут помрачења Сунца и Месеца или људског вида, временом ће овај рад постати основа модерне оптике. Исте године се на небу појављује мистериозна звезда коју Кеплер анализира у свом следећем раду „Нова звезда“. Пошто се вековима веровало да је Аристотелова теорија да је свемир непроменљив тачна, појава ове звезде је у научним круговима изазвала шок. Кеплер користи прилику да у свом раду наговести да је време да се Аристотелов статичан универзум преиспита, што изазива гнев италијанског астронома Лодовика деле Коломбеа (1565‑1623), а у дебату се укључује и Галилеј. Касније је утврђено да је ова звезда била супернова која је добила име по Кеплеру, јер ју је први описао.

Кеплер затим ради на свом важном делу „Нова астрономија“, у коме након година анализа небеских тела, а нарочито Марса, уз помоћ Брахеових радова саставља нове теорије о свемиру, укључујући и своје кључно откриће ‑ прва два закона планетарног кретања (све планете крећу се око Сунца уједначеном брзином по увек истим путањама у облику елипсе). Кеплер овде у начелу препознаје гравитацију, али под утицајем својих астролошких убеђења, описује је као божанску енергију Сунца која храни душу Земље, док су остале планете предалеко да би та енергија дошла до њих. Након овог дела, време су му углавном заокупљале расправе са критичарима, пре свега немачким астрологом Елизаусом Рослином (1545‑1616), који га је нападао зато што не користи довољно астрологију у свом раду, и физичарем Филипом Феслијусом (1565‑1610), који га је критиковао јер се у свом раду ослањао и на астрологију.

Галилео Галилеј 1610. године, користећи свој нови телескоп, открива четири Јупитерова сателита, што инспирише Кеплера да напише анализу чији је резултат дело „Диоптрије“, објављено 1611. Овде Кеплер објашњава природу сочива и дефинише свој, такозвани Кеплеров телескоп, који је унапређена верзија Галилејевог. Исте године објављује и прву анализу структуре снежних пахуља, а његова анализа симетрије ће касније довести до дефинисања Кепелерове конјектуре. Кеплер 1611. одлучује да пише и о томе како би изгледао рад астронома када би отпутовао на неку другу планету и одатле посматрао свемир. На крају објављује причу под називом „Сан“, у којој комбинује елементе научне фантастике, стручне анализе и аутобиографије. Међутим, како научна фантастика није постојала као жанр, прича није схваћена и убрзо је заборављена, осим међу његовим противницима који ће је искористити против њега.

Ум везан за небо

Исте године почињу нове драме у Кеплеровом животу. Цар Рудолф Други постаје тешко болестан и његов брат Матија (1557‑1619) га притиска да абдицира. Кеплер је присиљен да буде саветник обојици и покушава да остане дипломатски неутралан. У страховању да ће га Матија отерати када дође на власт почиње да тражи ново радно место, и проналази посао наставника математике у Линцу. У међувремену, његова жена и једно дете умиру током епидемије рикеције, смртоносне бактеријске инфекције налик на тифус. Након Рудолфове смрти, Матија 1612. заиста долази на власт и прихвата Кеплерову одлуку да оде у Линц, али му дозвољава да задржи дворску титулу и плату под условом да настави да ради на таблицама. 

Због верског сукоба протестаната и католика у Немачкој и неповерења према неутралном Кеплеру, црква га екскомуницира, а затим му стиже вест да је његова мајка Катарина оптужена за вештичарење, што се у то време кажњавало смрћу. Кеплер одлази да је брани уз помоћ својих пријатеља са универзитета и успева да је одведе на сигурно у Линц. Власти Леонберга, у коме је живела, погубљују 8 од 15 осумњичених жена, а Кеплерови непријатељи користе његову причу о путу на Месец као аргумент да је и он сумњив. На крају је присиљен да напише нов рад у коме објашњава шта је хтео да каже својом причом. 

Током живота у Линцу Кеплер се углавном фокусира на рад на сопственом астрономском уџбенику који издаје у седам томова под називом „Основе коперниканске астрономије“. У овим књигама дефинише своје виђење законитости свемира у светлу Коперниковог закључка и сопствених открића. Овај уџбеник, у коме дефинише и своја три закона планетарног кретања, показаће се кључним за даљи развој астрономије. Кеплер 1623. завршава Рудолфове таблице, али уместо великог тријумфа на њихово објављивање чека све до 1627, јер Брахеова породица блокира издавање због ауторских права. У Линц 1625. долазе представници католичких снага да забране Кеплерове радове, а већ наредне године рат куца на Кеплеров праг и почиње опсада града. Кеплер бежи у Улм и плаћа да се таблице коначно објаве.

Кеплер 1628. постаје астролошки саветник генереала Албрехта Валенштајна (1583‑1634), десне руке новог цара Фердинанда Другог. Наредних година нема мира, а након краће болести умире 1630. у Регенсбургу. Пошто је знао да ће умрети, саставља сам себи епитаф: „Мерио сам небо, сада мерим сенке. Умом сам био везан за небо, а тело ми сада одмара у земљи.“ Након напада протестантске шведске војске гробље на коме је Кеплер сахрањен је уништено. За разлику од Демокрита, чијој су се идеји о атомима научници вратили тек хиљадама година касније, Кеплерове теорије инспиришу већ наредне генерације научника попут Њутна. То, међутим, неће потрајати, па су због Кеплерове жеље да помири науку и религију његови радови пали у други план, али су се вратили у жижу интересовања током романтизма.

У част његових бројних валидних открића и општег доприноса оптици и астрономији, чиме је и сам помогао настанак данашњих свемирских телескопа, НАСА је 2009. године пустила у рад свој свемирски телескоп назван управо по Кепелру, који би требало да помогне у проналаску земљоликих планета ван Сунчевог система. Овим је симболично Кеплеру омогућено да, у складу са својим епитафом, својим умом и даље крстари небесима.

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Виртуелне валуте за једне представљају независан и сигуран вид универзалног платежног средства будућности, док их други виде као знак да се економија у дигиталној ери полако трансформише, а виртелну економију је без централног контролоног тела теже контролисати и штитити од манипулација и потенцијалне нестабилности. 

Међутим, шта је уопште валута? Упрошћено речено, валута представља новчану јединицу коју издаје и регулише неко ко може да гарантује њену вредност. Готово у свакој држави то је овлашћена владина установа попут Народне банке. Међутим, мање је познато да у многим земљама постоје и популарне локалне валуте које не издаје централна власт. Ако се, рецимо, нађете у Бристолу, граду са око 450.000 становника на југозападу Енглеске, можда ћете бити у прилици да користите њихов неформалан градски новац, такозвану Бристолску фунту. 

И у Србији постоји нешто слично у виду бодова и купона које поједине фирме издају својим купцима. Ови бодови се под строго одређеним условима могу користити као платежно средство једнаке вредности као динар. Дакле, у одређеним околностима је могуће да купони приватних фирми добију вредност званичне валуте. Са друге стране, могуће је да у одређеним историјским периодима званичне државне валуте, попут немачке марке након Првог светског рата, нашег динара током деведесетих година прошлог века или венецуеланског боливара данас, и поред своје званичне тржишне вредности у пракси постају безвредне па се јавља потреба да се окрене алтернативним и неформалним средствима плаћања попут иностраних валута. 

Од чега зависи вредност једне формалне или неформалне валуте? Једноставно речено, реч је о поверењу људи у новац који користе, односно да ли он заиста има ту вредност коју представља. Док се у претходним временима ово поверење стицало тиме што је новац кован од злата, сребра, или других племенитих метала, па је сам по себи имао неку реалну вредност, касније сама држава преузима улогу гаранта. Тако су, рецимо, све до седамдесетих година прошлог века власти САД гарантовале да сваки долар може да се размени за одређену количину злата. Данас је пак довољно да људи верују, оправдано или не, да нека валута има вредност и то покажу спремношћу да тргују њом. Другим речима, докле год људи сматрају да ће долар и убудуће имати вредност, дотле ће га и користити, чак и ако реална вредност ове валуте полако настави да пада.

Валута са шифром

То нас доводи и до биткоина и такозваних криптовалута, односно дигиталних валута које користе криптографску заштиту приликом трансакција. У питању су најчешће децентрализоване валуте или виртуелни електронски новац који производе и штите сложени компјутерски алгоритми. Биткоин је данас најпознатији међу овим валутама, али идеја је настала још осамдесетих година, чему је допринео ИТ стручњак Дејвид Чаум са америчког Универзитета Беркли. Наиме, овај тада млади доктор компјутерских наука објавио је 1981. године свој револуционарни рад о томе како неки дотад научнофантастични појмови попут електронског новца могу да се примене у пракси. 

Међутим, Чаум до ове идеје није дошао јер је желео свима да олакша живот тако што неће чекати у редовима у банци, већ је његова главна мотивација био страх од неизбежних последица технолошког развоја у свим сферама друштва. У свету у коме се све већи број послова обавља преко компјутера, далеко је лакше контролисати и надзирати све и свакога, било да то по закону раде овлашћене државне службе или злонамерне интересне групе. Време ће показати да Чаум није био пуки параноик, већ потенцијални визионар.

Скоро 30 година касније, у јануару 2009. године, појављује се биткоин, који представља природниу еволуцију оног што је Чаум покушао да оствари када је у Амстердаму 1990. основао фирму Дигикеш за анонимне дигиталне трансакције новца. Међутим, не зна се ко је прави творац биткоина. Оно што се са сигурношћу зна је да је за Ноћ вештица 2008. године члановима једног криптографског сајта стигао документ у коме аутор, потписан као Сатоши Накамото, детаљно објашњава шта је биткоин и како се користи. И поред неколико истрага новинара, до данас није утврђено да ли Накамото заиста постоји или је то нечији псеудоним. У сваком случају, биткоин убрзо постаје популаран међу љубитељима криптографије, борцима за анонимност и приватност на интернету, поборцима идеје о технолошкој будућности, али и криминалним круговима, где је анонимност плаћања веома тражена и цењена.

Како се постаје корисник?

Биткоин се може описати као бесплатан програм којем корисници дозвољавају да користи њихове рачунаре ради обављања две од три кључне ствари за сваку валуту, а то су производња новца и оверавање платежних трансакција. Да би неко постао корисник, довољно је да скине програм Биткоин језгро, чијим активирањем добија виртуелни новчаник као и опцију да омогући биткоин мрежи да користи његов или њен рачунар за обављање веома сложених алгоритамских процедура које производе нове биткоине. За овај посао је у почетку био довољан рачунар средње јачине, стабилна и брза интернет веза, као и доста времена. Међутим, како би се спречила инфлација валуте, програм је направљен тако да што више биткоин јединица настаје, то се њихова производња постепено успорава. Тако да данас обичном кориснику треба можда и више стотина година да овим путем заради један једини биткоин. 

Постало је право умеће зарађивати биткоине овим путем, па се брзо развила читава минииндустрија посвећена само решавању овог проблема, а израђени су специјални компјутерски уређаји ASCI, намењени што бржој обради биткоин података. Са друге стране, постоје читаве интернет фарме за њихову обраду које нуде своје услуге онима који желе да плате да неко други „рудари“ за биткоинима уместо њих. За разлику од државног новца, који је у теорији неограничен, биткоин је намерно испрограмиран тако да максимално може да произведе само 21 милион биткоин јединица. Процењује се да ће се то десити негде око 2140. године након чега ће сам програм престати да производи новац. Тада ће вероватно сви морати да пређу на други најчешћи начин зараде од биткоина у виду хонорара за обраду трансакција других корисника. Када неко жели да обави трансфер биткоин новца, може да понуди одређен хонорар биткоин заједници како би обрада те трансакције била приоритет. Ово је довело до озбиљне поделе у биткоин заједници па су у оквиру ње прошле године настале три групације – највећа, која наставља да обрађује биткоин податке по старом, и две нове које су прешле на „Биткоин кеш“ и „Биткоин злато“, које је лакше обрађивати.

Постоји још једна разлика између Биткоин програма и Народне банке. У теорији је могуће уништити вредност коју има папирни новац. Када се на тржишту појави превише новца, Народна банка може да повуче одређен број новчаница. Такође је могуће једноставно уништити новчаницу и вредност коју она представља, док је једини начин да се трајно уништи биткоин новац заборављање шифре свог биткоин новчаника у коме се не складиште биткоин јединице, већ аутоматске шифре од седамдесетак цифара које омогућавају кориснику приступ конкретним јединицама које су му припале. Ове шифре су толико комплексне да их је практично немогуће хаковати, па ако корисник изгуби своју, ни он ни било ко други више неће моћи да приступи том новцу и он практично заувек нестаје са тржишта. 

Без заштите

Криптографска заштита гарантује скоро потпуну анонимност свим учесницима у трансакцијама тако да нико не може да повеже конкретне трансфере са конкретним лицима без огромног напора и много среће. Другим речима, код биткоина нема обештећења или заштите од превараната. Једном послат или узет новац више не може да се врати. То је уједно и једна од највећих мана биткоина, али и децентрализованих виртуелних криптовалута генерално, у поређењу са банкама. Биткоин не гарантује никоме ништа и води се логиком златника – да је квалитет његове израде, односно сигурност алгоритама које користи, гарант његове вредности. 

Биткоин данас има неколико милиона корисника и „рудара“, а око 100.000 фирми га прихвата у неком облику као вид платежног средства укључујући и велика имена попут Мајкрософта. Међутим, већина ових фирми не прихвата буквално биткоин, већ између корисника и њих посредују биткоин мењачнице. Овакво ширење биткоин економије допринело је скоку вредности биткоина у односу на „праве“ валуте, као и његовом укључивању у трговину на берзама. Тако један биткоин у јануару 2018. вреди више од 13.000 америчких долара. Ово је више него импресивна сума, нарочито када се узме у обзир да до 2011. није вредео ни један цео долар. Међутим, ова валута је почетком децембра 2017. вредела чак 17.000 долара, а драстичан пад вредности за свега неколико дана показао је да берзански шпекуланти тактичком куповином и наглом продајом могу да манипулишу и вредношћу ове валуте.

Један од проблема са којим се биткоин суочава је и што рачунари корисника који учествују у обради података унутар ове мреже троше далеко више струје од обичних компјутера, што је у неким земљама као што је Кина, где се цена струје субвенционише, допринело да се ускоро стане на пут организованом убирању биткоина. Тако су као огромни потрошачи електричне енергије, прве на удар дошле кинеске биткоин фарме. С друге стране, Исланд и Канада су постале омиљене дестинације биткоин „рудара“ због погодних цена струје и ниских температура на којима се уређаји лакше хладе.

Међутим, далеко већи проблем по репутацију биткоина су криминалне активности, крађа шифара и лажне трансакције. Све у свему, и ако је пут до тога да биткоин постане распрострањена валута још далек и неизвестан, барем на интернету биткоин успева да полако, али константно шири свој утицај. Да ли ће се ускоро појавити нека још популарнија криптовалута или ће цело тржиште криптовалута на крају доживети крах због превише шпекуланата, остаје да се види. 

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Четвртог децембра ове године председник америчке федералне комисије за телекомуникације (FCC) Ажит Пај најавио је да ће у року од 10 дана FCC ипак гласати за укидање правила о такозваној неутралности интернета (енг. net neutrality) и поред апела великог дела америчке, а делимично и светске јавности да се од тога одустане услед све већег страховања да би укидање ових правила могло да угрози слободан приступ интернету у Америци и буде лош пример за друге земље у свету. У најгорем случају укидање би могло потенцијално индиректно да изазове озбиљне негативне последице по кориснике интернета на читавој планети, нарочито кад се ради о људима који преко интернета раде са иностранством, што је рецимо у Србији све чешћа појава.

Мада дебата око неутралности интернета траје скоро од самог почетка његове пуне комерцијалне употребе, односно од средине деведесетих година прошлог века, многима ни данас није сасвим јасно о чему је реч. Сам појам односи се на најпре неписано правило да интернет провајдери, који физичким и правним лицима пружају услуге приступа интернету, немају право да успоравају, ускраћују или на било који други начин ометају приступ корисника било којој врсти сајтова, фајлова или било каквог другог садржаја на интернету.

Ово правило се не схвата и не примењује на исти начин у свим земљама света па тако рецимо у Ирану или Кини постоји државна цензура одређених садржаја на интернету коју њихови интернет провајдери морају да поштују. Са друге стране у Великој Британији је од пре неколико година по наредби владе почео да се блокира приступ порнографском садржају док корисник не докаже да је пунолетан. Међутим, док овакви примери спадају у подручје оправдане или неоправдане државне цензуре, расправа око неутралности интернета у САД-у нешто је другачијег карактера и тиче се пре свега контроле коју тамошњи велики интернет провајдери треба да имају над самим квалитетом приступа интернету.

Док у Србији тренутно постоји више десетина интернет провајдера, у Америци скоро три четвртине тржишта пружања интернет услуга покривају свега четири компаније: Комкаст (више од 25 милиона корисника), Чартер (више од 23 милиона корисника), АТ&Т (више од 15 милиона корисника) и Веризон (скоро 7 милиона корисника), што их смешта право на средину листе 10 највећих интернет провајдера на свету. Таква подела тржишта у пракси значи да велики делови САД имају само једног интернет провајдера и не могу да га промене, чак и ако нису задовољни његовом услугом, јер једноставно немају код кога другог да пређу, што таквом провајдеру даје слободу да повремено повлачи и потезе који не иду у корист потрошача.

Комкаст на пример већ годинама носи титулу најгорег пружаоца интернет услуга у Америци због рекордног броја приговора корисника ове компаније на њихов квалитет. Поред тога компанија је била и предмет више тужби попут оне од пре 10 година када ју е управо FCC судски гонио, јер је ухваћена у покушају саботирања веза корисника који су користили BitTorrent за качење фајлова на интернет. Компанија Чартер је пак такође више пута била мета судских тужби од којих је најновија из ове године, када ју је главни државни правобранилац Њујорка Ерик Шнајдерман тужио због лажног рекламирања великих брзина, које многи корисници на крају нису добили. И АТ&Т је био честа мета контроверзи, између осталог и зато што је 2007. ова компанија у уговоре са корисницима почела да додаје и напомену да има право да без упозорења угаси интернет и обрише имејл налоге сваком свом кориснику за ког процени да својим понашањем или коментарима нарушава углед компаније или углед њених ћерки компанија или фирми и лица с којима ове компаније сарађују. Ова одредба је међу корисницима брзо изазвао велики бунт јер је схваћена као покушај директног наметања цензуре.

Ко је Ажит Пај?

Ватру на уље додале су и оптужбе да је АТ&Т америчкој државној безбедности дозвољавао да без судских налога прати комуникације својих корисника. Посебно је занимљиво да су 1934. године управо због монопола компаније АТ&Т на пољу пружања телефонских услуга и донета прва правила о неутралности телекомуникационих услуга у Америци, која данас између осталог штите и неутралност интернета. Као и претходне три, и компанија Веризон је такође била мета више тужби укључујући и ону коју је против ње својевремено поднела америчка влада због масовног наплаћивања ситних непостојећих трошкова својим корисницима.

Због оваквих примера, али и због самог идеала неутралности интернета, велики део јавности постао је забринут шта би могло да се деси ако се правила о неутралности интернета заиста укину и провајдери добију пуну слободу да контролишу приступ корисника интернету по свом нахођењу. Додуше, правила о заштити неутралности интернета уведена су после више неуспелих покушаја тек 2015. године за време мандата Пајовог претходника Тома Вилера, када је интернет у Америци коначно означен као врста телекомуникационе услуге па су правила о неутралности из 1934. аутоматски почела да важе и за њега. Од деведесетих па све до тада интернет се у Америци званично водио као тип услуге из области информисања, за коју та правила не важе, али су се провајдери ретко усуђивали да то злоупотребе.

Ситуација се значајно мења након одлуке америчког председника Доналда Трампа да Вилера у јануару ове године замени Пај, иначе члан Трампове Републиканске странке, који се истакао гласањем против увођења правила о неутралности интернета 2015. године. Занимљиво је да је Пај један од првих људи које је Председник Трамп предложио за неки државни положај, док нека места попут оних за роководиоце у Наси и даље чекају на његов одабир кандидата.

Ажит Варадараж Пај рођен је 10. јануара 1973. у граду Бафало у држави Њујорк. Његови родитељи, припадници индијске етничке заједнице Канкани, емигрирали су у Америку где су радили као лекари. Пај се пак одлучује за студије друштвених наука на Харварду, где и дипломира 1994, а потом одлази на Универзитет у Чикагу где завршава право 1997. године. Наредне године налази посао у Одељењу за разбијање монопола у оквиру америчког министарства правде, где се бави проценама да ли одређена укрупњавања, спајања или куповина фирми на тржишту телекомуникација нарушава законе против монопола. Ту остаје до 2001. када добија понуду управо од Веризона да ради за њих као саветник, што и прихвата. После пар године напушта Веризона, а у државни сектор се враћа 2007. када почиње да ради као правник за FCC. Члан FCC постаје на предлог републиканаца 2012. године да би 23. јануара 2017. постао и њен председник.

За разлику од својих претходника Пај се отворено залаже за смањење регулативе на пољу телекомуникационих услуга, јер верује да је управо непостојање тих правила деведесетих година омогућило успон интернет гиганата попут Амазона, Гугла и Фејсбука или нешто касније Нетфликса и да ће укидање ових правила отворити пут за развој сличних нових револуционарних интернет компанија. Пај овај став брани и тезом да би укидање регулатива довело до јачања конкуренције фирми које се баве телекомуникацијама и смањило цене услуга за обичне кориснике.

Његови критичари пак сматрају да би то напротив довело до поскупљења услуга и даље монополизације тржишта јер би провајдери могли на пример да одлуче да почну да посебно наплаћују приступ одређеним садржајима на интернету, као што то данас раде оператери кабловске телевизије када нуде спортске или филмске у засебним скупљим пакетима. Поред тога, провајдери би могли и да утичу на спорији приступ садржају своје конкуренције или конкуренције себи блиских фирми или лица. Ту је и страх од могућности да провајдери отежају приступ сајтовима са одређеном политичком садржином с којом се из неког разлога не слажу или уцењују сајтове да им плате да провајдери не би гушили својим корисницима приступ овим сајтовима, односно да сајтове који пристану да плате за то провајдери ставе на такозвану брзу траку (енг. fast lane) чиме је приступ њима бржи од приступа сајтовима њихове конкуренције, која или није платила довољно за улаз на брзу траку или је просто платила мање.

 Предвиђања последица

Ово је и један од кључних аргумента противника Пајовог плана, јер верују да би у таквим условима, где се сајтовима који плате више брже приступа, новим младим сајтовима било увек отежано да им корисници приступе, јер би већ постојећи сајтови увек могли да плате више од почетника и нови сајтови би далеко лакше пропадали. Конкретан пример овог сценарија би рецимо била нека нова млада фирма за качење видеа на интернету, која би покушала да буде конкурент Јутјубу, мултимилионској компанији, којој није никакав проблем да плати било коју цену да приступ Јутјубу буде бржи од приступа целој својој конкуренцији заједно.  

Ситуацију додатно компликује управо то што највећи део тржишта комуникација у Америци држи свега неколико фирми, па се критичари Пајових ставова плаше да би одрешене руке провајдерима омогућиле да додатно ослабе мале конкуренте и уцене кориснике. Ако највећи број Американаца мора да користи услуге великих интернет провајдера, онда немају ни другог избора него да им плате за интернет садржаје онолико колико ти велики провајдери захтевају, а не могу ни да их да им отежају приступ свим оним садржајима који се тим компанијама из било ког разлога не допадају.

Ово директно утиче на фирме које живе од интернета попут Нетфликса, популарног сервиса за гледање филмова и серија, који је од пре неколико година доступан и код нас. Наиме, Нетфликс би практично био приморан да плати свим великим провајдерима колико год траже да би њихов садржај и даље био доступан и том великом броју Американаца који интернет могу да добију само од неке од великих компанија. Тиме би био отворен и пут да велики интернет провајдери додатно униште своју конкуренцију, јер би могли да почну да захтевају од фирми попут Нетфликса да не користе услуге њихове провајдерске конкуренције, ако желе да Американци који зависе од великих провајдера приступају њиховом садржају пуном брзином.

Пај се међутим не слаже са оваквим црним виђењем будућности интернета и сматра да су критичари његове одлуке да се укину правила о неутралности интернета паничари. Такође сматра да ће сада америчка федерална комисија за трговину (FTC) преузети од FCC надлежност да и даље штити кориснике интернета од манипулација интернет провајдера. Међутим, удружења за заштиту потрошача се не слаже с овом тезом. Наиме, АТ&Т је пре извесног времена упутио жалбу на то да FTC има право да их регулише, а амерички судови још нису донели коначну пресуду по том питању.

Са критикама Пајовог плана се слаже и више познатих компанија које зависе од интернета попут Мозиле, Твитера, Тамблера, Пинтереста и Редита, као и једини члан опозиционе Демократске странке у FCC, Мињон Клајбурн, која је једина гласала против Пајовог плана. И један број самих републиканаца стао је у одбрану правила о неутралности интернета, али недовољно да би на било који начин утицало на исход гласања 14. децембра. С друге стране, велики интернет провајдери су поздравили Пајов план, а Комкаст и Веризон траже и да FCC федералним прописом спречи да америчке савезне државе на локалу донесу сопствене прописе о заштити неутралности интернета.

Евентуалне последице укидања неутралности интернета могле би да се осете и глобално. На пример, ако Нетфликс буде приморан да плаћа америчким провајдерима да омогуће приступ корисника његовим услугама, вероватно је да ће онда и Нетфликс повећати цене својих услуга управо својим корисницима, којих данас има широм света. Фирме које раде преко интернета са Американцима могле би да наиђу на сличан проблем, јер би амерички провајдери могли да успоре приступ Американаца страним сајтовима док не плате пакет за то. Ово би могло да наведе неке Американце тањег џепа да просто прекину рад са иностраним сајтовима и окрену се домаћим дизајнерима или купцима. Постоји и могућност да провајдери одлуче да блокирају сав софтвер који су израдиле компаније које или имају везе са њиховим конкурентима или не желе да плате да њихови програми везани за интернет раде брзо. Ту је на крају и опасност да и провајдери у другим земљама где неутралност интернета није законски уређена одлуче да копирају ове потенцијално проблематичне методе рада својих америчких колега.

Било како било, да ли ће укидање правила о неутралности интернета на крају заиста довести до новог бума интернет компанија или ће пак бити увод у крај онаквог интернета какавог смо до сада познавали и увод у ново мрачно доба приступања интернету остаје да се види, а први корак ка том врлом новом свету биће направљен већ 14. децембра.

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Првог септембра ове године амерички председник Доналд Трамп за новог директора НАСА предоложио је Џима Брајденстајна, посланика своје Републиканске партије у Доњем дому Конгреса и представника Оклахоме, што је изазвало опречне реакције у тамошњој стручној јавности. Критичари Трамповог предлога да Брајденстајн води америчку свемирску агенцију пре свега доводе у питање његову стручност јер се никада није бавио науком нити пословима везаним за свемир, док присталице тврде да је његова велика љубав према истраживању свемира утицала да сам стекне велико знање о свемирским технологијама и да је битно што жели да укључи велике фирме које се баве астронаутиком у рад НАСА.

Брајденстајнове присталице тврде и да су управо његове пословне и политичке способности кључне за придобијање политичке и финансијске подршке за несметан даљи рад НАСА која је већ годинама мета критика због великих торшкова које има. Трампов избор је међутим контроверзан за многе из још једног разлога. Наиме, по неписаном правилу за директора НАСА обично се постављају научници, инжењери или бивши астронаути, а никада политичари. Са друге стране, они који подржавају Брајденстајна подсећају да он не би био први аутсајдер на тој функцији јер је још Џон Кенеди 1961. године за свог шефа НАСА поставио адвоката и владиног функционера Џејмса Веба (1906-1992), за ког се временом показало да је био један од најуспешнијих директора НАСА.

Џејмс Џим Брајденстајн рођен је 15. јуна 1975. у граду Ен Арбор, у Мичигену. Породица се касније сели у Оклахому где завршава средњу школу. У војску одлази добровољно 1998. године и постаје морнарички пилот. Учествује у бројним мисијама у Авганистану и Ираку, као и у борби против јужноамеричких нарко-кратела. Војну каријеру завршава као капетан прве класе морнаричких резерви. На Корнел Универзитету стиче диплому из економије, психологије и предузетништва. Пре уласка у политику радио је као консултант у једној приватној фирми, а био је и извршни директор Планетаријума и Музеја ваздухопловства и свемира у Тулси, у Окалхоми.

У Конгрес улази 2012. године као представник екстремног крила Републиканске партије, познатог као Покрет чајанке. Именован је за члана Одбора Конгреса за оружане снаге, а постаје и председинк Одбора за животну средину, који је подређен Одбору за науку, свемир и технологију. Током свог мандата између осталог се истакао негирањем научних тврдњи о глобалном загревању и климатским променама, критиком хомосексуалних бракова, али и подршком за оснивање Канцеларије Владе САД за комерцијалне летове у свемир. Током председничке кампање у САД 2016. године није подржао Доналда Трампа за кандидата Републиканске странке за председника Америке, већ његовог главног унутарстраначког ривала Теда Круза.

Планови потенцијалног директора

Како изгледа финале кандидатуре Брајденстајна за првог човека НАСА? Према процедури за избор кандидата за директоре владиних агенција у САД уобичајено је да се сви номиновани, након што их председник САД званично предложи, повуку из јавности ради припреме за пропитивање пред одговарајућим одборима Конгреса, као доњег, и Сената као горњег дома америчког парламента. Одборе чине искључиво конгресмени и сенатори из владајуће и опозиционе странке. Ова саслушања су отворена за јавност и током њих се проверавају ставови, знање и компетенција кандидата, али и потенцијалне афере, скандали или сукоби интереса.

У складу са тим, 14. новембра одржан је састанак на коме су чланови Одбора Сената за трговину, науку и транспорт, чији је задатак између осталог и да одлучују о кандидатима за директора НАСА, испитивали Брајденстајна. Он их је том приликом уверио да се неће водити партијском линијом у својим одлукама и да неће укидати финансирање НАСА пројеката за истраживање глобалног загревања и климатских промена, као и да сексуално опредељење неће утицати на статус запослених у свемирској агенцији за време његовог мандата. Брајденстајн је такође објаснио и у ком смеру намереава да води агенцију.

Брајденстајн је обећао је да ће подржати све досадашње НАСА планове укључујући и даљи развој њеног свемирског лансирног система као и спејс шатла Орион који треба да омогуће први лет људи на Марс до четврте деценије 21. века, затим теситрање новог НАСА ровера названог Марс 2020, развој мисије Клипер Европа која за циљ има слање беспилотне летелице на Јупитеров месец Европу до 2025. године, завршетак радова на свемирском телескопу Џејмс Веб, слање соларне сонде Паркер на Сунце, рад на новом сателиту NISAR за анализу промена на Земљи, као и развој новог сателита IceSat2 за праћење ледника.

Са друге стране, Брајденстајн је овом приликом најавио и три своја пројекта на која ће се посебно фокусирати. Први је поновно активирање НАСА пројекта започетог за време владавине Џорџа Буша Млађег који за циљ има нове летове људи на Месец и његово даље истраживање. Ова најава је усталасала јавност јер је овај пројекат угашен за време председника Барака Обаме након што је утврђено да би коштао много, а да би учинак био минималан. Други пројекат је даља комерцијализација НАСА летова у свеми. Наиме, Брајденстајн намерава да поред старих произвођача делова за НАСА пројекте попут Боинга и Локхида, укључи и нове компаније које желе да се баве истраживањем свемира попут SpaceX, фирме познатог иноватора Илона Маска, које би полако преузимале и задатке транспорта опреме и људи у свемир, што би могло да смањи НАСА трошкове. Трећи пројекат директно је везан за савезну државу коју Брајденстајн представља. Наиме, Оклахома је рекордер у САД по броју разорних торнада, што једни виде као последицу глобалног загревања, док други попут Брајденстајна сматрају да уместо борбе против климатских промена фокус треба да се усмери на модернизацију система за узбуну због торнада, као и на веће ангажовање НАСА средстава и сателита у праћењу торнада и других врста разорног олујног невремена.

Када ће НАСА добити директорку?

Брајденстајн је на крају тесно, али успешно прошао овај део процедуре за именовање директора НАСА, иако су сенатори у Одбору гласали пре свега по страначкој линији, 14 према 13 у његову корист. Међутим, процедура за избор још увек није завршена јер ова одлука мора да буде потврђена простом већином гласова и у самом Сенату, а још се на зна када ће се одржати седница на којој ће ово гласање бити тема. Већ је пробијен рок од 40 дана, колико кандидати за НАСА шефа у просеку чекају да Сенат потврди њихово именовање. Рекорд по овом питању иначе држи бивши астронаут Ричард Трули, кандидат председника Џорџа Буша Старијег, чије је номиновање 1989. године Сенат коначно одобрио после чак 80 дана чекања.

Међутим, један рекорд је ипак оборен. Наиме, место директора НАСА упражњено је још од 20. јануара ове године, када је Чарлс Болден, бивши асторнаут и први афроамериканац на челу НАСА, поднео оставку као Обамин кадар. Од тада па све до данас функцију вршиоца дужности директора НАСА обавља инжењер Роберт Лајтфут, чиме је оборен рекорд из 1969. године када је инжењер Џорџ Лоу функцију привременог вршиоца дужности директора обављао нешто више од 200 дана. И поред ових одлагања, очекује се да Брајденстајново именовање на крају лако буде потврђено, али ће на спровођење својих планова морати да сачека наредну фискалну годину јер је НАСА буџет за 2018. годину усвојен још прошле године, а ускоро ће бити усвојен и буџет за 2019. након чега трошкови НАСА све до 2020. постају фиксни и не могу да се мењају или преусмеравају.

Титула директора НАСА званично гласи управник Националне ваздухопловне и свемирске администрације и бира се у Сенату на предлог председника САД, а мандат му није временски ограничен. Занимљиво је да је од њеног оснивања, 29. јула 1958, у време владавине председника Двајта Ајзенхауера, па све до данас НАСА имала око 20 директора, а ниједну директорку. Мада су у последњих десет година функцију заменика директора НАСА обављале четири жене за редом, ниједна до сада није изабрана за директорку. Задужења НАСА директора јесу саветовање председника САД о питањима везаним за свемир, истицање приоритета у раду НАСА, као и руковођење самом организацијом и њеним тимовима.

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Свако је бар једном пожелео да машине просто умеју да „прочитају“ наше мисли и тако одмах разумеју шта желимо од њих, без уноса команди путем тастатуре, притискања разних дугмића или издавања вербалних наредби. У лабораторији за компјутерску науку и вештачку интелигенцију чувеног Масачусетског технолошког института (МИТ) управо раде на томе.

Наиме, њихов заморац, човеколики робот Бакстер, у стању је да анализом нечијег електроенцефалограма (ЕЕГ) процени да ли је та особа задовољна његовим радом. Директорка лабораторије Данијела Рас сматра да је ова технологија на самом зачетку свог развоја и верује да ће временом уређаји заиста моћи само на основу нашег расположења да процене шта желимо од њих.

Замислимо сада како би изгледао концепт читавог низа повезаних апарата који међусобно комуницирају и по одређеној логици аутоматски обављају неку комплексну заједничку функцију коју од њих желимо. У питању је релативно нов концепт познат под називом Интернет ствари (енгл. Internet of Things, IoT), а односи се на неформални систем људи и ствари који су директно умрежени на одређени начин и међусобно размењују податке.

Ти подаци се потом користе за повећање ефикасности у раду, пружање комфора или унапређење квалитета живота. Сам израз Интернет ствари осмислио је 1999. Кевин Ештон, иноватор са МИТ-а рођен 1968. IoT концепт се ослања на три карике троугла који повезује људе са људима, људе са машинама и машине са машинама. Овде се под машинама наравно мисли на такозване паметне уређаје. Паметне машине шаљу своје податке или приступају подацима других паметних уређаја, а затим на основу тога што оптималније прилагођавају свој рад потребама корисника.

Један од пионирских корака на путу ка Интернету ствари направљен је још давне 1982. када је на Карнеги универзитету у Пенсилванији успешно умрежен аутомат за кока-колу са компјутерима универзитета тако да је сваки запослени могао да види преко рачунара које дугме на аутомату треба притиснути да би се добила најрасхлађенија боца у машини. Развој компјутерске технологије, ширење интернета и њихова комерцијализација били су кључни предуслови за прављење првих правих корака ка IoT концепту.

Данас, рецимо, многе велике фирме за производњу технике попут Самсунга нуде паметне фрижидере (Family Hub фрижидер) прилагођене бежичној блутут технологији, која омогућава кориснику да рецимо пушта музику са свог паметног телефона или компјутера на једном таквом фрижидеру. С друге стране имамо и све више апликација за паметне телефоне, које омогућавају умрежавање паметних уређаја. Добар пример овога је рецимо апликација Нест, која омогућава контролу паметних термостата у кући преко телефона.

Колико је рањива паметна машина?

Међутим, Интернет ствари има и очигледну ману, јер повећава зависност друштва од технологије. То оставља пуно простора за намерну или ненамерну штету. Наиме, многи паметни уређаји немају адекватну заштиту од илегалних упада. Велику одговорност за ово често сносе сами корисници јер ради погодности да све могу да раде лако, брзо и са једног места, често не улажу довољно труда у заштиту својих паметних система, чак ни кад је у питању најједноставнији облик заштите попут дупле лозинке.

Хакери који се служе друштвеним инжењерингом односно манипулацијама тако су између осталог дошли и до лозинке за приступ поверљивим страначким мејловима америчке Демократске странке, које су затим и објавили усред кампање представнице ове странке на изборима за председника САД 2016. године Хилари Клинтон. Сматра се да је и овај инцидент допринео њеном поразу на изборима.

Ипак, некада је кривица и на самом произвођачу паметне опреме. Кашмир Хил, новинарка америчког пословног магазина Форбс, успела је да из своје куће у Сан Франциску путем претраге одређених специфичних појмова у Гуглу преузме контролу над паметним уређајима у дому једне породице у Орегону. Хилова је успела не само да им пали и гаси паметна светла у кући, већ и да преузме контролу над паметним вратима њихове гараже, камерама за надзор, па чак и телевизором. Све ово била је последица немарности фирме Инстеон која је уградила паметне сензоре у кућу без одговарајуће заштите за старије верзије својих производа.

Али шта ако никаква заштита не помаже? Новозеландски хакер Барнаби Џек (1977-2013) радио је на систему који би могао да изазове смртоносан струјни удар код свакога са уграђеним пејсмејкером. Професионални хакери попут њега, као и разни други стручњаци за безбедност у IT области сваке године присуствују Блек Хет безбедносној конференцији, која се управо бави рањивошћу модерних технологија.

Блек Хет, односно Црни шешир је термин за хакера који користи своје умеће у илегалне сврхе. Једна од омиљених тема на овим скуповима је и рањивост паметних возила. На пример, хаковањем кочионог система или мотора лако може да се изазове саобраћајни удес. Штавише, ово би био идеалан начин да се изврши атентат или терористички напад.

Поред људских претњи ту је и проблем ограничене употребе паметне технологије. Наиме, 2016. један паметни аутомобил америчког произвођача Тесла Моторс није успео да уочи разлику између беле површине приколице и неба и дошло је до судара са смртним исходом. Да је и приколица имала паметне сензоре, судар би вероватно био избегнут. Другим речима, што је више повезаних паметних уређаја, то је и већа њихова ефикасност, јер добијају више података о свету око себе.

Из овог разлога велика индустрија на Западу на пример већ неко време ради на концепту Фабрика 4.0, који предвиђа убрзан развој паметних фабрика, које ће се ослањати на аутоматизацију производње и међусобну размену података ради повећања ефикасности пословања.

Међутим, поглед из корпоративног угла и државног угла на исплативост Интернета ствари није нужно исти. Међу становништвом паметну технологију могу да приуште пре свега припадници више и донекле средње класе, а сличан случај је и са државама. Ако би се умрежила државна инфраструктура почев од уличних семафора па све до државних болница, то би захтевало велика јавна улагања и високообучене кадрове за примену такве технологије, као и улагање у максималну заштиту оваквих осетљивих система од илегалних упада и саботаже.

То се засад добром броју како локалних тако и државних власти у свету не исплати, чак и ако нису нужно сиромашне. Ако је могуће да неко ухакује ваш тостер и преко њега дође до интимних података о вама или хаковањем аутопилота у колима може да се почини убиство, колику опасност онда носи хаковање инфраструктуре или болница или нуклеарних силоса? С друге стране, шта ако неко не жели да буде део паметне будућности у којој се на безброј начина сакупљају подаци о вама сваке секунде сваког дана? Поставља се и питање, ко треба да има приступ овим подацима? Произвођачи паметних уређаја, интернет провајдери или овлашћени представници власти? И где складиштити овако масивне базе података. 

Одговор на ово питање многе компаније и појединци данас виде у такозваном рачунарству у облаку односно клауд технологији. У питању је систем похрањивања података са телефона, компјутера и других паметних уређаја на интернет. Ово увелико олакшава дељење информација између система и појединаца, али и штету од хакера. Најприземнији пример ове опасности је скандал из 2014. када су украдени и објављени приватни обнажени селфији познатих особа из света филма и поп културе, који су били похрањени на облаку података у који су хакери упали 

Дакле, као што се не могу порећи предности Интернета ствари или паметних технологија, исто тако се не смеју ни занемарити њихове бројне мане. Слична дебата о корисности наспрам штетности нове технологије се дуго води и по питању оправданости коришћења нуклеарне енергије с обзиром на застрашујуће последице које квар у тако осетљивом систему може да има. Међутим, као што лагано, али сигурно напредује ширење нуклеарних централа по свету усред економске исплативости догод нема акцидената, тако ће барем засад и Интернет ствари наставити да постаје реалност, добрим делом и зато што су млађе генерације већ од малена окружене таквим технолошким концептом, па и делимично интегрисане у њега.