Фото: Pixabay, Gerd Altmann

Текст: Анђела Мрђа

Генетичар Ротем Сорек је покушавао да открије како се бактерије понашају када су нападнуте. Интересовало га је да да ли ће се након што их намерно зарази вирусом, бранити свака за себе, или ће покушати да заједно са осталим микророђакама направе план одбране.

Међутим, након што је заједно са својим тимом у лабораторији на Вајцман научном институту у Реховоту, Израел (Weizmann Institute of Science in Rehovot, Israel), погледао у бочице у којима су се налазиле заражене бактерије, увидео је нешто сасвим неочекивано. Док су бактерије „ћутале“, вируси су били ти који су непрестано комуницирали, преносећи поруке једни другима на молекуларном језику, само њима познатом.

Научници су открили да су шаљући кодиране поруке вируси заправо заједно одлучивали о томе када ће мировати у ћелији домаћина, а када ће почети да се размножавају и проширују напад.

Ово случајно откриће могло би да доведе до фундаменталних промена у начину на који су научници до сада разумевали понашање вируса.

Истраживачима је и раније било познато да ови нападачи бактерија познати и као бактериофаги или фаги, поседују надзорне механизме који у зависности од доступности нових жртава шаљу информације о томе да ли треба напасти или мировати.

Међутим, они су дуго сматрали да су ти процеси потпуно пасиви те да ова мала шиљаста створења налик лизалици само „седе и слушају“, чекајући сигнале узнемирености бактерија да достигну врхунац, након чега би уследио напад.

Овог пута су Сорек и његове колеге откриле нешто сасвим супротно, а то је да вируси заправо активно „расправљају“ о својим одлукама.

Изучавајући заражене бактерије, тим је увидео да фаги, након што инфицира ћелију домаћина, ослобађа сићушни протеин који заправо представља поруку другим вирусима – „заразио сам жртву“! Ова порука у ствари је пептид дуг свега шест аминокиселина.

Када све већи број вируса инфицира здраве ћелије и порука постаје све гласнија. Фаги потом заустављају лизу – процес репликације и разрања домаћина –  и уместо тога прелазе у латентно стање мировања познато као лизогенија.

„Ово је револуционаран налаз у историји вирусологије“, изјавио је за часопис Nature, структурални микробиолог Веи Ченг са Сичуан Универзитета у Кини.

Сорек је овај пептид назвао „arbitirum“ од латинске речи за „одлуку“.

Учење језика који стоји иза ових вирусних интеракција могло би да утиче на развој нових терапија против рака и тешких суперинфекција.

„Концептуално, то је заиста моћно“, закључује еволуциони биолог са Универзитета Калифорније, Сем Дијаз Муњос.

Фото: Pixabay, elihudelvalle

Текст: Анђела Мрђа

Ironman триатлон настаје 1978. године као резултат расправе три пријатеља, војника Џона Данбара, команданта америчке морнарице Џона Колинса и тренера Гордона Халера. Своју сумњу у то ко је од њих тројице најиздржљивији – пливач који је у то време победник трке на 3800 m, бициклиста који је победио возећи 180 km или маратонац који је истрчао 42,195 km, одлучују да реше организовањем триатлона у ком ће све три дисциплине, са поменутим километражама, бити заступљене.

Ипак, у то време ниједан од њих не зна да, без обзира на активност, њихов метаболизам има исту границу, а то је да при дуготрајном напору сагорева највише два и по пута више калорија у односу на свој базални метаболизам.

До овог открића тек недавно долазе истраживачи са Универзитета Дјук, у Северној Каролини, који су, испитујући реакције организма на физичке активности које трају данима, недељама па чак и месецима, утврдили да људи могу да сагоревају калорије највише два и по пута брже у односу на свој базални метаболизам. Интересантно је да ову границу нису успели да пређу чак ни најбржи ултра маратонци. То, другим речима, значи да ће организам, када се пређе ова граница, почети да разграђује сопствено ткиво како би надокнадио недостатак калорија.

„Границе могућег су ипак дефинисане“, наводи коаутор истраживања, ванредни професор еволутивне антропологије, доктор Херман Понцер са Универзитета Дјук.

Дигестивни тракт једноставно није у стању да разгради већу количину хране. То значи да чак и уколико једете више током излагања дуготрајним физичким напорима, максимална количина калорија коју црева могу да апсорбују остаје иста – највише два и по пута више у односу на ваш базални метаболизам, објашњава Понцер.

За потребе истраживања тим је мерио дневну потрошњу калорија групе спортиста, учесника „Трке кроз Америку“ (The Race Across America), чија се стаза протезала од Калифорније до Вашингтона. Како би то постигли, атлетичари су током пет месеци морали да трче шест маратона недељно.

Анализирајући добијене резултате, истраживачи су уочили да је потрошња енергије код свих најпре скочила, а потом, како је време одмицало, почела да пада, да би се најзад поравнала са 2,5 већом потрошњом у односу на базални метаболизам.

На основу анализе урина тркача, испоставило се да су учесници након 20 недеља трчања дневно трошили чак 600 калорија мање од очекиваног, с обзиром на километражу коју су прелазили. „То је одличан пример ограничења организма где је тело онемогућено да одржи висок ниво енергије на дужи временски период“, наводи један од коаутора студије.

„Можете да трчите спринт на 100 метара или да џогирате километрима“, додаје Понцер.

Занимљиво је да је на свим тркама издржљивости, од Ironman-а, преко трка на Антарктику на минусу до Тур де Франса и бициклирања усред лета, крива сагоревања калорија била иста – у облику слова L. Стога су ови налази довели у питање једну од ранијих хипотеза према којој је људска издржљивост повезана са способношћу регулисања телесне температуре.

Према мишљењу истраживача, један од ограничавајућих фактора током оваквих тестова издржљивости лежи у пробавном процесу, односно способности организма да обради храну и апсорбује калорије и хранљиве састојке потребне за телесне процесе.

Још један интересантан податак указује на то да је максимални одрживи ниво потрошње енергије код екстремних спортиста био незнатно виши од метаболизма трудница. То значи да су физиолошке границе заправо исте за све.

„За неке то може бити и изазов. Међутим, наука и функционише онда када се испостави да сте у криву. Можда ће неко једног дана пробити ово ограничење и указати нам на мањкавости истраживања“, закључује Понцер.

Фото: Анђела Мрђа

Текст: Анђела Мрђа

Ова болест модерног доба није захватила само људе, већ и њихове све чешће љубимце – псе. Као човеков сапутник, припитомљаван више десетина хиљада година, пас се прилагодио много чему – од пет фризера и кабаница до поподневних дремки у софи и редовних оброка који у зделe падају готово “с неба”.

Стога резултати најновије студије, објављене у часопису Nature, који први пут указују на повезаност између хроничног стреса код људи и њихових љубимаца, можда, на први поглед, и не изненађују превише.

Након што је првобитно установљено да се акутни стрес и код људи и међу животињама изузетно лако преноси, група истраживача желела је сада да испита утицај хроничног стреса власника на психу њихових љубимаца.

За потребе истраживања, спроведеног у Шведској, испитивано је 58 власника и 58 паса, од чега 33 шетланска овчара и 25 бордер колија. Сваки од њих најпре је попунио сопствени тест личности (Big Five Inventory), а потом и псећи (Dog Personality Questionnaire). Након тога, од сваког пара узет је узорак косе односно крзна, а пси су додатно добили и огрлице за континуирано праћење нивоа активности.

Како би пратили ниво стреса и код једних и код других током неколико месеци, тим предвођен зоологом, Лином Рот, са Линкопинг Универзитета у Шведској, мерио је концентрацију кортизола познатог и као „хормона стреса“ који се услед дугорочног стреса таложи у коси односно крзну. Поред тога, учесници су редовно попуњавали упитнике о свом менталном стању као и понашању љубимца.

Ротин тим пратио је читав низ варијабли попут разлика у нивоу активности и начину живота током летњих и зимских месеци. Међутим, по завршетку испитивања испоставило се да је једино расположење власника било одговорно за анксиозност код пса. Другим речима, власник са великом количином кортизола у коси имао је и пса са великом количином овог хормона у крзну.

Интересантно је да поменути однос није функционисао у обрнутом смеру. Наиме, истраживачи нису пронашли доказе анксиозности или нервозе власника у случајевима када су њихови пси били изложени хроничном стресу, наведено је у студији објављеној у часопису Scientific Reports. Насупрот томе, пси су реаговали на суптилне промене у мирису власника, нервозу, грицкање ноктију и раздражљивост.

 „У почетку сам била прилично изненађена оваквим резултатима. Међутим, чињеница је да је човек центар света свог пса док људи, са друге стране, имају и друге сегменте живота“, наводи Рот за Националну Географију.

Фото: Gerd Altmann, Pixabay

Текст: Анђела Мрђа

То, између осталог, значи да ће здравствени радници одсад синдром изгарања на послу дијагностиковати као медицински поремећај.

Ослањајући се на све већи број истраживања, према наводима Светске здравствене организације (СЗО), поменути синдром (енг. burnout syndrome) је последица хроничног стреса на радном месту, који карактеришу исцрпљеност, недостатак енергије, неиспаваност, главобоља, повећана ментална дистанца од посла, смањена ефикасност, као и цинизам и негативност у вези са послом.

Међу симптомима су такође присилно размишљање о послу и после радног времена, смањена потреба за друштвеним контактима, недостатак времена за приватне обавезе и немогућност да се особа опусти чак и када је на годишњем одмору.

Истраживања СЗО-а такође указују да се изгарање дешава онда када захтеви на послу далеко превазилазе надокнаде, признања и време потребно за одмор. Амбиције и идеализам бивају угушени, а запослени често пате од осећаја ниже вредности.

Према неким студијама дубока емоционална исцрпљеност и негативност проузроковане изгарањем могу утицати на промене у мозгу које отежавају суочавање са стресом у будућности. Све то веома се негативно одражава и на јавно здравље.

Истраживање спроведено у Великој Британији, на пример, показало је да скоро 30 одсто менаџера људских ресурса сматра да је изгарање у њиховој организацији распрострањено, док недавно објављени подаци у извештају са Харварда указују на кризу која је захватила јавно здравље услед изгарања лекара. Такав тренд могао би америчку економију да кошта 4,6 милијарде долара годишње.

Како истичу британски стручњаци, поменути синдром би требало уочити што пре како би се последице спречиле на време. Они такође верују да ће нови међународни стандарди допринети бољој дијагнози и самом лечењу.

Синдром модерног доба

Овај термин први је увео психолог Херберт Фројденбергер 1974. године. Он је синдром изгарања окарактерисао као читав низ симптома који произилазе из исцрпљености проузроковане прекомерним захтевима на послу, међу којима су главобоља, несаница, раздражљивост и скучено размишљање.

Занимљиво је и порекло назива који је овај поремећај добио по наслову романа енглeског писца Грејема Грина „Случај Изгарање“ (A Burnt–Out Case) у ком познати архитекта, уморан од сопствене славе, престаје да проналази смисао и задовољство у животу и одлучује да напусти посао и оде у афричку џунглу.

Фактори ризика

Према подацима Светске здравствене организације, на послу постоји велики број чинилаца који могу допринети урушавању менталног здравља. Већина њих односи се на саму природу посла, радно окружење, компетентност запослених, као и помоћ и подршку којима располажу приликом обављања својих обавеза.

У случају синдрома изгарања истраживачи посебно наглашавају неколико главних фактора ризика међу којима су превелики обим посла, недостатак одговарајуће надокнаде, губитак осећаја повезаности са осталим запосленима, неправда и сукоб вредности.

Последице, као и сам синдром, могуће је лечити на два нивоа, индивидуалном и организационом. Према наводима СЗО-а, поред различитих обука за управљање стресом кроз које би запослени требало да прођу, важан елемент за успостављање здравог радног окружења је и развој законодавства, стратегија и политике који би допринели изградњи здравијег радног окружења.

Фото: Wikipedia

Текст: Анђела Мрђа

Након што се у јулу 2017. године огроман ледени брег одломио од леденог гребена Larsen C-а, источно од најсевернијег дела Антарктика, откривен је део океана величине савезне државе САД-а Делавер, који је преко 100.000 година био у потпуном мраку, прекривен ледом.

Научници верују да новооткривено океанско дно можда носи одговоре на нека од важних питања еволуције, мобилности морског света као и његовог одговора на климатске промене.

Четрдесетпеточлани интернационални тим научника, предвођен истраживачем др Борисом Доршелом, запловио је тако крајем фебруара из Пунта Аренас у Чилеу ка Антарктику, желећи да први пут испита једну од најудаљенијих белих тачака на планети, тако дуго скривену под ледом.

Истраживаче је првенствено занимало да испитају шта се дешава са екосистемом након овако драстичних и изненадних промена, али и да изуче врсте чијем је напретку погодовао дотадашњи начин живљења.

Са истим циљем отпловио је прошле године британски истраживачи брод James Clark Ross. Међутим, ова експедиција пропала је убрзо након што им се на путу препречио лед дебљине 5 метара, због чега се капетан одлучио на повратак.

Вођа ове неуспеле експедиције, морски биолог, Кетрин Линс, са Универзитета у Кембриџу, изјавила је за часопис Nature да је њен тим у том тренутку био веома близу и да је одлука да се врате била поражавајућа.

Премда Линс ове године није у прилици да им се придружи, чланови њеног тима су поново на броду, овај пут на немачком ледоломцу Polarstern-у, а комад леда величине 5.800 квадратних километара отпловио је у правцу севера око 200 километара у односу на тренутак отцепљења. Иако са копна, др Линс свакодневно потпомаже нову експедицију изучавајући неуморно карте леда у мору и „крчећи“ пут истраживача.

Према скорашњим проценама, лед који је онемогућио први покушај, полако напушта воде Веделовог мора које се простире уз обалу Антарктика, те се услови чине повољнијим у односу на прошлогодишње.

Непосредно пре испловљавања др Доршел је изјавио за часопис Nature да је тим спреман на непрестани рад како би прикупио што више података о новооткривеном морском дну. Поред стандардних алата за узимања узорака воде научници ће овом приликом користити и мало возило на даљинско управљање за подводна истраживања и посебан систем за оптичка и акустична испитивања морског дна и живог света који га настањује.

Научници верују да је морско дно насељено и да постоји читав екосистем који се развијао под ледом као и то да би се он могао знатно променити у наредних неколико година уколико дође до колонизације нових врста.

Узорци сакупљени из нетакнутог мора, на које комерцијални риболов и било која друга људска активност нису имали никаквог утицаја, представљају непроцењив ресурс за истраживаче биодиверзитета.

Овакво истраживање може пружити драгоцен увид и дати одговоре на питања о томе како се развијају морске заједнице и колико брзо нове врсте колонизују подручја која су раније била покривена ледом.

Било какве промене у структури врста или ланцу исхране након нестанка леда могу расветлити судбину поларних екосистема у ери глобалних климатских помена и загревања. Стога је ово јединствена прилика да сазнамо колико је морски свет отпоран или пак угрожен брзим променама животне средине, закључује др Линс.

Фото: Wikipedia

Текст: Анђела Мрђа

Крајем маја ове године истраживачи са Универзитета у Тасманији пронашли су око 414 комадића пластике на Кокосовим Острвима у Аустралији и проценили да се на плажама острва у Индијском океану тренутно налази око 238 тона пластике, укључујући 373.000 четкица за зубе и 977.000 ципела.

Аутор истраживања, др Џенифер Лаверс са Института за морске и антарктичке студије на Универзитету у Тасманији, сматра да су овако удаљена, слабо насељена острва заправо најбољи показатељ количине пластичног отпада који кружи планетом и упозорила да је неопходно осврнути се на сличне примере и спречити даље депоновање ђубрета.

„Наша процена од 414 милиона комадића пластике тешких око 238 тона није коначна с обзиром да до најзагађенијих плажа нисмо ни успели да дођемо док смо у другим деловима острва били у могућности да узоркујемо само ђубре до 10 центиметара дубине“ наглашава др Лаверс у раду објављеном у мултисциплинарном часопису Scientific Reports.

Иста ауторка истраживала је са својим тимом 2017. године острво Хендерсон у Jужном Пацифику када су открили да су плаже на овом малом, удаљеном острву прекривене са 17 тона пластике што је најгушће наталожен отпад у односу на било које друго место на планети.

„За разлику од Хендерсона где смо најчешће наилазили на остатке риболовачког прибора, на Кокосовим Острвима већина отпада углавном је потрошачка роба и то за једнократну употребу попут чепова од флаша и сламчица. Осим тога, пронашли смо и велики број ципела и јапанки”, додаје Лаверс.

Међутим, глобална производња пластике наставља да се повећава. Како би дочарала глобални тренд, коауторка истраживања др Анет Фингер са Универзитета у Викторији наводи податак да је само у последњих 13 година произведена половина укупне светске количине пластике произведене у протеклих 60 година.

Са друге стране, др Лаверс наглашава да ће уколико не дође до значајних промена, оваквих остатака бити све више и на осталим плажама широм света јер пластика која једном доспе у океан под дејством таласа и сунчеве светлости почиње да се распада на милионе ситнијих делова. Ти фрагменти који остају изузетно су отпорни, задржавају се у океану деценијама, па чак и вековима, објашњава др Лаверс.

Према њеној оцени, значајну улогу у решавању проблема имају волонтери задужени за чишћење и спречавање даљег депоновања ђубрета у океану који су, нажалост, већ више од 60 година главно место за одлагање пластике.

Ипак, како уклањање постојећих остатака у морима није могуће, др Фингер јединим одрживим решењем сматра смањење производње и потрошње пластике уз истовремено побољшање управљања отпадом и спречавање даљег уплив овог материјала у океане.

Фото: Анђела Мрђа

Текст: Анђела Мрђа

На изложби која ће трајати до 30. јуна посетиоци ће моћи да виде 70 уметничких фотографија из најскривенијих и тешко ухватљивих детаља природе Србије, забележених искусним „Оком природњака“.

Др Борис Иванчевић, који се приликом отварања посетиоцима обратио у име Природњачког музеја, подсетио је на податак из прошле године према ком се на друштвеним мрежама свакодневно појави око 300 милиона нових фотографија.

„У таквом цунамију, иако је један од најважнијих и заступљенијих медија за пренос информација, фотографија наизглед губи своју вредност“, истиче др Иванчевић и додаје да „Природњачки музеј, управо због тога, овом изложбом жели да покаже нешто сасвим супротно“.

Оком природњака забележене су секвенце из живота дупљара, мекушаца, паукова, инсеката, зглавкара, риба, водоземаца, гмизаваца, птица и сисара са подручја Србије, чији представници углавном живе скривено и изузетно их је тешко фотографисати. Природњачке фотографије имају научну вредност, јер су на њима забележене информације о врстама, локацијама и времену снимања, чиме се документују бројни подаци о природи Србије. Због своје естетске вредности и композиције, јер танка је линија између документа и уметности, и оне додатно сведоче о хармонији коју налазимо у природи, наводе из Природњачког музеја.

Ове фотографије разликују се од свих претходних које су досад излагане у Природњачком музеју, најпре по томе што их не могу забележити шетачи, случајни пролазници или планинари у природи. „За њих су неопходни изузетна стручност и посвећеност, али и велико знање и искуство“, истиче др Иванчевић. Он такође додаје да сваком ко се у Србији бави фотографијом, имена излагача међу којима су Саша Прерадовић, Предраг Петковић, Геза Фаркаш, Ивана Орловић Крањц, Јанез Крањц, Виолета и Зоран Милутиновић, већ сасвим довољно говоре сама по себи.

Са друге стране, важно је истаћи и њихову трајност. Наиме, од по десет фотографија, колико је изабрано и изложено из збирке сваког аутора, свака је штампана посебним поступком Epson Digigraphie, који им, према речима аутора изложбе фотографа Милана Живковића, омогућава да трају између 200 и 400 година.

„Такав процес испуњава једно од главних музејских начела, а то је вечност“, закључује др Иванчевић.

Јелен Cervus elaphus – 25. август 2018, Горње Подунавље

Очи у очи с речним раком Pontastacus leptodactylus – 6. септембар 2014, Ада Циганлија

Породица белобрких чигри Chlidonias hybrida – 27. јун 2018, Јегричка

Фото: Pixabay

Текст:Анђела Мрђа

Према подацима овог истраживања, на свету тренутно има око 705 милиона људи старијих од 65 година и 680 милиона деце до четири године. С обзиром на то да старије становништво постаје све бројније, до 2050. године се предвиђа још већа неуједначеност према којој ће на једно дете до четири године ићи више од две особе старије од 65. Међутим, поставља се питање какве све последице носи овакво стање?

Аутор истраживања и директор Института за метрику и евалуацију здравља на Универзитету у Вашингтону Кристофер Мареј, упозорио је да ће такав тренд у будућности знатно отежати одрживост глобалног друштва.

Наиме, просечна дужина живота 1960. године била је нешто више од 52 године, док је данас 72. Са друге стране, према подацима Светске банке 1960. године, стопа плодности износила је готово петоро деце по жени, док је данас преполовљена на свега 2,4 детета. Дужи животни век и све мање деце посебно су карактеристични за развијене земље где се жене све касније одлучују за порођај.

Разлози за такво стање су бројни, али су углавном повезани са економским бољитком, дужим животним веком, нижом стопом смртности деце и вишим степеном контроле рађања.

Најдрастичнији пример тренутно је Јапан где је просечна дужина живота 84 године, што је уједно и највише на планети. Тако у овој острвској држави чак 27 одсто становништва чине људи старији од 65 година док је удео оних млађих од пет година свега 3,85 одсто. Међународни монетарни фонд (ММФ) је због тога крајем прошле године упозорио да би јапанска привреда у наредних 40 година могла да доживи озбиљан привредни пад већи од 25 одсто.

На југу планете пак ситуација је обрнута. Док је у Африци стопа плодности изузетно висока, посебно у Нигеру који се са својих 7,2 порођаја по жени сматра „најплоднијом“ земљом на свету, стопа морталитета деце је такође велика – 85 од 1000 новорођенчади.

Ни у Кини није много боље. Премда у овој земљи популација старија од 65 година чини 10,6 одсто становништва, услед мера контроле рађања које се примењују још од седамдесетих година двадесетог века, ова земља има стопу плодности од свега 1,6 порођаја по жени.

„Неопходно је размишљати о дубоким социјалним и економским последицама до којих води свет са све мање унучића и све више бака и дека“, рекао је за Би-Би-Си Кристофер Мареј. Остарело становништво смањује продуктивност једне земље, док недостатак радника има директног утицаја на привреду и развој.

Са друге стране, све већи број старије популације појачава притисак на здравство и пензиони фонд због чега је јапанска влада крајем прошле године предложила да се граница за обавезну пензију подигне са 65 на 70 година.

Демографи предлажу нешто другачије мере. Како би један народ могао да „замени“ сам себе, идеална стопа плодности је 2,1, сматрају они. Међутим, према подацима Уједињених нација, тек нешто више од половине земаља на свету испуњава овај критеријум.

Једно је сигурно – све државе слажу се у томе да би њихове владе требало да спроводе различите политике које ће спречити даље старење светске популације.

Фото: Wikimedia

Текст: Анђела Мрђа

Они се наиме сматрају најзаслужнијим за открића у вези са алгебром и геометријом, као и оних повезаних са децималним и негативним бројевима с обзиром на то да су на развијању ових концепата радили вековима п.н.е. Један од најзначајнијих кинески математичара Лиу Хуиживео је у 3. веку нове ере, током периода Три краљевства, у држави Цао Веј, на северу данашње Кине. Овај древни математичар остао је упамћен по томе што је први открио, разумео и користио негативне бројеве. О томе сведочи књига са математичким решењима Девет поглавља о математичкој уметности,коју је Хуи објавио 263. године. Поред тога, Хуију се приписује да је израчунао π до 3,141014 и предложио да је 3,14 добра апроксимација.

Фото: Wikimedia

Текст: Анђела Мрђа

Награду вредну око 73 милиона динара, Иленбек је, како каже, добила “неочекивано”, а о томе је сазнала након што ју је пријатељ позвао телефоном и јавио да Норвешка академија наука покушава да је контактира.
Ипак, Карен је стручној публици позната још одавно, посебно по изузетној способности превођења проблема физике, геометрије, анализе и топологије на језик математике. Тако је физичарима дала увид у решења неких од највећих загонетки попут понашања субатомских честица и уједињења електромагнетних и нуклеарних сила.
Поред парцијалних диференцијалних једначина којима је посветила добар део каријере, Карен је заједно са колегом математичарем, Џонатаном Саксом, открила феномен “балона од сапунице”, који се тиче разумевања минималних површина и општих проблема минимизације у вишим димензијама. И овога пута њена теорија је послужила физичарима који данас мехуриће користе за моделирање понашања различитих феномена, међу којима су и електрична поља.
За сав свој рад и допринос добија престижно признање којe се, уз Филдсову медаљу, сматра еквивалентом Нобеловој награди за математику.