Позната по свега неколико скица и фотографиjа, прва београдска и српска термоелектрана имала је прилично несрећну судбину

Текст: Добривоје Лале Ерић

Ако бисмо се на трен вратили у Београд друге половине 19. века, затекли бисмо се усред галиматиjаса младе, полетне државе, вреве тек ослобођеног народа и свеприсутног ориjенталног наслеђа. Отклон од дуготраjне турске управе – што jе била и идеjа водиља и основни циљ тадашњих власти – коначно jе био могућ тек након Берлинског конгреса 1878, када Србиjа и формално постаjе независна држава. Поглед jе тада, чини се заувек, одлучно уперен ка европском западу коjи се, међутим, вековима уназад развиjао и напредовао.

Постоjе многа тумачења и третирања проблема модернизациjе, но онаj кључни jе – када заправо започиње модерно доба? Индустриjском револуциjом и открићем парне машине? Да ли су преломни историjски догађаjи: америчка независност и Француска револуциjа, паневропска револуциjа 1848, распад великих царстава закључно са 1918? У свему овоме налазимо елементе коjи се могу очитати и на овим нашим просторима, али jедан догађаj, jедно узбудљиво постигнуће на самом fin de siècle учинили су Београд истински видљивим у очима читавог света. И то баш тако – буквално видљивим, чак и у наjмрачниjоj од свих ноћи.

Машинска дворана

У причи о осветљењу престонице важне су, наравно, и идеjе и дела Николе Тесле, коjи посредно инспирише и убеђуjе Ђорђа Станоjевића, професора физике на Воjноj академиjи, да jе електрична енергиjа снага будућности, сила коjа ће свет увести у, надао се, блештави 20. век. Београдска општина се, иначе, већ дуже време бавила питањем градског осветљења, но дилема jе била избор гаса или струjе. Готово непозната, нова и по савременике застрашуjуће опасна електрична енергиjа била jе нешто ван граница поимања. Гас је, с друге стране, био jедноставниjе, али и знатно слабиjе решење. Жучна дискусиjа jе потраjала неколико година, уз броjне jавне наступе и расправе, често и путем тада jедино постоjећих штампаних медиjа. Своjеврсни Гордиjев чвор по овом питању пресекао jе нико други до Никола Пашић, тада председник општине, но историjа jе ипак Ђорђа Станоjевића глорификовала као „оца електрификациjе Србиjе“.

Године 1891. расписан jе стечаj, савременим речником: „тендер“, на коме побеђуjе Периклес Циклос, Грк из Милана. Стечаj се односио на концесиjу над осветљењем, али и над, ништа мање важном, варошком железницом – трамваjем. Радовима се одмах приступило и, уз мање потешкоће и одлагања, централа jе званично пуштена у рад октобра 1893, исте године када jе и Тесла осветлио Светску изложбу у Чикагу и човечанству приказао каква га будућност очекуjе. Свечаност отварања централе улепшана jе и упловљавањем у град jедног од првих српских пароброда, „Делиграда“, чиме Србиjа добиjа jош jедну важну међународну везу – пловидбу Дунавом.

Централа и Црква Александра Невског

Ма колико да jе електрична енергиjа, таj чудновати, неопипљиво опипљиви производ, заправо срж модерног доба, зграда прве jавне електричне централе, не само Београда већ и целе Србиjе, на углу Добрачине и Скендер-бегове, ниjе била претерано импресиван обjекат. Позната по свега неколико скица и фотографиjа, централа jе имала прилично несрећну судбину: озбиљно оштећена при бомбардовању Београда 1915, поправљена jе тек толико да функционише током рата, да би, по његовом окончању престоница, сада већ знатно веће краљевине, схватила да jоj jе неопходна неупоредиво већа енергиjа.

Не зна се тачно када jе подигнут и данас постоjећи обjекат, нити ко jе његов градитељ, jер тих података у архивима нема. Било jе превише проблема скопчаних „са обновом и реконструкциjом построjења“ како говори доступна документациjа. Централа jе у освит рата била у власништву Белгиjског друштва, коjе бежи пред окупаторима. По ослобођењу 1918, Белгиjанци долазе тек када jе производња некако успостављена, но Општина поништава стару концесиjу, што доводи до вишегодишње међународне арбитраже. Резултат jесте национализовање свих построjења и целокупне мреже трамваjа и осветљења, али и нимало скромна накнада Белгиjанцима.

Кнез Михаилова улица, крај 19. века: Једна од првих уличних сијалица

Знамо, стога, да jе по окончању арбитраже град могао да започне с планираним радовима што се и десило 1924/25. Захваљуjући jедном извештаjу инжињера Димитриjа Савића, шефа Машинске службе, знамо и када су сви радови окончани – 1927. У годинама и децениjама коjе следе, Савић ће постати спиритус мовенс изградње многих термоцентрала у прве две Jугославиjе, као и потоњи академик САНУ-а. Уз важне измене коjе jе централа претрпела 1946, када jе из ње однета сва опрема и када су порушена два маркантна димњака, то jе управо и данас постоjећи обjекат коjи тихо и ненаметљиво скрива своjу улогу у метрополизациjи Београда, а у коме се од 2005. налази Музеj науке и технике. Тиме jе, на много начина, одата почаст овом jединственом простору: у згради прве електричне централе у Срба сада се чуваjу материjална добра коjа су умногоме настала или су барем коришћена управо захваљуjући њеном раду и магиjи, оноj електричноj, коjу jе стварала.

Не сме се заборавити ни њен зенит. Почетком тридесетих година постепено jе стишавана и гашена како jе у погон пуштана њена наследница, друга дорћолска централа поетичног назива „Снага и светлост“, коjа jе радила од 1933. па све до 1969.

Судбина прве београдске централе по много чему jе поучан пример, но кључно jе да се та поука разуме и надаље примени. Зато jе у коначном фокусу управо „Снага и светлост“, модернистички бисер Београда, коjи већ децениjама пропада и тоне у воду коjа jе полагано осваjа са свих страна, чекаjући остварење сна о граду на води. Надаjмо се само да та вода неће бити и њено коначно исходиште.

Аутор је уредник програма и издаваштва ЦПН-а

подели
повезано
Творац Сретењског устава
Астероид Дејвид Боуви