Koje su prednosti i mane sve popularnije digitalne valute, i kakva je budućnost čeka
Tekst: Andrej Samardžija Šušić
Virtuelne valute za jedne predstavljaju nezavisan i siguran vid univerzalnog platežnog sredstva budućnosti, dok ih drugi vide kao znak da se ekonomija u digitalnoj eri polako transformiše, a virtelnu ekonomiju je bez centralnog kontrolonog tela teže kontrolisati i štititi od manipulacija i potencijalne nestabilnosti.
Međutim, šta je uopšte valuta? Uprošćeno rečeno, valuta predstavlja novčanu jedinicu koju izdaje i reguliše neko ko može da garantuje njenu vrednost. Gotovo u svakoj državi to je ovlašćena vladina ustanova poput Narodne banke. Međutim, manje je poznato da u mnogim zemljama postoje i popularne lokalne valute koje ne izdaje centralna vlast. Ako se, recimo, nađete u Bristolu, gradu sa oko 450.000 stanovnika na jugozapadu Engleske, možda ćete biti u prilici da koristite njihov neformalan gradski novac, takozvanu Bristolsku funtu.
I u Srbiji postoji nešto slično u vidu bodova i kupona koje pojedine firme izdaju svojim kupcima. Ovi bodovi se pod strogo određenim uslovima mogu koristiti kao platežno sredstvo jednake vrednosti kao dinar. Dakle, u određenim okolnostima je moguće da kuponi privatnih firmi dobiju vrednost zvanične valute. Sa druge strane, moguće je da u određenim istorijskim periodima zvanične državne valute, poput nemačke marke nakon Prvog svetskog rata, našeg dinara tokom devedesetih godina prošlog veka ili venecuelanskog bolivara danas, i pored svoje zvanične tržišne vrednosti u praksi postaju bezvredne pa se javlja potreba da se okrene alternativnim i neformalnim sredstvima plaćanja poput inostranih valuta.
Od čega zavisi vrednost jedne formalne ili neformalne valute? Jednostavno rečeno, reč je o poverenju ljudi u novac koji koriste, odnosno da li on zaista ima tu vrednost koju predstavlja. Dok se u prethodnim vremenima ovo poverenje sticalo time što je novac kovan od zlata, srebra, ili drugih plemenitih metala, pa je sam po sebi imao neku realnu vrednost, kasnije sama država preuzima ulogu garanta. Tako su, recimo, sve do sedamdesetih godina prošlog veka vlasti SAD garantovale da svaki dolar može da se razmeni za određenu količinu zlata. Danas je pak dovoljno da ljudi veruju, opravdano ili ne, da neka valuta ima vrednost i to pokažu spremnošću da trguju njom. Drugim rečima, dokle god ljudi smatraju da će dolar i ubuduće imati vrednost, dotle će ga i koristiti, čak i ako realna vrednost ove valute polako nastavi da pada.
Valuta sa šifrom
To nas dovodi i do bitkoina i takozvanih kriptovaluta, odnosno digitalnih valuta koje koriste kriptografsku zaštitu prilikom transakcija. U pitanju su najčešće decentralizovane valute ili virtuelni elektronski novac koji proizvode i štite složeni kompjuterski algoritmi. Bitkoin je danas najpoznatiji među ovim valutama, ali ideja je nastala još osamdesetih godina, čemu je doprineo IT stručnjak Dejvid Čaum sa američkog Univerziteta Berkli. Naime, ovaj tada mladi doktor kompjuterskih nauka objavio je 1981. godine svoj revolucionarni rad o tome kako neki dotad naučnofantastični pojmovi poput elektronskog novca mogu da se primene u praksi.
Međutim, Čaum do ove ideje nije došao jer je želeo svima da olakša život tako što neće čekati u redovima u banci, već je njegova glavna motivacija bio strah od neizbežnih posledica tehnološkog razvoja u svim sferama društva. U svetu u kome se sve veći broj poslova obavlja preko kompjutera, daleko je lakše kontrolisati i nadzirati sve i svakoga, bilo da to po zakonu rade ovlašćene državne službe ili zlonamerne interesne grupe. Vreme će pokazati da Čaum nije bio puki paranoik, već potencijalni vizionar.
Skoro 30 godina kasnije, u januaru 2009. godine, pojavljuje se bitkoin, koji predstavlja prirodniu evoluciju onog što je Čaum pokušao da ostvari kada je u Amsterdamu 1990. osnovao firmu Digikeš za anonimne digitalne transakcije novca. Međutim, ne zna se ko je pravi tvorac bitkoina. Ono što se sa sigurnošću zna je da je za Noć veštica 2008. godine članovima jednog kriptografskog sajta stigao dokument u kome autor, potpisan kao Satoši Nakamoto, detaljno objašnjava šta je bitkoin i kako se koristi. I pored nekoliko istraga novinara, do danas nije utvrđeno da li Nakamoto zaista postoji ili je to nečiji pseudonim. U svakom slučaju, bitkoin ubrzo postaje popularan među ljubiteljima kriptografije, borcima za anonimnost i privatnost na internetu, poborcima ideje o tehnološkoj budućnosti, ali i kriminalnim krugovima, gde je anonimnost plaćanja veoma tražena i cenjena.
Kako se postaje korisnik?
Bitkoin se može opisati kao besplatan program kojem korisnici dozvoljavaju da koristi njihove računare radi obavljanja dve od tri ključne stvari za svaku valutu, a to su proizvodnja novca i overavanje platežnih transakcija. Da bi neko postao korisnik, dovoljno je da skine program Bitkoin jezgro, čijim aktiviranjem dobija virtuelni novčanik kao i opciju da omogući bitkoin mreži da koristi njegov ili njen računar za obavljanje veoma složenih algoritamskih procedura koje proizvode nove bitkoine. Za ovaj posao je u početku bio dovoljan računar srednje jačine, stabilna i brza internet veza, kao i dosta vremena. Međutim, kako bi se sprečila inflacija valute, program je napravljen tako da što više bitkoin jedinica nastaje, to se njihova proizvodnja postepeno usporava. Tako da danas običnom korisniku treba možda i više stotina godina da ovim putem zaradi jedan jedini bitkoin.
Postalo je pravo umeće zarađivati bitkoine ovim putem, pa se brzo razvila čitava miniindustrija posvećena samo rešavanju ovog problema, a izrađeni su specijalni kompjuterski uređaji ASCI, namenjeni što bržoj obradi bitkoin podataka. Sa druge strane, postoje čitave internet farme za njihovu obradu koje nude svoje usluge onima koji žele da plate da neko drugi „rudari“ za bitkoinima umesto njih. Za razliku od državnog novca, koji je u teoriji neograničen, bitkoin je namerno isprogramiran tako da maksimalno može da proizvede samo 21 milion bitkoin jedinica. Procenjuje se da će se to desiti negde oko 2140. godine nakon čega će sam program prestati da proizvodi novac. Tada će verovatno svi morati da pređu na drugi najčešći način zarade od bitkoina u vidu honorara za obradu transakcija drugih korisnika. Kada neko želi da obavi transfer bitkoin novca, može da ponudi određen honorar bitkoin zajednici kako bi obrada te transakcije bila prioritet. Ovo je dovelo do ozbiljne podele u bitkoin zajednici pa su u okviru nje prošle godine nastale tri grupacije – najveća, koja nastavlja da obrađuje bitkoin podatke po starom, i dve nove koje su prešle na „Bitkoin keš“ i „Bitkoin zlato“, koje je lakše obrađivati.
Postoji još jedna razlika između Bitkoin programa i Narodne banke. U teoriji je moguće uništiti vrednost koju ima papirni novac. Kada se na tržištu pojavi previše novca, Narodna banka može da povuče određen broj novčanica. Takođe je moguće jednostavno uništiti novčanicu i vrednost koju ona predstavlja, dok je jedini način da se trajno uništi bitkoin novac zaboravljanje šifre svog bitkoin novčanika u kome se ne skladište bitkoin jedinice, već automatske šifre od sedamdesetak cifara koje omogućavaju korisniku pristup konkretnim jedinicama koje su mu pripale. Ove šifre su toliko kompleksne da ih je praktično nemoguće hakovati, pa ako korisnik izgubi svoju, ni on ni bilo ko drugi više neće moći da pristupi tom novcu i on praktično zauvek nestaje sa tržišta.
Bez zaštite
Kriptografska zaštita garantuje skoro potpunu anonimnost svim učesnicima u transakcijama tako da niko ne može da poveže konkretne transfere sa konkretnim licima bez ogromnog napora i mnogo sreće. Drugim rečima, kod bitkoina nema obeštećenja ili zaštite od prevaranata. Jednom poslat ili uzet novac više ne može da se vrati. To je ujedno i jedna od najvećih mana bitkoina, ali i decentralizovanih virtuelnih kriptovaluta generalno, u poređenju sa bankama. Bitkoin ne garantuje nikome ništa i vodi se logikom zlatnika – da je kvalitet njegove izrade, odnosno sigurnost algoritama koje koristi, garant njegove vrednosti.
Bitkoin danas ima nekoliko miliona korisnika i „rudara“, a oko 100.000 firmi ga prihvata u nekom obliku kao vid platežnog sredstva uključujući i velika imena poput Majkrosofta. Međutim, većina ovih firmi ne prihvata bukvalno bitkoin, već između korisnika i njih posreduju bitkoin menjačnice. Ovakvo širenje bitkoin ekonomije doprinelo je skoku vrednosti bitkoina u odnosu na „prave“ valute, kao i njegovom uključivanju u trgovinu na berzama. Tako jedan bitkoin u januaru 2018. vredi više od 13.000 američkih dolara. Ovo je više nego impresivna suma, naročito kada se uzme u obzir da do 2011. nije vredeo ni jedan ceo dolar. Međutim, ova valuta je početkom decembra 2017. vredela čak 17.000 dolara, a drastičan pad vrednosti za svega nekoliko dana pokazao je da berzanski špekulanti taktičkom kupovinom i naglom prodajom mogu da manipulišu i vrednošću ove valute.
Jedan od problema sa kojim se bitkoin suočava je i što računari korisnika koji učestvuju u obradi podataka unutar ove mreže troše daleko više struje od običnih kompjutera, što je u nekim zemljama kao što je Kina, gde se cena struje subvencioniše, doprinelo da se uskoro stane na put organizovanom ubiranju bitkoina. Tako su kao ogromni potrošači električne energije, prve na udar došle kineske bitkoin farme. S druge strane, Island i Kanada su postale omiljene destinacije bitkoin „rudara“ zbog pogodnih cena struje i niskih temperatura na kojima se uređaji lakše hlade.
Međutim, daleko veći problem po reputaciju bitkoina su kriminalne aktivnosti, krađa šifara i lažne transakcije. Sve u svemu, i ako je put do toga da bitkoin postane rasprostranjena valuta još dalek i neizvestan, barem na internetu bitkoin uspeva da polako, ali konstantno širi svoj uticaj. Da li će se uskoro pojaviti neka još popularnija kriptovaluta ili će celo tržište kriptovaluta na kraju doživeti krah zbog previše špekulanata, ostaje da se vidi.