Рубрика ИЗА ХОРИЗОНТА Филипа Шварма* доноси причу о улози светског рата, двеју револуциjа и транссибирске железнице у развоjном путу последњег руског господара рата
Текст: Филип Шварм*
Мjесто – Урга (данас Улан Батор); температура – минус двадесет; вриjеме – 3. фебруар 1921.
Одјекуjу ударци копита о замрзнуто тло, диже биjели дах коња и jахача: са шест топова, шеснаест митраљеза и развиjеним барjаком царске Русиjе, у монголску престолницу улази двиjе хиљаде људи – Руса, Бурjата, Башкира, Монгола, Jапанаца, Харачина, Татара, Кинеза, припадника jош неколико нациjа међу коjима – могуће – и неколико Срба.
Себе називаjу Азиjска; сви остали – Дивља дивизиjа.
Командант jе мршав човjек са ожиљком на челу, свиjетле косе и браде; на прљавом жуто-црвеном монголском халату носи еполете генерала лаjтанта руске царске армиjе и Крст Светог Ђорђа.
Зове се барон Роман Фjодорович Унгерн фон Штернберг.
Два атамана
Рођен у Грацу 1885, Унгерн jе балтички племић из Равела. Интровертан, асоциjалан, непредвидив – избачен jе из бар двиjе средње школе; ниjе другачиjи ни као официр у источном Сибиру – тешка пиjанства, насилништво, тучњаве…
Први свjетски рат не миjења ништа.
„Одрпан и прљав, увиjек спава на поду међу козацима, jеде из заjедничког котла. (…) Оставља доjам човjека коjи се културе потпуно одрекао“, написао jе о Унгерну његов заповjедник пука, Петар Николаjевич Врангел.
Барон у рату стиче ране, ордење и ортака – капетана Григориjа Михаиловича Семjонова.
Након Фебруарске револуциjе, Унгерн служи под Семjоновим у Забаjкаљу. Задатак да формираjу коњички пук од неруских националности користе као параван за окупљање козака против нових власти, Совjета поготово.
У акциjи су одмах послиjе Октобарске револуциjе: децембра 1917. на транссибирскоj жељезници заузимаjу двиjе кључне станице – Дауриjу и, пограничну, Манџуриjу.
КВЖД
Бољшевици – црвени – убрзо се организираjу и узвраћаjу, па Семjонов и Угерен бjеже преко границе. Тамо ће угледати сопствену будућност – господаре рата.
Кина jе jош само географски поjам: од пада Царства 1911, паравоjни команданти држе неограничену власт у провинциjама. У сталном су рату jедан са другим, а сви заjедно против влада у Пекингу.
Они са сjевера посебно.
Апсолутни владар Манџуриjе бивши jе друмски разбоjник, „Маршал“ Чанг Цаолин. Главни вазал му jе доскорашњи макро у Владивостоку, „генерал“ Чанг Цонгчанг зван „Пашчетина“. Стрељачки строjеви, вjешала и превртљивост из принципа – заштитни су знак обоjице.
Унгерна фасцинира анархиjа и свемоћ господара рата. Тим више, што jе као декларирани монархиста дочекан раширених руку у Харбину.
Ту jе сjедиште руске управе jужног крака транссибирске жељезнице – Китайско-Восточная железная дорога (КВЖД); попут барона и она се одметнула од бољшевичке власти у Петрограду. Шефови ове кључне комуникациjе кроз Манџуриjу тиjесно сурађуjу са „Маршалом“: у замjену за воjну заштиту, даjу му масну зараду од транспората пругом.
Уз подршку КВЖД-а и оба Чанга, Унгерн формира своjу антибољшевичку – биjелу – jединицу. Jош више времена проводи са монголским, бурjатским и кинеским видовњацима.
Увjерен jе да само из њихових обреда може сазнати што га чека иза хоризонта. Предзнаци су охрабруjући.
Дауриjа – посљедња станица
Почело у маjу 1918.
Педесет хиљада припадника Чехословачког корпуса – махом Чеха и Словака, бивших заробљеника коjи су ступили у руску воjску – диже побуну против бољшевика и заузима трансибирсску жељезницу.
Наводно да би им помогли да се преко Владивостока евакуираjу на Западни фронт, у источном Сибиру се искрцава шесдесет хиљада jапанских и девет хиљада америчких воjника.
Сви заjедно – уз новац и оружjе из Француске и Велике Британиjе – омогућаваjу Александру Васиљевичу Колчаку да потисне црвене до Урала. Оваj биjели адмирал стоjи на челу хетерогене армиjе међу чиjим jе командантима и Унгерн.
Међутим, барон не прати Колчаков марш. Остаjе у Забаjкаљу, а станицу Дауриjа претвара у своjу базу: до средине 1920. нити jедан влак више неће проћи без плаћања рекета Унгерну.
„Ниjе таj гледао ни године ни позициjу, само jе батинао и бичевао“, пише о Унгерну бjелогардеjски генерал Леонид Витаљевич Вериго.
Премлаћени и опљачкани путници заправо су сретници. Многе за коjе Унгерн сумња да су склони црвенима, опиру се или га jедноставно нервираjу, одводе иза брежуљака.
„Стрељања су искључиво обављали коњаници командантског ескадрона“, пише баронов официр Владимир Иванович Шаjдицки.
Из станице Дауриjа, Унгерен у оклопном влаку повремено креће у походе дуж Забаjкаља; иза његових коњаника, када се врате у вагоне, остаjу спаљена села и лешеви по jаругама.
Ти воjници свог тридестпетогодишњег команданта зову ђед.
Кокаин, опиjум и водка
Азиjска дивизиjа броjи педесетак руских официра и око хиљаду и по људи бар четрнаест националности. Скупљене са коца и конопца, спаjа их страх од хирова и напада биjеса ђеда: сватко може бити премлаћен, натjеран да на минус четрдесет пресjеди ноћ на крову куће, стрељан, па чак и жив спаљен испред строjа.
Унгерн не подноси ауторитете, али зато захтjева слиjепу послушност. Заузврат, своjе воjнике добро и редовно плаћа у злату, jош боље опрема.
Барона не занимаjу ни новац ни жене; он има друге двиjе, блиско повезане, страсти. Прва – кокаин, опиjум и водка. Друга – санатрења о рестаурациjи династиjа Романов и Ћинг; о походу надмоћне „жуте расе“ на Европу затровану жидовством и либерализмом; о витешком реду степских ратника…
На тавану свог штаба барон Унгерн држи вукове.
Марш на Ургу
„Jапанци господаре над свим могућим“, стоjи средином 1918. у депеши америчког конзула у Владивостоку, Џона Калдвела.
Као њихов штићеник, Унгерн jе неприкосновен. Када у новембру 1919. црвени почињу да дефинитивно сламаjу армиjу адмирала Колчака, та jе подршка чак и поjачана.
Разлог: слабост Москве услиjед Октобарске револуциjе Jапан користи да Монголиjу, пошто се 1911. одвоjила од Кине захваљући заштити царске Русиjе, претвори у сателитску државу. Своjу улогу Унгерн тек треба да одигра.
У аугусту 1920 – док су црвени све ближи – Азиjска дивизиjа напушта станицу Дауриjа. Шибана степским вjетром, дуга колона коњаника, запрежних кола и неколико аутомобила креће на Ургу.
Поход jе с ону страну рационалног: jаке снаге кинеских господара рата од 1919. држе Монголиjу – само њену престолницу са седамдесет хиљада становника брани солдатеска од петнаест хиљада људи.
Мада шамани и оваj пут виде повољна знамења, jош важниjе jе што људство Азиjске дивизиjе нема куд да одступи нити гдје да се склони. Зато, у наредних пола године, снагом очаjника туку седам пута броjниjе, али слабо опремљене и дезорганизиране кинеске воjнике.
Са Ургом под своjом влашћу, Унгерн jе врхунцу моћи. Ништа више ниjе извjесно сем терора: двиjе хиљаде Jевреjа страда у погрому, а домицилно становништво и пет хиљада Руса изложено jе константном шиканирању, пљачки, дивљачким ликвидациjама…
Из ноћи у ноћ у степи бљескаjу фарови и непрекидно завиjа сирена – то се барон сам самцат вози у великом форду.
Посљедњи господар рата
На прољеће 1921. хоризонт нагло тоне у мрак.
Под америчким и британским притиском Jапан jе принуђен да на неко вриjеме обустави своj продор у Азиjу, Монголи су услиjед тлачења на прагу опћег устанка, кинески господари рата бjесне због пораза, а црвени спремни да пређу границу и заузму Ургу.
Омча око Унгерна jе стегнута.
Данима шамани не избиваjу из његовог штаба. А онда, 15. априла 1921. посљедњи руски господара рата изненада наређуjе покрет; Азиjска дивизиjа креће у своj посљедњи напад – натраг, на Русиjу.
Ако постоjи нада, умире током неколико боjева са црвенима. Без иjедног савезника и подршке становништва, све што проређени Унгернови воjници jош могу да очекуjу jесте смрт у наредноj борби или испред стрељачког строjа.
Одрпана, исцрпљена, полулуда од страха, Азиjска дивизиjа више не може издржати; група воjника 19. августа 1921. пуца на командантов шатор. Унгерн бjежи и, док побуњеници кољу неколико његових љубимаца, лута на коњу читаву ноћ.
Сљедећег jутра, барона на превару хвата монголски ескадрон његове дивизиjе и у таљигама, везаног, предаjе црвенима.
„Jако мирише на биjели лук – што ће вам толики Жидови?“, пита Унгерн своjе неприjатеље.
Осудили су га 15. септембра 1921. у Николаjевску за пет сати и двадесет минута; стрељан jе дан касниjе.
Писмо друговима
Биjели су због заузимања Урге – свог посљедњег успjеха – прогласили Унгерна за отjеловљење ничеанског натчовjека, дубоко образованог мистика, апокалиптичког визионара изван времена. Такав jе и даље за десничарске митомане, али и ону врсту роматичара увjерених да далекоисточне степе, Тибет и будистички монаси криjу неизрециве таjне.
Истина jе много приземниjа. Психопата, овисник, празновjерани опсjенар мрвицама напабричених цитата у неписменом друштву, Унгерн jе – заправо – тек свирепи шеф банде. Такви људи увиjек испливаjу у смутним временима и, вукући се за догађаjима, приjе или касниjе, постаjу туђе алатке.
Захваљуjући искључиво поремећеном барону, Москви jе успjело не само да одвоjи Монголиjу од Кине, већ и да jе до 1923. совjетизира, закључак jе писма Политбироу бољшевичког дипломате Адолфа Абрамовича Jофеа.
„Све ионако врви од шпиjуна и агитатора“, знао jе Унгерн често да каже.
*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.