ИЗА ХОРИЗОНТА

Тама срца

Како је настала најлицемјернија и најкрвавија колонијална владавина и зашто је довела до вјешала главног борца против ње

Текст: Филип Шварм*

„Крв је у нама узаврела. Ово је окрутан, крволочан свијет и први пут смо осјетили да мрзимо одвратне, грабежљиве вукодлаке који живе у њему. Зато смо подигли сидра и кренули у потјеру за њима, узводно, дуж десне обале, до села иза једног рта. Пристали смо, наставили борбу и отјерали их у прашуму“, пише 1877. Хенри Мортон Стенли, први бијелац на горњем и средњем току Конга.

Експедиција на чијем је челу, води укупно тридесет и два окршаја. Уз заглушујуће звуке бубњева и трубљење из рогова, нападају је копљима и стријелама ратници из племена без икаквог додира са цивилизацијом – голи, пробушених носева, тијела офарбаних дречећим бојама. Сваки од тих сукоба завршен је спаљеним селима и побијеним домороцима; свака та побједа извојевана пушкама и револверима, увод је нови напад. 

Стенли се пробија кроз мрачну, влажну и непроходну прашуму у колони од пар стотина црних носача. Сваког дана нетко умре од исцрпљености, слабе исхране, болести; очајничка бјекства у дивљину нису ријеткост. За бичевање ухваћених дезертера – али и носача кад изнурени одбију да носе свој товар – здужени  су аскери из Занзибара, вођина оружана пратња.

Бијели истраживач нема дилему: вјерује да само тако може остварити своју прометејску мисију упознавања екваторијалне Африке и, потом, њеног цивилизирања експлоатацијом природних ресурса; вјерује да тај циљ оправдава и савез на дијелу пута са арапским ловцем на црне робове, Типо Типом…

Окончавши након три године уцртавање у мапу до тада непознатог тока Конга, Стенли стиче свјетску славу и бројне награде. На патње и страдања домицилног становништва и носача, нема тко да се осврне. 

Краљевина једног приватника

Но, право питање је – што даље?

„Сила која буде контролирала Конго осигураће за себе и трговину са читавим големим базеном у унутрашњости“, пише Стенли у Дејли Телеграфу.

Међутим, за његову кампању „претакање европске цивилизације у барбарску Африку“, односно, за огромно подручија несносне климе и вегетације, маларије и болести спавања, нитко не показује интерес.

Баш нитко на читавом хоризонту?

„Отворити пут цивилизацији у јединој области на земљиној кугли у коју она још није стигла, разбити таму у којој још живе цијеле људске расе, представља крижарски рат достојан овог стољећа напретка“, говори белгијски краљ Леополд II на међународном конгресу географа у Бриселу.

У истом високопарном тону, овај владар тврди да за себе не тражи ништа друго сем да формира Слободну Државу Конго и, развојем трговине и индустрије, оспособи њене народе да једног дана стекну пуну независност. Колико је озбиљан треба да свједочи и унајмљивање Стенлија 1879. са задатком да изгради 160 километара караванског пута поред катаракти између доњег и горњег – пловног  више од 1600 километара – тока ријеке.

И заиста – да не поремете међусобну равнотежу – велике силе на конгресу у Берлину 1884. додјељују Леополду II управу на територији деведесет и пет пута већој од његове домовине. А како је ријеч о наводно независној држави, влада и парламент у Бриселу ни на какав начин не могу ограничити личну власт свог монарха у Конгу.

До тада, Стенли није изградио само пут већ и низ упоришта на кључим точкама поред ријеке. Међу његовим особљем налази се и двадестогодишњи Ирац, Роџер Кејсмент; искрено је увјерен да ће кристијанизација, трговина и парне машине цивилизирати “барбарску Африку“.

Али, Кејсмент убрзо увиђа да ништа није онако како се представља: не само што земљу за упоришта Стенли племенима плаћа јефтиним стакленим куглицама, већ ни пијаним поглавицама не говори да њихов крст нашкрабан на купопродајни уговор на француском језику значи да су прихватили да бесплатно снадбдјевају бијелце храном, радном снагом и свим осталим што пожеле…

Срце таме  

Ти уговори ступају на снагу у другој половици осамдесетих година деветнестог вијека: пристигли у своја упоришта уз Конго, намјештеници Леополда II наређују околним племенима да им сваког мјесеца доставе огромне квоте слоноваче и, посебно, каучука.

„Ако домороци буду одбијали извршавати обавезу према држави – примјените силу“, пише подређенима један од виших колонијалних управника.

Не треба два пута да понавља. Због неиспуњене квоте прикупљеног каучука у прашуми, бијега од смртоносног кулука на изградњи лука и путеве, али и саме помисли на непослушност, одводе се жене и дјеца да скапају у концентрационим логорима,  чикотом – бичем од коже нилског коња – дере се буквално кожа са леђа, масакрирају читаве области…

Терор спроводи Форце Публиqуе – десет хиљада црних војника под командом белгијских официра и плаћеничког олоша из Европе и Америке. У овој приватној армији Леополда II, све је подређено његовој заради: сваки испаљени метак мора се правдати одрезаном руком убијеног човјека; да би муницију сачували за лов или препродају, војници неријетко руке режу и живим људима.

„Видио сам како се тај трофеј узима – срце јадног човјека удара тако снажно да крв из пресјечених артерија прска четири стопе далеко“, пише извјесни амерички мисионар.

Приморани на сакупљање каучука, домороци нису у стању да се баве пољопривредом, па хара глад огромних размјера. Спорадичне извјештаје о терору и умирању у Конгу, прати равнодушност у Европи и Америци – масно плаћени спин-доктори Леополда II све објашњавају као отпор дивљака и људождера увођењу основа цивилизације.

Међутим, Роџера Кејсмента нитко не може заварати. Мада није свјестан пуног обима терора Леополда II, згађен напушта посао у Слободној Држави Конго и прелази у британску конзуларну службу у екваторијалној Африци. Своја искуства и сазнања, дијели са новим пријатељем, тек пристиглим капетаном трговачке морнарице, Џозефом Конрадом.

Будући писац свега шест мјесеци 1890. заповједа над малим паробродом Роа де Белге на горњем току ријеке. У Британију се враћа са маларијом и грађом за своје ремек дјело, роман о Конгу; објавиће га 1899. под именом Срце таме.

Тај наслов говори све.

Британски конзул

Током двије деценије владавине Леополда II, од укупно двадесет милиона житеља Слободне Државе Конго побијено је на различите начине најмање пет, а можда чак и десет милиона људи – точно не зна нитко.

Крајем деведесетих година деветнаесетог вијека, мисионари, трговци осујећени  услијед монопла белгијског краља и сви остали чија судбина не зависи од њега, Конго описују само једном рјечју: ужас!

Упркос нескривеном расизму епохе, коначно се јавља реакција. Посебно – у Великој Британији, најразвијенијој и највећој колонијалној сили. У темељитом разобличавању терора Леополда II предњачи новинар Едмунд Д. Морел; његов пријатељ Кејсмент – тада британски конзула у Боми – шаље му у тајности језиве, али потпуно точне информације са лица мјеста.

У кампању ове двојице, поред Конрада, укључују се и друге јавне личности; због онемогућавања слободне трговине у Конгу, подршку стичу и у дијелу пословних кругова. На крају, под притиском јавног мијења, британско министарство вањских послова објављује 1903. Кејсметове депеше. Реакција је тренутна:  

„Захтијевамо од Владе његовог величанства да се савјетује с осталим силама потписницама Берлинског споразма на основу којег је створена Слободна Држава Конго какве би мјере требало подузети да се учини крај злодјелима што се чине у тој земљи“, стоји у закључку резолуције британског парламента.

Али, тек ће Кејсментов извјештај из фебруара 1904 – након што је испословао налог свог министарства да обиђе Конго и прикупи материјалне доказе и свједочења о геноциду – задати кончни ударац: под притиском великих сила, белгијска влада нема избора сем да свом монарху одузме колонију.

Леополд II мирно умире 1909. са огромним богатством љепљивим од људске крви.  

Црне биљежнице

Под управом државе Белгије окончани су робовски рад и масовне егзекуције у Конгу. Даљња експлатација настављена је на уобичајени колонијални начин: пуна сегрегација, тешка биједа и живот без икаквих грађанских и људских права претеклог становништва; чак је и то велик напредак у односу на предходне двије деценије.

Због свог дипломатског рада Кејсмент стиче племство. Ипак, као што је он промјенио Конго, тако и та земља мијења њега. Зар Ирска, огрезла у сиромаштву и изложена константном политичком насиљу Лондона, такођер није у кололонијалном положају?  И зашто његови сународници не би сами могли одлучивати о својој судбини?

Кејсмент даје оставку на службу и постаје један од вођа покрета за ирску независност.

Први свјетски рат види као непоновљиву прилику: из Њујорка 1914. одлази у Њемачку у нади да ће добити помоћ за оружани устанак. Успјева послије двије године наговарања, чекања, разочарења – у априлу 1916, Берлин шаље брод са оружјем, а њега подморницом до Ирске.

Стиже само Кејсмент. Све и да британска морнарица није пресрела њемачки брод са 20 000 пушака, намјера му је да спријечи устанак убјеђен да је осуђен на пропаст. Проказан, Кесјмент је одмах ухапшен, а нешто више од хиљаду и по ирских устаника – упркос свему – заузима центар Даблина на Ускрс 24. априла 1916.

Брутално су разбијени за свега шест дана.

За вријеме трајања, већина Ираца је равнодушна према устанку. Но, све се мјења након његовог крвавог гушења и егзекуције петнаесторице вођа. Револт добија на замаху и ван Ирске када постаје јасно да би и аутономија задовољила устанике.

У том контексту, јавља се трачак наде да је могуће помиловање Кејсмента, осуђеног у Лондону на смрт за издају. Његове заслуге у Конгу и, касније, борба за права домородаца у Амазонији, нису заборављени.

„Увјеравам вас да је Кејсмент човјек свјетлог карактера“, пише Конрад у доба кампање против Леополда II.

„Никад нисам видио такав магнетизам у једном човјеку као у Роџеру Кејсменту“, пише Морел готово у исто вријеме.

Истакнута хуманистичка прошлост Кејсмента прераста у све већи проблем за британску владу. Мада је осуђен на вјешала, нитко му такођер не може оспорити ни лични морал, карактер, интегритет…

А онда лондонски таблоиди добијају специјалну пошиљку из тајне службе. То су Црне биљежнице, Кејсментов интимни дневник о хомосексуалним искуствима и, неупоредиво више, истим таквим маштаријама. Циљ је постигнут у великом дијелу јавности: не само да је ријеч о издајнику, већ и о опскурном перверзњаку и искључиво кроз ово друго треба гледати све што је радио читав живот.

Конго

Петицију за помиловање Рожера Кејсмента потписују књижевници Бернар Шо и Артур Конан Дојл, али не и његови пријатељи – Џозеф Конрад и Едмунд Морел.

Конрад, натурализирани Британац, плаши се по свој прилици да ће као Пољак по рођењу бити оптужен да је проњемачки настројен пошто у случају руског пораза постоји реална шанса за васкрс независности његове старе домовине. Морел је опет у страху  да му због пацифистичког активизма, поред недостака патриотизма, не пришију још и оптужбе за издају и шпијунажу. Црне биљежнице обојици користе да заварају савијест.

Залагање за велике принципе без довођења у питање личне егзистенције –једна је ствар; борба за живот човјека против читавог естаблишмента и јавног мнијења скопчана са озбиљним ризицима и конзенквенцама – нешто је сасвим друго. Послије свега, Срца таме из Конга стиже Конрада и Морела као тама властитих срца.

„Од свих особа које сам морао да погубим, најхрабрије је умро Роџер Кејсмент“, стоји у мемоарима британског џелата Џона Елиса.       

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

ИЗА ХОРИЗОНТА

Хана Арент каже како "приповедање открива смисао, а да не начини грешку да га дефинише". Посматрајући идеје, људе и догађаје кроз занимљиве приповести, Филип Шварм за читаоце Елементаријума открива елементе иза хоризонта.

Истражите више ИЗА ХОРИЗОНТА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs