Usamljeni Džordž bio je poslednji predstavnik podvrste galapagoske džinovske kornjače Chelonoidis abingdonii. A onda je, 24. juna 2012. godine, napunivši skoro 102 godine, uginuo, ne ostavivši za sobom potomke koji bi nastavili vrstu
Foto: Wikipedia
Tekst: Anđela Mrđa
Nesvakidašnja dugovečnost kornjača sa Galapagosa nije bila dovoljna da prežive borbu protiv ljudi i pacova, svoja dva najveća istrebljivača. Pa ipak, kako se navodi u časopisu Nature, “Džordž nije umro uzalud”. Analiza njegovog genoma pruža odličan model za proučavanje dugovečnosti i raznih oboljenja povezanih sa godinama.
Donedavno se o molekularnoj i genomskoj evoluciji kornjača znalo veoma malo. Međutim, globalna analiza gena koju su istraživači sproveli nad Džordžom i njegovom daljom rođakom aldabranskom džinovskom kornjačom (Aldabrachelys gigantea), koja takođe spada među ugrožene vrste, otkrila je riznicu tajni u vezi sa veličinom i dugovečnošću ovih džinovskih stvorenja.
Uporedivši njihove genome sa genomima drugih, srodnih vrsta, u svom radu objavljenom decembra ove godine u časopisu Nature Ecology and Evolution, istraživači su identifikovali dve važne osobine dugovečnosti – jak imuni sistem i otpornost na rak.
Detaljnom analizom 891 gena uključenog u funkciju imunološkog sistema, oni su takođe ustanovili duplikaciju gena uključenih u funkciju imunološkog sistema dosad ne zapaženu kod ljudi i izuzetnu ćelijsku sposobnost popravke DNK tokom kojih ćelije same pronalaze i regenerišu molekulska oštećenja nastala usled ultraljubičastog zračenja ili radijacije.
Ne treba zaboraviti ni sredinske uslove koje su džinovskim kornjačama omogućile tako dug i tako spor način življenja. Ranije su one mahom naseljavale ostrva između Malte i Mauricijusa, malog ostrva u Indijskom okeanu, istočno od Afrike i Madagaskara. Ipak, nigde se nije moglo naći toliko džinovskih kornjača kao na Galapagosu, ostrvu koje je po njima najzad i nazvano s obzirom da galapágo na španskom znači kornjača. I to nije bilo slučajno. Izolovanost i sigurnost ovog ostrva doprinele su njihovom izuzetnom fizičkom rastu i održavanju sporog metabolizma, što su dva izuzetno važna faktora dugovečnosti.
Ali, ove prednosti postale su nedostaci onog trenutka kada su ljudi, i sa njima pridošli pacovi, počeli da naseljavaju Galapagos. Tako su, krećući se sporo, ove kornjače bile lak plen za doseljenike koji su počeli da ih love i ubijaju. S druge strane, kako su se razmnožavale relativno retko, broj ubijanih i novorođenih postajao je sve neujednačeniji. Čak i kada bi polegle jaja, nisu uspevale da ih sačuvaju od raznih istrebljivača, među kojima su najveći bili pacovi.
Sve to najzad je dovelo do potpunog izumiranja. Međutim, treba imati u vidu da ljudske aktivnosti nisu jedini uzrok.
Njihova veličina, sporost i retko razmnožavanje na ograničenom ostrvskom prostoru svakako su dobar preduslov za ovakav ishod. No ipak, poređenje Džordžove analize genoma sa genomima drugih kornjača pokazalo je da je efektivna veličina populacije Chelonoidis abingdonii bila u blagom opadanju poslednjih milion godina.
Sličnu sudbinu deli još oko 61 odsto od ukupno 356 vrsta kornjača, koliko ih je nekada bilo u svetu. Zbog svoje sporosti i neborbenosti ove životinje su oduvek predstavljale lak plen. Međutim, treba imati u vidu da je njihov doprinos planeti veliki, iako je možda na prvi pogled neprimetan.
Pored toga što su prenosnici semena bez kojih neke biljne vrste ne bi opstale, suva materija njihovih jaja je izvrstan izvor ugljenih hidrata i lipida koji obogaćuju uglavnom opustošeno priobalje. S druge strane, zbog izuzetne izdržljivosti i prilagodljivosti zahvaljujući kojoj mogu da prežive čak i u veoma zagađenim sredinama, imaju funkciju obnavljača narušenih ekosistema.
Ove i mnoge druge funkcije kornjača ukazuju na njihov višestruk značaj za planetu. Pa ipak, sve češće se dešava da poslednji predstavnici njihovih podvrsta umiru u zatočeništvu bez naslednika dok im istovremeno cena na crnom tržištu ljubimaca raste.