Усамљени Џорџ био је последњи представник подврсте галапагоске џиновске корњаче Chelonoidis abingdonii. А онда је, 24. јуна 2012. године, напунивши скоро 102 године, угинуо, не оставивши за собом потомке који би наставили врсту
Фото: Wikipedia
Текст: Анђела Мрђа
Несвакидашња дуговечност корњача са Галапагоса није била довољна да преживе борбу против људи и пацова, своја два највећа истребљивача. Па ипак, како се наводи у часопису Nature, “Џорџ није умро узалуд”. Анализа његовог генома пружа одличан модел за проучавање дуговечности и разних обољења повезаних са годинама.
Донедавно се о молекуларној и геномској еволуцији корњача знало веома мало. Међутим, глобална анализа гена коју су истраживачи спровели над Џорџом и његовом даљом рођаком алдабранском џиновском корњачом (Aldabrachelys gigantea), која такође спада међу угрожене врсте, открила је ризницу тајни у вези са величином и дуговечношћу ових џиновских створења.
Упоредивши њихове геноме са геномима других, сродних врста, у свом раду објављеном децембра ове године у часопису Nature Ecology and Evolution, истраживачи су идентификовали две важне особине дуговечности – јак имуни систем и отпорност на рак.
Детаљном анализом 891 гена укљученог у функцију имунолошког система, они су такође установили дупликацију гена укључених у функцију имунолошког система досад не запажену код људи и изузетну ћелијску способност поправке ДНК током којих ћелије саме проналазе и регенеришу молекулска оштећења настала услед ултраљубичастог зрачења или радијације.
Не треба заборавити ни срединске услове које су џиновским корњачама омогућиле тако дуг и тако спор начин живљења. Раније су оне махом насељавале острва између Малте и Маурицијуса, малог острва у Индијском океану, источно од Африке и Мадагаскара. Ипак, нигде се није могло наћи толико џиновских корњача као на Галапагосу, острву које је по њима најзад и названо с обзиром да galapágo на шпанском значи корњача. И то није било случајно. Изолованост и сигурност овог острва допринеле су њиховом изузетном физичком расту и одржавању спорог метаболизма, што су два изузетно важна фактора дуговечности.
Али, ове предности постале су недостаци оног тренутка када су људи, и са њима придошли пацови, почели да насељавају Галапагос. Тако су, крећући се споро, ове корњаче биле лак плен за досељенике који су почели да их лове и убијају. С друге стране, како су се размножавале релативно ретко, број убијаних и новорођених постајао је све неуједначенији. Чак и када би полегле јаја, нису успевале да их сачувају од разних истребљивача, међу којима су највећи били пацови.
Све то најзад је довело до потпуног изумирања. Међутим, треба имати у виду да људске активности нису једини узрок.
Њихова величина, спорост и ретко размножавање на ограниченом острвском простору свакако су добар предуслов за овакав исход. Но ипак, поређење Џорџове анализе генома са геномима других корњача показало је да је ефективна величина популације Chelonoidis abingdonii била у благом опадању последњих милион година.
Сличну судбину дели још око 61 одсто од укупно 356 врста корњача, колико их је некада било у свету. Због своје спорости и неборбености ове животиње су одувек представљале лак плен. Међутим, треба имати у виду да је њихов допринос планети велики, иако је можда на први поглед неприметан.
Поред тога што су преносници семена без којих неке биљне врсте не би опстале, сува материја њихових јаја је изврстан извор угљених хидрата и липида који обогаћују углавном опустошено приобаље. С друге стране, због изузетне издржљивости и прилагодљивости захваљујући којој могу да преживе чак и у веома загађеним срединама, имају функцију обнављача нарушених екосистема.
Ове и многе друге функције корњача указују на њихов вишеструк значај за планету. Па ипак, све чешће се дешава да последњи представници њихових подврста умиру у заточеништву без наследника док им истовремено цена на црном тржишту љубимаца расте.