svemitski brod zemlja

Svi portreti Vorena Bafeta 2

Ili: šta sa naučnim dokoličarima (drgui deo)

Piše: Milan M. Ćirković

Razmotrimo posledice strategije milion portreta kroz nekoliko primera; uzeću ih iz domaće naučne (ili kvazinaučne) prakse, bez obzira što takvih primera ima svuda u svetu, zbog toga što ih je, kao posledica niskog nivoa filozofskog i metodološkog obrazovanja, lakše uočiti, a i lokalna sklonost ka ekstremima ih čini upečatljivijim.

Upoznajmo Peru*. Pera je nuklearni fizičar. Bio je prosečan student fizike na Beogradskom univerzitetu, sa solidnim prosekom od oko osam i po, ali postignutim po cenu malo dužeg studiranja u godinama pre bolonjskih reformi. Mlad čovek snažnih radnih navika, skromnog držanja, dobar timski radnik, nikad suviše zamišljen, uvek dovoljno praktičan, rano se opredelio za eksperimentalnu nuklearnu fiziku. Slika nauke koja mu je bila pred očima (ogromni reaktori, egzotične reakcije, superteški transuranski elementi) bila je već tada dobrano zastarela, no niko se nije potrudio da tu iluziju razbije. Na fakultetu mu profesori, jednim delom članovi starih naučno-politikantskih lobija, nisu mogli ništa zameriti, sa svima je bio u odličnim odnosima, dobro se čuvao da nikad ne izgovori ništa što bi se moglo protumačiti kao neslaganje sa bilo čim, bilo gde. Radio je vredno, a vrlo tiho, ponekad naglašavajući sebi da je upravo to, tišina, monaška povučenost, obeležje pravog naučnog rada. 

Ono što je radio za disertaciju nastavio je da radi i kasnije: meri stare i nove preseke za nuklearne reakcije. Pažljivo prati literaturu, mada krajnje preusko, i iskreno se raduje svakom novom prodoru, naročito u oblasti detektorskih tehnologija. I sam povremeno doprinese istoj: svake godine, gotovo ritualno, sa proverenim timom kolega, obogaćenim povremenim studentom doktorskih studija (što ga uvek podseti na njegove studentske dane i avanture hvatanja višestrukih autobusa da bi se dokopao Vinče), Pera napiše po jedan ili dva rada u kojima pažljivo izloži svoju metodologiju merenja preseka retkih nuklearnih reakcija sa visokom preciznošću i potom, u tabularnoj formi, sa pokojim dijagramom, predstavi svoje rezultate urbi et orbi. Ove publikacije mu, pored uslova za kategorizaciju i učešće na projektima ministarstva nauke (nezavisnog ili već zaturenog u nekom drugom resoru), donose i važnu psihološku satisfakciju, jer neumoljiva statistika pokazuje da je sa njima po produktivnosti u gornjih 10% svih domaćih naučnika, uz sasvim umeren napor koji mu ostavlja dosta vremena za porodicu, prijatelje i nedavno stečeni hobi: pecanje.

Sve u svemu, jedna karijera.

Ima samo jedan mali problem: ono što on radi je najvećim delom nepotrebno sa stanovišta razvoja nauke. Merenja ove vrste se mogu već danas u potpunosti automatizovati; sem toga, čak i kad ne bi bila u potpunosti automatizovana, njih bi mogao podjednako dobro vršiti laboratorijski tehničar sa srednjom ili višom stručnom spremom. Nema tu ničega što bi uistinu zahtevalo doktorat, napredak instrumentacije je učinio ovu vrstu ultrastručnosti izlišnom. I to je proces koji se neprekidno dešava kroz istoriju; pogledajte samo koliko su uticajni bili pisari u antičkom svetu, samo zbog toga što su posedovali tu, za tadašnje prilike ekstremno visoku stručnost: pisanje. Čim je pismenost postala raširenija, potreba za pružanjem usluga pisanja pisama, molbi, žalbi, itd., ne samo da opada, već vrlo brzo i potpuno nestaje. Dugo vremena su ljudi koji su znali da, u modernim terminima, “gledaju na sat”, tj. da mere vreme sa zadovoljavajuće malom greškom, bili na visokoj ceni; danas ta vrsta specijalizacije, na sreću ili na žalost, nije nikome potrebna. Isto je i sa velikim delom nuklearne fizike. Stoga je Perin rad velikim delom iluzija: iz visoke perspektive globalne fizike, on je pisar van svog vremena. Korpus zanimljivih istraživačkih pitanja se već pre više decenija premestio u nove domene kvantne teorije polja, kvantne hromodinamike i fizike čestica; ostala je tehnologija zanimljiva za zemlje koje poseduju nuklearne elektrane – ili nuklearno oružje – i poslovi koji se, poput Perinog, mogu automatizovati i u kojima se nepoznanice svode na treću, četvrtu ili petu značajnu cifru u merenjima preseka za reakcije.

Izuzetak bi mogla biti neka anomalija koja se može – ali ne mora – pojaviti u rezultatima i koja bi ukazivala na nove fenomene; ili, pak, nova i neočekivana primena postojećih znanja iz nuklearne fizike – recimo u astrofizici na nove vrste eksplodirajućih zvezda (supernova, hipernova ili gama-bleskova). Ovo prvo bi se moglo desiti sutra, a isto tako se i ne desiti vekovima; ozbiljan fudbalski klub ne bi držao slabog – ili samo prosečnog! – igrača u timu iako on iz utakmice u utakmicu ništa ne radi, pod izgovorom da bi se jednog dana moglo desiti da baš on postigne odlučujući gol. Što se drugog tiče, problem je da to zahteva onu vrstu kreativnosti, samostalnosti i inicijative u kretanju među disciplinama koju je dugotrajno i naporno školovanje u Peri definitivno ugušilo. On je sam svestan toga, ponekad; obično ga na pecanju preseče neka nostalgična misao, koju se potrudi da potisne duboko u sebi, bar do početka sledećeg radnog dana. Strategija milion portreta ima nezgodne psihološke posledice.

Nasuprot njemu, možemo staviti Draganu. Dragana potiče iz dobrostojeće porodice sa jedne od centralnih beogradskih opština, nikad se nije opterećivala karijerom kao sredstvom za opstanak, štaviše, privlačile su je stvari samo zbog šika, šmeka i pomodnosti, naročito intelektualne. A šta pa ima veći pomodni potencijal od računarskih nauka i “razvoja novih tehnologija”? Dakle, pošto je to računarstvo uspešno diplomirala, rešila je da se time i bavi, a spojiti lepo i korisno u savremenoj Srbiji moguće je u šarenom svetu privatnih univerziteta, gde su odista kuće od čokolade, a prozori od marmelade – doduše, samo u prva tri minuta **. Tamo je i doktorirala, na temu optimizacije poslovnih transakcija u virtuelnoj stvarnosti korišćenjem XyZ23 (softver čudnog imena – ili kriptonima? – pisan italikom, sa brojkama i velikim slovima usred reči). Zatim je na istom privatnom univerzitetu izabrana za docenta gde i dalje radi na, kako se to zvanično kaže, “obrazovnim i naučnoistraživačkim zadacima u oblasti računarstva”.

Draganin problem – koji retko ko u njenoj okolini primećuje kao problem, a i oni koji primećuju se dobro paze da svoja zapažanja negde ne izlanu – jeste u tome što se ona ni u najudaljenijoj aproksimaciji ne bavi naukom ili razvojem. Postoje tu, doduše, neke publikacije, postoji recenzija, postoje – u nekom dalekom inostranstvu – ozbiljna istraživačka glasila. Međutim, Draganine kolege ni ona uspevaju da samo veoma retko objave tamo išta, a obično se zadovoljavaju lokalnim konferencijama i zbornicima radova punim zvučnih naslova, a sa malo sadržaja. Još dublji problem jeste što je sama priroda materije takva da na sredinama na kojima nema “kritične mase” za nešto što je u toj meri aktuelno u celom svetu, nije moguće održati realan kontakt sa razvojem koji se odvija drugde. Na izvestan način, ovaj problem je antitetičan Perinom: kao što se kod njega suviše malo – ljudi, a ne robota – bave onim što on smatra naukom, kod Dragane je problematično što se suviše mnogo ljudi (u Bangaloru, Palo Altu, Sankt Petersburgu, itd.) bavi time daleko bolje i efikasnije u svakom zamislivom pogledu. Kao i na mnogo drugih mesta, i tu imamo posla sa “efektom Zlatokose”: jedna kaša je suviše hladna, druga suviše vruća, a onu treću, koja je taman kako treba, nikako da pronađemo.

S obzirom da Dragana sama to nikad neće percipirati ni kao činjenicu, to neće ni biti problem ni za nju, niti za bilo koga drugog – sem onih koji finansiraju njen rad, provlačeći ga pod firmom “naučnog rada”. Dotični to ne rade zarad neke istinske brige za nauku, već iz mnogo prozaičnijih razloga: malo nauke na privatnim univerzitetima koji inače služe potpuno drugačijim svrhama (pravno i moralno upitnim) je veoma korisno za propagandne pamflete, prospekte, biltene, web-stranice, blogove, itd. isl. Obzirom da su potonje stvari, u postmodernoj optici, daleko bitnije od realnosti, Dragana ima snažan podsticaj da “dizajnira nova virtuelna okruženja” za sve i svašta od igle do lokomotive, bez obzira što većina toga već negde postoji, a i ono što ne postoji nikada neće u praksi izaći iz faze dizajna. Mnogo priče o budućim patentima, softverskim paketima, komercijalnoj eksploataciji, itd., do čega nikada ne dolazi u praksi, niti bilo šta stiže i blizu realizacije. Čak i kad bi stiglo blizu, opet se do cilja ne bi došlo, pošto bi ga zamenio neki novi, više šik i cool.

Uglavnom, jedna karijera. Žalibože elektrona i CPU vremena, ali sve je to za “opšte dobro”.

Konačno, razmotrimo Lazu. Za njega ste svakako čuli, verovatno ga i videli, jer se Laza retko skida sa TV ekrana gde, logično i dosledno, tvrdi da je izložen “medijskoj blokadi” i drugim fenomenima još složenijeg zvučanja i manjeg smisla. U trenucima slobodnog vremena – što znači, slobodnog od medijskih nastupa i tv-duela*** – Laza je profesor socijalno-političke antropologije; ili možda političko-antropološke sociologije; ili, pak, socijalno-antropološke politikologije. Nije jasno da li novinari greše u predstavljanju ili je zaista u pitanju rukovodilac i “doajen” više disciplina koje, u svakom slučaju, pretenduju da daju duboke mudrosti o čoveku, društvu i politici. Mudrosti koje, doduše, nisu zasnovane ni na kakvoj racionalnoj teoriji, još manje na ozbiljnoj epistemologiji, pa čak ni elementarnom razumevanju naučnog metoda, ali nema razloga za brigu: ni konzumenti te vrste “nauke” nisu opremljeni kognitivnim aparatom da otkriju da osim prazne priče i nešto vrućeg vazduha – koji se ne može energetski eksploatisati radi grejanja – tu nema mnogo toga. A Lazu na medije ionako pozivaju iz sasvim drugih razloga. Potonji uključuju žestok i nadasve agresivan stranački angažman koji se, međutim, nigde ne eksplicira niti se u tu tabu temu dira: sve mora ostati zaogrnuto plaštom “analitičnosti” i “naučnosti”.

 Vratimo se, dakle, Lazinom retkom slobodnom vremenu: u tim odista izuzetnim trenucima, on je uspeo da se sa dve (i brojem: 2) publikacije u renomiranim međunarodnim časopisima izabere u zvanje najpre vanrednog, a nešto docnije i redovnog profesora. Ovime je ne samo ostvario toliko željeni san da postane vrsta zaštićena mističnom toplinom “nezavisnosti univerziteta” (koju, naravno, lično sa sladostrašćem kakvo se samo od tvrdokornog kvazinaučnika očekuje, gazi onda kada to njemu odgovara), već je i dao svoj mali doprinos podrivanju tog, za njega stranog entiteta prema kojem ipak gaji nekakvo perverzno strahopoštovanje, a koji se naziva nauka. Pokazavši efikasno da se na mafijaškim principima bilo ko može izabrati u visoka akademska zvanja (“Kolega je sjajan predavač,” sa ciničnim osmehom koji otkriva zlatni zub, reče u raspravi na naučno-nastavnom veću kum i don jednog od suparničkih klanova sa kojim je Laza u poslednji čas postigao kompromis), on je postigao svoju malu, udobnu pobedu nad mrskim racionalizmom i odurnom, tudjinskom naukom.

Ukratko, jedna karijera koju neki osporavaju, ali je drugi – lokalno daleko važniji od tamo nekih prosvetiteljskih pacova i gubitnika – nazivaju briljantnom.

Nepotrebno je naglašavati da je Laza daleko najopasnija i najmalignija pojava od tri primera koje smo razmotrili; on ne predstavlja samo parazita, već i aktivnog štetočinu – i vrlo često se, uvijeno pred kamerama, neuvijeno u užem krugu kultistaistomišljenika, tom svojom prljavom rabotom “podrivanja nauke iznutra” otvoreno hvali. Za Peru i Draganu se bar može reći da je njihova aktivnost svakako bolja nego da su se prepustili dokoličarenju po kladionicama, uživanju teških droga, stranačkoj politici ili kriminalu; kod Laze to ni izdaleka nije očigledno. Za njega bi crtanje Bafetovih portreta predstavljalo odista tešku kaznu i to po više različitih osnova. Njegov Sizif, za razliku od onog Kamijevog, nikada nije srećan, uvek je namršten i spreman da otkrije i raskrinka nove zavere A, B i C, protiv X, Y i Z; njegova dokolica nema ni trunke zdravog hedonizma. Na periferiji razuma i civilizacije, i to se naziva naukom.

Šta nam govore ovi primeri (a nažalost ima ih još jako mnogo)? Nema nikakvog očiglednog recepta za rešenje problema naučnih dokoličara, tj. izlišnih poslova i izlišnih tekstova koji kao rezultat takvih poslova nastaju. Da je problem lak, odavno bi bio rešen, kaže jednostavna teorija selekcionih efekata. Toga ima u celom svetu, mada u Srbiji nažalost nema nijednog Vorena Bafeta (niti bilo koga i približno sličnog njemu) koji bi mogao da doprinese ekonomiji njihovim zapošljavanjem na nečemu makar podjednako korisnom. I mada je, naravno, iz perspektive celine društva sigurno bolje da u sektoru nauke bude više, a ne manje ljudi, iz perspektive same nauke u kojoj, naravno, kvantitet ne prelazi u kvalitet, ta vrsta masovnosti stvara sasvim nove i teške probleme. Oni se najbolje manifestuju u nemogućnosti da se napravi odista ozbiljna selekcija između kvalitetnih i nekvalitetnih naučnih programa i projekata; umesto toga, svaki put kada se raspiše neki konkurs za projekte, postoji socijalno-populistički pritisak da “svi moraju proći”, što dalje raspršuje i unižuje ono malo istinski kvalitetne nauke koju imamo.

U jednom od svojih sjajnih eseja, Viljem Sjuard Barouz priča kako je kao mladić – verovatno pod uticajem lakih droga – maštao o tome da postane direktor kanalizacije u rodnom Sent Luisu****. Nekome bi se to moglo učiniti bizarnim: zašto direktor kanalizacije, a ne astronaut, milijarder, admiral ili Predsednik? Ili uspešan i djavolski originalan prozni pisac, kad smo već kod toga? Za početak, dužnosti direktora kanalizacije su sasvim nominalne i nikakva istinska veština se ne zahteva. Astronaut mora da manifestuje stotinu veština, direktor kanalizacije nijednu. Sem toga, kako Barouz šaljivo primećuje, ko je drugi u boljem položaju da zna sve prljavštine gradonačelnika, šefa policije i najuglednijih poslovnih ljudi (u engleskom originalu ova igra reči još bolje zvuči)? Sa druge strane, za razliku od njih, direktor kanalizacije može da živi i radi daleko od medijske pažnje i pritisaka; dosledno za čoveka koga su zvali El Hombre Invisible (nevidljivi čovek).

Ali… Pravo pitanje, nastavlja velikan Beat pokreta, jeste kako bih dospeo na mesto direktora kanalizacije. S obzirom da nema čarobnog štapića, jasno je da bi to moralo biti kroz, recimo, služenje nekoj političkoj partiji, koja sad očekuje svašta zauzvrat. I ne samo to: u meri u kojoj je svaki sistem korumpiran, a moje sebične akcije i želje bi daljoj korupciji doprinele, niko ko može sakupiti prljavštinu o bitnim funkcionerima neće biti imenovan na takav položaj ukoliko ne postoji dovoljno prljavštine o njemu. Tako da se neminovno suočavamo sa samo-referencijom, začaranim krugom. Ljudi na višim stepenima hijerarhije otkrivaju da je njihova sloboda da rade po svojoj volji dodatno smanjena. Ogled se završava bitnom poukom: čuvajte se onog što želite – bez pravog konteksta, a naročito bez konteksta istorije dolaska do cilja, ispunjenje može biti više kazna nego nagrada.

Slična situacija postoji i u nauci, koja nije toliko daleko od (obično demagoški prizivanog) “stvarnog sveta”. Do naučne karijere stiže se na različite načine, od kojih nisu svi ni legalni, ni časni, ni plemeniti, ni romantični, ni ispunjeni odricanjima, ni bilo šta drugo što sačinjava naivni pogled na nauku koji se gaji u mnogim udžbenicima i medijskim prikazima. Bez razumevanja šireg konteksta nemoguće je odgovoriti na teško i složeno pitanje u kojoj meri je neki rad koji ima formalne karakteristike naučnog odista koristan i doprinosi napretku nauke kao kolektivne aktivnosti čovečanstva. Te stvari se ne mogu i ne smeju posmatrati kao neupitne i neproblematične.

Konačno, sasvim sam svestan mogućnosti da neko zaključi da i ovaj tekst spada u kategoriju izlišnih. To je dobro iz više razloga, ne samo što pokazuje indirektno priznanje da problem postoji, već i pokazuje iritaciju koja je uvek dobar znak kritičke pažnje – konačno, čovek treba da se zabrine onog momenta kad mu tekstovi počnu da dobijaju uljuljkujući feel-good ton,  à  la  Robin Šarma ili popularne srpske spisateljice sa više prezimena.

* Sva imena su, naravno, izmišljena, za razliku od ličnosti, a svaka slučajnost je slična. 

** Ne od Velikog praska, već od prvog kontakta sa svetom.

*** Od one vrste u kojoj nedužnom posmatraču može da bude žao što to nisu oni dueli praktikovani u Evropi do kraja 18. veka, a u Rusiji i nešto duže, i što između šupljoglavih i nadmenih učesnika ne padne krv – ali to ne samo što se ne događa, već oni nakon emisije bratski odlaze zajedno na pivo; na kraju krajeva, ipak su njihova razmimoilaženja samo sitnice, oko “glavne stvari” se oni sasvim slažu. A lako je dokazati da se slažu: jer da se oko glavnog ne slažu, nikad se na televiziji ne bi ni pojavili. Čist posmatrački selekcioni efekat.

**** “A Word to the Wise Guy” u zbirci The Adding Machine (Arcade Publishing, New York, 1993), str. 28-31.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs