Nekoliko zemalja zahteva da im njihovi bivši kolonijalni vladari vrate davno oduzete fosile
Foto: Wikipedia
Tekst: Ivana Nikolić
Da li ste posetili Prirodnjački muzej u Berlinu? Ukoliko jeste, sigurno se sećate ogromnog dinosaurusa, odnosno njegovog sekeleta, visokog 12 metara i dugačkog oko 25. Reč je o sauropodu Giraffatitan brancai, četvoronožnom dinosaurusu dugog vrata i repa, a relativno malog mozga, koji se hranio biljkama, i živeo pre oko 150 miliona godina.
Od trenutka kada je prvi put izložen u glavnom gradu Nemačke 1937, postao je pravi magnet za posetioce.
Ipak, njegova domovina je daleko od Evrope – Giraffatitan je živeo na tlu današnje Tanzanije, koja je, kada je dinosaurus iskopan početkom 1900, bila nemačka kolonija. Više od veka kasnije, pojedini tanzanijski političari glasno zahtevaju da Nemačka vrati „ukradeni” fosil u Afriku. Drugi, pak, smatraju da je umesto povratka bolje da Nemačka pomogne svojoj bivšoj koloniji u iskopavanju novih fosila, obučavanju lokalnih paleontologa i pruži podršku lokalnim muzejima.
„Prirodnjački muzeji za koje danas znamo ne bi postojali da nije bilo kolonijalizma“, kaže Holger Šteker, ekspert za Afričke studije sa Humbolt univerziteta u Berlinu.
Šteker dodaje da zahtevi za repatrijacijom – kojih je sve više – podstiču nove diskusije u vezi sa navodnim otkrićima na kojima pojedini muzeji insistiraju. Naime, iako su nemački paleontolozi odavno dobili zasluge za otkriće verovatno najpoznatijeg dinosaurusa na svetu, do Giraffatitan-a su ih zapravo odveli lokalni stanovnici. Oni su za kosti odavno znali i koristili ih u verskim obredima, kaže Šteker, koji je, inače, radio na trogodišnjem projektu sa ciljem da dokumentuje tzv. Tendaguru ekspediciju, koja je prenela 225 tona fosila u Berlin između 1909. i 1913. godine. Projekat, između ostalog, pokazuje i kako su namerno brisani podaci o pomoći i doprinosu domorodaca. Tako je Štekerov tim pronašao dokumenta koja jednog dinosaurusa nazivaju Nyrorosaurus, po imenu lokalca koji je predvodio ekspediciju. Međutim, po dolasku u Berlin, dinosaurus je dobio ime Dicraeosaurus sattleri, po nemačkom inženjeru rudarstva.
Upravo ove rasprave pokazuju da prirodnjački muzeji nisu i ne mogu biti „apolitični i neutralni“, objašnjava Čiraj Rasul, istoričar i ekspert za muzejske studije sa Univerziteta Vestern Kejp u Kejptaunu, u Južnoafričkoj Republici.
Berlinski muzej nije jedini kome ne baš tako slavna istorija njegove zemlje kuca na vrata. Mnogi eksponati, uključujući ljudske ostatke i kulturne artefakte, prikupljani su u uslovima koji se danas smatraju neetičnim, a to je brutalna kolonijalna vladavina koja je ignorisala pravo na vlasništvo i znanje domorodačkog stanovništva.
U sličnoj situaciij je londonski Prirodnjački muzej, koji na stolu ima tri zahteva za repatrijaciju veoma poznatih eksponata: Gibraltar traži dve neandertalske lobanje, Čile traži izvrsno sačuvanu kožu, krzno i kosti 12.000 godina starog giganta, Mylodon darwinii, a Zambija traži tzv. Broken Hill skull, lobanju poznatog hominida staru oko 300.000 godina. Svi oni su u Veliku Britaniju poslati bez mnogo razmišljanja o tome ko ih poseduje, ili ko bi trebalo da ih poseduje. Tako je, na primer, prvog neandertalca otkrivenog u Gibraltaru, 1848. iskopao britanski poručnik i poslao ga u Britaniju. Skoro 70 godina kasnije, istu stvar je uradila britanska arheološkinja Doroti Gerod. U to vreme, Gibraltar nije imao uslove da zadrži i istražuje lobanje, objašnjava Klajv Finlajson, paleontolog i direktor Muzeja Gibraltara. Međutim, danas ova teritorija – koja je formalno deo Ujedinjenog Kraljevstva, ali ima svoju vladu i određenu autonomiju – ima svoje eksperte za neandertalce, a jedan njen deo je proglašen za svetsku baštinu, zbog bogate evidencije o neandertalcima.
„Te jedinke treba da se vrate kući“, kaže Finlajson, misleći na lobanje.
„One su otkrivene ovde [u Gibraltaru]. Reč je o ljudskim bićima koja su ovde živela i umrla“, kaže i dodaje da su pregovori sa Prirodnjačkim muzejom u Londonu u toku, ali i da je veoma optimističan.
Kada je o Čileu reč, Nacionalni prirodnjački muzej u Santjagu je u nekoliko navrata uspeo da vrati neke od fosila, poput Pelagornis chilensis – pticu koja je izumrla, a koja je, sa rasponom krila većim od pet metara, i dalje najveća poznata ptica. Ostaje da se vidi šta će biti sa eksponatom Mylodon darwinii.