Колико су дуго људи живели раније, како археолози мере њихову старост, и ко се данас сматра старим

Фото: Wikimedia

 

Текст: Анђела Мрђа

 

Да ли су људи раније заиста живели краће или је то само мит настао у недостатку прецизних археолошких метода за израчунавање старости скелета? Према мишљењу археолошкиње Кристине Кејв, раније су људи, живећи традиционално, без савремених лекова и медицине, долазили у седамдесете. Њена истраживања су додатно показала да исти тај податак важи у изненађујуће великом броју различитих култура. Стога, све тврдње да се раније позном старошћу сматрало доба од око 40 година, према њеном мишљењу, последица су ограничења устаљених археолошких метода.

Када су у питању деца, старост се прилично лако утврђује. Овде се истраживачи углавном ослањају на процесе израстања нових зуба или коштане фузије, односно стапања свих костију лобање у једну, с обзиром на то да се све овакве промене дешавају у тачно одређеном периоду живота. Са друге стране, када се човек потпуно развије и одрасте, поменуте методе више нису примењиве. У жељи да истражи старосне границе људи кроз историју, али и њихов положај у друштву, Кристина Кејв са Аустралијског националног универзитета развила је нов метод – утврђивање година на основу истрошености зуба.

Кејв је испитивање спровела на остацима скелета људи сахрањених у различитим деловима територије данашње Британије. Примерке њихових зуба потом је поредила са савременим представницима упоредивих култура и тако открила старост људи преминулих између 475. и 625. године. На основу добијених резултата, закључила је да се дужина живота људи кроз историју није много мењала ни поред свих савремених достигнућа и напретка у медицини.

Са друге стране, истраживања објављена на сајту Springer-Link-а тврде потпуно супротно. Према мишљењу аутора чланка Доналда Роланда свет се налази пред новим глобалним трендом повећања броја старих људи који ће довести до низа друштвених промена широм света. Наиме, 1950. године ниједна земља није бројала више од 11 процената популације старије од 65 година. Године 2000. овај број повећао се на 18 одсто, а до 2050. научници предвиђају да ће чак 38 процената укупног становништва бити старије од поменутог узраста. Само у последњој четвртини двадесетог века овај број повећао се за читавих шест одсто, док је истовремено забележен озбиљан пад плодности. Према Роландовом мишљењу, на свету ће ускоро бити више пензионера него деце с обзиром на то да ће они чинити чак четвртину или трећину већег броја нација.

С тим у вези рађена су и бројна економска истраживања која су предвидела велико оптерећење пензионих фондова и рачунала колико ће младих, радно способних људи морати да ради зарад издржавања само једног пензионера. Но, на удару поменутог тренда неће бити само пензиони фондови, већ и здравство, привреда, радно способно становништво и многи други аспекти савременог друштва.

Данас постоје бројне дефиниције старости око којих се већина слаже. Но, када је у питању старосна граница и критеријуми који се узимају за сврставање људи у ову категорију, у различитим земљама на различитим континентима различита су и схватања.

Док се у већем делу западног света као граница узимају године одласка у пензију, односно 65, у неким другим попут Африке овај праг је доста нижи и креће се између 50 и 65 година, зависно од окружења, регије, земље или традиције. На тим просторима ситуацију додатно компликује и то што један део становништва уопште и не зна тачан датум свог рођења.

Било како било, најшире прихваћене границе данас јесу године 60 и 65, док се око њиховог утврђивања у прошлости научници очигледно и даље споре. Археолошкиња Кејв сматра да ће својом новом методом допринети већем интересовању археолога за испитивање старости кроз историју што би могло да створи јаснију слику о самом померању поменуте границе, новом тренду са којим се свет према неким научницима сусреће и читавом историјском подлогом која му је претходила.

подели