Какве сликарске технике су, према последњим истраживачким сазнањима, заиста користили пећински људи? И чему су заправо служила њихова дела?

Текст: Марија Ђурић

Док разгледамо познате фотографије осликаних пећинских зидова, готово да можемо да замислимо наше далеке претке из палеолита и неолита како седе у дубини пећине око ватре која чини да се њихови цртежи животиња са сводова померају и трепере. Међутим, цртежи бизона, носорога, јелена или мамута стари и по 40.000 година по свему судећи уопште нису служили за улепшавање простора. Заправо у пећинама у којима су оне нађене, човек практично није живео. Обично су то сасвим удаљена места до којих је тешко доћи.

На сводовима славне пећине Шове на југу Француске, откривене 1994. године, налазе се нека од најзначајнијих уметничких дела из праисторије – велике површине одлично очуваних цртежа – док су на тлу пронађена сведочанства о животу људи као и остаци животиња, од којих су неке изумрле. Процене о старости слика из Шове пећине су контроверзне – између 27.000 и 35.000 година.

Шове није само необично велика пећина, већ су у њој коришћене и необичне технике цртања. На зидовима је осликано стотине дивљих животиња – како се види на слици коју је редакцији часописа ”Елементи”, а сада и Културном додатку „Политике”, уступио француски Национални центар за праисторију, ту су коњи, медведи, бизони, јелени, лавови, носорози, мамути и друге животиње – најмање 13 врста. Уместо плена – животиња које су ловили људи – који се појављује на цртежима из каснијег периода, на зидовима у Шовеу осликани су углавном предатори.

Неки од њих су у интеракцији, као на пример у борби, а други е су у покрету. Затим, ту су облици добијени тачкањем, линије, знакови, симболи и отисци шака у црвеној боји гвожђе-оксида. Као и у многим другим пећинама, овде налазимо и матрице руку, и то углавном женске. Ови специфични елементи слике су прављени тако што је рука положена на зид пећине, па је дувањем у прашкасту боју пребојена њена околина, а сама површина испод руке остала је без боје. Занимљиво је и да су зидови ”чишћени” пре осликавања па су радови врло јасни и светли.

Сликари из Шовеа, занимљиво, никад нису приказивали реке и равнице, а чак су и људе врло ретко цртали. Њихови радови се своде или на животиње или на апстракцију попут линија, тачака и симбола. Око 5000 година након њиховог настанка, у стару, суву, огромну пећину су се уселили Граветијени. То је номадска култура из доба млађег палеолита чији су артефакти чувене фигурине Венере. Они привремено насељавају Шове и остављају за собом неке трагове као на пример отисак дечјег стопала и пса (или вука) или мрље од гарежи бакљи. Након њих стопе и друге отиске овде су оставили и медведи.

Пећински атеље

Једна од занимљивијих ствари је како је пећински сликар долазио до боја и како су их је наносио на зидове. На сликама у пећини Шове, као и у већини других доминирају црни угаљ и земљани пигменти – оксиди гвожђа са различитим примесама, степенима оксидације и влажношћу.

Најчешће употребљавана и најстарија је окер боја коју човек користи, процењује се, готово 250.000 година. Ове боје нису коришћене само за осликавање пећинских зидова, већ и за украшавање грнчарије, тетовирање и друго. Сијена је нешто светлија, жућа, а тамнији оксид гвожђа садржао је и трагове магнезијума па је давао мрку боју. За црвене нијансе коришћен је хематит, такође оксид гвожђа који се најчешће налази у природи.

Неки од цртежа рађени су урезивањем линија каменом или цртањем комадом дрвеног угља који је човек држао у руци као оловку. Пигмент који је налазио свуда око себе човек је мрвио и квасио. Мешао је са животињском машћу, крвљу, биљним соковима, урином или водом коју је налазио у пећини, а која је по правилу богата калцијумом. Тако замешану боју понекад је чувао у унутрашњости шкољке као у посуди за фарбу, а затим наносио прстом или четкицом направљеном од животињске длаке или биљних влакана и бојио своја дела. 

За цртање је користио и шупље кости ситних животиња, као на пример кост птице напуњена црвеним пигментом која је пронађена у чувеној пећини Алтамира и која датира од 16.000 година пре нове ере. Понекад је угљем сенчио ивице да би приказао трећу димензију. Шове је и добар пример употребе ”печата” чијим отисцима је сенчена унутрашњост тела животиња. 

Коњ из Ласка

Мада фасинанте, Алтамира или Шове пећина нису први такви примери. Најстарија до сад откривена осликана пећина у Европи, а можда и у читавом свету је Ел Кастиљо у Шпанији. Претпоставља се да су цртежи и отисци шака са сводова ове пећине стари око 40.000 година и да их је насликао неандерталац. Та тврдња истраживача – која подразумева да неандерталац није, како многи сматрају, дивљак који више наликује животињи него човеку – отворила је велику полемику о томе да ли је наш предак био способан да произведе уметност и довољно интелигентан да осмисли симболе.

Уколико је то тачно, а данас већина научника верује да јесте, онда разлика између неандерталца и модерног човека и није толико велика како се раније сматрало. Као и у многим касније осликаним пећинама, и у Ел Кастиљу се могу видети матрице руку, тачке и други симболи које су нацртали неандерталци, али и слике бизона и коња који сасвим сигурно датирају из каснијег периода.

Различите технике цртања као и изглед зидова пећина зависиле су од више фактора – пре свега од вештине и знања аутора, али и од површине пећинских зидова, њихове тврдоће, боје, затим доступног осветљења у пећини као и од материјала за цртање које је уметник успевао да нађе у окружењу.

Пећина Ласко на југозападу Француске позната је по 17.300 година старом цртежу коња у покрету, са тамном гривом, као и по другим сликама за чију је израду употребљено више различитих боја. Такође је, међутим, и одличан пример да су у различитим добима пећински уметници користили другачије мотиве и технике. У Ласку су археолози идентификовали више од десетине различитих стилова сликања.

Иако је сва прилика да ћемо у наредним деценијама пронаћи још неоткривених пећина и пећинске уметности, није извесно да ћемо са сигурношћу открити сврху ових слика. Постоје различита објашњења – по многим истраживачима, то су далека, мрачна места на која су се повлачили шамани где су стању транса цртали прошлост или будућност, оно што им је у подсвести. Уједно, ово је био простор за церемоније којима су присуствовали малобројни и где су се, претпостављамо, изводили религиозни ритуали, призивало натприродно или тражило оно што је људима потребно.

Оригинални текст аутора Елементаријума првобитно је штампан у додатку ”Култура, уметност, наука” дневног листа Политика, у издању од 8. априла 2017. године, као део сарадње ЦПН редакције са Културним додатком

подели