За и против

Сав тај дарвинизам

Нову, узбудљиву рубрику ЗА И ПРОТИВ Бориса Клобучара отварамо питањем односа генетике и палеонтологије – да ли се у потрази за нашим пореклом можемо ослонити само на гене?

 

Текст: Борис Клобучар

Илустрација: А. Савић

У нашој природи је да постављамо питања о пореклу. Од тренутка када смо постали свесни и разумни тражимо начине да објаснимо и схватимо одакле потичемо, ко су наши преци и, на крају крајева, можемо ли знати куда идемо. Једна могућност је да филозофирамо о могућим сценаријима по којима смо настали, смишљамо приче и легенде и на тај начин покушамо да објаснимо своје порекло.

Друга је да пратимо научни метод, преиспитујемо оно што знамо и истражујемо оно што смо пронашли. Тужна чињеница је да нам ни наука засад не може дати потпуни одговор на то како смо дошли овде где јесмо. Остаје један број отворених питања о којима се воде дебате међу научницима, али основа остаје иста – пратимо Дарвинов пут.

Средином 2008. године, у пећини Денисова у суровим условима Сибира, руски археолог Александар Цибанков је откопао комадић кости. Анализирајући место и дубину на којој је радио, проценио је старост открића на 30.000 до 50.000 година (што се даљом анализом утврдило као тачно). Кост је припадала примату. Био је то део малог ножног прста, а како су једини примати у овим пределима били преци људи, ово је морао бити такав случај.

Цибанков је послао кост у Институт „Макс Планк“ у Лајпцигу, где је водећи стручњак за анализе старе ДНК Сванте Пaaбо, проучивши геном добијен из митохондријалног ДНК (mtDNK), потврдио невероватно откриће. Испоставило се да анализирана ДНК не припада геному модерног човека. Али није ни од неандерталца! Припадала је некој новој врсти човека, до тада никада виђеној. Био је то огроман помак у теорији еволуције. Истовремено, нешто што је поново поделило мишљења научника.

Проблем око ког научници сукобљавају мишљења када је у питању еволутивни пут човека јесте начин анализирања података. Тачније, шта нам могу рећи ДНК анализе и да ли геном уопште садржи информације о пореклу врсте?

ЗА

ДНК анализе помажу у идентификовању наших предака

Денисовљански човек, према анализи ДНК, није припадао нити неандерталцима, нити савременим људима. Био је посебна врста. Врста о чијем постојању не бисмо ни теоретисали да није било анализе генома. Паабо је са својим тимом изоловао митохондријски ДНК, делић генома чијих копија ћелија има у изобиљу.

Управо зато је такав геном најлакше пронаћи у прастарим узорцима. Митохондријски денисовљанског и савременог човека се разликује за 385 нуклеотида (од приближно 16.500). Ово су значајне разлике. Само као пример, митохондријски ДНК човека и неандерталца се разликују за 202, а човека и шимпанзе за 1462 нуклеотида. Наравно, говоримо само о митохондријском ДНК.

Даљим ископавањем у истој пећини пронађена су два зуба, чије је испитивање потврдило налазе из првог узорка. Интересантна је чињеница да су у истој пећини пронађени остаци и савремених људи, али и неандерталаца. Шта је то могло да значи? Одакле сви они на истом месту?

Поређењем ДНК неандерталаца, денисовљанских и савремених људи, требало би да дођемо до одговора шта је то јединствено за сваку врсту. Захваљујући подацима које засад имамо, постављена је теорија која приказује могући сценарио. Пре 500.000 година преци савремених људи су се одвојили од своје прапостојбине у Африци и кренули на север. Паабо претпоставља да је Хомо хеиделбергенсис врста од које потичу.

Један део њих је настанио данашњу Европу, где су настали неандерталци, а део од ког су постали денисовијанци је отишао на исток. Ове две врсте су се такође међусобно париле. Тек касније, када су Хомо сапијенси, савремени људи, мигрирали ка северу, наишли су на неандерталце, односно денисовијанце. Врсте су се до одређеног нивоа међусобно париле, према проценама између 30.000 и 46.000 година пре нас.

 

ПРОТИВ

ДНК анализе не помажу у идентификовању наших предака

С друге стране, група научника каже да не можемо веровати ДНК анализама када је у питању порекло човека. Како они мисле, ДНК деградира временом, па је геном оштећен и не садржи довољно података за поређење са савременим човеком. Сам митохондријски ДНК, као и остаци ДНК, након толико година не може представљати репрезентативни узорак и самим тим не даје поуздане резултате.

Доктор Сара Тишкоф са Универзитета у Мериленду каже да се не можемо ослонити на статистику података када је у питању ДНК анализа оваквих узорака. Такође, самим мешањем врста долази до промена у геному. Присутне су, наравно, и мутације, па је потребно много више и детаљније анализирати узорке. Ово узрокује проблем, јер узорака више нема.

Засад нигде није пронађено још костију које би подржале теорију коју генетичари предлажу. Овде лежи можда највећи аргумент у рукаву палеонтолога.

Ако је сценарио заиста истинит, зашто до сада нисмо пронашли још оваквих узорака? Чињеница је да у ствари и не знамо како би та нова врста изгледала, управо јер још ниједна лобања, нити нека друга карактеристична кост није пронађена. Ако су такви људи заиста постојали, где су? Подсећа мало на Фермијев парадокс, зар не? Многи палеонтолози сумњају да ћемо их икада пронаћи.

Истражите и друге научне дилеме у рубрици ЗА И ПРОТИВ

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs