Naučni ratovi

Šac i Vaksman

Dok  je Drugi svetski rat besneo širom planete, u podrumskoj laboratoriji američkog univerziteta Ratdžers vodila se sasvim drugačija bitka – ona koja bi mogla pobediti tuberkulozu

Tekst: Nevena Grubač

Mada je penicilin, tek otkriveni antibiotik koji je imao magičnu moć da leči do tada letalne infekcije, spasio nebrojene živote tokom Drugog svetskog rata, pioniri mikrobiologije nisu odustajali od potrage za lekovima koji bi još uspešnije i efikasnije pobeđivali opasne bakterije. Dostupnost penicilina bila je ograničena, a njegova proizvodnja nije bila dovoljna da podmiri rastuće potrebe. Ipak, mnogo važnija motivacija za potragu za novim antibioticima bila je uporna rezistentnost određenih bakterija na dejstvo ovog moćnog leka.

Mobilisani naučnik

Priča o Albertu Šacu počinje kao bilo koja druga – mladi, talentovani student dolazi iz malog mesta, dobija stipendiju za fakultet koji sam ne bi mogao da priušti, završava studije i ambiciozno se posvećuje doktoratu, sanjajući o karijeri eminentnog naučnika. Kao što se desilo sa mnogim drugim studentima tog vremena, njihove planove i velike snove prekinuo je drugi svetski rat, unevši strah i pometnju u živote ljudi na čitavoj planeti.

Kako je završio studije na Odseku za poljoprivredu univerziteta Ratdžers, a započeo doktorat iz mikrobiologije, Šac je mobilisan i dodeljen mu je posao bakteriologa u američkom vojnom vazduhoplovstvu. Služeći u mnogim vojnim bolnicama Floride, prisustvovao je čestim potresnim scenama u kojima su se njegovi pacijenti borili za život hvatajući se u koštac sa uzrocima za koje tada nije bilo leka. Neki od tih uzroka bile su bakterijske infekcije, neki su bili poodmakli stadijumi tuberkuloze; ono što im je svakako bilo zajedničko bila je tolerancija na sve dotadašnje poznate antibiotike, čak i na čudesni, nedavno otkriveni penicilin.

Povratak snu

Nakon godina službe, a zbog dijagnostikovanih problema sa leđima koji su ga sprečavali da nastavi sa dinamičnim poslom bakteriologa u vojnim bolnicama, Šac je časno razrešen dužnosti i otpušten iz vojne službe. Momentalno se vratio na univerzitet Ratdžers, gde mu je njegov mentor, čuveni profesor Selman Abraham Vaksman poželeo dobrodošlicu i primio ga nazad na doktorske studije. Zatvoren u podrumskoj laboratoriji, daleko od mogućnosti da njegova istraživanja sa opasnim bakterijama bilo kome naude, Šac je započeo svoju potragu za antibiotikom koji bi uništio bakteriju Mycobacterium tuberculosis, nosioca tuberkuloze, bolesti koja je ubijala milione ljudi.

Albert Šac je radio pasionirano; retko kad je izlazio iz svoje laboratorije, a kada su mu u nju doneli krevet, njegovi izlasci postali su još ređi. Ovakva posvećenost dala je promptne rezultate, pa je bilo potrebno samo nekoliko meseci da uspe da iz mikroorganizma Actinobacterium Streptomyces griseus izoluje antibiotik koji je uspešno blokirao bakteriju tuberkuloze. Antibiotik je nazvan streptomicin, a Šac je, po običaju, svaki progres prijavljivao svom mentoru, profesoru Vaksmanu, čiji je, u to vreme, bio miljenik i štićenik.

Kada je procedura izolovanja bila usavršena, poslati su uzorci za kliničko testiranje antibiotika. Kada su se rezultati vratili sa vestima da streptomicin čisti infekcije i ubija bakterije rezistentne čak i na penicilin, postalo je jasno da je u pitanju otkriće koje ima izuzetne komercijalne potencijale. Vest o čudesnom novom leku brzo se širila. Reporteri su počeli da naviru u Ratdžers i da izveštavaju o fantastičnom otkriću. Međutim, tokom pričanja i prepričavanja događaja, i kroz nebrojene izjave koje je davao novinarima, Šacov mentor, čuveni profesor Vaksman, počeo je, malo po malo, da izostavlja Šacovo ime i da se deklariše kao inicijator istraživanja i jedina odgovorna osoba za pronalazak streptomicina.

tajna trećeg sprata

Verzija za medije se dešavala na trećem spratu zgrade univerziteta, odakle je Vaksman kreirao sliku javnosti o čitavom događaju. Šac za to nije znao, jer je nastavio da radi u svojoj podrumskoj laboratoriji, daleko od reportera i fotoaparata. Profesor Vaksman je vremenom sebe formalno proglasio za pronalazača streptomicina, te zaradio čitavo bogatstvo od ugovora koje je, u svoje ime i u ime univerziteta, sklopio sa farmaceutskim kompanijama.

Tek nakon što je iz časopisa pročitao izjave svog mentora, Šac je shvatio šta se sve vreme dešavalo u svetu iznad njegove laboratorije. Ogorčen na svog mentora i instituciju koja je stala iza njega, 1950 godine, doktor Šac, koji je do tada završio doktorske studije, tužio je doktora Vaksmana i univerzitet Ratdžers.

Nakon godinu dana provedenih na sudu, Vaksman je ponudio Šacu da se nagode. Deo nagodbe podrazumevao je da dr Šac bude priznat kao ko-autor studije i da mu se dodeli priznanje da je zajedno sa Vaksmanom otkrio antibiotik, a drugi deo mu je garantovao deo zarade od komercijalne upotrebe leka.

Preuzimanje zasluga

Bez obzira na to što mu je ipak pružen nekakav formalan kredibilitet, Albert Šac nikada nije uspeo da izgradi karijeru o kakvoj je sanjao, jer njegove kolege naučnici nisu mogli da pređu preko činjenice da je podigao tužbu protiv svog mentora i svog univerziteta. Šacova reputacija bila je uništena. Poslednji udarac došao je 1952, kada je doktor Vaksman dobio Nobelovu nagradu za otkriće streptomicina. Šac je protestovao i tražio da bude uključen u nagradu, ali je komitet odbio i argumentovao svoju odluku rekavši da je Šac bio samo laboratorijski asistent koji je radio za eminentnog naučnika.

Srećom, Albert Šac je ipak doživeo da vidi kako i javnost i naučni autoritet prepoznaju njegovo životno delo. Pedeset godina nakon otkrića streptomicina, dobio je prestižnu nagradu svog matičnog univerziteta, Ratdžers medalju, za svoj udeo u otkriću ovog revolucionarnog antibiotika. 

 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs