Po motivima života indijskog matematičara Srinivasa Ramanudžana nastalo je više predstava, filmova i romana, a njegov lik se spominje i u filmu Dobri Vil Hanting
Tekst: Jovana Nikolić
U bolnicu u jugozapadnom delu Londona ulazi Godfri Harold Hardi, poznati matematičar i predavač na Kembridžu. Ovde je u poseti svom učeniku i saradniku Ramanudžanu kome sa vrata umorno i nervozno govori: „Vozio sam se taksijem sa brojem 1729, sasvim dosadan broj“. „Ne, veoma je zanimljiv. To je najmanji broj koji se može izraziti kao zbir dva kubna broja na dva različita načina“, gotovo u istom trenutku odgovara Ramanudžan kome je dijagnostifikovana tuberkuloza. Hardi je iznenađen ovim zapažanjem i godinama će pamtiti i prepričavati anegdotu ilustrujući način na koji su Ramanudžanu nadolazile ideje ili rešenja matematičkih problema.
Prvi kontakt između indijskog i britanskog matematičara bilo je pismo koje je dvadesettrogodišnji Ramanudžan poslao na Kembridž 1913. godine. Bio je to jedan od brojnih pokušaja da ovaj službenik iz luke i samouki matematičar pokaže svoje znanje i potraži plaćeniji posao. Desetak godina stariji Hardi bio je već značajno ime u svetu matematike i među predavačima na Kembridžu. Teorija brojeva i matematička analiza bile su njegove oblasti, a ovo pismo je smatrao jednom od najneobičnijih stvari koje je video. U njemu je bilo pregršt dokaza, formula, rešenja, među kojima je bilo i pogrešnih, ali i sasvim nepoznatih što je navelo Hardija da mladom Indijcu obezbedi putovanje do čuvenog engleskog univerziteta.
Prošlo je godinu dana do polaska za koji odluka nije doneta lako jer tradicionalna verovanja nisu bila blagonaklona prema prelaženju preko okeana, ali su snovi bili veoma značajni za Ramanudžanovu porodicu, a majci je želja da pomogne sinu poprimila oblik jednog sna u kome je čula božanstva kojoj joj poručuju da ga pusti da ode. Dok je studirao u Madrasu, odnosno današnjem Čenaju, Ramanudžana su drugi studenti sa uživanjem slušali kako govori o indijskim mitovima i filozofiji.
Dobrog pripovedača nadahnutog dubokim verovanjima najviše je interesovala matematika, a čak je i baveći se njom verovao da do rešenja dolazi nekakvim mističnim i božanskim putevima. Najveću podršku u Engleskoj mu je pružao potpuno racionalni Hardi, atesita koji bi hram podigao jedino dokazima i matematičkoj strogoći i koji za razliku od Ramanudžana nipošto nije smatrao da matematičare vodi intuicija. Vezivala ih je ljubav prema čistoći matematike, iako su je različito doživljavali, a zakleti pacifista Hardi se ponosio činjenicom da ništa od njegovih radova nikada nije iskorišćeno u vojne niti u komercijalne svrhe.
Ramanudžan je u Indiji radio sam, gotovo van svih tokova u zapadnoj matematici, a u sveskama u kojima je beležio rezultate uglavnom nije bilo nikakvih izvođenja. Postoji više tumačenja ovakvog načina rada, od onih prema kojima samouki matematičar nije ni umeo da izvede dokaze, preko onih koja podsećaju da je papir bio veoma skup pa je verovatno izvođenja ispisivao na tabli koja se briše, a prepisivao samo rezultate, pa sve do onih prema kojima Ramanudžan nije mislio da će neko osim njega imati uvid u ove spise. Ipak, u periodu nakon napuštanja fakulteta, a pre odlaska u Englesku pokušao je mnogima da pokaže svoje znanje. Izolovanost mladog matematičara najbolje je opisao Mičio Kaku, fizičar i popularizator nauke, rečima: „Tragedija njegovog života leži u tome što je najveći deo rada utrošio na otkrivanje onoga što je već bilo poznato.“
Ramanudžanov dolazak na Kembridž izazvao je veoma oprečna mišljenja predavača jer nisu svi u njegovom radu prepoznavali vrednost. Osim toga, nesumnjivo su mu nedostajala neka bazična znanja i zanatska umeća u rešavanju problema pa je Hardi preuzeo na sebe zadatak da ga podučava, ali je kasnije priznao da je vrednije ono što je naučio on od njega nego znanje koje mu je preneo. Za njegov rad o složenim brojevima mu je 1916. godine dodeljena titula ekvivalentna današnjem doktoru nauka, a dve godine kasnije primljen je u Kraljevsko društvo. Imao je 30 godina i prva je osoba u istoriji ovog društva koja je postala njegov član nakon što je prvi put predložena.
Krajem Prvog svetskog rata Ramanudžanovo zdravstveno stanje se pogoršava. Dodatnu teškoću stvara njegova veganska ishrana koja je bila povezana sa religijskim verovanjima, a u Londonu za vreme rata nije bilo uslova za pridržavanje ovakvog načina ishrana. Kako bi bio siguran da se u njegovoj hrani ne nalaze ni najmanji tragovi životinjskog porekla, izbegavao je univerzitetsku menzu i spremao sam hranu, a obroke često preskako zbog bavljenja važnijim pitanjima. Ramanudžanu je dijagnostifikovana tuberkuloza i nedostatak više vitamina, a nakon što je 1994. godine analizirana njegova medicinska dokumentacija, utvrđeno je da je verovatno dijagnoza bila pogrešna i da je bolovao od amebijaze koja je bila izlečiva ali se veoma teško dijagnostifikovala.
Nakon dužeg lečenja u Engleskoj, 1919. godine se vraća u Indiju jer se pretpostavljalo da će to imati dobrog uticaja na zdravlje. Međutim, živeo je još samo godinu dana, a do Hardija su stizale vesti da se i nakon povratka kući bavio matematikom. Ramanudžanova izgubljena sveska je pronađena 1976. godine, a u njoj se nalaze otkrića nastala u poslednjoj godini života. Na stranicama bez ikakvog redosleda ispisano je oko 600 matematičkih formula, mahom bez dokaza. Nakon Ramanudžanove smrti, njegova supruga je svesku predala Univerzitetu u Madrasu, odakle su mnogi od materijala poslati Hardiju, ali nije sigurno da li je među njima bila i ova sveska. Ne zna se tačno u čijim je sve rukama bila i kako se prenosila, ali je na kraju pronađena u biblioteci Triniti koledža.
Po motivima Ramanudžanovog života nastalo je više predstava, filmova i romana, a najveću popularnost stekli su knjiga Roberta Kanigela „Čovek koji je poznavao beskonačnost“ i istoimeni film koji je 2015. godine po njoj snimljen. Ramanudžanovo ime nosi nagrada koja se dodeljuje mladim matematičarima iz zemalja u razvoju, a datum njegovog rođenja, 22. decembar, Indija je 2011. godine proglasila Nacionalnim IT danom.