kultura nauke

Put ka apstrakciji

Pijažeova teorija razvoja inteligencije zasniva se na ideji razvojnih stadijuma sa nepromenljivim redosledom, što predstavlja put ka zrelosti

Tekst: Stajka Rajić

”Ono što vidimo menja ono što znamo. Ono što znamo menja ono što vidimo.” Žan Pijaže

Biolog i psiholog Žan Pijaže rođen je u Švajcarskoj 9. avgusta 1896. godine. Bio je najstarije dete Rebeke Jankson i Artura Pijažea, profesora srednjovekovne književnosti. Još kao dečak pokazao je interesovanje prema nauci, a sa svojih jedanaest godina napisao je kratak članak o albino vrapcu što predstavlja početak Pijažeove naučne karijere.

Zvanje doktora u oblasti prirodnih nauka stekao je 1918. godine izučavajući zoologiju na Univerzitetu u Nešatelu, u Švajcarskoj. Iste godine proveo je semestar izučavajući psihologiju pod mentorstvom Karla Junga nakon čega je započeo rad u psihološkim laboratorijama u Cirihu i na Blojlerovoj psihijatrijskoj klinici. Tokom ovog perioda zainteresovao se za psihoanalizu.

Godinu dana kasnije prelazi u Francusku gde je radeći u laboratoriji Alfreda Binea u Parizu realizovao prva dva eksperimenta ispitivanja dečjeg mišljenja. U saradnji sa Teodorom Simonom 1920. godine ocenio je rezultate standardizovanih testova rezonovanja koje je Simon dizajnirao. Ovi testovi su imali za cilj merenje dečje inteligencije i povezivanje starosti deteta i prirode njegovih grešaka. Kod Pijažea to je pokrenulo nova pitanja o načinu na koji deca misle i uče.

Svoje ideje, stavove i osnovu teorije kognitivnog razvoja Pijaže je izložio u svojoj prvoj knjizi ”Govor i mišljenje deteta”, objavljenoj 1923. godine. Problem prirode i nastanka saznanja bio je u fokusu Pijažeovog interesovanja. Proces saznavanja i kognitivnog razvoja, Pijaže je posmatrao kao sredstvo adaptacije na sredinu.

Njegova teorija je u osnovi biologistička jer naglašava da su osnovne kognitivne strukture , šeme i operacije urođeni obrasci, a da se razvoj sastoji u prilagođavanju ovih struktura zahtevima sredine kroz procese asimilacije, odnosno usvajanja prilagođavanja iskustava već postojećim strategijama ili konceptima, i akomodacije, odnosno promene postojećih obrazaca i šema u odgovoru na nova iskustva ili informacije. 

Pijažeova teorija razvoja inteligencije zasniva se na ideji razvojnih stadijuma sa nepromenljivim redosledom, što predstavlja put ka zrelosti. Njegov značajan doprinos bio je u definisanju faza razvoja dečjeg mišljenja kroz koje, prema Pijažeovom mišljenju, prolazi svako dete u zavisnosti od ličnog razvoja, sposobnosti i potencijala. 

Dete najpre ulazi i senzomotornu fazu (period od rođenja do dve godine starosti) u okviru koje deca upoznaju svet kroz čula i motoričke pokrete. U ovoj fazi deca su u stanju da povezuju imena i reči sa predmetima. Nakon nje dolazi preoperacionalna faza (od druge do sedme godine) koju karakteriše razvoj jezika i pojava simboličkih predstava.

Sledi faza konkretnih operacija (od sedme do dvaneste godine) u okviru koje se pojavljuje logička misao, ali se deca još uvek bore sa apstraktnim i teorijskim mišljenjem. Dete postepeno napušta fazu egocentrizma i počinje da razmišlja o tome šta drugi ljudi misle i osećaju. Kao finalnu fazu dečjeg mišljenja, Pijaže navodi se faza formalnih operacija (od dvanaeste do šesnaeste godine) u okviru koje se razvija apstraktno mišljenje i dedukcija.

Pijaže je isticao da četiri ključna faktora utiču na intelektualni razvoj kao i na razvoj formalnih operacija, a to su nasleđe, iskustvo koje nastaje u interakciji sa objektima u fizičkoj sredini, jezik i socijalno prenošenje i uravnotežavanje. 

Naučnu karijeru i istraživački rad u oblasti kognitivnog razvoja Pijaže je razvio radeći kao profesor na Sorboni. Bio je predsednik Udruženja psihologa Švajcarske, a 1955. godine osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju, čiji je bio direktor do kraja života.

Žan Pijaže umro je 16. septembra 1980. u Ženevi. Dobitnik je niza počasnih zvanja i priznanja, uključujući i prestižne nagrade Erazmus (1972) i Balzan (1978). Autor je više od pedeset knjiga i nekoliko stotina naučnih radova. Dao je značajan doprinos u oblasti kognitivnih studija i razvojne psihologije.

KULTURA NAUKE

Svakodnevica od pre 1000, 400 ili 100 godina nije bila ista kao danas. Kako i zašto se promenila? Koliko je tome doprinela nauka? Koliko su kreativne ideje, upornost i hrabrost istraživača promenili svet?

Istražite tekstove iz rubrike KULTURA NAUKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs