Како jе колониjална, наjамничка воjска европске, азиjске и афричке сиротиње изгубила рат од људи сиромашниjих од себе, али спремних на све због слободе властите земље

Текст: Филип Шварм*

Саjгон, 19. маj 1953. Низ степенице четверомоторног авиона „Констеласион“ силази тек именовани заповjедник француског Експедиционог корпуса у Индокини – генерал Анри Навар. Треште корачнице, виjоре барjаци, тече зноj: на аеродрому Тан Сон Нуту построjени су наjвиши официри сва три рода воjске, цивилни шефови колониjалне управе, представници марионетске виjетнамске власти и воjске…

„Главни командант не долази попут среског начелника“, пише новинар Жил Роj.

Генерал има педесет и четири године и ратно искуство дуго више децениjа. Потпоручник jе 1917/18. у Првом свjетском рату, капетан током гушења устанка против француског колонизирања Марока 1930-1934. Слиjеди Други свjетски рат: до слома 1940, Навар jе потпуковник у Обавjештаjноj служби Генералштаба, потом на штапскоj дужности у Алжиру. Ту 1942. организира покрет отпора и, 1944/45, заповjеда оклопним пуком на западноевропском ратишту. У Индокину – француску колониjу коjу од друге половине деветнаестог виjека чине Виjетнам, Камбоџа и Лаос – стиже из командне структуре НАТО-а у Њемачкоj.

„Моj први циљ је да уклоним лоше навике“, каже Навар „Експедиционом корпусу недостаjе агресивности и покретљивости. Настоjаћу да му их вратим“.

Другим риjечима, задатак овог антифашиста jе обезбjеђење што ефикасниjе доминациjе над сиромашним, обесправљеним народом чиjи га стремљења, jезик и култура ни мало не занимаjу. Jеднакост, братство и слобода нису за испиjене сељаке, раднике повиjене кичме и преплашену кућну послугу друге боjе коже.

Попуњавање вакума доминама

У питању jе, наравно, Виjетнам.

За вриjеме Другог свjетског рата, земља jе под jапанском окупациjом, а након њеног окончања Хо Ши Мин – вођа комунистичког покрета Виjетмин – проглашава независност. Самосталност не траjе дуго: трупе из метрополе удаљене дванаест хиљада километара, рестаурираjу 1946. колониjалну управу. Заузврат, Виjетмин покреће жесток герилски отпор.

За седам година рата, Навар jе седми главни командант Експедиционог корпуса; сваки од њих оставља ситуациjу тежу од затечене… Током примопредаjе дужности, генерал jе заузет слушањем реферата, упознавањем подређених,  проучавањем мапа. Но, чим зађе сунце, напушта своj штаб у Саjгону.

„У читавом граду приређуjу коктеле и вечере да би у сутон избjегли тjескобу коjу ствара та неприjатељска земља“, пише Роj.

Француску не интересира „срце и ум“ народа Виjетнама. Луке и пруге, рудници и плантаже, урбанизациjа и електрификациjа диjелова Саjгона, Ханоjа и пар других градова имаjу само jедну сврху – експлоатациjу природних ресурса и стварање тржишта за индустриjске производе. Али, чак и када почетком педесетих укупна вриjедност свега онога што исциjеди из Виjетнама постане мања од циjене воjног ангажмана, Париз нема намjеру да попусти. Сваке од деветнаест узастопних влада Четврте републике вjеруjе да jе задржавање колониjалних посjеда од кључног значаjа за очување статуса велике силе, тешко нарушеног у Другом свjетском рату.  

Ипак, воjна кампања на Далеком истоку изузетно jе непопуларна у метрополи. Ограничена зато само на активни састав, армиjа нема право да позива резервисте, па плаћеници из планинских племена Индокине, Таjланда и, посебно, француских колониjа у Африци попуњаваjу Наваров Експедициони корпус. Његова стварна ударна песница ниjе велика и, уз професионалне падобранске батаљоне, чини jе Легиjа странаца.

„Послиjе Другог свjетског рата Легиjи jе приступило око 35 000 Ниjемаца“, каже британски историчар Екард Михелс. „Тада jе сваки легионар морао да одслужи бар двиjе године у Индокини, а често су долазили из избjегличких и породица чиjе су куће уништене у рату“.

Овако скрпљена воjска европске, азиjске и афричке сиротиње бори се за наjамничку надницу против jош сиромашниjих људи него што су сами, али спремних на све за живота по мjери човjека и слободу властите земље. Ништа од овог за Навара ниjе проблем; он jе забринут због Пекинга. 

Наиме, послиjе доласка на власт комуниста Мао Це Тунга 1949, герилци у пограничном диjелу Кине стичу логистичке и базе за обуку. Такођер  – уз пjешадиjско наоружање – добиваjу минобацаче и нешто топова калибра 75 милиметара. Што све то представља, види се већ у октобру 1950. када под командом Во Нгуjен Ђапа Виjетмин доводи Француску на сам руб пораза. Конкретно: у Бици за колониjалну цесту броj четири, успjева збрисати више гарнизона Експедиционог корпуса на сjеверу земље и заприjетити самом Ханоjу. 

„Уколико изгубимо оваj рат, настаће вакум кога ће испунити комунисти и потом заузети цjелокупну jугоисточну Азиjу.“

Ове риjечи генерала Жана Мариjа де Летра – jедног од Наварових претходника, посланог 1950. у Виjетнам да заустави герилску офанзиву – жестоко су одјекнуле у конференциjским салама и ходницима Пентагона. Кореjски рат почиње исте године и Вашингтон, до тада неспреман да помаже империjалну политику Француске, радикално мjења став. Разлог jе прост: де Летрова теориjа вакума савршено се уклапа у америчку хладноратовску домино теориjу – ако послиjе Кине jош jедна земља у Азиjи постане комунистичка, то ће постати и све остале… Попут оне прве домине што руши иза себе усправљен низ.

Банални, колониjални поход постаjе тако антикомунистички крсташки рат. Сjедињене Америчке Државе преузимаjу осамдесет посто француских ратних трошкова, па ревитализирани и оjачани Експедициони корпус 1951. успjева наниjети Виjетмину сериjу тешких пораза. Међутим, герилци се брзо сналазе: преносе активности у руралне области на граници са Лаосом, инфилтрираjу борбене групе у Ханоj, Саjгон, Хаjфонг и друге градове, умножаваjу препаде и засjеде…

Двиjе године касниjе, на помолу jе краj Кореjског рата и деангажирање Кине у том сукобу. Питање ниjе да ли ће Пекинг повећати помоћ Виjетмину, него када ће и ком обиму она стићи. За генерала Навара извjесна jе само трка против времена са препракама посебне врсте.   

Премисе и закључци

Од 1946. Експедициони корпус има убиjена три генерала, осам пуковника, 18 потпуковника, 69 маjора, 341 капетана и 1140 поручника и потпоручника, 2683 подофицира, 6008 воjника, 12 019 легионара и афричких плаћеника, 14 093 припадника домородачких наjамничких jединица. Средином 1953. стижу замjене за погинуле и рањене, али нити jедан jедини воjник као поjачање. Пред полазак из Париза, Навар сазнаjе од предсjедника владе Ренеа Меjера да ће се морати снаћи с оним што има пошто од њега очекуjу само да обезбjеди „частан излаз“.

Политички искусан, генерал зна да премиjер користи еуфемизам за преговоре са позициjе силе… Али, како испунити оваj захтjев без додатних трупа када Виjетмин jача из дана у дан; како у таквим околностима избjећи повлачење подвиjеног репа и jавно разапињање воjске због срамног и кукавичког држања пред неприjатељем као 1940?

„Заиста, потребно jе да се нетко тамо жртвуjе“, каже маршал Алфонс Жуен након што jе одбио положаj главног команданта Експедиционог корпуса.  

Навар ни издалека нема намjеру да буде та жртва. Мада свjестан опасности од напрасног окончања кариjере, Виjетнам првенствено види као прилику каква се амбициозном и човjеку спремном на ризик указуjе jедном у животу; потребно jе само наћи прави начин да се искористи… Тражећи га, Навар не брза: из дана у дан обилази секторе и усамљене jединице, враћа из ниских извиђачких летова са трговима рафала на трупу „дакоте“, храбри подређене да износе властита искуства и виђења ситуациjе…

„Спреман сам да заборавим на све што сам научио у Европи“, говори.

Упркос савjетима са свих страна, главнокомандуjући осjећа да jе препуштен сам себи. Успjех ће имати много очева, неспjех само jедног – њега. Док стропни вентилатор зуjи у тешком и влажном зраку саjгонског Главног штаба, Навар проводи бесане и самотњачке ноћи.

А онда jе искрсла jедна идеjа…

Прва премиса – обрана градова и чување комуникациjа расипа ионако оскудне снаге; друга – противнику jе тако препуштено да сам бира гдје ће, како и када ударити; трећа – герилци избjегаваjу фронталне борбе и потjере за њима исцрпљуjу и сатиру воjску. Конклузиjа: наметнути битку под увjетима Експедиционог корпуса.

У том смислу, план генерала Анриjа Навара jе прост – формирати велику и чврсто утврђену офанзивну базу у позадини Виjетмина, на таj начин пресjећи линиjе снадбдјевања неприjатеља и онемогућити му да прошири рат на Лаос, а кад буде принуђен да нападне главнином снага, уништити га авиjациjом, артиљериjом и малом оклопном jединицом. За позорницу ових будућих догађаjа, jедва да jе итко чуо. Зове се Диjен Биjен Фу.

„Као да jе у Виjетнаму постоjало нешто што jе парализирало моћ расуђивања странаца коjи су у њему ратовали“, пише Хенри Кисинџер, бивши државни секретар из времена када су САД, послиjе Француске, наставиле рат у овоj земљи.

Само, Наврова стратегиjа ниjе исисана из плаца. Темељи се на искуству гарнизона На Сан гдје су герилци искрварили у покушаjу да без тешког оружjа пробиjу утврђену  кружну обрану. Ипак, виши официри нагнути над мапе – уљепљени зноjем, заврнутих рукава, са цигаретом у рубовима усана – играjу ђавоље адвокате. Што ако Виjетмин добиjе од Кине артиљериjу и протуавионско оружjе? Може ли авиjациjа у потребноj мjери снадбдјевати базу удаљену три стотине километара од наjближих аеродрома? Смиjе ли се прихватити ризик да се брда око Диjен Биjен Фуа због недостатка људства оставе незапосjеднута?

Навар има спремне одговоре. Под jедан – герилци нису у стању да кроз џунглу вуку топове, а оно мало што довуку, ушуткаће авиони и артиљериjа из Диjен Биjен Фуа. Под два – „дакоте“ Експедиционог коруса у стању су да преко планина, кланаца и риjека пренесу неупоредиво више хране и мунициjе него Виjетминови носачи на леђима. И, коначно, под три – можда ће у почетку бити густо, али послиjе слиjеди гоњење гладног, изнуреног и пораженог неприjатеља.

У почетку опрезан, а потом све отворениjи оптимизам надвладава сваку скепсу: точи се коњак, звоне металне шалице, клима главама. Француски официри у Виjетнаму нису будале и не подцjењуjу противника; то су искусни професионалци, а сва правила заната указуjу да су на добром путу.

„Нећу поновити грешке своjих предходника“, издиже се глас главнокомандуjућег у жамору пуном одобравања.

Мада jе план строга воjна таjна, осjећа се да у Виjетнаму пушу нови вjетрови. Слика генерала Анриjа Навара излази на насловноj страни Таjмса 23. септембра 1953. Наслов: „У зеленим џунглама црвене ноћне море“.

Други део текста Позорница за генерала, легионаре и хаубицу читајте 11. јануара 2016. на Елементаријуму

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

подели