Руђер Бошковић је, осим изузетне истраживачке даровитости, имао и способност да кроз уметнички израз изнесе веома прогресивне научне ставове

Фото: Wikipedia

 

Текст: Дарко Доневски

Прошло је нешто више од 250 година од објављивања најзначајнијег дела Руђера Бошковића (1711-1787) у којем покушава да објасни структуру Васионе. Колико је дело Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentium (“Теорија филозофије природе, сведена на једини закон сила што постоји у природи”) утицајно, показују и његов утицај –  неодвојиво је од данашњих схватања природе и геометрије Космоса.

Његова астрономска заоставштина је немерљива, а ово су само неки од доприноса. Испитујући криву рефракције, први одређује висину тропосфере. Из три опажања Сунчевих пега одређује ротацију Сунца. Изводи једначину шестог степена за кретање комета, коју су касније прихватили Олберс, Лангранж и други. Замишља звезде као већа или мања сунца. Његова атомистика предвидела је звезде са врло густом и врло разређеном материјом, дивове и патуљке, који су откривени тек у XX веку.

Звездарница у Брери близу Милана, за коју је израдио планове, била је најмодернија у то доба. Основао је практичну астрономију, први указао на потребу испитивања грешака мерних инструмената дајући и формулу за исправке грешака. Свакако, најдалекосежнија теорија је она о саставу материје, коју Бошковић у Теорији филозофије природе дефинише као скуп материјалних, “непротежних” тачака између којих делују привлачне или одбојне силе. Овај текст, међутим, открива једну особену страну Руђера Бошковића – моћ да кроз уметнички, поетски израз, изнесе веома прогресивне научне ставове.

О зрачном Титану, светлости и бојама

Поред стотинак научних радова, Јосип Руђер Бошковић се бавио и писањем поезије. Уз велико преводилачко умеће, непрестано је испољавао и лирски таленат. Његово најзначајније и најобимније дело има наслов De Solis ac Lunae defectibus, libri V, cum ejusdem auctoris adnotationibus. У преводу, назив би био Помрачења Сунца и Месеца.

Овај спев Бошковић је писао веома дуго. Неколико пута га је допуњавао и мењао, започевши га 1735. а завршивши тек 1760. године у Лондону. Француски превод изашао је у Паризу 1779.године, и одликовала га је доста слободнија форма у односу на оригиналну верзију. Сама књига, имала је прилично велику популарност, а чини се да Бошковић први пут пише нешто за шта се може дати епитет „популарна наука“.

Иако није имао неко нарочито мишљење о научном предзнању својих читалаца (па је понегде и преопширно објашњавао поједине појаве), Бошковић на елегантан начин комбинује себе као песника и астронома. Препоруку француском преводу књиге дао је краљевски француски цензор Лаланд, а у уводном делу, Бошковић износи један краћи спев који посвећују француском краљу Лују XVI, где преплиће актуелне научне, али и политичке прилике. Астрономски део овог знаменитог спева, започиње са:

Због чега, понекад, док кроз ваздух блиста

Зрачни Титан и док светлост му се чиста

Расипа посвуд, по свемиру целом,

Лик му таман буде, као застрт велом?

Зашто нагло тамна, ко нестрпљива

Ноћ чак усред дана изненада бива,

Украсивши Олимп сав сјајним звездама?

Зашто Латонија по небу над нама

Док радосно плови сада сакривено

Лице крије, док јој цело обливено

Крвљу чело буде? Уз помоћ камена

Латијских се лаћам да ових промена

И збивања праве узроке разјасним.

У првим стиховима он исказује главни предмет спева – при потпуним помрачењима Сунца обично се виде звезде. При помрачењима Месеца, “Земља је та која пресеца зраке а Месец их губи”. С обзиром да је и једна и друга појава у вези с Фебом, Бошковић се позива на Сунце као на владара свега што се налази у том систему. 

Прво певање у овој књизи је нека врста скраћене астрономије, док се у другом певању говори о предвиђању проласка Венере испред Сунца 1761. године које је први истакао Халеј. Исто тако, Бошковић говори и о астрономским часовницима Грема, изврсног посматрача, који је у то доба ову врсту инструмента довео до савршенства.

Цело шесто певање расправља о светлости и бојама. У њему је развијена Њутнова теорија, веома подесна за објашњавање зашто је Месец при помрачењу често црвен. У овом истом певању наилази се на поделу небеских тела. По Бошковићу, небеска тела се деле на некретнице (звезде стајачице) и покретнице (планете).

Некретнице имају врло живо и треперећу светлост због малог привидног пречника, које и “најслабије паре наизмнично заклањају и откривају”. Називају се некретницама зато што не мењају приметно своје међусобне положаје. Некада се веровало да их никако не мењају, али телескопима су међу њима откривена кретања – због њихове удаљености веома мала. Велики геометар и астроном 18. века Маскелајн држао је 1760. године у Лондонском астроноском друштву један семинар о Сиријусовој паралакси изведеној из посматрања са Рта Добре наде од стране Лакаја.

Закључио је да пречник Земљине годишње путање одговара на Сиријусу углу од 15’’. На основу тога се долази до закључка да је удаљеност Сиријуса 27500 пута већа од удаљености Земља-Сунце. Да би овај закључак учинио извеснијим Мескелајн је предложио да се приликом пролаза Венере обаве њена осматрања са острва Света Јелена зато што је Сиријус веома близу свог зенита а тај положај је најповољнији за посматрање.

Некретнице имају сопствену светлост, као Сунце. Зато се на њих гледа као на исто толико сунаца која за нас губе сјај само због огромне даљине. Хајгенс и многи други настојали су да даљину звезда одреде помоћу светлости, али само претпостављајући да је она једнака Сунчевој, што је за Бошковића потпуно неизвесно. Јер, “иако астрономи разликују звезде прве, друге и треће величине, ово разликовање тиче се само њихове привидне величине која зависи од јачине светлости која дејствује на око. Веома је вероватно да су некретнице неке веће, а неке мање од Сунца и то без икакве везе са величином растојања, што није случај са планетама.” 

Бошковић наглашава да се у тим моделима некретнице постављају на „крај видљивога света“, јер ако под светом подразумевамо скуп свих створених ствари, тада се тај свет простире бесконачно изван звезда које видимо. Истиче да је права лудост мислити да се дејство стваралачке моћи „врховнога бића“ ограничава докле наш вид допире, или чак и наша машта.

Овај свет који видимо изгледао би нам огроман, а да је ипак само зрно песка у поређењу са бескрајно већим светом који је створила „божанска моћ“. Наравно, овим тврдњама Руђер Бошковић јесно наглашава своје теолошке ставове који су се провлачили кроз његов научни рад, што је и разумљиво ако се узме у обзир чињеница да је припадао језуитском реду.

Сунце, “много ближе од некретница, ипак је веома далеко од Земље. Ако је, као што се верује, нарочито од Лакајевих посматрања са Рта Добре наде, паралакса овог тела приближно десет и по секунди, даљина од Земље била би 19640 њених полупречника”, закључио је дубровачки научник. То би значило да је удаљеност Земља-Сунце око 125 астрономских јединица, за шта данас знамо да није тачно и разликује се од 1 АУ, односно 149,5 милиона километара колика је средња вредност растојања установљена 1976. године. Сунчев положај у односу на звезде толико се мења да оно начини цели круг по небу пролазећи еклиптиком.

Фото: непознати извор

 

Звезде, што небом лутају

Бошковић исправно примећује и да планете мењају места. Путање Меркура и Венере ближе су Сунцу од Земљине, зато их називамо доњим, а у односу на нас оне имају две оптичке коњункције са Сунцем – једну дању, када су између Земље и Сунца, а другу горњу, када су за нас иза Сунца. Остале три планете називају се горњим и никада се не могу наћи између Сунца и нас, јер су од њега више удаљене од Земље, а када се налазе на истој страни и на истом правцу као Земља у односу на Сунце, оне су у опозицији.

Што се кретања комета тиче, Бошковић наглашава у својој књизи да понекад изгледа као да оне иду правим линијама и једнаком брзином, што се догађа када су даље од Сунца.  Полазећи од ове последње претпоставке, Казини је био предвидео (доста успешно) којим путањама би требало неке од њих да се крећу. Али, ову претпоставку је оспорило веома криво кретање примећено код некх комета близу перихела.

Оно на шта је Бошковић указао у својој књизи о помрачењима је применљиво на оне које се почињу појављивати приликом спуштања ка перихелу. “Оне се тада појављују са реповима и кретање им је у почетку скоро праволинијско. Потом се повијају, њихов дим и светлост се појачавају се док најзад не приђу толико близу Сунцу, да сјај дана или сумрака спречава да их видимо”, писао је Руђер.

Апсолутна брзина комета много се мења, а “још више се мења у односу на Земљу, јер у односу на њу је час убрзано а час успорено. То им се догађа више пута. У односу на Сунце оне у самом перихелу мењају своје убрзање у ретроградацију (ретроградно кретање)”. Због свих ових промена дуго су сматрана за случајна испарења. Руђер Бошковић још истиче да је то био и главни разлог што комете нису систематичније посматране. Револуција је у том смислу отпочела са Халејевим предвиђањем доласка комете 1759. године чији је период 76 година. Та комета је по њему и добила име.

Месец је тело које је најближе Земљи и по Бошковићу удаљено од ње свега 60 Земљиних полупречника. Привидни пречник Месеца је приближно једнак привидном пречнику Сунца. И један и други се мењају са променом удаљености, тако да су некада мало мањи један од другог, али они су само мало већи од половине степена небеске сфере. Излазак и залазак Сунца, дакле неизменично смењивање топлоте и хладноће, толико потребно растињу, зависи од дневног кретања.

Исто тако и плима и осека (дизање и спуштање воде океана) остварују се под узајамним положајима Сунца и Месеца. Овде Бошковић још истиче и чињеницу да се све звезде окрећу око полова, тако да је омогућено Великом и Малом Медведу да показују стране света на видику које посебно означава северна звезда која се налази на репу Малог Медведа. Сва небеска тела (па и некретнице) имају још једно заједничко кретање – око полова еклиптике. Ово кретање је толико споро, да по Бошковићу један круг испуни за 25000 година.

Кретање планета, која би била веома правилна за посматрача са Сунца, за нас су веома неправилна. Са Сунца би се виделе како се увек крећу на исток и обилазе не по кругну него по елипси, односно по линији образованој када се купа или ваљак пресеку укосо. Ако је овај пресек мало нагнут, једна од оса неће бити много дужа од оне друге, па ће елипса бити мало спљоштена у боковима. Такве су путање по којима се планете крећу око Сунца, које се не налази у средишту, већ у једној од тачака названих жижама, а које у мало стиснутим елипсама су и мало удаљене од средишта. То је и први Кеплеров закон о кретању планета.

Исто тако, Бошковић помиње и други и трећи Кеплеров закон. Опет се дотиче кометске стазе (путање) за коју каже да је издужена скоро као парабола која иде у бесконачност, али да су те путање заправо елипсе што утиче на то да се и комете подвргавају истим законима као и планете.

Преостаје зато да сазнати треба

Узрок. Будући да попречном ходају

Стазом оне звезде што небом лутају…

Овде Бошковић наводи да се ради о чворовима у којима путање планета секу еклиптику. “Ови чворови имају велики значај за помрачења; Месец се никада не помрачује сам по себи, и не може помрачити Сунце сем ако није близу чвора. Меркур и Венера такође не могу да се појаве на Сунцу, сем ако су у својим чворовима или сасвим близу њих.”  Врло вешто, писац држи пажњу читаоцу, а кулминацију достиже на крају петог певања где каже:

Кад из погибељи тако особито

Страшне извукох се, поново те силе

Удвостручене су опет обновиле

Насртаје бесне на истраживача,

А бистрога духа, заблуде презрети

На које наиђем. Више се не свети

Уморна природа и схватити мора

Да је побеђена, а без приговора.

Занимљив је и разлог због ког Руђер није раније објавио ово дело. Наиме, у неколико наврата, жестоко критикује архаична црквена учења, преиспитује улогу језуита, као и улогу митских личности. Врхунац критике је стих у којем директно наглашава да су митски јунаци „склони људским пороцима“, што је за оно време била слобода коју није свако себи могао приуштити. Због свега изнетог, није чудно што су за Бошковића говорили да је „физичар и математичар у рококо салонима“.

Неки филозофи науке, помало у шали, помало у збиљи, питали су се: „Да ли је Руђер Бошковић дух двадесетог века у одајама осамнаестог“? На крају, свакако је очигледно да је Бошковић био један од оних великих умова који су језик науке могли да сведу на језик билло ког знатижељног човека. Велики део његових рукописа чува се у библиотеци ретких књига на Беркли универзитету у Калифорнији, док се у Србији део штампаних издања и њихови преводи налазе у библиотекама Матице српске, као и у Народној библиотеци. 

подели