открића

Плави зуби разотркили тајну непознате средњовековне уметнице

На основу анализе плавог пигмента пронађеног у зубном плаку жене која је живела пре око хиљаду година, археолози су закључили да је у питању – у то време – невероватно скупоцен пигмент лазурног камена и да је поменута жена била врхунска илустраторка средњовековних рукописа

Фото: Wikipedia

Текст: Ђорђе Петровић

Пре отприлике 1000 година, у малом месту на северу Немачке умрла је извесна жена и сахрањена је на црквеном гробљу у необележеном гробу. Ниједан запис о њој није сачуван, нити је иједан историчар имао разлог да се запита ко је она била. Али, када су недавно научници проучавали њене посмртне остатке, пронашли су нешто веома необично – сјајне плаве мрље наталожене у њеном зубном плаку. И управо ово несвакидашње откриће бацило је ново светло на улогу жене у уметности у средњем веку.

Испоставило се да плаве честице потичу од лазулита, полудрагог камена који је некада био нарочито цењен због његове живописне плаве боје, па је најчешће мрвљен и употребљаван као пигмент. Ова боја коришћена је у средњем веку за илустровање рукописа – нарочито Богородичине одоре – али и за живописање зидова цркава и капела широм Европе. Имајући ово у виду, научници су закључили да је ова жена била уметница која је осликавала и преписала поменуте рукописе, што је задатак за који се дуго мислило да су га обављали готово искључиво мушкарци.

„Уколико замишљате некога ко у средњем веку израђује лепо украшене рукописе, вероватно замишљате монаха – мушкарца“, каже Алисон Бич, професорка средњовековне историје на Државном универзитету Охајо и коауторка студије објављене недавно у научном часопису Science Advances. То је делом и због тога што су мушки манастири боље водили евиденцију него што су то чиниле женске религиозне организације, али и зато што су мушкарци чешће потписивали своја дела, наводи она.

Током последњих година научници су проналазили индиректне документоване доказе да су жене учествовале у изради ових скупоцених, ручно рађених књига које су религијске заједнице користиле пре него што је изумљена штампарска машина. На пример, један немачки извор из 12. века наводи да је у изради једне литургијске књиге учествовала извесна „сестра Н“.

Међутим, откриће трагова лазулита у устима средњовековне жене сматра се досад најнепосреднијим доказом да је нека жена илустровала рукописе. Такође, овај случај поткрепљује и друга открића, попут горепоменутих, која указују да жене уметници током средњовековног раздобља нису биле тако ретка појава као што се претходно мислило.

„То је нека врста сензације у мом научном пољу – тако се тешко проналази материјални доказ женског ликовног и литерарног рада из средњовековног периода“, наводи Бич. „Пошто су ствари много боље документоване када су мушкарци у питању, то је охрабривало људе да замисле мушки свет. Ово откриће помаже нам да исправимо ту погрешну предрасуду. Ови зуби отварају причу о томе на каквим су све активностима жене такође биле ангажоване.“

Налазишта лазулита или лазурног камена било је једино у Авганистану, што значи да је његов транспорт до Европе – чувеним путом свиле – био веома тежак, па га је то чинило изузетно скупим и драгоценим у средњем веку. Наводи се да је грам пигмента од лазулита вредео као грам злата, можда чак и више. Због тога је био резервисан само за најважније и најбогатије уметничке пројекте.

И баш због тога што је радила са тако драгоценим пигментом, мада јој је име остало непознато, поменута уметница – стара између 45 и 60 година – највероватније је била изузетна у свом послу. „Ако је користила лазулит, била је вероватно веома, веома добра“, каже Бич. „Мора да је била уметнички вешта и искусна.“

Истраживачи су пажљиво проучавали старе приручнике за сликање не би ли утврдили како су плаве флеке доспеле у зубни плак ове средњовековне илустраторке. На крају су дошли до закључка: вероватно је с времена на време лизала врх четкице да би је учинила погоднијом за сликање детаља.

„Била сам у потпуности изненађена што је у питању био лазурни камен“, каже Кристина Варинер, коауторка ове студије и антрополошкиња са немачког Института „Макс Планк“. „Не постоје трагови лазулита у околини гробнице. Једини пут којим је пигмент могао да доспе у њене зубе јесте тако што га је с намером користила на одређени начин.“

Техника анализирања стврднутих наслага на зубима – односно старог зубног плака, почела је да се користи тек пре неколико година и то да би се прикупиле информације о начину исхране људи који су некада живели. У зубном плаку, на пример, могу се пронаћи микроскопски трагови древног пшеничног скроба или неке друге врсте хране. „Зубни плак је заиста невероватан“, наводи Варинер. „То је нешто попут мале временске капсуле из вашег живота.“

Она и њене колеге досад су проналазили свашта у плаку, од делова инсеката и полена егзотичног украсног цвећа до опијума, делова вуне и млечних протеина – све оно што нам може испричати причу о томе шта су људи јели и како су живели. Ове честице из свакодневног живота таложе се у тој безбојној лепљивој маси, коју данашњи зубари чисте и скидају из предострожности да не би изазвала каријес и друга зубна обољења. „Очигледно не мисле на будуће археологе“, нашалила се Варинер.

ОТКРИЋА

Свакога дана се у свету објави више хиљада нових открића. Која од њих су заиста битна? Која мењају научну парадигму? И како разумети шта се заправо дешава на научним фронтовима?

Истражите текстове из рубрике ОТКРИЋА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs