Neverovatnoj sposobnosti uma da ozdravi telo nisu svi ljudi podložni, niti na isti način reaguju na tretman placebo lekovima
Tekst: Marija Vidić
Muči vas glavobolja? Popijte ovu tabletu. Ili, još bolje, popijte dve, brže će da vas prođe. Nije potrebno da znate da je u tableti samo šećerni prah.
Plava pilula bolje deluje od roze, a što vas glava više boli, pre će lek početi da deluje. Ova pilula svakako ima mnogo duže dejstvo od onih koje ste do sada uzimali. Doktor je inače veoma zainteresovan za vaš slučaj. Zna tačno kako je teško podnositi glavobolje, jer je i njegova supruga patila od istih. Razume da one utiču na vaš posao i porodični život, ali, zna i kako da vas izleči.
Ipak, možda je bolje da vam ne pominje sporedne efekte plavih pilula. Mnoge pacijente je od njih boleo želudac, ali se lekar nada da će vas ipak to zaobići.
Nekim ljudima ovakav scenario zaista bi pomogao da se reše glavobolje, bar na neko vreme, ali bi se mnogo njih ujedno požalilo na bolove u stomaku, bez obzira na to što su zaista popili samo šećerni prah. Jer, placebo efekat može imati i pozitivno i negativno dejstvo. Kod nekih ljudi, na primer, pejsmejker koji nije uključen može da pomogne rad srca jednako kao i funkcionalan aparat. Ali ako se morfijum da pacijentu bez njegovog znanja, imaće mnogo slabije dejstvo.
Zbog svega ovoga, istraživači smatraju da placebo može biti moćno oružje u rukama lekara, koje pomaže, uz prave lekove, ozdravljenje pacijenta. Oni, međutim, naglašavaju da je možda još veća korist od onoga što nazivaju „maniri kraj bolničke postelje“ – način na koji se lekar obraća pacijentu i kako se odnosi prema njegovoj bolesti.
Ubeđivanje pacijenta
Reč placebo dolazi iz latinskog jezika i znači „udovoljiću“ od placeo – „ja udovoljavam“, a prvi put se pominje u latinskom prevodu Biblije.
Godine 1811. ova reč ušla je već u Medicinski leksikon Hupera i Kvinsija, gde se navodi da je to bilo koji lek napravljen tako da više udovolji pacijentu, nego da ovaj ima koristi od njega.
Prvo istraživanje placebo efekta obavio je u 18. veku Džon Hejgart koji je ispitivao dejsto popularnog lekovitog sredstva nazvanog Perkinsov traktor američkog lekara Eliše Perkinsa (1741–1799). Dokazao je da je neefikasan tako što je uporedio rezultate lečenja Perkinsonovim traktorom sa rezultatima koje daje lažni lek. Ispostavilo se da jednako dobro (loše) leče.
Placebo efekat dodatno je proučio francuski farmaceut Emil Kue početkom 20. veka. Dok je radio kao apotekar, imao je običaj da ubeđuje kupce u efikasnost lekova i ozdravljenje. Neka od svojih zapažanja iskoristio je u budućim istraživanjima, a nastavio je i dalje da se bavi proučavanjem placebo efekta kada je 1913. osnovao Lorijen društvo za primenjenu psihologiju i 1920. napisao knjigu Samokontrola kroz svesnu autosugestiju.
Tokom 20. veka raširena je upotreba placebo efekta u lečenju, kao nužna obmana. Osim toga, lekari veoma često nisu ni u mogućnosti da ponude pacijentu lek za koji pouzdano znaju da će da ga izleči. Placebo efekat je prvi put definisan u časopisu „Lanset“ 1920. godine, kada je T. C. Grejvs napisao da placebo efekat lekova ima stvarni psihoterapeutski efekat.
U drugoj polovini 20. veka više se govorilo o pozitivnom, odnosno skeptičnom odnosu lekara prema razvoju toka lečenja kod pacijenta, pa se došlo do zaključka da optimistični lekari imaju mnogo više uspeha.
Već 1960. placebo je postao obavezan deo testiranja lekova i medicinskih sredstava.
Neverovatna sposobnost uma da ozdravi telo ipak veoma varira u zavisnosti od vrste simptoma. Ako su oni subjektivni, kao na primer bol, placebo može mnogo da pomogne. Međutim, kada su u pitanju merljive vrednosti, kao na primer pokazatelji snage infekcije koja je zahvatila organizam, ili visina krvnog pritiska, placebo nije dobro rešenje. Postoje, s druge strane, dokazi da se zahvaljujući placebo efektu mogu promeniti nivoi pojedinih hormona.
Individualne reakcije
Placebo inače nema efekat na sve ljude. Procenjuje se da na njega reaguje u proseku oko 35 odsto ljudi, mada ta brojka može da varira u zavisnosti od situacije, pa nekad ne reaguje niko, a nekada baš svi koji su mu izloženi. Istraživanja su, na primer, pokazala da nakon dentalne operacije na placebo analgeziju reaguje 39 odsto ljudi, dok je u slučaju zarastanja kože na ruci reagovalo 56 odsto testiranih. Zanimljivo je, međutim, još jedno poređenje: pacijentima kojima je bez njihovog znanja dat morfijum reagovali su u sličnom procentu u kom ljudi inače reaguju na placebo. Samo 36 odsto osetilo je da su bolovi utihnuli pošto im je tajno dato 4 mg morfijuma, dok je nakon što su primili 6 mg morfijuma, oko 50 odsto testiranih osetilo olakšanje.
Poznato je da deca, na primer, mnogo bolje reaguju na placebo, ali da osobe obolele od Alchajmerove bolesti gube sposobnost da reaguju na placebo jer nemaju ni sposobnost da poseduju očekivanja, za šta je zadužen prednji deo frontalnog režnja mozga. Ovaj deo mozga zadužen je za planiranje kompleksnog kognitivnog ponašanja, donošenje odluka, usklađivanje društvenog ponašanja itd.
Da li ćemo reagovati na placebo veoma zavisi i od naše motivacije i očekivanja, a zatim i onoga što lekari nazivaju „somatski fokus“ – fokusiranje na simptome koje osećamo i koji prema našem očekivanju treba da nestanu.
Placebo efekat koristi se u ispitivanju efektivnosti dejstva novih lekova i tretmana. U kliničkim ispitivanjima efekat je svakako slabiji nego inače, jer pacijenti znaju za mogućnost da nisu zaista dobili pravi lek. Osim toga, s obzirom na to da je reč o leku koji se tek testira, moguće je da ni on sam po sebi nema dejstvo. Zanimljivo je, na primer, da će pacijent koji je dobio placebo lek pod određenim nazivom i reagovao na njega, u nekoj narednoj situaciji takođe reagovati na isti „lek“, ali ne i kada je on drugačije nazvan i zapakovan.