У новом тексту рубрике Пионири сазнајемо да ли је психоанализа псеудонаука и како је Карл Попер избацио Фројда из круга научника

Текст: Богдан Радичевић*

Београдско психоаналитичко друштво ове године слави двадесетпети рођендан. Оно се од свог оснивања до данас бави обучавањем нових психоаналитичара и подржавањем развоја психоаналитичке мисли. На први поглед може бити необично што се овом делатношћу не бави факултет чија примарна сфера рада обухвата и психологију, већ једно независно удружење. Међутим, психологија и психоанализа су две различите области са јасним међусобним разграничењима.

Да ли претпоставке теорије чије је основе поставио Сигмунд Фројд пре скоро 120 година доприносе научном разумевању човека? Ово питање су поставили бројни научници, укључујући Ханса Ајзенка у другој половини двадесетог века, или рецимо Џона Кихлсторма данас. Филозофи и мислиоци се такође баве питањем саме научне природе психоанализе. Највећи допринос на том пољу пружио је Карл Попер, који је срушио научни кредибилитет Фројдове теорије.

Интуитивно основни критеријум који свака научна теорија мора да испуни схватамо као могућност да она буде проверена, односно потврђена или оповргнута. Филозофија науке се бави овом облашћу и изненађујуће – слаже се са нашом интуицијом. Како она истиче, теорија која је проверљива испуњаваће два критеријума: прво – контрапример основне парадигме те теорије ће бити логички могућ, и друго – постојаће могућност извођења експеримената који би ту теорију утемељили. Када теорију проверавамо, она ће бити потврђена уколико се резултати добијени у више независних испитивања слажу, а оповргнута у супротном случају.

Карл Попер је допринео филозофији науке формулисавши принцип фалсификабилности, или оповргљивости, који врло успешно разликује научне од псеудонаучних теорија. Попер резонује на следећи начин: све научне теорије настају у суштини индуктивним путем па због тога и јако велики број позитивних исхода експеримената чије резултате предвиђа теорија не значи да је она апсолутно исправна. Међутим, само један негативан исход показује да та теорија не важи. Дакле, научне теорије су оне које је могуће не само тестирати већ и оповргнути, док су псеудонаучне све оне теорије које можда јесу проверљиве, али не и фалсификабилне.

Психоанализа, о којој говори и сам Попер, изузетно је флексибилна због увођења нелинеарног односа између узрока и последице, што резултира тиме да се она прилагођава исходу изнова потврђујући своје тезе. Овом ”медвеђом услугом” психоанализа ускраћује себи фалсификабилност због чега се стално поставља питање да ли припада кругу научних теорија.

 

ПИОНИРИ

Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?

* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.

Истражите више…

подели