открића

Како нам је мека храна помогла у изговору

Истраживачи тврде да је промена у исхрани помогла нашим прецима да развију могућност изговора гласова „ф“ и „в“

Фото: Wikipedia

Текст: Ивана Николић

У чланку Human sound systems are shaped by post-Neolithic changes in bite configuration (“Говорни апарат код људи обликован је променама у загрижају насталим у постнеолитском периоду”), који је недавно објављен у часопису Science, тврди се да је прелазак наших предака са тврде на мекшу храну довео до промена у облику вилице, као и до могућности изговора појединих гласова.

Наиме, када су са развојем пољопривреде и обраде земље људи почели да једу прерађену и самим тим мекшу храну, попут каше, варива и јогурта, облик вилице је полако почео да се мења. Тако је дошло до положаја у коме горњи зуби преклапају доње (енг. overbite), па је, у временском распону од око десет хиљада година, ово људима омогућило да изговарају гласове попут „ф“ и „в“ отварајући им читав свет нових речи и израза. У питању су, дакле, уснено-зубни или лабиодентални сугласници, који настају стављањем горњих предњих зуба на доњу усну. Стручњаци тврде и да су они подстакли диверсификацију европских и азијских језика пре око 4000 година. Тако су, на пример, довели до замене протоиндоевропске речи patēr у faeder на старом енглеском пре око 1500 година.

Лингвиста и један од аутора студије, професор Балтазар Бикел са швајцарског Универзитета у Цириху, рекао је да ова промена у изговору не представља само културну, већ и биолошку еволуцију.

„Једна од порука јесте и да на лепезу наших гласова фундаменталан утицај има биологија нашег гласовног апарата. Овде није реч само о културној еволуцији“, рекао је Бикел на представљању студије.

Како би тестирале хипотезу да је друкчији загрижај допринео развоју уснено-зубних сугласника, Бикел и његове колеге су направили биомеханичке моделе који причају. Подаци до којих су дошли указују да за изговор гласова „ф“ и „в“ треба 29% мање мишићног напора када говорник има overbite конфигурацију. Истраживачи су потом у реалном свету тражили доказе где су лабиодентални гласови постали уобичајенији током времена.

„Тражили смо дистрибуцију уснено-зубних сугласника у неколико хиљада језика и њихову повезаност са карактеристикама намирница којима се хране људи који те језике говоре“, објашњава Дамијан Бласи, такође са Универзитета у Цириху.

Истраживачи су потом установили да језици ловаца-сакупљача имају тек четвртину укупног броја лабиодентала језика пољопровредног друштва, али су открили и да лабиодентали могу брзо да се шире (од тога да их нема уопште до тога да постану уобичајена појава у року од 8000 година од „дана“ када је дошло до широког усвајања пољопривреде и нових метода прераде хране). До данас су се ови консонанти проширили на моге језичке групе, па их тако данас има у 76% индоевропских језика. Бикел додаје и да што се вилица више прилагођавала, то су људи све више спонтано почињали да користе „ф“ и „в“. Занимљиво је да су у античком Риму и Индији лабиодентали највероватније били статусни симбол, означавајући уравнотежен начин исхране и богатство.

Ипак, аутори кажу да је долазак гласова „ф“ и „в“ као последица развоја новог положаја вилице имао и своје негативне стране.

„Наше доње вилице су сада краће, имамо умњаке, већа је гужва [у устима], а имамо и каријес“, каже Стивен Моран, коаутор студије.

ОТКРИЋА

Свакога дана се у свету објави више хиљада нових открића. Која од њих су заиста битна? Која мењају научну парадигму? И како разумети шта се заправо дешава на научним фронтовима?

Истражите текстове из рубрике ОТКРИЋА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs