Шта скрива књига Infostorms: How to Take Information Punches and Save Democracy, Винсента Ф. Хендрикса, чији је садржај тема ЦПН трибине „Како ме је убио мој Фејсбук профил?“
Текст: Иван Умељић
„Не обазирем се на то шта други људи имаjу да кажу о овоме или ономе; информациjе прикупљам из различитих извора, одмеравам свако ‘за’ и ‘против’, постављам додатна питања и вршњацима и jавности, вагам између позитивних и негативних онлаjн приказа, анализирам доказе и потом разумно и без емоциjа промишљам, одлучуjем и поступам. Увек радим овако; без обзира да ли говоримо о начину на коjи ћу изабрати нови мобилни телефон или о томе за коjу ћу партиjу гласати на наредним изборима. То jе све што имам да кажем на ову тему!“
Да ли jе то заиста баш све што има да се каже?
Тачно jе да информационо доба пружа виртуелне океане информациjа, али jе тачно и да информациjе на коjима се засниваjу како тривиjалне тако и кључне одлуке могу бити погрешне. Осим тога, нечиjа веровања, мишљења, одлуке и поступци наjчешће се образуjу под утицаjем мисли и поступака других људи.
Тешко се може рећи да jе новост да други утичу на нас. Тешко да jе новост и да смо подложни утицаjу разноразних феномена повезаних са социjалним информациjама. Али, новост jесте да су модерне информационе технологиjе подстакле и интензивирале феномене због коjих процес социjалног информисања прети да изобличи истину, чинећи нас знатно подложниjим грешкама. Море информациjа коjе су нам захваљуjући интернету постале доступне приморало нас jе да постанемо зависниjи од информационих технологиjа коjе прекраћуjу и заобилазе традиционалне незграпне процесе претраге, коjи више не могу да изађу на краj са изобиљем доступних информациjа.
Све веће ослањање на социjалне медиjе, crowd-based генераторе мишљења и остала „демократска“ онлаjн рангирања, коментаре или системе прибављања информациjа не само што такво заобилажење чини вероватнијим, већ и експоненциjално повећава опсег ширења погрешних уверења и њихових последица – намерно или ненамерно. Када се то догоди, последица jе феномен назван информациона олуjа (infostorm).
Infostorms (Springer, 2014) jе наслов и jедне необичне, недавно обjављене књиге у коjоj су на jедном месту сакупљени и описани разноврсни социjани феномени повезани са логичким размишљањем, знањем, информациjама и уверењима. Infostorms jе софистицирано и образованом лаику приступачно истраживање – боље jе рећи скуп истраживања – о току информациjа коjе обликуjу и управљаjу броjним социjалним, економским и политичким аспектима наших живота. Реч jе о узбудљивом интердисциплинарном путовању кроз савремена достигнућа многих научних области, од логике до теориjе игара, преко економиjе, психологиjе и аналитичке филозофиjе, коjе баца ново светло на фамозну инфосферу.
Два примера
Година 1995. Књига двоjице маркетиншких гуруа Маjкла Треjсиjа и Фреда Вирезме Дисциплина тржишних лидера: изаберите своjе муштериjе, фокусираjте се и доминираjте своjим тржиштем, право ниоткуда доспела jе на 8. место листе бестселера Њуjорк таjмса, где се задржала читавих 15 недеља, као и на 1. место листе бестселера магазина Бизнис вик. Не би било ничег необичног да није била реч о књизи jедва вредноj помена коjа jе у неколико приказа оцењена као осредња, па чак и лоша.
Година 2007. Jош jедна књига, такође jедва вредна пажње, под насловом Љубавна писма мушкараца и жена: од 19. века до данас, давно заборављено издање извесног Ч. Х. Чарлса из 1920. године, изненада jе избила на 134. место Амазонове листе наjпродаваниjих. За врло кратко време књига jе распродата мада, оно што jе најзанимљивије, купце ниjе привукао њен садржаj. Наиме, хиљаде људи грешком jе купило ову књигу, трагаjући за другом, коjа заправо не постоjи.
У првом случаjу, публика је поверовала да jе књига Дисциплина тржишних лидера вредна читања јер се поjавила на иначе прилично кредибилним бестселер листама обjављеним у часописима Њуjорк таjмс и Бизнис вик. Оно што нису знали је да су аутори Маjкл Треjси и Фред Вирезма купили 10.000 хиљада примерака своjе књиге у оним књижарама на основу чиjих се извештаjа о продаjи овакве листе бестселера и састављаjу. Резултат тога jе да су потрошачи коjи су на тржишту књига трагали за добрим и корисним књигама о маркетингу поверовали да jе споменута књига вредна читања, а самим тим и куповине – што jе, ако jе судећи по приказима, погрешно веровање.
Други случаj, Љубавна писма великих мушкараца и жена, последица jе аутоматског упаривања понуда на Амазону. Све jе почело тако што у jедноj сцени филма Секс и град главни лик Кери Бредшо чита књигу под насловом Љубавна писма великих мушкараца, из коjе jоj одломке електронском поштом касниjе шаље њен муж Господин Зверка. Након одгледаног филма, хиљаде фанова улоговало се на Амазон у потрази за књигом како би барем делимично дочарали себи ову велику романсу. Нажалост, њихова претрага била jе безуспешна због просте чињенице да таква књига не постоjи.
Уместо Љубавних писама великих мушкараца, Амазонов систем претраживања сугерисао jе као могући избор збирку писама из 1920. године под насловом Љубавна писма великих мушкараца и жена, наводећи броjне посетиоце саjта да кликом на ову понуду купе антикварну верзиjу. Потом су Амазонови компjутери почели аутоматски да нуде ову књигу у „специjалним понудама“ са разноразном робом повезаном са франшизом Секс и град, наводећи jош више људи да поверуjу да је заиста у питању издање коjе су тражили и да стога треба да га купе. Касниjе jе ова књига заузела истакнуто место на Амазоновоj листи бестселера као 134. наjпродаваниjа књига.
Знање и информациjа
Jедна од главних теза књиге гласи да знање и информациjа нису исто. Платон jе имао филозофски (и лични) проблем са демократиjом због тога што jе сматрао да истина не може бити детерминисана већином гласова. Броj текстова, броj места са коjих се информациjе прикупљаjу, као и броj индивидуа коjе их читаjу и шире, нису сами по себи гарант истинитости информациjе коjа jе прошла кроз социjалне медиjе и агрегаторе вести (crowd news) и мишљења, као и генераторе реjтинга. Примера ради, можете бити информисани, или убеђени, да светом управљаjу строго контролисани финансиjски интереси, а да то не знате. Али, ако знате да светом управљаjу строго контролисани финансиjски интереси, онда сте и информисани о томе. Знање подразумева информациjу, али информациjа не подразумева нужно знање.
Знање захтева трагање за истином, али за веровање се не подразумева таква веза, као ни за убеђење или информациjу. Праћење истине ниjе фиксирано било каквим већинским мишљењем, надом или осећањем, нити нечим о чему jе информисана већина популациjе. Осим истинитости, и начин на коjи jе информациjа обрађена представља jош jедну круциjалну разлику између знања и информациjе. Укратко, знање = поуздан процес + истинита информациjа, док способности и информациона динамика гомиле не представљаjу увек поуздан процес стицања знања.
Иако његово стицање може представљати велики проблем, добра ствар у вези са знањем jесте што jе оно ту негде и што може бити употребљено за промишљање, одлучивање и деловање у погледу широког спектра различитих проблема. Насупрот, рецимо, информациjама са Википедиjе и социjално агрегираном мишљењу, знање ниjе демократско, већ вођено правилима.
Прича иде другачиjим редом када говоримо о информациjама. Лако се могу прибавити, брзо и jефтино. Проблем jе што ми не можемо тек тако да решимо климатске промене, изазове са Блиског истока или демократске расправе, без обзира на то колико брзо можемо да прикупимо и прочитамо текстове, прилоге, позитивне и негативне гласове на интернету о овим темама. Много људи може случаjно истовремено поделити идентично мишљење и да му на таj начин додатно подигне реjтинг, али то само по себи не гарантуjе да ће неки проблем бити решен, као што не доказуjе ни да веродостоjност има икакве везе са позитивним консензусом. Због таквих проблема морамо да се запутимо кроз замршене путеве сазнања.
Социjални доказ
У случаjу неизвесности у погледу тога у шта веровати или шта чинити, покушавамо да измамимо више информациjа од непосредног окружења како бисмо постали „мудриjи“ или олакшали себи одлучивање. Али, када окружење нема да понуди више информациjа или када неко из неких разлога спречи додатно тражење информациjа, можемо да консултуjемо или посматрамо друге чиниоце. Оваj последњи извор информациjа у социjалноj психологиjи познат jе под називом социjални доказ и може бити изузетно подстицаjан за индивидуално или колективно промишљање, одлучивање или деловање. Наиме, поjединачни чиниоци могу прихватити веровања, норме и радње других чинилаца у покушаjу да допру до исправног гледишта, става и понашања у датоj ситуациjи.
Социjални доказ може се схватити као извор информациjа или ресурс коjи понекад пружа много, а понекад мало путоказа у смеру коjи би нас упутио у то шта да мислимо или учинимо у зависности од квалитета и квантитета информациjа коjе су доступне од других. Грубо речено, премало или превише информациjа, као и начин на коjи jе информациjа представљена одлучуjућем телу, и коначно начин на коjи jе сортирана, могу генерисати несрећне колективне ситуациjе.
Мехурови
Jош jедна тема коjом се књига Инфостормс бави jесу „мехурови“. Поjам „мехур“ традиционално се повезуjе са шпекулантским ситуациjама коjе се jављаjу на финансиjским тржиштима. Иза сваког финансиjског мехура стоjи политички мехур коjи подстиче одређено тржишно понашање коjе на краjу доводи до финансиjске нестабилности.
Осим финансиjских и политичких, постоjе и филтер мехурови, мехурови мишљења, статусни мехурови, уметнички мехурови, научни мехурови… коjи „гураjу“ групе или поjединце у одређеном, понекад и несрећном смеру. Не само што ћемо захваљуjући мехуровима купити исту ствар, мислити на исти начин, ценити сличне уметничке садржаjе, већ ћемо и „лаjковати“ исте постове на социjалним мрежама, гласати за исте ствари подижући им тако онлаjн реjтинг, куповати исту брендирану робу, или се чак приjављивати на исте научноистраживачке програме.
Интернет активиста Илај Паризер сковао jе 2011. године термин „филтер мехур“ како би указао на селективно прикупљање информациjа услед персонализовања резултата претраге на основу корисникових претраживања из прошлости, као и броjа кликова и локациjе, филтрираjући (одбацуjући) тако информациjе коjе се косе са његовим интересовањима. Аутоматско персонализовано селектовање информациjа може довести до своjеврсног застрањивања корисника изолуjући га у његове сопствене културне, политичке и религиjске мехурове. Овакви мехурови могу стимулисати индивидуалну затупљеност и, што jе jош горе, могу бити потенциjално опасни за заjедницу у целини jер подриваjу право на информисање грађана, као и ставове jавности и демократске расправе, чинећи грађане подложниjим пропаганди и манипулациjи. Такав свет коjи jе изграђен од сличности jесте свет у коме се нема шта научити, свет коjи jе преплављен невидљивом аутопропагандом и у коме смо непрестано индоктринирани сопственим идеjама.
Слобода избора
Закључно поглавље књиге посвећено jе питању демократиjе у светлу убрзаног развоjа информационих технологиjа. Питање коjе аутори на почетку постављаjу гласи: „Да ли jе конзумерска демократиjа, коjа почива на идеjи непрекидног максимизовања слободе индивидуалног избора, заиста прави модел на основу кога би требало да изграђуjемо друштво?“ Дакле, да ли ће нас овакав модел одвести ка друштвима коjа веома подсећаjу на шопинг центре? Шта стоjи у сржи овако схваћене идеjе политичке слободе?
Оно што jе карактеристично за западни концепт демократиjе jесте да бити слободан не значи само да нисте принуђени на религиозност или на брак са одређеном особом, већ и да сами можете изабрати своjу религиjу, као и с ким ћете се венчати.
Дакле, политичка слобода, или напросто „слобода“, често се формулише као неспутана могућност да се слободно изабере између каквих год опциjа коjе су тренутно доступне или се сматраjу могућим кандидатима за избор – што jе други назив за конзумерску демократиjу. Главна идеjа коjа стоjи у позадини оваквог начина размишљања гласи да између индивидуалних избора и политичке слободе стоjи знак jеднакости.
Jедна од основних порука књиге Infostorms гласи да политичку слободу не треба свести само на индивидуални слободни избор, већ да се такође мора захтевати и одређена количина релевантних информациjа. Другим речима, ако нам већ у стварном свету нису доступне савршене информациjе, у ситуациjи у коjоj треба да донесемо одлуку требало би да имамо на располагању довољно релевантних информациjа, односно да поседуjемо знање.
Знање jе, дакле, директно повезано са проблемима с коjима се савремене демократиjе све чешће суочаваjу. Ставови, одлуке, избори и поступци, као и централна демократска тековина – гласање, изузетно су осетљиви на начине на коjе су доступне информациjе процесуиране. Уколико jе информациjа погрешно процесуирана, тешко да ће се доћи до истине, а ако истина барем донекле ниjе процедурално загарантована, онда jе само небо граница за разне облике манипулисања грађанима, доносиоцима одлука и осталим чиниоцима унутар jедног демократског поретка.
Интернет jе изузетан медиj за ширење прича путем „лаjковања“, „шеровања“, гласања и коментарисања, коjе се за веома кратко време могу проширити попут вируса. Али, ако се нешто прошири попут вируса, не значи нужно и да jе истинито, као и обратно, нешто истинито не шири се нужно попут вируса. Данашње демократиjе не почиваjу на чињеницама већ на снажни(jи)м опортуним наративима, где jе „добра“ само она прича коjа се шири попут вируса и где се политика готово искључиво своди на максимизовање подршке гласача. Jедна од главних порука књиге гласи да уколико у демократиjама у будућности не буде омогућен приступ поузданим изворима информациjа и уколико се не буде у jавности респектовао валидан аргумент, онда више нећемо моћи да разлучимо шта је информациjа, а шта дезинформациjа.