bestijarijum

Od vuka do psa

Još nije utvrđeno kada i gde su prvi put vukovi pripitomljeni, ali više istraživačkih timova ispituje poreklo psa

Foto: Wikimedia

 

Tekst: Vuk Radoičić

Od džek rasel terijera i labradora pa sve do hrtova i vučjaka, teško je zamisliti da svi oni pripadaju istoj vrsti. Pre više od 20.000 godina, pre nastanka i razvitka poljoprivrede, čovek je sklopio neočekivano partnerstvo sa jednom životinjom – sivim vukom. Pas (Canis famillaris) direktni je potomak sivog vuka (Canis lupus), odnosno psi su pripitomljeni vukovi čiji su se zubi, lobanja i šape znatno smanjili. Poprimili su poslušniji karakter pa su samim tim bili i manje zastrašujući ljudima, ali su ih se takođe manje i plašili. Naučili su da prepoznaju emocije na licima ljudi. Postali su psi.

Ipak, tačno vreme i mesto porekla modernog psa nije utvrđeno sa sigurnošću. Arheološki nalazi ukazuju na prve neosporne ostatke psa koji je sahranjen uz čoveka, a koji su stari 14.700 godina, dok sporni ostaci datiraju iz perioda od pre 36.000 godina. Oba datuma impliciraju da su se prvi psi pojavili u periodu dok je čovek još bio lovac-sakupljač. Što se tiče mesta nastanka i dalje ne postoji jasan i jedinstven odgovor. Najčešći kandidati su zapadna Evropa, istočna i centralna Azija.

U studiji iz 2002. godine Piter Savolajnen sa švedskog Instituta za tehnologiju zaključio je da su psi evoluirali u istočnoj Aziji. Osam godina kasnije Robert Vejn, genetičar sa Kalifornijskog univerziteta, sa svojim timom je analizirao nove rase pasa i došao do zaključka da je mesto nastanka Bliski istok. Doktor Savolajnen je nastavio sa sekvenciranjem DNK fragmenata drugih rasa i došao do još preciznijeg mesta porekla psa, a to je, prema njegovim rezultatima, jug Kine. Ranije studije koje su se bavile ovim pitanjem uzimale su u obzir samo DNK fragmente, dok se danas na primer Savolajnen sa svojim kolegama iz Kine bavi sekvenciranjem čitavih genoma pasa i vukova.

Ovim pristupom je tim 2013. godine došao do zaključka da je genom izvornih pasa Kine najbliži genomu vukova. Procenili su da se predak kineskih seoskih pasa odvojio od vukova pre oko 32.000 godina. Međutim, doktor Vejn i njegove kolege se ne slažu sa ovim i uvode novu vrstu dokaza u debatu o poreklu prvog psa. Kako je poslednjih godina tehnologija napredovala tako su i naučnici sve lakše vadili DNK fragmente iz fosila.

Zato su se Vejn i njegov tim okrenuli istraživanju fosila pasa i vukova. Izdvojili su DNK uzorke iz osamnaest fosila iz Evrope, Rusije i Novog sveta, da bi potom te gene uporedili sa genima 49 vukova, 77 pasa i 4 kojota. Istraživači su primetili da današnji psi nisu blisko povezani sa vukovima Bliskog istoka i Kine, već da su njihovi preci u stvari drevni psi i vukovi iz Evrope. Doktor Vejn procenjuje da su se psi odvojili od evropskih vukova pre između 18 i 30 hiljada godina.

Foto: PxHere

Pored pitanja mesta i vremena porekla, postoji i nekoliko teorija o tome kako je tačno došlo do pripitomljavanja. Jedno moguće objašnjenje je da su se ljudi brinuli o napuštenim mladuncima vukova. Pretpostavlja se da bi vukovi koji su od malena odgajani u ljudskom okruženju bili manje divlji i više skloni tome da se sprijatelje sa ljudima. U jednom trenutku bi došlo do parenja ovih pitomih vukova i kroz generacije bi se vukovi približili nečemu što liči na psa.

Druga mogućnost je pripitomljavanje vukova kroz prirodnu selekciju. Po ovom drugom objašnjenju vukovi su sami „odlučili“ da prate put evolucije uz ljude. Vukovi bi, baš zato što su prirodni lovci, mirisom mesa bili privučeni ljudskim naseobinama. Oni vukovi koji su bili druželjubiviji i koji su rizikovali tako što bi se približili ljudima, imali su veće šanse da budu nagrađeni ostacima hrane, bilo da su ih našli sami ili dobili direktno od ljudi. 

Ruski biolog Dimitrij Konstantinovič Beljaev je pre više od pedeset godina odlučio da sprovede eksperiment kojim je hteo da ponovi evoluciju od vuka do modernog psa. Prema njegovom mišljenju, u evoluciji je bila ključna pitomost životinje i snažno promovisanje ove osobine kroz parenje. Beljaev je verovao da u svom eksperimentu može da proizvede istu posledicu do koje je došlo u dalekoj istoriji, ali tokom samo nekoliko generacija umesto u periodu od više hiljada godina. Međutim, u eksperimentu je koristio divlje srebrne lisice, koje su bliski rođaci vukova.

Na početku je nabavio 130 lisica, smestio ih u kavez i počeo da ih posmatra. Na osnovu posmatranja i interakcije sa njima, Beljaev ih je podelio u tri kategorije. Prva je obuhvatala lisice koje beže od ljudi i koje su sklone tome da ih napadnu. Druga kategorija je tolerisala kontakt sa ljudima, ali nije bila prjateljski nastrojena prema njima, a treća je bila ključna za ovaj eksperiment, jer su se ove lisice radovale ljudima i tražile njihovu pažnju. Pareći samo pitome lisice Beljaevu je bilo potrebno samo nekoliko generacija da dobije vrstu lisica koje su ispoljavale osobine treće kategorije.

Posle samo šest generacija nastala je nova vrsta lisica koja je bila željna da uspostavi kontakt tražeći pažnju uz cviljenje, njuškanje i ljubljenje ljudi kako bi sa čovekom uspostavila dublju vezu. Pedeset godina kasnije, 70 odsto svih lisica na Institutu u Novosibirsku pripada ovoj klasi, a pored promena u ponašanju pretrpele su i promene u izgledu, imaju manje i sužene lobanje, kraće njuške i uši koje vise. Osim toga, njihova krzna su izbledela, a na nekim mestima su čak u potpunosti izgubile pigmenataciju.

BESTIJARIJUM

Životinje oko nas. Životinje koje su iščezle. Životinje koje nikada nisu postojale. Životinje koje ne vidimo.

Istražite tekstove iz rubrike BESTIJARIJUM.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs