бестијаријум

Од вука до пса

Још није утврђено када и где су први пут вукови припитомљени, али више истраживачких тимова испитује порекло пса

Фото: Wikimedia

 

Текст: Вук Радоичић

Од џек расел теријера и лабрадора па све до хртова и вучјака, тешко је замислити да сви они припадају истој врсти. Пре више од 20.000 година, пре настанка и развитка пољопривреде, човек је склопио неочекивано партнерство са једном животињом – сивим вуком. Пас (Canis famillaris) директни је потомак сивог вука (Canis lupus), односно пси су припитомљени вукови чији су се зуби, лобања и шапе знатно смањили. Попримили су послушнији карактер па су самим тим били и мање застрашујући људима, али су их се такође мање и плашили. Научили су да препознају емоције на лицима људи. Постали су пси.

Ипак, тачно време и место порекла модерног пса није утврђено са сигурношћу. Археолошки налази указују на прве неоспорне остатке пса који је сахрањен уз човека, а који су стари 14.700 година, док спорни остаци датирају из периода од пре 36.000 година. Оба датума имплицирају да су се први пси појавили у периоду док је човек још био ловац-сакупљач. Што се тиче места настанка и даље не постоји јасан и јединствен одговор. Најчешћи кандидати су западна Европа, источна и централна Азија.

У студији из 2002. године Питер Саволајнен са шведског Института за технологију закључио је да су пси еволуирали у источној Азији. Осам година касније Роберт Вејн, генетичар са Калифорнијског универзитета, са својим тимом је анализирао нове расе паса и дошао до закључка да је место настанка Блиски исток. Доктор Саволајнен је наставио са секвенцирањем ДНК фрагмената других раса и дошао до још прецизнијег места порекла пса, а то је, према његовим резултатима, југ Кине. Раније студије које су се бавиле овим питањем узимале су у обзир само ДНК фрагменте, док се данас на пример Саволајнен са својим колегама из Кине бави секвенцирањем читавих генома паса и вукова.

Овим приступом је тим 2013. године дошао до закључка да је геном изворних паса Кине најближи геному вукова. Проценили су да се предак кинеских сеоских паса одвојио од вукова пре око 32.000 година. Међутим, доктор Вејн и његове колеге се не слажу са овим и уводе нову врсту доказа у дебату о пореклу првог пса. Како је последњих година технологија напредовала тако су и научници све лакше вадили ДНК фрагменте из фосила.

Зато су се Вејн и његов тим окренули истраживању фосила паса и вукова. Издвојили су ДНК узорке из осамнаест фосила из Европе, Русије и Новог света, да би потом те гене упоредили са генима 49 вукова, 77 паса и 4 којота. Истраживачи су приметили да данашњи пси нису блиско повезани са вуковима Блиског истока и Кине, већ да су њихови преци у ствари древни пси и вукови из Европе. Доктор Вејн процењује да су се пси одвојили од европских вукова пре између 18 и 30 хиљада година.

Фото: PxHere

Поред питања места и времена порекла, постоји и неколико теорија о томе како је тачно дошло до припитомљавања. Једно могуће објашњење је да су се људи бринули о напуштеним младунцима вукова. Претпоставља се да би вукови који су од малена одгајани у људском окружењу били мање дивљи и више склони томе да се спријатеље са људима. У једном тренутку би дошло до парења ових питомих вукова и кроз генерације би се вукови приближили нечему што личи на пса.

Друга могућност је припитомљавање вукова кроз природну селекцију. По овом другом објашњењу вукови су сами „одлучили“ да прате пут еволуције уз људе. Вукови би, баш зато што су природни ловци, мирисом меса били привучени људским насеобинама. Они вукови који су били дружељубивији и који су ризиковали тако што би се приближили људима, имали су веће шансе да буду награђени остацима хране, било да су их нашли сами или добили директно од људи. 

Руски биолог Димитриј Константинович Бељаев је пре више од педесет година одлучио да спроведе експеримент којим је хтео да понови еволуцију од вука до модерног пса. Према његовом мишљењу, у еволуцији је била кључна питомост животиње и снажно промовисање ове особине кроз парење. Бељаев је веровао да у свом експерименту може да произведе исту последицу до које је дошло у далекој историји, али током само неколико генерација уместо у периоду од више хиљада година. Међутим, у експерименту је користио дивље сребрне лисице, које су блиски рођаци вукова.

На почетку је набавио 130 лисица, сместио их у кавез и почео да их посматра. На основу посматрања и интеракције са њима, Бељаев их је поделио у три категорије. Прва је обухватала лисице које беже од људи и које су склоне томе да их нападну. Друга категорија је толерисала контакт са људима, али није била прјатељски настројена према њима, а трећа је била кључна за овај експеримент, јер су се ове лисице радовале људима и тражиле њихову пажњу. Парећи само питоме лисице Бељаеву је било потребно само неколико генерација да добије врсту лисица које су испољавале особине треће категорије.

После само шест генерација настала је нова врста лисица која је била жељна да успостави контакт тражећи пажњу уз цвиљење, њушкање и љубљење људи како би са човеком успоставила дубљу везу. Педесет година касније, 70 одсто свих лисица на Институту у Новосибирску припада овој класи, а поред промена у понашању претрпеле су и промене у изгледу, имају мање и сужене лобање, краће њушке и уши које висе. Осим тога, њихова крзна су избледела, а на неким местима су чак у потпуности изгубиле пигменатацију.

БЕСТИЈАРИЈУМ

Животиње око нас. Животиње које су ишчезле. Животиње које никада нису постојале. Животиње које не видимо.

Истражите текстове из рубрике БЕСТИЈАРИЈУМ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs