Kakve bi mogle biti globalne posledice glasanja za ukidanje pravila o neutralnosti interneta u Americi zakazanog za 14. decembar?
Tekst: Andrej Samardžija Šušić
Četvrtog decembra ove godine predsednik američke federalne komisije za telekomunikacije (FCC) Ažit Paj najavio je da će u roku od 10 dana FCC ipak glasati za ukidanje pravila o takozvanoj neutralnosti interneta (eng. net neutrality) i pored apela velikog dela američke, a delimično i svetske javnosti da se od toga odustane usled sve većeg strahovanja da bi ukidanje ovih pravila moglo da ugrozi slobodan pristup internetu u Americi i bude loš primer za druge zemlje u svetu. U najgorem slučaju ukidanje bi moglo potencijalno indirektno da izazove ozbiljne negativne posledice po korisnike interneta na čitavoj planeti, naročito kad se radi o ljudima koji preko interneta rade sa inostranstvom, što je recimo u Srbiji sve češća pojava.
Mada debata oko neutralnosti interneta traje skoro od samog početka njegove pune komercijalne upotrebe, odnosno od sredine devedesetih godina prošlog veka, mnogima ni danas nije sasvim jasno o čemu je reč. Sam pojam odnosi se na najpre nepisano pravilo da internet provajderi, koji fizičkim i pravnim licima pružaju usluge pristupa internetu, nemaju pravo da usporavaju, uskraćuju ili na bilo koji drugi način ometaju pristup korisnika bilo kojoj vrsti sajtova, fajlova ili bilo kakvog drugog sadržaja na internetu.
Ovo pravilo se ne shvata i ne primenjuje na isti način u svim zemljama sveta pa tako recimo u Iranu ili Kini postoji državna cenzura određenih sadržaja na internetu koju njihovi internet provajderi moraju da poštuju. Sa druge strane u Velikoj Britaniji je od pre nekoliko godina po naredbi vlade počeo da se blokira pristup pornografskom sadržaju dok korisnik ne dokaže da je punoletan. Međutim, dok ovakvi primeri spadaju u područje opravdane ili neopravdane državne cenzure, rasprava oko neutralnosti interneta u SAD-u nešto je drugačijeg karaktera i tiče se pre svega kontrole koju tamošnji veliki internet provajderi treba da imaju nad samim kvalitetom pristupa internetu.
Dok u Srbiji trenutno postoji više desetina internet provajdera, u Americi skoro tri četvrtine tržišta pružanja internet usluga pokrivaju svega četiri kompanije: Komkast (više od 25 miliona korisnika), Čarter (više od 23 miliona korisnika), AT&T (više od 15 miliona korisnika) i Verizon (skoro 7 miliona korisnika), što ih smešta pravo na sredinu liste 10 najvećih internet provajdera na svetu. Takva podela tržišta u praksi znači da veliki delovi SAD imaju samo jednog internet provajdera i ne mogu da ga promene, čak i ako nisu zadovoljni njegovom uslugom, jer jednostavno nemaju kod koga drugog da pređu, što takvom provajderu daje slobodu da povremeno povlači i poteze koji ne idu u korist potrošača.
Komkast na primer već godinama nosi titulu najgoreg pružaoca internet usluga u Americi zbog rekordnog broja prigovora korisnika ove kompanije na njihov kvalitet. Pored toga kompanija je bila i predmet više tužbi poput one od pre 10 godina kada ju e upravo FCC sudski gonio, jer je uhvaćena u pokušaju sabotiranja veza korisnika koji su koristili BitTorrent za kačenje fajlova na internet. Kompanija Čarter je pak takođe više puta bila meta sudskih tužbi od kojih je najnovija iz ove godine, kada ju je glavni državni pravobranilac Njujorka Erik Šnajderman tužio zbog lažnog reklamiranja velikih brzina, koje mnogi korisnici na kraju nisu dobili. I AT&T je bio česta meta kontroverzi, između ostalog i zato što je 2007. ova kompanija u ugovore sa korisnicima počela da dodaje i napomenu da ima pravo da bez upozorenja ugasi internet i obriše imejl naloge svakom svom korisniku za kog proceni da svojim ponašanjem ili komentarima narušava ugled kompanije ili ugled njenih ćerki kompanija ili firmi i lica s kojima ove kompanije sarađuju. Ova odredba je među korisnicima brzo izazvao veliki bunt jer je shvaćena kao pokušaj direktnog nametanja cenzure.
Ko je Ažit Paj?
Vatru na ulje dodale su i optužbe da je AT&T američkoj državnoj bezbednosti dozvoljavao da bez sudskih naloga prati komunikacije svojih korisnika. Posebno je zanimljivo da su 1934. godine upravo zbog monopola kompanije AT&T na polju pružanja telefonskih usluga i doneta prva pravila o neutralnosti telekomunikacionih usluga u Americi, koja danas između ostalog štite i neutralnost interneta. Kao i prethodne tri, i kompanija Verizon je takođe bila meta više tužbi uključujući i onu koju je protiv nje svojevremeno podnela američka vlada zbog masovnog naplaćivanja sitnih nepostojećih troškova svojim korisnicima.
Zbog ovakvih primera, ali i zbog samog ideala neutralnosti interneta, veliki deo javnosti postao je zabrinut šta bi moglo da se desi ako se pravila o neutralnosti interneta zaista ukinu i provajderi dobiju punu slobodu da kontrolišu pristup korisnika internetu po svom nahođenju. Doduše, pravila o zaštiti neutralnosti interneta uvedena su posle više neuspelih pokušaja tek 2015. godine za vreme mandata Pajovog prethodnika Toma Vilera, kada je internet u Americi konačno označen kao vrsta telekomunikacione usluge pa su pravila o neutralnosti iz 1934. automatski počela da važe i za njega. Od devedesetih pa sve do tada internet se u Americi zvanično vodio kao tip usluge iz oblasti informisanja, za koju ta pravila ne važe, ali su se provajderi retko usuđivali da to zloupotrebe.
Situacija se značajno menja nakon odluke američkog predsednika Donalda Trampa da Vilera u januaru ove godine zameni Paj, inače član Trampove Republikanske stranke, koji se istakao glasanjem protiv uvođenja pravila o neutralnosti interneta 2015. godine. Zanimljivo je da je Paj jedan od prvih ljudi koje je Predsednik Tramp predložio za neki državni položaj, dok neka mesta poput onih za rokovodioce u Nasi i dalje čekaju na njegov odabir kandidata.
Ažit Varadaraž Paj rođen je 10. januara 1973. u gradu Bafalo u državi Njujork. Njegovi roditelji, pripadnici indijske etničke zajednice Kankani, emigrirali su u Ameriku gde su radili kao lekari. Paj se pak odlučuje za studije društvenih nauka na Harvardu, gde i diplomira 1994, a potom odlazi na Univerzitet u Čikagu gde završava pravo 1997. godine. Naredne godine nalazi posao u Odeljenju za razbijanje monopola u okviru američkog ministarstva pravde, gde se bavi procenama da li određena ukrupnjavanja, spajanja ili kupovina firmi na tržištu telekomunikacija narušava zakone protiv monopola. Tu ostaje do 2001. kada dobija ponudu upravo od Verizona da radi za njih kao savetnik, što i prihvata. Posle par godine napušta Verizona, a u državni sektor se vraća 2007. kada počinje da radi kao pravnik za FCC. Član FCC postaje na predlog republikanaca 2012. godine da bi 23. januara 2017. postao i njen predsednik.
Za razliku od svojih prethodnika Paj se otvoreno zalaže za smanjenje regulative na polju telekomunikacionih usluga, jer veruje da je upravo nepostojanje tih pravila devedesetih godina omogućilo uspon internet giganata poput Amazona, Gugla i Fejsbuka ili nešto kasnije Netfliksa i da će ukidanje ovih pravila otvoriti put za razvoj sličnih novih revolucionarnih internet kompanija. Paj ovaj stav brani i tezom da bi ukidanje regulativa dovelo do jačanja konkurencije firmi koje se bave telekomunikacijama i smanjilo cene usluga za obične korisnike.
Njegovi kritičari pak smatraju da bi to naprotiv dovelo do poskupljenja usluga i dalje monopolizacije tržišta jer bi provajderi mogli na primer da odluče da počnu da posebno naplaćuju pristup određenim sadržajima na internetu, kao što to danas rade operateri kablovske televizije kada nude sportske ili filmske u zasebnim skupljim paketima. Pored toga, provajderi bi mogli i da utiču na sporiji pristup sadržaju svoje konkurencije ili konkurencije sebi bliskih firmi ili lica. Tu je i strah od mogućnosti da provajderi otežaju pristup sajtovima sa određenom političkom sadržinom s kojom se iz nekog razloga ne slažu ili ucenjuju sajtove da im plate da provajderi ne bi gušili svojim korisnicima pristup ovim sajtovima, odnosno da sajtove koji pristanu da plate za to provajderi stave na takozvanu brzu traku (eng. fast lane) čime je pristup njima brži od pristupa sajtovima njihove konkurencije, koja ili nije platila dovoljno za ulaz na brzu traku ili je prosto platila manje.
Predviđanja posledica
Ovo je i jedan od ključnih argumenta protivnika Pajovog plana, jer veruju da bi u takvim uslovima, gde se sajtovima koji plate više brže pristupa, novim mladim sajtovima bilo uvek otežano da im korisnici pristupe, jer bi već postojeći sajtovi uvek mogli da plate više od početnika i novi sajtovi bi daleko lakše propadali. Konkretan primer ovog scenarija bi recimo bila neka nova mlada firma za kačenje videa na internetu, koja bi pokušala da bude konkurent Jutjubu, multimilionskoj kompaniji, kojoj nije nikakav problem da plati bilo koju cenu da pristup Jutjubu bude brži od pristupa celoj svojoj konkurenciji zajedno.
Situaciju dodatno komplikuje upravo to što najveći deo tržišta komunikacija u Americi drži svega nekoliko firmi, pa se kritičari Pajovih stavova plaše da bi odrešene ruke provajderima omogućile da dodatno oslabe male konkurente i ucene korisnike. Ako najveći broj Amerikanaca mora da koristi usluge velikih internet provajdera, onda nemaju ni drugog izbora nego da im plate za internet sadržaje onoliko koliko ti veliki provajderi zahtevaju, a ne mogu ni da ih da im otežaju pristup svim onim sadržajima koji se tim kompanijama iz bilo kog razloga ne dopadaju.
Ovo direktno utiče na firme koje žive od interneta poput Netfliksa, popularnog servisa za gledanje filmova i serija, koji je od pre nekoliko godina dostupan i kod nas. Naime, Netfliks bi praktično bio primoran da plati svim velikim provajderima koliko god traže da bi njihov sadržaj i dalje bio dostupan i tom velikom broju Amerikanaca koji internet mogu da dobiju samo od neke od velikih kompanija. Time bi bio otvoren i put da veliki internet provajderi dodatno unište svoju konkurenciju, jer bi mogli da počnu da zahtevaju od firmi poput Netfliksa da ne koriste usluge njihove provajderske konkurencije, ako žele da Amerikanci koji zavise od velikih provajdera pristupaju njihovom sadržaju punom brzinom.
Paj se međutim ne slaže sa ovakvim crnim viđenjem budućnosti interneta i smatra da su kritičari njegove odluke da se ukinu pravila o neutralnosti interneta paničari. Takođe smatra da će sada američka federalna komisija za trgovinu (FTC) preuzeti od FCC nadležnost da i dalje štiti korisnike interneta od manipulacija internet provajdera. Međutim, udruženja za zaštitu potrošača se ne slaže s ovom tezom. Naime, AT&T je pre izvesnog vremena uputio žalbu na to da FTC ima pravo da ih reguliše, a američki sudovi još nisu doneli konačnu presudu po tom pitanju.
Sa kritikama Pajovog plana se slaže i više poznatih kompanija koje zavise od interneta poput Mozile, Tvitera, Tamblera, Pinteresta i Redita, kao i jedini član opozicione Demokratske stranke u FCC, Minjon Klajburn, koja je jedina glasala protiv Pajovog plana. I jedan broj samih republikanaca stao je u odbranu pravila o neutralnosti interneta, ali nedovoljno da bi na bilo koji način uticalo na ishod glasanja 14. decembra. S druge strane, veliki internet provajderi su pozdravili Pajov plan, a Komkast i Verizon traže i da FCC federalnim propisom spreči da američke savezne države na lokalu donesu sopstvene propise o zaštiti neutralnosti interneta.
Eventualne posledice ukidanja neutralnosti interneta mogle bi da se osete i globalno. Na primer, ako Netfliks bude primoran da plaća američkim provajderima da omoguće pristup korisnika njegovim uslugama, verovatno je da će onda i Netfliks povećati cene svojih usluga upravo svojim korisnicima, kojih danas ima širom sveta. Firme koje rade preko interneta sa Amerikancima mogle bi da naiđu na sličan problem, jer bi američki provajderi mogli da uspore pristup Amerikanaca stranim sajtovima dok ne plate paket za to. Ovo bi moglo da navede neke Amerikance tanjeg džepa da prosto prekinu rad sa inostranim sajtovima i okrenu se domaćim dizajnerima ili kupcima. Postoji i mogućnost da provajderi odluče da blokiraju sav softver koji su izradile kompanije koje ili imaju veze sa njihovim konkurentima ili ne žele da plate da njihovi programi vezani za internet rade brzo. Tu je na kraju i opasnost da i provajderi u drugim zemljama gde neutralnost interneta nije zakonski uređena odluče da kopiraju ove potencijalno problematične metode rada svojih američkih kolega.
Bilo kako bilo, da li će ukidanje pravila o neutralnosti interneta na kraju zaista dovesti do novog buma internet kompanija ili će pak biti uvod u kraj onakvog interneta kakavog smo do sada poznavali i uvod u novo mračno doba pristupanja internetu ostaje da se vidi, a prvi korak ka tom vrlom novom svetu biće napravljen već 14. decembra.