Истраживачи са Медицинског универзитета Карите у Берлину испитивали како друштвени поредак утиче на развој нарцисоидности
Текст: Анђела Мрђа
Сматра се да је нарцизам на западу, у индивидуалистички оријентисаним клутурама заступљенији него у заједницама колективистичког духа. Како би испитали утицаје социокултурних факотра на самопоштовање и нарцизам, истраживачи са Медицинског универзитета Карите у Берлину проучавали су разлике заступљености нарцизма код житеља Источног и Западног Берлина, који су од краја Другог светског рата до 1989. године представљали симбол политичко-идеолошке поделе Европе на Исток и Запад.
Истраживања су показала да су Немци који су између 1949. и 1989. године живели на територији Западног Берлина показали већи степен нарцисоидности од оних који су детињство провели са источне стране зида. Такође је утврђено да се након уједињења Немачке, код нових генерација које нису биле рођене у време пре рушења зида или тада нису још кренуле у школу, овај однос поново уједначио. Са друге стране, када су испитивали ниво самопоуздања, берлински научници су дошли до сасвим супротних резултата по којима су становници Источне Немачке били много самоуверенији.
Нарцизам се као психолошки феномен креће у распону од природног, односно оног који се сматра здравим, до патолошког, који има негативне последице по појединца, а основна разлика се огледа у интензитету којим је особа опседнута собом. При истраживањима у источном и западном делу Берлина, научници су узимали у обзир само симптоме који су указивали на постојање нарцисоидног поремећаја личности. Највећа разлика уочена је код испитаника који су у време пада Берлинског зида имали између 16 и 19 година, а према речима вође истраживачког тима Стефана Ропкеа, резултати показују да друштвени фактори утичу на ниво нарцизма и самопоштовања.
Термином нарцизам најчешће се описују самољубље и склоност ка дивљењу самом себи уз мањак интересовања за друге. Нарцисоидне особе углавном карактерише низак ниво самопоуздања услед ког се јавља потреба да им се други непрестано диве. Психолози сматрају да такав поремећај настаје већ у првим годинама живота као последица мањка мајчинске љубави и пажње. Наиме, детету су потребни подршка и помоћ како би разумело све нове утиске и свет који тек упознаје. Уколико га у том периоду мајка занемарује услед превелике окупираности собом, депресије, уплашености или недовољне заинтересованости за своју родитељску улогу, дете ће, још зависно од мајчинске пажње са којом се поистовећује, то јасно осетити и почети да развија крхки идентитет са недостатком вере у себе и способности за самостално размишљање. Неки психолози сматрају да су тековине западне културе погодно тло за јављање нарцизма, јер се ту у први ред вредности стављају материјална добра за чије је остварење неопхнодан мукотрпан рад и посвећеност каријери. Зато родитељи неретко заборављају значај своје улоге за здрав развој детета.
Овај психолошки феномен je назив добио по Нарцису, јунаку из грчке митологије који је толико био заљубљен у себе, да је једног дана шетајући поред језера у води угледао сопствени одраз и очаран лепотом свог лица остао ту да стоји све док није умро. Верује се да је на месту Нарцисове смрти израстао цвет који је потом по њему и добио назив.