Razgovori petkom

Moj život sa Pupinom

„Drugovanje sa Mihajlom Pupinom mi je pokazalo kako nauka može da se učini primamljivom“, kaže Aleksandra Ninković Tašić, autorka izložbe o Pupinu

Tekst: Jovana Nikolić

Foto: Milovan Milenković

Prolaznici na Trgu Nikole Pašića već četiri meseca posmatraju kako nesvakidašnji broj ljudi ulazi u Istorijski muzej Srbije, a često i kako se okupljaju velike grupe onih koji žele da posete izložbu „Pupin – od fizičke do duhovne realnosti“. O ovoj izložbi se priča, a malo je onih koji nisu čuli za nju, čak i ako je nisu posetili.

Posetioci su iznenađeni dizajnom i načinom na koji eksponati prenose priču, ali su posebno zainteresovani za susret sa autorkom izložbe. Sasvim neuobičajeno, ona dočekuje posetioce i kroz postavku vodi grupe koje narastaju i do 500 ljudi.

Izložba prikazuje na sveobuhvatan način Mihajla Pupina, uz mnoštvo interaktivnih eksponata, biografskih podataka i pomoću modernih tehnologija za stvaranje proširene realnosti što je čini jednim od najuspešnijih naučnopopularnih događaja u poslednjih nekoliko godina. Poslednja vest je da će izložba na istom mestu ostati do kraja 2016. godine

„Ako uspete da pokrenete dete i da nešto promenite dok se njegova ličnost gradi, učinili ste najveću moguću stvar u popularizaciji nauke“, kaže ekskluzivno za Elementarijum Aleksandra Ninković Tašić, autorka izložbe „Pupin – od fizičke do duhovne realnosti“, koja već više od decenije intenzivno i izuzetno uspešno radi na afirmaciji i promociji srpsko-američkog naučnika.

Na samom početku nove serije „Razgovori petkom“ sa ljudima koji u Srbiji i izvan nje razvijaju i čine pionirske prodore u nauci ili prenose znanje građanima, sa Aleksandrom razgovaramo o Pupinu, njegovom nasleđu, motivaciji, izazovima i ličnoj borbi.

Elementarijum: Živimo u vremenu telekomunikacija, ali ipak vremenski daleko od trenutka kada je Mihajlo Pupin živeo. Kako je Pupin postao savremenik i učitelj mladih ljudi?

Aleksandra Ninković Tašić: Pupinova snaga nema rok trajanja. Današnja deca drugačije vide ovaj svet nego deca pre 70 godina, ali postoje univerzalne vrednosti kojima nas Pupin uči i koje su potpuno primenljive. Moje drugovanje sa Mihajlom Pupinom mi je pokazalo kako nauka može da se učini primamljivom i dostupnom, naročito mladim ljudima. Upoznavši njegovo nasleđe, upoznala sam različite modele i uputstva kako treba raditi jer i Pupin sam popularizuje nauku. On to radi briljantno, jednostavno i dostupno mešajući priču o nauci, stihove, anegdote i priče o velikim ljudima na jedan zanimljiv i sugestivan način. 

Mada dolazite iz oblasti humanističkih nauka, Pupin je postao važan deo vašeg života. Kako?

Sve je počelo pre deset godina kada sam ugledala Pupinovu fotografiju na prvoj stranici velike mongorafije manastira Dečani, koja je štampana iz Fonda „Mihajla Pupina“. Zanimalo me je otkuda fotografija jednog naučnika na prvoj stranici monografije manastira i počela sam da tražim odgovor. Ono što sam pronašla mi nije dalo mira pa sam morala da potražim više. I polako je počela da se sklapa slika.

Ono što ste pronašli počinjete da delite sa javnošću.

U jednom trenutku, kada sam već sakupila hiljade dokumenata koji nikada kod nas nisu prevedeni, osetila sam odgovornost i potrebu da nešto tako vredno obelodanim i učinim upotrebljivim. Prvo je krenula moja borba da prikupljam, da danonoćno radim i prevodim, a zatim da probam da ono što je Pupin ostavio oblikujem tako da dobije neki sistem. Danas u arhivi imam preko 4200 novinskih članaka iz čitavog sveta i oko 15.000 dokumenata. Moj najveći cilj je da sve to učinim dostupnim.

Zanimljivo je da u potragu za Pupinovom zaostavštinom nije krenula nijedna institucija već vi kao pojedinac.

Bilo je teško, ali kada se čovek upusti u nešto što ima vrednost, gubi meru kojom je ranije merio svakodnevni život. Drugi su me pitali zašto to radim i dokle ću, ali sama to pitanje nikada nisam postavila. Vrata su mi prvo otvorile institucije u svetu – Univerzitet Kolumbija, NASA, FBI. Amerika me ja naučila kako izgleda sređena i sistematizovana građa. Sada, nakon svih rezultata, imam podršku brojnih institucija u Srbiji pa su tako izložbu podržali Ministarstvo kulture, Telekom Srbija, Nelt. Ipak, u procesu Pupinizacije mi je najvrednije poznanstvo sa izutetnim ljudima do kojih sam došla smatrajući da bi mogli da znaju nešto više ili da bi mogli da protumače neke od dokumenata. Ne može čovek da bude sam. On je nagrađen time što poznaje ljude. 

Izložba „Pupin – od fizičke do duhovne relanosti“ može se smatrati krunom vašeg dosadašnjeg rada, ali ona nije vaš jedini napor da se o Pupinu priča.

U proteklih deset godina sam širom Srbije održala trocifren broj časova o Pupinu. Nekada u maloj učionici, nekada u fiskulturnim salama pred stotinama dece, nekada u domovima kulture. Napravila sam prvi virtuelni muzej posvećen jednom čoveku, sajt Idvora i virtuelnu turu kroz Idvor, kao i dve manje izložbe posvećene Pupinu. Organizovan je književni konkurs posvećen Mihajlu Pupinu na koji je stiglo više od 400 radova osnovaca i srednjoškolaca. Priredila sam i Pupinovu autobiografiju i napisala više od 400 članaka u različitim medijima.

Idvor?

Ogroman motiv su mi bile Pupinove reči da je Idvor tako mali da se ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. Odlučila sam da Idvor poraste tako da preko interneta može da se vidi u čitavom svetu. Pored obrazovne, tu je i medijska Pupinizacija pa smo u Idvor doveli više od 20 novinarskih ekipa i snimljen je veliki broj emisija.

Ipak, rad na ovako velikoj i sveobuhvatnoj izložbi postavio je neke sasvim nove zadatke.

Sama priča o Pupinu je već godinam živela u meni, ali najteže mi je bilo da izaberem kakav sadržaj treba prikazati i šta je baza. Zatim je trebalo da povežem saradnike i ono što oni rade sa Pupinizacijom. Međutim, poseban izazov je bila proširena realnost. Postoji izložba u izložbi i one mogu da funkcionišu nezavisno jedna od druge. Jedno je ono što vidite u prostoru, ali postoje i mesta koja zahtevaju da dođete sa aplikacijom i čujete potpuno drugačiju priču. U čitavom procesu važna je bila koordinacija između mene koja sam plela sadržaj i tima koji je realizovao izložbu. Marko Todorović i Jana Rodić su stvorili magiju na izložbi tako što su razumevši moje reči napravili interaktivne eksponate i uradili dizajn, direktorka Istorijskog muzeja Srbije dr Dušica Bojić dala je svoje poverenje i otvorila vrata ove kuće, a Marko Savić je dao sve od sebe da umreži institucije.

Vaša vođenja izložbe privlače posebnu pažnju posetioca, a često ih obradujete svojim dolaskom i van redovnih termina.

Svaki put se osetim kao da prvi put pričam i ta priča zaista nikada nije ista, kao ni grupe koje posećuju izložbu. Vođenja traju najmanje dva sata i putujući kroz jednu biografiju nauke i života uživamo, a dešava se i da se smejemo ili zaplačemo. Kada govorite iskreno iz srca stvari u koje zaista verujete, ljudi vam veruju i žele da sa vama nešto podele. Moramo uložiti sebe u ono što prikazujemo, a u muzeju mora da proradi emocija. Nedostaje nam više žara u životu i u predstavljanju onoga što želimo da se usadi u druge ljude. Tehnologija je samo sredstvo, ali morate preneti i ljubav.

A kako reaguju deca?

Kada vidim kako nauka može da se usadi u srce i kako mlad čovek može da prepozna naučni put Mihajla Pupina kao mesto na kome bi se i on mogao naći, dobijam ogromnu energiju. Neverovatno je koliko su ta deca radosna. Postavljaju prava pitanja i pričamo ozbiljne priče na dečji i jednostavan način. Dešava se da me roditelje te dece kasnije pitaju gde mogu da nađu Pupinovu autobiografiju o kojoj deca stalno pričaju. Mnogo me raduje kada dođu škole, a subotom ta ista deca dovedu roditelje, prijatelje, rođake. Deca su uzbuđena jer im je ponuđeno nešto nesvakidašnje. Oni drugačije vide ovaj svet nego njihovi vršnjaci pre 70 godina, ali postoje neke univerzalne vrednosti, a nauka je jedan od najboljih puteva kojima možete odgajati kvalitetne ljude.

Šta možemo da naučimo od Pupina?

Pupin je u jednoj knjizi iz koje je učio na Kembridžu na marginama napisao „Preći pet strana dnevno“. Ova beleška me je usmerila kako raditi – svakog dana malim koracima, ali bez prekida. Čime god da se bavimo, to daje sigurne rezultate. Nikada za deset godina nisam napravila pauzu, nisam ostavila Pupina pa mu se vratila. Intenzitet nije bio uvek isti, ali moja misija je uvek bila prisutna. Od Pupina možemo da naučimo da je vredno biti istrajan i da istrajnost uvek daje rezultat. Ali najveća lekcija je da najveći rezultat i najveće zadovoljstvo dolaze iz rada za opšte dobro. Stalni kapacitet da proizvodi dobro, da radi za dobro, da radi za druge – to je najveća pouka.

RAZGOVORI PETKOM

Serija intervjua rezervisana za pionire moderne nauke, njene promotere i pokretače. U opuštenom razgovoru, sagovonrici koji otkrivaju detalje, motive, izazove i strasti koje pokreću njihove poduhvate.

Istražite tekstove iz rubrike RAZGOVORI PETKOM.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs