Током 12. века Трота од Салерна, медицинска радница, записивала је запажања о лечењу својих пацијената. Преданим и посвећеним радом створила је приручник под називом Практична медицина преми Троти (Practica secundum Trotam) у коме је детаљно разрадила проблеме везане за разнолике медицинске области попут женске неплодности, менструалних поремећаја али и третмана пацијената након змијских уједа. Међутим, ово је остало тотално непознато све до 1985. године када је Џон Бентон, историчар са Калтека пронашао рукопис који је припадао Троти и утврдио невероватна преклапања са три дела која су била приписана особи под именом „Даме Троте“. Ипак, до разрешења је дошло тек пре десетак година када је историчарка Моника Грин утврдила да се иза тог имена крије управо Трота од Салерна.
Године 1993. америчка историчарка науке Маргарет Роситер сковала је термин „Матилдин ефекат“ и навела седам примера који га ближе описују. Један од примера је управо био случај Троте од Салерна. А о чему је заправо реч и шта представља Матилдин ефекат? Укратко, то је лоша пракса умањивања научног доприноса жена и приписивање њихових реалних заслуга њиховим мушким колегама. Ефекат је добио назив по Матилди Џослин Гејџ, америкој списатељици и активисткињи за права жена из 19. века која је у свом есеју Жена као проналазач из 1870. године прва описала тескобу жена које се суочавају са непризнавањем достигнућа која се потом приписују припадницима супротног пола. Ова бритка списатељица поткована саркастичним начином приповедања, је у свом другом делу Сва права која желим написала: „Понекад је боље бити мртав мушкарац него жива жена.“
Међу седам жена које Роситер перципира као жртве ефекта Матилда, најпознатије је свакако име чувене физичарке и хемичарке Марије Кири. Међутим, иако је Кири још у доба апсолутне мушке научне доминације добила Нобелову награду чак два пута (1903. за физику и 1911. за хемију) њен пут до тих признања није био једноставан. Конкретно, награду из 1903. за откривање радиоактивности је требало да поделе Маријин муж Пјер и Хенри Бекерел, без обзира што је Пјер до својих дотадашњих научних достигнућа укључујући и рад на радиоактивности дошао заједничким снагама са својом супругом, што је уосталом и сам увек напомињао. У одлуку шведске Краљевске академије се, на крају, умешао шведски математичар и члан Комитета и борац за права жена тог времена Густав Лефлер, те је одлука преиначена и Марија Кири је заслужено придружена двојици лауреата. Ипак, иако је преко двадесет година била једина жива особа (а тај резултат ће потрајати све до 1962. када је хемичар Лајнус Полинг други пут награђен) са две Нобелове награде, остаће забележено да Француска академија наука никад није прихватила Марију Кири у своје редове. Разлог се може претпоставити.
Достигнућа вредна Нобела
Према избору часописа New Scientist из 2009. године на врху листе најинспиративнијих научница свих времена била је очекивано Марија Кири. Али и другопласирана на тој листи, хемичарка Розалинд Френклин, такође се налази на листи жена које је научна комуна лишила заслуга. За разлику од Марије Кири, Френклин није добила Нобелову награду за рад на молекулским ДНК структурама иако је њен допринос том грандиозном научном открићу био несумњив. Један од добитника Џејмс Вотсон се након њене смрти залагао да се та неправда исправи и да се њено име појави барабар са именима Френсиса Крика, Мориса Вилкинса и његовим (који су поделили Нобела за откривање структуре ДНК 1962.) али је образложење Краљевске академије било да не додељују признања постхумно. Штавише, за свог кратког живота (имала је свега 37 година када је преминула 1958.) њено име није било нарочито чувено изван најужих научних кругова а може се рећи да је заслужена слава стигла са великим закашњењем, тек деведесетих година прошлог века.
Што се тиче преосталих жена са листе Маргарет Роситер, ситуација је следећа. Иако ју је номиновао лично Ервин Шредингер, аустријска физичарка Мариета Блау је ускраћена за допринос за рад на нуклеарној емулзији помоћу које је Сесил Пауел детектовао субатомске честице пионе и добио Нобелову награду 1950. Велико откриће америчке генетичарке Нејти Стивенс – XY хромозомски систем за детерминацију пола код животиња и људи је дуго у целости приписиван њеном колеги Едмунду Вилсону, иако су до резултата дошли одвојеним истраживањима. Да ствар буде још гора, Вилсонов наследник Томас Хант Морган је такође преузео значајан део рада Нејти Стивенс којим је добио 1933. Нобелову награду за откриће улоге хромозома у преношењу наследних особина.
Шведска краљевска академија је оштетила и Лизу Мајтнер и тако умањила њен огроман допринос нуклеарној физици. Године 1944. Нобелову награду за откриће фисије тешких атомских језгара добија „отац атомског доба“ Ото Хан, њен дугогодишњи партнер у раду. Мајтнер је, истини за вољу, постхумно добила велики број признања и награда те је у њену част стодевети елемент периодног система назван по њој. Остаће забележено да је велики физичар Макс Планк у случају Лизе Мајтнер направио изузетак допустивши да она буде једина женска особа којој је дозвољено да похађа његова предавања и као прва жена доктор наука са Бечког универзитета постане његов асистент. Ипак, за радну просторију добила је подрум а приступ лабораторији јој није био дозвољен. Иронично, пола века касније Лиза Мајтнер је добила награду која носи назив баш по чувеном немачком физичару.
„Госпођице Бел, направили сте најзначајније астрономско откриће двадесетог века“. Тако су гласиле речи совјетског астрофизичара Јосифа Шкловског упућене колегиници из Северне Ирске Џозелин Бел Бернел која је још као постдипломац детектовала први пулсар 1967. године. Седам година касније за ово откриће Нобелову награду је добио шеф истраживачког тима Ентони Хјуиш и његов колега Мартин Рајл. Бел је изостављена и тако постала још један случај који потпада под окриље Матилдиног ефекта. Бел никад јавно није протесовала или дала експлицитну изјаву у којој тврди да је обесправљена и ускраћена за награду јер је особа женског пола. Њен скромни став је био да награду није добила јер би се Шведска краљевска академија осећала понижено да је на листу ставила име неког ко је у то време био само студент а не већ етаблиран научник.
Да ли и данас постоје ”мушке” области?
Иако Нобелова награда није нити једини ни пресудни фактор нечијег научног квалитета и заслуга, свакако је значајна и подстицајна. Откад је установљена 1901. године, жене су добиле свега 48 награда од 896 колико их је додељено, што је тек нешто више од пет процената. Ако се од тог броја одузме 16 награда додељених за мир и 14 за књижевност остаје свега 18 које спадају у научни домен (медицина, физика и хемија). Што се чистих научних области, односно хемије и физике тиче, ту полна дискрепанција долази до највећег изражаја јер су жене из хемије награђене са свега четири Нобелове награде, док је награду за обаст физике поред Марије Кири добила још само Марија Мајер 1963. године. Марјам Мирзахани, иранска математичарка која је преминула прошле године засад је једина жена добитница Филдсове медаље која се сматра панданом Нобеловој награди. Осим ње, награду је добило чак 55 мушкараца.
„Женама није место у науци“ се свакако може и мора оценити као једна од најрђавијих предрасуда чије се последице огледају не само кроз наведене примере и још много других о којима би могли бити исписани бројни редови. Вековима је људски род због патријархалног друштвеног оквира губио добробит половине човечанства коме је експлицитно или имплицитно било ускраћено да допринесе науци. Иако је у данашње време ситуација неупоредиво боља него у доба када женама чак није ни било дозвољено да се образују или се тврдокорно веровало да је наука ексклузивна ствар „мушког мозга“, потпуно равноправан третман је још увек идеја будућности а не реално стање.
Према истраживању које је 1996. године спровео академски часопис Contemporary Educational Psychology, особе женског пола су склоније одустајању са STEM студија због мање исказаног самопоуздања којем су узрок многобројни фактори као што су став друштва, подршка породице или предрасуде. Проценат особа женског пола које бирају да стичу знања из STEMобласти (наука, технологија, инжењерство и математика) је пословично далеко испод педесет одсто широм света, а инжењерство се истиче као „најмушкија“ област где се проценат жена креће од 15 до 35 посто широм света, према подацима UNESCO Института за статистику.
Међутим, часопис Psychology science је прошле године објавио истраживање према ком проценат жена које бирају животни позив из STEM области опада управо у земљама које највише улажу у борбу за равноправност полова као што су скандинавске земље, Холандија, Белгија, Немачка или Нови Зеланд док значајно расте тамо где је генерална полна расвоправност веома критична. Примера ради, земља са највише жена у STEM образовној групи је Алжир са 41 одсто. Према истом истраживању, једине три земље где су испитанице нагласиле како се осећају самоувереније у решавању математичких проблема од припадника супротног пола су Јордан, Уједињени Арапски Емирати и Катар. Ипак са анализом ових података треба бити обазрив јер се сматра да су они много више последица чињенице да се кроз STEM лакше долази до материјалне независности те је потреба жена да закораче у ту област много већа у сиромашнијим или неравноправнијим друштвеним системима.