Na zimsku ravnodnevicu, hladnokrvni prema najavama o takozvanom sudnjem danu, podsećamo se kraja onih od kojih je sve počelo
Tekst: Slobodan Bubnjević
Civilizacija Maja je propala zbog suše. Mada postoji više raznih teorija o tome kako su Maje, moćni i napredni gospodari Srednje Amerike, izgubili svoju snagu, uticaj i potom iščezli sa istorijske pozornice, većina arheologa se slaže da je manjak vode i resursa presudno ugrozio ovu civilizaciju, šta god da je do toga dovelo.
Poslednja klimatološka istraživanja, objavljena u februaru 2012. u časopisu Science, otkrivaju da je u vreme kraja takozvanog klasičnog perioda Maja, nad poluostrvom Jukatan u današnjem Meksiku došlo do značajnog smanjenja godišnje količine padavina.
Istraživanje koje su vodili Martin Medina Elizalde iz Istraživačkog centra Jukatana i Elko Roling sa Univerziteta u Sautemtonu, pokazalo je da je u 8. veku naše ere u ovoj oblasti došlo do smanjenja padavina za 25 do 40 odsto.
Istorija Maja se deli na tri epohe: pretklasičnu, koja traje od pre 4000 godina pa sve do 250. godine naše ere, potom klasičnu i na kraju postklasičnu, kada Maje praktično izumiru.
Klasična era obuhvata period od 250. do 900. godine naše ere i predstavlja zlatno doba ove civilizacije tokom koje Maje podižu gradove i piramide, razvijaju sopstvenu kulturu, pismo, matematiku, astronomiju i karakterističnu arhitekturu čiji su kameni tragovi danas skrveni u tropskim šumama Srednje Amerike.
Maje su svoju moć dominantno oslanjale na ekonomiji kukuruza i poljoprivredu, a kiša zauzima izuzetno važno mesto u njihovoj kulturi. Velike naslikane zmije se provlače kroz njihove zapise simbolizujući kišu.
Isti ovi zapisi svedoče o atmosferi u zenitu civilizacije koji Maje dostižu u 7. veku. Do tada bogatom zemljom Maja sve više vlada neumerenost. I dok njihova graditeljska i religijska vizija sve više seže ka nebu, život Maja na zemlji postaje gotovo neizdrživ.
Krajem 8. veka naše ere, majanski kraljevi svoje podanike nagone na mukotrpan rad kako bi se izgradile nove i nove piramide, nove palate, novi veliki gradovi. Maje sve više krče šume za drvnu građu, njihovi zemljoradnici ispošćuju zemlju, prostor se čisti i prebrzo urbanizuje, a majanski gradovi postaju prenaseljeni.
Nakon dugog suparništva i brojnih uzajamnih krvoprolića, majanski gradovi Tikala i Kalakmul u ovo doba toliko rastu i dostižu brojnost populacije od skoro 100.000 stanovnika.
U tim uslovima naići će vek katastrofa za Maje. Stoleće suše. Njihovi zapisi govore kako od 810. godine punih devet godina vlada suša. Ova katastrofa se ponavlja – od 860. kiša neće pasti tri godine, a od 910. punih šest godina. Zbog suša nestaje hrane. Haraju bolesti. Stanovništvo koga je bilo previše sada se topi.
Poslednji kraljevi lutaju praznim palatama i pustim gradovima od kamena.
Priroda ponovo osvaja prostor koji su nekada moćne Maje od nje otrgle i, na kraju, ova drevna civilizazija tiho iščezava.
Očuvaće se samo pojedini njeni tragovi. No, interesovanje za Maje, nakon serije istraživanja tokom 20. veka, ponovo će porasti sa dolaskom 21. decembra 2012, kada se inače završava jedan veliki ciklus u majanskom kalendaru.
Mada je to već nekoliko decenija rasprostranjeni mit, tom zgodom ne dolazi ni do kakve apokalipse, niti ima ikakvog povoda da se ona više očekuje tog, nego bilo kog drugog dana. Uzroci propasti jedne kulture ili civilizacije nikad nisu omeđeni bilo kojim datumom.
Oni uvek dolaze iz konkretnih uzroka, bilo spoljnjih, klimatskih ili nekih drugih, ili unutrašnjih, koji smanjuju resurse, slabe snagu i iznutra razaraju jedan svet. Jednako u slučaju Rimskog carstva, Sovjetskog Saveza, Starog Egipta, civilizacije Uskršnjih ostrva ili civilizacije Maja.
KALENDAR MAJA
Populističke najave i medijska groznica oko majanskog sudnjeg dana zasnovane su na navodnom kraju inače vrlo preciznog kalendara Maja. Da je navodni kraj sveta 2012. išta predstavljano za njih, to bi značilo da su same Maje omašile u prognozi sopstevnog kraja za 1000 godina. Sa druge strane, to je i najočigledniji dokaz protivu ideje o majanskom smaku sveta u decembru 2012. Tim se datumom okončava jedan dugi period u inače krajnje karakterističnom majanskom kalendaru koji je zasnovan na brojevom sistemu sa osnovom 20 (za razliku od našeg koji koristi osnovu deset) i koji ne broji veće vremenske intervale, nego linearno prebrojava dane sve do datuma sa pet cifara: 13.0.0.0.0, koji označava takozvani dugi period ovog kalendara. Za nas je to realno najuzbudljiviji detalj u vezi sa majanskim kalendarom, budući da se taj dugi majanski period, koji inače traje više od 5000 godina, okončava na datum koji pada u naše doba.