култура науке

Коме припадају открића?

Према Стиглеровом закону епонимије не постоји ниједно научно откриће названо по ономе ко је до њега први дошао. Елементаријум преноси неке од примера 

Стивен Стиглер

 

Текст: Василије Гломазић

Тесла је измислио струју – потврдиће већина насумичних испитаника. Информисанији ће рећи да је у питању „само“ наизменични вид струје. На крају, веома мали број људи ће конкретно набројати неке од Теслиних највећих дарова човечанству: индукциони мотор, обртно магнетно поље, трансформатор или систем јавне расвете. Међутим, шта ако ни они нису у праву? На први поглед то је веома бласфемичан став који ниподаштава непроцењиву заоставштину једног од највећих проналазача.

Зачкољица лежи у Стиглеровом закону епонимије (епоним – име особе по којој је нешто названо) који говори да не постоји ниједно научно откриће названо по ономе ко га је доиста открио. Овај, наоко апсурд, назван по социологу Стивену Сиглеру, ни случајно не подрива заслуге научника, проналазача и мислилаца већ само указује на чињеницу да се научна достигнућа не стварају ex nihilo, већ су последица процеса који обухватају огроман број идеја, покушаја и грешака које се на крају припишу најчешће оном ко их сублимира у коначан облик.

Филозоф науке Томас Кун је у свом делу „Структура научних револуција“ одбацио тезу о „еурека моменту“ и сматра да за научна открића није прикладно поставити питања кад где и ко. Мада је немогуће било коју научну теорију или проналазак назвати по свима који су им макар делимично допринели, може се рећи и да је неправедно што њихова имена остају у запећку.

Што се саме наизменичне струје тиче, још је Хиполит Пикси, француски изумитељ, ослањајући се на Фарадејеве принципе магнетне индукције, створио форму примордијалне наизменичне струје тридесетих година 19. века. Пошто она тада није имала практичну примену, на савет чувеног физичара Ампера, Пикси помоћу комутатора који претвара наизменичну у једносмерну струју, осмишљава динамо машину, премда се динамо доводи у везу са Сименсом тек неколико деценија доцније.

Руски инжењер Павел Јаблочков је изумео први систем сијалица са електричним луком који се базирао на наизменичној струји и тако 30. јуна 1878. осветлио центар Париза током чувене Светске изложбе на којој су приказани глава Кипа слободе и Белов први телефон. Неколико година касније Лусијен Гаљард и Џон Диксон Гибс су патентирали трансформатор који су продали касније чувеној америчкој компанији за снабдевање електричном енергијом Вестингхаус. Тек 1888. године Тесла и Галилео Ферарис развијају независно први трофазни индукциони мотор без комутатора чиме наизменична струја добија све неопходне  „састојке“ за даљу употребу. 

Пример Фибоначијевог низа, Фото: Wikimedia

 

На плећима дивова

„Ако сам видео даље од других, то је стога што сам стајао на плећима дивова“, гласи једна од реченица из писма Исака Њутна упућеног филозофу и физичару Роберту Хуку. Сама реченица је парафраза мисли Бернара Шатрског из 12. века којом се он захваљује достигнућима предака. Интересантно је да је баш Хук независно од Њутна дошао до идеје да јачина гравитације опада квадратно са растојањем и да такав однос управља кретањем планета. Још интересантније је да се пријатељство два велика научника прекинуло након што је Њутн експериментално потврдио теорију и тиме приграбио сву славу остављајући Хуково име на маргинама гравитационих закона. 

Незванично назван најлепшом математичком једначином, Ојлеров идентитет који повезује области аритметике, реалне и комплексне анализе и тригонометрију, први је, али у нешто другачијој форми, представио енглески математичар Роџер Котс неколико деценија пре самог Ојлера. Чак је и сама основа природног логаритма – број e, који се назива Ојлеровим бројем, заправо Бернулијев а четрдесетак година пре Ојлерове формулације помињали су га и Лајбниц и Хајгенс као константу b. За једног од највећих математичара Стиглеров закон је важио и у супротном смеру. Представљање скупова Веновим дијаграмима је данас уобичајен начин приказивања логичких релација, али управо је Ојлер први графички представио односе скупова које је филозоф и математичар Џон Вен касније поједноставио.

Многи бестселери модерног времена (Браунов Да Винчијев кодVALIS Филипа Дика), популарне телевизијске серије (Фон Триров Нимфоманијак и Пи Аронофског), музика (песма Lateralus бенда Tool) реферишу на mātrāmeru. Чак и просечан интернет корисник зна за mātrāmeru као апроксимацију златне спирале (златног пресека) која се као мим користи да подругљиво представи „савршенство лепоте“ на некој фотографији.

Данас овај чувени низ 1, 1, 2, 3 ,5, 8, 13… нико не назива mātrāmeru , већ Фибоначијев низ по италијанском математичару из 13. века. Међутим, до открића низа у коме је сваки његов члан (осим прва два) збир претходна два члана дошао је индијски математичар Пангала и назвао га mātrāmeru. Тек миленијум и по касније Фибоначи је разрадио ту идеју.

За једно од највећих математичких чуда свих времена, Питагорину теорему, постоје мање или више сигурни докази да је коришћена знатно раније у Вавилону, Индији, Египту и Кини. Плимптон 322 – глинена табла из доба Хамурабија (око 1800 година пре Христа) садржи податке који реферишу на чувену Питагорину тројку, бројеве три, четири и пет, који су једно од решења чувене једначине. Исти бројеви се налазе и у Sulvasutrama, светим хиндуским песмама, а у облику разломака и на папирусу Египћана из доба владавине дванесте династије (2000. п.н.е).

Уметничко виђење Кајперовог појаса, фото: НАСА

 

Чија је Халејева комета?

Астрономија је изузетно богата појмовима који сјајно илуструју Стиглеров закон. Два позната појаса у Сунчевом систему, Кајперов појас и Ортов облак, нису названи по онима који су први о њима хипотетисали. Пространство иза Непутуна је одувек изазивало знатижељу астронома. Након открића Плутона, 1930. године, Фредерик Ленард је поставио хипотезу о такозваном транснептунском насељу небеских тела. Хипотеза Кенета Еџворта из 1943. је гласила да је материјал који потиче од приморидјалне соларне небуле (од које је настао Сунчев систем) даље од Нептуна толико раштркан да није могао да се згусне у једну планету, већ је настало више тела сличних Плутону.

Занимљиво је да је астроном Џерард Кајпер 1951. године објавио научну рад у коме тврди да се у раном Сунчевом систему заиста формирао појас назван по њему, али да он више не постоји. Мада је постојање овог појаса доцније потврђено, а у појасу се, осим Плутона, налазе још две патуљасте планете, појас је назван управо по оном ко је његово тренутно присуство негирао.

Појас комета на ободу Сунчевог система назива се Ортов облак по холандском астроному Јану Орту, који је 1960. поставио хипотезу о његовом постојању на основу посматрања карактеристика дугопериодичних комета, које приликом проласка поред Сунца губе део своје масе. Међутим, три деценије пре Орта естонски астроном Ернест Ерик је претпоставио да комете са дугим периодом потичу из области на крајњој периферији Сунчевог система – великог орбитирајућег облака.

Хаблов закон је један од познатијих примера Стиглеровог закона епонимије. Руски физичар Александар Фридман је 1922. године објавио шест једначина које су показале да би свемир могао да се шири, а пет година касније белгијски свештеник и астроном Жорж Леметр први је израчунао брзину ширења универзума коју ће тек 1927. Едвин Хабл прецизније дефинисати, те ће она бити названа константом по његовом имену, а формулација да је брзина удаљавања галаксија сразмерна њиховој међусобној удаљености данас је позната као Хаблов закон.

Најчувенија комета – Халејева, први пут је незванично уочена још у петом веку пре нове ере у античкој Грчкој, а већ 240. године пре нове ере сачињени су први записи о објекту који се „појављује на истоку и одлази северно“. Скоро две хиљаде година касније асторном Едмунд Халеј је установио да је реч о комети која се периодично појављује, те је она названа по њему.

Авогадрова константа је Перенова, Чандрасекарова граница белих патуљака је Андресенова, Фермијев парадокс је парадокс Циолковског, а Гаусова нормална расподела је Моаврова. На крају, Стиглеров закон није поштедео ни самог себе. Како сам аутор наводи, овај закон се заснива на идеји Матејевог ефекта, феномена који је социолог Роберт Мертон описао као диспропорцију између научних заслуга и доприноса, где познатији научници увек покупе веће заслуге него мање познати сарадници, независно од реалног научног доприноса.

Мертон идеју црпи из Приче о талентима из Јеванђеља по Матеју у којој једна реченица гласи: „Напослетку, скептици би рекли да чак ни Јеванђеље по Матеју не припада ономе по коме носи име.“

КУЛТУРА НАУКЕ

Свакодневица од пре 1000, 400 или 100 година није била иста као данас. Како и зашто се променила? Колико је томе допринела наука? Колико су креативне идеје, упорност и храброст истраживача променили свет?

Истражите текстове из рубрике КУЛТУРА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs