Иза хоризонта

Ко је био Док Холидеј?

Комад о стоматологији, туберколози, алкохолу и коцки, уз неколико обрачуна с пиштољем

Фото: непознати извор


Текст: Филип Шварм

Џон Хенри Холидеј, двдесетједногодишњи студент из Валдосте, Џорџија, дипломирао је 1. марта 1872. стоматологију у Филаделфији, Пенсинванлија. Исте године вратио се у родну државу и започео са радом у Атланти у ординацији Артура Форда. Но, млади зубар нема среће – љета1873. дијагностицирана му је туберколоза. Зато, по савјету лијечника, већ у септембру сели се у Далас, Тексас, због погодније сухе климе.

Са собом, поред клијешта и других зубарских инструмената, др Холидеј носи стричев поклон – Морнарички колт, модел из 1851. До тада је пуцао на зечеве и вјеверице, те једном приликом на групу црних тинејџера тјерајући их са ријечног купалишта. Све и да је неког погодио, то се у Џорџији не би рачунало.

Младић на странпутици

Са колегом Џоном Сигером, др Холидеј отвара зубарску ординацију у Даласу. Старт им је тежак услијед рецесије, али и пожара који је осакатио град. Међутим, то нису једини проблеми: мршави, елегантно одјевени стоматолог из Дорџије животну осујећеност и очај лијечи комбинацијом алкохола и коцкања по салунима. Није наиван – дању вјежба, ноћу карта. На крају, др Сигер нема избора него да 1874. раскине ортаклук. Али, др Холидеју је свеједно, њега ионако више не убрајају у угледне грађане: неколико пута плаћа казне због илегалне коцке, а у пијаној свађи он и власника „Салуна Светог Чарласа“ Чарлс Остин пуцају један на другог; нитко није повређен.

Из Даласа др Холидеј прелази у Денисон, описан због куплераја и коцкарница као „најгнуснији од свих гнусних градова у Тексасу“. Ту тек с времена на вријеме обавља зубарску праксу понајвише да би га колико-толико разликовали од макроа, џепароша и лупежа сваке врсте. Јер, прави посао му је пељешење радника док чекају да се наставе са изградњом наставка жељезничке пруге… Кад је то из неког разлога изостало и муштерије се разишле, др Холидеј одлази у Денвер, Колорадо.

За професионалног коцкара нису довољни само вјешти прсти, већ мора имати и репутацију човјека с ким није упутно улазити у сукоб. Упркос искашљавању крви, мршавости и пијанствима, др Холидеју то полази за руком када се прочуло да је као крупије у денверском салуну „Кошница“ ножем унаказио извјесног Бада Брајанта. Није важно да ли је ова прича била истинита – битно је да је послужила сврси пошто млади коцкар без планова и будућности од 1876. путује кочијама по дивљим градићима  Колорада и Дакоте гдје гули рударе. Тако поново стиже у Тексас. А онда му је кренуло по злу: након што је у Брекенриџу током партије покера 4. јула 1877. штапом премлатио коцкарског ривала Хенрија Кана, овај га је сљедећег дана сачекао да ненаоружан изиђе на улици и ранио из револвера.

Послије опоравка, др Холидеј одлази у Форт Грифин, такођер Тексас. У хотелу „Плантажер“ срео је Кејт Едлер, анимир даму и повремено проститутку; остаће у вези са честим прекидима до краја његовог живота. Негдје у истом периоду упознаје и Вајата Ерпа, замјеника шерифа из Доџ Ситију у Канзасу и човјека с којим ће посмртно ујахати у новине, књиге и, прије свега, Холивуд. Али, за разлику од оног што ће су ту појављивати, прави живот др Холидеја депресивна је мјешавина тешких пијанстава, сталне напетости, бурних свађа са Кејт и дугих дана проведених у кревету под температуром…

Одлазак из Форт Грифина испао је непланиран и драматичан. Током партије покера, др Холидеј је убио неког Еда Бејлија ударцем ножа у грудни кош преко стола. Ухапшен је исте вечери и убрзо ослобођен – порота је закључила да је ријеч о нужној обрани пошто је убијени први потегао револвер. Поједини грађани Форт Грифина имали су супротно мишљење и окупили гомилу за линч. Ипак, др Холидеј и Кејт Едлер успјевају побјећи и, у љето 1878, пар се настанио у Доџ Ситију.

Сукоби у Томбустону

Мада је двадесетседмогодишњи стоматолог у новинском огласу понудио своје услуге, снови о грађанској каријери и угледу били су још само нелагодно подсјећање на проиграну младост у посебно тешким мамурлуцима. Можда је до тада добивао нападе грижње савијести праћене обећањима да ће се оканути боце, карата, куплераја, лошег друштва; могуће и да се повремено стидио оног у што се претворио па је, ту и тамо, користио псеудоним Том Маки… Но, у сада се заувијек у помирио са судбином и постао „онај“ Док Холидеј. То је значило још неуреднији, погубнији и насилнији живот, али и велико пријатељство са Вајатом Ерпом након што му је спасио живот запуцавши током опасне гужве у неком салуну…

Док је за пар мјесеци потпуно колабирао у Доџ Ситију, па је био принуђен да са Кејт оде у Лас Вегас у Новом Мексику у љечилиште за обољеле од туберколозе. Чим му се здравље донекле стабилизирало, све наставља тамо гдје је стао…

Постоје људи који напросто морају упадати у невоље: некад су питању околности, некад их сами стварају, а најчешће – обоје. Један од таквих је и Док. Када је 1879. отворио салун, точније дашчару пет пута девет метара, Нови Мексико усваја закон о забрани хазардних игара; када му је требао што мање скретање пажње на себе како би наставио са илегалном коцком, у кафанском обрачуну револвером лакше рањава  у главу извјесног Чарлија Вајта… Све у свему, мало тко жели имати посла с њим без преке потребе. Изузетак је Вајат Ерп. На његов позив Док крајем љета 1880. стиже у Томбустон, Аризона и укључује се породичне послове четири брата Ерп – од чувања закона до закупа рударских и коцкарских концесија, односно, свега на чему се може зарадити. Иде им са половичним успјехом.    

Стари проблеми прате Дока и у новом окружењу. Већ 11. октобра 1880. након свађе са локалним ђилкошем Џонијем Тајлером и узајамног потезања оружја, обојицу разоружава и избацује особље салуна „Оријентал“. Нешто касније Док се враћа и, витлајући резервним револвером, захтјева да му врате оне одузете… Милт Џојс, власник локала, успјева да га изненада обори и док су се ваљали по поду, одјекнула су два хица: Милт је рањен у лијеву шаку, шанкер у лијево стопало. Захваљујући притиску браће Ерп, Док се извлачи само са глобом од двадесет долара.

Међутим, сукоби у Томбустону далеко су озбиљнији од пијаних пуцњава. У току је рат за политичку превласт: на једној страни су Републиканци, махом власници рудника сребра са браћом Ерп, а на другој Демократе, ранчери, чију групу за притисак чине хетерогене групе каубоја. Како ови потоњи протуправно заузимају земљу и масовно краду стоку у Мексику и, циљ им је одржавање анархије и безакоња. Али, разлика између сукобљених група веома је растегљива.

Фото: Wikipedia


Рађање легенде

Све је почело 15. марта 1881. неуспјешним покушајем пљачке кочије компаније Велс Фарго недалеко од Томбустона када су убијени кочијаш и један путник. Како ни након више мјесеци нису похватани сви разбојници, а наводно у оквиру изборне кампање за уносну функцију шерифа округа Кочиз, Вајат Ерп је у августу исте године повео потјеру сачињену од његове браће и Дока… Вратили су се, наизглед, необављена посла. Нешто касније, нађено је на самој граници са Мексиком пет лешева – један пљачкаш и четири каубоја, сви ривали екипе Ерп-Холидеј. Нападнути су у праскозорје на биваку поред украдене стоке и ликвидирани послије краће борбе.

Међу побијеним налазио се и Њумен Старина Клејтон, отац Ајка Клејтона. Овај је до тада шуровао са обје стране и пошто се шушкало да иза напада на мексичкој граници стоје Ерпови и Холидеј, окренуо се против њих. И није био сам. Након што је провео ноћ у провео у пијаним разметањима и претњама, Клејтон се 26. октобра 1881. нашао са четворицом каубоја – својим братом Билијом, Билом Клејборном, браћом Френком и Томом Маклоријем. Што им је точно била намјера, никад се неће сазнати. Углавном, шериф Томбустона Вирџил Ерп тврдио је касније да је са браћом Вајатом и Морганом, те Доком као замјеницима кренуо да их разоружа…

Једни насупрот другима стали су на размаку од три-четири метра око пола два 26. октобра 1881. код ОК Корала у Томбустону и готово одмах запуцали. Послије тридесет секунди и тридесет испаљених метака, на тлу је било пет људи – лакше рањени Вирџил и Морган, мртва браћа Маклори и Бил Клејтон; његов брат Ајк и Клејбурн успјели су побјећи прије почетка паљбе. Сам Док убио је из сачмаре Тома, а потом је из револвера пуцао на рањеног Френка Маклорија и вјероватно га погодио у главу, из уха. Кејт Едлер је послије причала да је, кад се вратио у њихову хотелску собу, сјео на кревет и понављао „грозно, грозно, грозно“.

Али, легенда је рођена. Новине су „Обрачун код ОК корала“ истог трена претвориле нешто најближе измаштаним двобојима револвераша какви никад нису постојали: насиље и крв зачињени тобожњим кодексом части, измишљеним ритуалима и романтиком најбољи су гаранти високих тиража. А сама браћа Ерп и Док, иако ослобођени за убојства код ОК корала, наставили су да и даље обезбјђују материјале за новинске текстове на насловним странама.

Наиме, када је из освете у засједи 23. децембра 1881. рањен Вирџил, а потом на исти начин 18. марта 1882. убијен Морган Ерп, Вајат је узео правду у властите руке. Заједно са Доком и још неколико пријатеља, између 20. марта и 14. јула 1882. ликвидирао је пет људи које је сматрао одговорним за смрт Моргана: двојицу у размјени ватре, тројицу у хладнокрвним сачекушама, налик на данашња мафијашка убојства. Уједно, то је представљало и слом амбиција Ерпових и Дока у Томбустону. Осумњичени или оптужени за читав низ кривичних дјела, разишли су се по разним крајевима Сједињених Америчких Држава. Сретни да су им коначно видјели леђа, нитко из Аризоне није их ни тражио.      

Пет долара друже   

Док Холидеј и Вајт Ерп растали су се надурени један на другог. Први је пребацивао другом везу будућом супругом Јозефином Маркус због њеног жидовског поријекла…

Од 1883. Док живи у Ледвилу, Колорадо.  Мада једна од највећих звијезда новинских „црних кроника“, услијед туберколозе и тешке зависности од алкохола и лауданума (дериват опијума) није у стању задржати посао крупијеа и једва да још ишта зарађује са друге стране коцкарског стола. Сиромашан, тежак једва педесет и пет килограма, погурен, осједио и клецавог корака, постао је рушевина од човјека у раним тридесетим.

То не пролази непримјећено. У Ледвилу су два и ђилкоша из Томбустона, Џони Тејлор и Вилијам Ален. Раније су зазирали од Дока, а сада га вријеђају и провоцирају на сваком кораку – уколико га један од њих убије у инсценираном двобоју, прославиће се за читав живот. Али, чувени револвераш више није носио оружје јер нема за глобу уколико га шериф затекне наоружаног на улици. Његову биједу, на крају, користи Ален и посуђује му пет долара знајући да их неће моћи вратити на вријеме. А када се то и десило, кренуо је средином аугуста 1884. са револвером испод капута да свог дужника „научи поштењу.“ Нашао га је за шанком „Хајмановог салуна“ и одмах пао рањен: угледавши Алена на вратима, Док је одмах опалио из револвера кога му је из хотелске собе донио пријатељ. Вјероватно би га и докрајчио да му шанкер није задржао руку…

Ослобођен још једном услијед самообране, Док је попут сјенке све слабији и беспомоћнији, мирно живио са Кејт углавном од њене скромне уштеђевине. Из Ледвила прешли су маја 1887. у Гледвуд Спрингс надајућо се да ће му тамошњи сумпорни извори воде помоћи. Заправо, све су само погоршали. Доктор Џон Хенри Холидеј умро је у соби хотела Гленвуд 9. новембра 1887. око десет сати ујутро. Имао је тридесет и шест година. 

ИЗА ХОРИЗОНТА

Хана Арент каже како "приповедање открива смисао, а да не начини грешку да га дефинише". Посматрајући идеје, људе и догађаје кроз занимљиве приповести, Филип Шварм за читаоце Елементаријума открива елементе иза хоризонта.

Истражите више ИЗА ХОРИЗОНТА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs