Током протекле четири деценије, забележен је озбиљан пад у броју инсеката и других зглавкара у заштићеном резервату на самом североистику Порторика – што је последица климатских промена, тврде стручњаци

Фото: Wikipedia

Текст: Ивана Николић

Професор Бредфорд Листер први пут је посетио кишну шуму Лукиљо у порториканском националном парку Ел Јунке средином седамдесетих година прошлог века. Биолог по професији, Листер је током 1976-77. радио истраживање о инсектима и другим зглавкарима овог резервата тако што им је постављао лепљиве замке и мреже. Много година касније, 2011, Листер је решио да се поново врати – и провери какво је стање ових популација, 36 лета након првобитних испитивања.

Листер, који је запослен на Одељењу за биологију на престижном Ренселер универзитету у САД, овога пута радио је са професором  Андресом Гарсијом са Института за биологију при Мексичком националном аутономном универзитету. Њихова студија под Climate-driven declines in arthropod abundance restructure a rainforest food web (Пад заступљености зглавкара проузрокован климатским променама реструктуира мрежу хране у кишним шумама) објављена је средином октобра у америчком часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.

У својој студији, Листер и Гарсија су упоредили тренутну биомасу зглавкара из Лукиљо кишне шуме са подацима које је сам Листер прикупљао током седамдесетих година прошлог века. Такође је важно рећи да је тим проучавао потпуно исто подручје и то користећи потпуно исте научне методе као Листер у својој првој студији. Резултати су следећи: биомаса ових животиња опала је за 10 до 60 пута. Међутим, нису једино зглавкари ,,настрадали”. Тим Листер-Гарсија даље каже да је анализа открила ,,синхроне падове” у броју гуштера, жаба и птица које једу зглавкаре. Тако је, на пример, просечна густина гуштера царолина аноле опала за пола, а што више врста птица зависи од инсеката, то је те инсекте теже нац́и. О последњем најбоље говори чињеница да је популација врсте порторикански тоди – која се храни искључиво инсектима – опала за 90 одсто између 1990-2015.

„Током последњих 30 година, шумске температуре су се повећале за 2 степена, и наша студија показује да је глобално загревање главни разлог који стоји иза колапса шумске мреже хране“, истраживачи кажу, уз упозорење да би утицај климатских промена на тропске екосистеме могао да буде далеко већи него што се тренутно мисли.

Ипак, ова порториканска шума није изоловани случај. Листер и Гарсија такође наводе пример мексичке шуме Ћамела у којој су зглавкари имали сличну судбину, након анализе заступљености ових животиња из 2014. и пређашњег истраживања из 1987-88. За обе шуме је важан следећи податак – а то је пораст просечних температура за 2, односно 2,4 степена у мексичкој шуми.

Листер и Гарсија упозоравају да ће са даљим напредовањем глобалног загревања долазити и до чешћих и јачих урагана, као и до озбиљнијих суша, а уз све то иде и повећање температуре за 2,6-7 степени до 2099. године. Све ово, како закључују, „може премашити еластичност екосистема кишних шума“.

подели