Неколико држава и невладиних организација увелико испробава UBI, месечну исплату коју појединци добијају искључиво зато што су чланови политичке заједнице

Фото: Pixabay

 

Текст: Ивана Николић

Најједноставније речено, Universal Basic Income (UBI) јесте новац без обавеза. То је одређена сума коју грађани неке државе, или чланови неке друге политичке заједнице, добијају без обзира на њихово имовно стање и чињеницу да ли су запослени или не. Дакле, без обзира да ли сте председник владе, лекар, обућар или пекар, држава вам исплаћује неку врсту плате.

UBI је увелико реалност за грађане Финске, Канаде, Кеније, а ускоро ће бити уведен и у Калифорнији. Ове државе, или у случају Кеније невладина организација, покренуле су пилот програме са намером да провере колико је ова идеја ефикасна и које су јој добре и лоше стране.

Концепт money for nothing, или „новац ни за шта“ није нов, а први пут о њему говоре филозофи просветитељства. Међутим, остао је на маргини све до пре неколико година када владе широм света почињу да га схватају озбиљније него икад, а највећу пажњу привлачи након светске економске кризе 2008. године када добија и јавну подршку из Силицијумске долине.

Присталице ове шеме загарантованог прихода тврде да ће сиромашни грађани имати више користи од ње него од актуелних система социјалне заштите зато што ови други имају строге захтеве који кориснике често остављају заробљене у сиромаштву.

Према речима Лука Мартинелија, економисте са Универзитета у Бату, универзални основни доходак представља поверење да ће људи знати да искористе новац на најефикаснији могући начин. Присталице овог концепта верују да тренутно велико интересовање пружа шансу за спровођење ригорозних испитивања и пилот пројеката који треба да утврде да ли ће UBI имати конкретне, мерљиве предности у односу на друге системе заштите.

Један од главних истраживача на UBI пилот пројекту у Кенији, Тавнет Сури, економиста са Масачусетског технолошког института, тврди да је UBI алат за смањење сиромаштва и да учесници пилот пројекта могу да уложе новац у ризичније ствари јер су им основне потребе задовољене.

Међутим, сва досадашња испитивања укључивала су мали број људи и трајала су махом по неколико година, што ограничава њихову реалну моћ. Поред тога, не постоји тачна дефиниција успеха. Истраживачи покушавају да успоставе равнотежу између потенцијалних добитака у једној и истовремених губитака у другој области. На пример, UBI може имати корист у здравственој заштити, а довести до губитака у образовању и учешћу укупног становништва у радној снази.

Традиционалне шеме социјалне заштите vs UBI

Модерна држава благостања или социјална држава настала је на згаришту Велике депресије и Другог светског рата који су опустошили свет. Чињеница је да су традиционални системи социјалне заштите са својом активном улогом побољшали животни стандард грађана, али једна од главних замерки је била што захтевају доста бирократије која би требало да обезбеди да сваки прималац задовољава строге стандарде како би добио новчану помоћ. Критичари социјалне заштите кажу да су административни трошкови превелики и да читав концепт даје ограничене позитивне резултате, а да у неким случајевима социјална давања обесхрабрују људе да пронађу посао.

Са друге стране, UBI помаже појединцу тако што му омогућава да намири основне животне потребе (на пример у Финској 20.000 грађана добија по 560 евра месечно), али је тешко да само са том свотом може да преживи месец дана. То је један од разлога зашто је политичарима широм света и без обзира на идеолошку опредељеност UBI привлачан концепт.

Фото: Flickr

UBI се вековима промовише на различите начине – почевши од енглеског књижевника и државника из 16. века Томаса Мора и његове ”Утопије” преко политичког филозофа Томаса Пејна и економисте Милтона Фридмана па све до америчких председника Френклина Рузвелта, Роналда Регана и британске премијерке Маргарет Тачер. Идеја универзалног основног дохотка заједничка је и либералима и конзервативцима. Док је за прве начин да се искорени сиромаштво, за друге је то рационализован и једноставнији систем социјалне заштите.

Зато и не чуди податак да су пројекти слични актуелним пилот пројектима у Финској и Кенији постојали и раније. Посебно је занимљив случај градића Дофена у Канади где су од 1974. до 1978. године најсиромашнији становници добијали новац од федералних и градских власти  као и могућност да га потроше на начин који они одаберу. Резултати су показали да су тинејџери чији су родитељи добијали новац завршили додатну годину школовања у односу на своје вршњаке чији родитељи нису били учесници пилот пројекта. Такође, учесници пројекта су били и бољег менталног и физичког стања.

Проблеми

UBI експеримент је у Финској наишао на тешкоће па је крајем априла ове године парламент одлучио да га не финансира још годину дана већ да се започне са развијањем других шема социјалних давања. Иако су медији у почетку хвалили идеју, финско јавно мњење се убрзо окренуло против UBI-ја и чињенице да кошта 20 милиона евра. Неке од замерки су биле да месечна сума не може да покрије основне потребе одраслог грађанина, да не постоји адекватна група и да је истраживање обухватало само одрасле незапослене становнике.

У канадској провинцији Онтарио UBI пилот програм, који обухвата око 4000 грађана, почео је крајем прошле године. И док посматрачи широм света истовремено траже знаке успеха и неуспеха, истраживачи укључени у пројекат ће најпре морати да дефинишу шта те речи заправо значе, а неки ефекти неће бити видљиви у наредних десет до петнаест година.

Мишљења експерата у овој области су подељена. Док неки готово слепо верују у успех ове идеје, други попут Мартинелија тврде да ће подаци које пилот програми буду дали показати да ефикасан програм кошта много. „UBI који можемо да приуштимо је неадекватан, а UBI који је адекватан не можемо да приуштимо“, тврди Мартиноли.

Сличног је мишљења и економиста Дејмон Џонс са Универзитета у Чикагу. Он тврди да чак ни јасна победа UBI –ја у пилот пројектима не би нужно значила да ће он бити делотворан у пракси. Један од разлога је то што су актуелни пројекти мали, а већина новца долази из приватног сектора те они не могу да дају одговор на питање да ли владе могу да приуште нешто нити да ли би грађани пристали да плаћају додатан порез како би финансирали UBI.

подели