Како је, пре 25 година, у вечерњим сатима 9. новембра 1989, једна погрешно протумачена вест на драматичан начин оживела идеју слободе?

Текст: Слободан Бубњевић

Ich bin ein Berliner! „Ја сам Берлинац“, рекао је у јуну 1963. године амерички председник Џон Ф. Кенеди у чувеном говору, вероватно његовом најбољем, који је одржао пред 450.000 становника Западног Берлина, на импровизованом подијуму испред Ратхауса.

„Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и због тога, као слободан човек, са поносом изговарам Ich bin ein Berliner!“, поновиће Кенеди на крају деветоминутног говора, који је требало да, усред Хладног рата, охрабри становништво тадашњег Западног Берлина и одагна стрепње од совјетске инвазије.

Овај град, заправо само половина града, настала уједињењем америчког, британског и француског сектора након Другог светског рата, са Западом је била повезана ваздушним мостом и већ две деценије је представљала издвојену, демократску енклаву у средишту источне, комунистичке, Демократске Републике Немачке (ДДР).

Кенедијева порука из Берлина, која ће постати једна од култних реплика 20. века, сажимала је једноставну и, показаће се, далековиду идеју – без обзира на оправданост идеологија, потенцијале економије и расподелу војних снага, централно питање тадашњег сукоба Запада и Истока била је – слобода. 

Под сенком Берлинског зида, којим је просовјетски, марионетски ДДР режим оградио своју половину Берлина и практично затворио становнике Источне Немачке, а симболично и житеље целог комунистичког блока, Кенеди је представио Берлин као врхунски пример на коме се виде разлике између система. „Демократија има мана, али не гради зидове како би својим грађанима онемогућила да побегну“, рећи ће.

У деценији након поделе Немачке, 3,5 милиона Источних Немаца бежи на Запад. Након што је зид подигнут, број пребега ће се током читаве три наредне деценије свести само на 5000.

Зид је изграђен две године пре Кенедијеве посете, 1961. године. Мало је познато да су се тадашње власти Источне Немачке одлучиле на изградњу зида због – одлива мозгова.

Тоталитарни систем, потпуно под контролом Москве, није могао да пружи становницима оне погодности и слободе које су постојале на Западу. До 1961. године, Исток је напустило 3,5 милиона људи. Међу емигрантима су углавном академски образовани грађани, научници, инжењери, лекари, учитељи. Процењује се да овај одлив мозгова представља губитак за економију ДДР од девет милијарди немачких марака, уз више од 20 милијарди изгубљених улагања у образовање.

Главни пут емиграната иде кроз Берлин. Након што ниједна од кампања против одласка на Запад није уродила плодом, власти ДДР-а се обраћају Москви и генерални секретар СССР Никита Хрушчов предлаже да се у Берлину подигне зид који ће зауставити емиграцију. Након што су лидери ДДР у партијској вили у насељу Долнзи усвојили ову идеју, изградња зида почиње 13. августа, на свим тачкама раздвајања.

Зид заиста зауставља одлив Немаца са Истока на Запад. Делећи град на два дела, породице и пријатеље, ограничавајући слободу кретања, Берлински зид ће се још три деценије након Кенедијевог говора протезати кроз цео Берлин, дуж 43 километара дуге линије раздвајања. А током овог периода, само пет хиљада најхрабријих ће успети да се пробије на другу страну, док ће 138 Берлинаца погинути у покушајима бекства.

Данас у Берлину, зид је само делимично сачуван – неки блокови стоје усправни на месту где су стајали, као меморија, а испод улица, возила и пешака се протеже метална линија која подсећа на његов положај. Скоро све целине су исцртане графитима, а неки блокови су поклоњени другим градовима света.

Зид је иначе грађен и реконструисан у четири таласа. Након реконструкције 1975. године, састојао се од 45.000 бетонских елемената, високих 3,6 и широких 1,2 метра. Елементи су прављени тако да се не могу срушити аутомобилом, али да не представљају препреку за совјетска оклопна возила, у случају потребе за инвазијом. Изнад блокова је постављена греда са бодљикавом жицом која је служила да заустави пребеге, а зид је био под непрекидном војном стражом.

Совјетска империја се срушила заједно са зидом, али накнадне анализе показују да комунистички блок није био у тако безнадежном положају како се чини. И да је пресудну улогу ипак играо мањак слободе

Рушење зида је започело у ноћи 9. новембра 1989. године, историјском иронијом – тачно 51 годину од монструозне Кристалне ноћи, кад су, у предвечерје Другог светског рата, нацистички СА одреди спровели погром Јевреја широм Немачке и Аустрије. Прилике на крају осамдесетих, међутим, сасвим су нове.

Уз слабљење стега из Москве и бројна дешавања у целом Источном блоку, током јесени 1989. узаврели су духови и у Источној Немачкој. Наследник свемоћног секретара Партије Ериха Хонекера, Егон Кренц, са тадашњим лидерима ДДР, током поподнева, 9. новембра, доноси одлуку о делимичном отварању граница у наредним данима.

Портпарол Партије Гинтер Шабовски, међутим, не добија целу информацију од Политбироа и на конференцији за новинаре у 6.51 грешком објављује како се гранични прелази одмах отварају. На ову вест хиљаде људи из оба дела Берлина окупља се испод зида, а стражари, мада нису претходно добили никакво наређење, присиљени су да отворе прелазе.

Као и све са зидом и око њега током Хладног рата, и овај догађај представљао је снажан симбол. Рушење зида је означило крај ДДР и источнонемачког комунизма, а поновно уједињење Немачке било је неизбежно. Пад зида је за милионе Европљана значио крах Совјетског Савеза и читавог низа марионетских режима. Но, снага Варшавског пакта у том тренутку није била тако мала као што се данас чини. 

Мада у рецесији, економије Истока ће заиста пропасти тек током потоњег, транзиционог периода, а војна надмоћ Истока у односу на НАТО све до Заливског рата није била доведена у питање. Према подацима из књиге Тајна историја 20. века, крај осамдесетих је био златно доба и за комунистичке тајне службе које су надиграле Американце на готово свим фронтовима.

Но, као што је Кенеди претпостављао, тежња милиона људи за слободом је пресудила у корист Запада. Зато је рушење зида, мада ишчекивана и неизбежна, али ипак спонтана демонстрација слободе, представљало преломни тренутак. Четврт века касније, свет се сасвим изменио, воде се нови сукоби, али пад зида се, мада је свакојако тумачен, ипак није изродио у сопствену супротност. Он, упркос свему, симболизује нешто трајно – победу слободе над репресивним системима који своје грађане држе у заточеништву.

Историја показује да заправо ни системи, ни државе, нити сукобљене стране нису толико дуговечни као теме које покрећу и инспиришу милионе. Зато тако често иста места играју опречне улоге. Тако је Берлин, некадашње средиште нацистичке империје, централа Зла, у другој половини 20. века постао симбол поделе света на два дела. А данас, четврт века касније, представља град слободе, град креативности и напретка.

Нимало случајно, дан након пада Берлинског зида, обележава се Светски дан науке за мир и развој.

подели
повезано
Творац Сретењског устава
Астероид Дејвид Боуви