Život jednog doktora kao što je Milovan Šuvakov bi mogao biti tema našeg doba. I poruka kakva treba da bude uloga naučnika u društvu.
Tekst: Slobodan Bubnjević
Ovo je, zapravo, bila prva kriza u kojoj nisam pozvao Šuvakova.
Imam pet njegovih brojeva u telefonu, neki odavno ispuštaju samo nasnimljeni glas operatera mobilne telefonije, ali nije imalo smisla ni na one druge brojeve, one žive, zvati čoveka koji pretučen, možda i životno ugrožen, leži u Urgentnom centru, da bi i u ovoj potpuno neočekivanoj krizi smislili šta ćemo. Jer kriza ovog puta je – on sam.
Malo sam gledao kroz prozor, u grad, malo u ekran telefona, sve dok nije potamneo. I onda, pozvao sam Onog koji se takođe uvek javlja u krizi. I još malo posmatrao kroz prozor. Prljavi, sebični, kukavički grad.
Sa druge strane, nikad ga nisam zvao kao prijatelj, kao neko ko ima sreću da ga potpuno slučajno poznaje od detinjstva i da mu se putevi neprekidno, najuvrnutije ukrštaju sa njegovim, da ga pitam kako su mu dečaci, žena, šta je uradio sa mačkama, šta mu je sa kolima i kako otplaćuje stan. Niti je on mene.
Naš odnos su krize. Jer, odnosi u Srbiji u XXI veku su uglavnom to – priča o krizama. To je istorija naše generacije. I one posle naše. I ove iza nje.
Život jednog doktora kao što je Milovan Šuvakov zato je postao tema ove Metahronike. Kad su ga u rano jutro, dok je izlazeći iz zgrade kretao u Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja – u taj nerešivi koloplet mnogih naših problema, sadašnjih, i onih koji će tek doći – kad su ga, usred Beograda, sačekale Kapuljače i pretukle metalnom šipkom, dogodio se samo još jedan incident na kakav bi upravo on prvi reagovao.
Dogodila se još jedna kriza u nizu.
Život jednog doktora kao što je Milovan Šuvakov bi zato mogao biti i tema našeg doba. Njegova naučna karijera i neodvojivo od toga, karijera aktiviste je hronika istinskog građanskog angažmana, logički snažnih, beskompromisnih i nedvosmisleno hrabrih koraka u svakoj kriznoj situaciji.
To je lista reakcija intelektualca na incidente od kojih se nije pobeglo u tišinu laboratorije, u samozadovoljnost i rasejanost, u tipsku i netačnu sliku ambivalentnog naučnika, već lista gorućih životnih problema kojima se pristupa razumom.
Život jednog doktora kao što je Milovan Šuvakov je i primer kako nauka prilazi svojim problemima. Kao mašina koja brundajući zauzima ceo horizont, širi se beskonačno kao Ešerova slika, obuhvata najlucidnije vilajete ljudske misli i luta bez kontrole, a potom se nemilosrdno sruči na problem, odozgo i bez usporenja, prodrući u srž, rastavi ga na froncle, na kvarkove, elementarne gradijente.
U policijskom vokabularu, kaže se kako su mu “zadali povrede u predelu tela i glave”, dok su u stvarnosti, Kapuljače metalnom šipkom pokušale da polome jednu od onih nekoliko lobanja koje u Republici Srbiji znaju da izračunaju potencijal u polju tri kvarka.
Ne potcenjujte takvu moć, ma šta mislili o kvarkovima.
Nekolicina takvih lobanja u silnom našem beznađu mogu da budu nada, jedina šansa da shvatimo naše krize. Šansa da, zahvaljujući njima, otkrijemo nova rešenja i u politici i u životu. Na sasvim isti način kao što smo, zahvaljujući njima, otkrili 13 novih familija rešenja za 400 godina star Njutnov problem tri tela.
Život jednog doktora kao što je Milovan Šuvakov pokazuje kakva jeste i treba da bude uloga nauke u društvu. On, na sreću, nije jedini. Ma koliko Kapuljače nicale nakon kiše, imamo budućnost dok porađamo generacije novih Šuvakova.
Generacije onih koje možemo da pozovemo kad je kriza.
Stavovi izneti u tekstu su isključive opservacije autora i ne predstavljaju obavezno institucionalni stav Centra za promociju nuake.
Istražite više o Napadu na jednog od najuspešnijih naučnika u Srbiji