Научни ратови

Френклин и Вотсон

Вотсон ју је описивао као „неспособну да представи резултате свог рада“. Да ли су зато и заборављене њене заслуге за откриће ДНК завојнице?

Текст: Невена Грубач

Други април 1953. био је велики дан за науку. Управо је тада часопис „Nature“ објавио рад двојице научника, Џејмса Вотсона и Френсиса Крика, о револуционарном открићу хемијске структуре магичног молекула, носиоца генетичког материјала живих бића, дезоксирибонуклеинске киселине, познатијег као ДНК. Девет година касније, као својеврсна круна њихових успеха, додељена им је Нобелова награда. Истовремено, неко други је дугогодишњим трудом и упорношћу крчио свој трновити пут у свету мушког научног ауторитета – жена по имену Розалин Френклин.

Иако је већ у 19. веку направљен својеврсни помак када је реч о образовању жена, и без обзира на то што су у свету већ увелико постојали женски колеџи, чак ни крај 20. века није истински омогућио младим дамама које су желеле да се образују да пронађу и заслуже своје место на цењеним универзитетима и лабораторијама. Мада су им високе школе отвориле своја врата и понудиле образовање еквивалентно оном које су већ вековима добијали мушкарци, женама није било лако да се интегришу у строге научне кругове које су чинили претежно мушкарци.

Изузетак није ни животна прича младе хемичарке Розалин Френклин, ћерке богатих и утицајних британских Јевреја. Како је одрастала са родитељима који су непрестано мотивисали своје петоро деце да развијају индивидуалне склоности, тако је и научно образовање започела на Кембриџу, на студијама хемије. Постдокторске студије је завршила у Француској и постоје многи писани трагови који кажу да су то биле њене најсрећније четири године живота и да никад није престала да жали за Паризом.

По повратку у Лондон, Розалин је прихватила радно место у Кингс колеџу, где је моментално почела да примењује своје знање и искуство на област рендгенске кристалографије. Управо је тамо, у својој лабораторији, Розалин направила рендгенске дифракционе фотографије које су биле камен темељац открића дупле хеликс структуре ДНК, научног пробоја за који јој никада није одато заслужено признање.

Борба за интегритет

Већ по самом приспећу у Кингс колеџ, млада научница је морала да се ухвати у коштац са традиционалном и патријархалном средином и свиме што је она собом носила. Није била добродошла да за време оброка седи заједно са мушкарцима, нити су они радо прихватали њен ауторитет.

Можда је разлог овоме био и неспоразум који ју је дочекао на „вратима“ колеџа. Наиме, када јој је понуђен посао у лабораторији, обећано јој је да ће бити на челу тима и да неће одговарати никоме, већ ће у потпуности самостално водити истраживање. Оно што Розалин није знала је да је једном од чланова њеног тима, докторанту Маурису Вилкинсу, обећана иста позиција. Имајући у виду овај неспоразум, не изненађује чињеница да Розалин и Маурис током читавог периода рада у заједничкој лабораторији нису имали скоро никакву комуникацију, да нису ценили нити желели друштво оног другог и да се у многоме нису слагали.

Како су радили у непосредној близини, а однос им ни изблиза није био пријатељски, Вилкинсу је у једном тренутку деловало сасвим природно да донесе одлуку која ће узроковати историјске последице.

У међувремену, 23-годишњи Американац Џејмс Вотсон се досељава у Кавендиш лабораторију у Кембриџу. Иако су припадали наизглед супарничким лабораторијама, Вилкинс је решио да амбициозном и талентованом Вотсону и његовом партнеру Крику покаже једну веома интересантну ствар. То је била фотографија начињена у Вилкинсовој лабораторији, створена методом дифракције Х зрака, а која је била кап која је прелила чашу акумулираног знања и код Вотсона изазвала истинску епифанију. Захваљујући овој фотографији, Вотсон и Крик успевају да споје све комадиће слагалице и схвате праву структуру ДНК – двоструки хеликс. Један детаљ ипак чини наизглед праведну причу архетипом неправде. Фотографија ДНК узета је без знања њеног креатора и постала фундамент научног рада који су убрзо потом објавили Вотсон и Крик, а начинила ју је Розалин Френклин.

Научни рад којим је напокон идентификована ДНК донео је својим ауторима Нобелову награду. Истина, добили су је девет година након објављивања рада, и поделили су је са Вилкинсом који их је и опскрбио елементарним, али украденим доказом њихове теорије.

Довољно славе за све

ПЕРСОНА ДРАМАТИС: Вотсон, Крик, Вилкинс, Френклин

Розалин никада није узета у обзир за доделу награде. Основни разлог томе је њена смрт у 37. години живота. Правила су одувек забрањивала постхумно додељивање ове угледне награде.

Никада није у потпуности доказано, но сматра се да је разлог њеног оболевања од рака јајника био и претерано излагање Х зрацима. Биле су потребне године да Розалин усаврши технику дифракције Х зрака и, по свему судећи, то није прошло без последица. Круна њеног рада, по многима најлепша и најзначајнија рендгенска фотографија, и данас је темељ на ком је настао двоструки хеликс модел ДНК. Розалин за то никада није сазнала.

Као што је и Розалин Френклин умрла у незнању о значају свог открића тако је и јавност могла остати без икакве спознаје о њој и њеном раду. Оно што није дозволило успомени на Розалин да замре била је управо књига Двоструки хеликс, коју је 1961. године објавио Џејмс Вотсон.

Из само себи познатих разлога, Вотсон је изабрао да помене Розалин у неколико ситуација, не кријући шта је заиста мислио о њој. Ословљавао ју је пежоративно као „Рози“, мада она тај надимак никада није имала, сугеришући како би мало шминке и финије гардеробе учинило добро њеном односу са колегама научницима. Детаљно је полемисао о њеном недостатку женствености и стила, укуса за облачење, али и научног кредибилитета. Розалин је у књизи описана и као ћудљива, „благо аутистична“ те „неспособна да препозна и представи резултате свог рада“.

Вотсон свакако није одабрао најсретнији тренутак за овако острашћене изјаве. Управо у време када су Двоструки хеликс и његов осетљиви садржај угледали светлост дана, почели су да се буде феминистички покрети широм света. Непрофесионалне и очито субјективне оптужбе и маштовити епитети на рачун научнице изазвали су својеврсну буру у јавности. Захваљујући њима, Розалин постаје права феминистичка икона, а детаљи о њеном животу, раду и њеној чувеној фотографији ДНК напокон досежу до најшире јавности и враћају јој давно отети углед.

Вотсон и Крик никада нису поменули Розалин нити њен рад у својим говорима по пријему Нобелове награде, нити су јој се захвалили у својим радовима. Њен некадашњи колега Маурис Вилкинс постао јој је добар пријатељ током последњих година њеног живота. Како је он био трећи добитник Нобелове награде, у свом говору је нашао мало места не би ли поменуо значај Розалине фотографије за формирање модела ДНК.

Остаје нејасно због чега је Вотсон одлучио да толико острашћено дискредитује Розалин у својој књизи и тиме скрене поглед јавности на нешто што је заувек могло остати прикривено. Лични напади којима ју је изложио се, по мишљењу јавности, али и биографа, могу приписати једино грижи савести Нобеловца, но то је већ област спекулисања у коју се нећемо упуштати.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs