Petog juna Ben Lekont je sa obale Tokija zaplivao ka San Francisku
Tekst: Anđela Mrđa
Nakon što je 1998. godine preplivao Atlantik, prve reči Bena Lekonta bile su “nikada više”. Dvadeset godina kasnije, ipak, ponovo se našao na obali okeana, okružen novinarima i zvaničnicima, pod punom plivačkom opremom, sa ciljem daleko većim od prošlog. Ove godine, Ben se spremio da prepliva Tihi okean. Tako je petog juna izjutra, zaplivao sa obale Tokija ka svojoj krajnjoj odrednici – San Francisku.
Za razliku od pređašnjih 6400, pedesetjednogodišnji francuski plivač se sada upustio u poduhvat dug 9000 kilometara. Za to je izračunato da će mu trebati oko šest meseci svakodnevnog osmočasovnog plivanja. Između pomenutih odrednica očekuju ga brojne vremenske neprilike, promena više časovnih zona, susreti sa velikim okeanskim ribama, meseci i meseci udaljenosti od obale i iznad svega – velika psihička borba.
Ipak, Bena na putu prati brod sa lekarom, skiperom, posadom i grupom istraživača koja redovno proverava sve promene u organizmu s obzirom da je Lekontov poduhvat istovremeno i svojevrsni naučni eksperiment. Istraživači će po prvi put imati priliku da redovno prate efekte ovako intenzivnih i dugotrajnih fizičkih napora na rad srca i čitavog organizma. Pored toga, kako je zvanični cilj ovog poduhvata da se skrene pažnja na čovekov štetan uticaj na prirodu, klimatske promene i posledice nuklearne katastrofe u Fukušimi na okean, tim će na svom putu sakupljati plastične otpatke koji će potom biti podrobno analizirani.
Nakon osam sati plivanja, preostalo slobodno vreme Ben provodi pišući dnevnik, odmarajući, jedući i spavajući. Poseban nutricionistički program sa kojim je krenuo, podrazumeva pravljenje pauza za jelo na svakih pola sata, no kako je voda često veoma hladna, poslednjih dana plivač izbegava česta stajanja te je prešao na supu i hleb koje unosi u dosta ređim intervalima. Kako piše u svom dnevniku, ove dve namirnice sasvim su dovoljne za jedan iscrpljujući plivački dan.
Što se same tehnike tiče, ona se dosta razlikuje od takmičarske, najpre po tome što Ben pliva sporo, a onda i po pomoćnim perajima i disaljci koja mu omogućava da mu glava neprestano bude pod vodom. Ovo doprinosi značajnoj uštedi energije s obzirom da tako ne mora neprestano da zabacuje glavu u stranu i udiše vazduh. Sa druge strane, peraja dupliraju uloženu energiju te bi bez njih plivač dnevno prelazio verovatno duplo manja rastojanja. Sve ove pogodnosti zajedno sa redovnim odmorom i obrocima, čine Benovo putovanje zapravo mogućim.
U nedavnom intervjuu za Red Bul, koji je ujedno i sponzor putovanja, Ben je naveo da je od malena voleo da sebi postavlja ciljeve plivajući duž reka i preko jezera. Njegov prvi poduhvat imao je za cilj prikupljanje novca u medicinske svrhe za istraživanja leka protiv raka s obzirom da mu je od te bolesti preminuo otac. Upravo je očeva smrt, kako sam navodi, presudno uticala na njega da za života ostvari sve svoje težnje i ne postavlja suvišne granice. Taj stav dao mu je i snagu da se dva puta upusti u preplivavanje okeana s obzirom da je za takve poduhvate, kako navodi za Bi Bi Si, ”psihička snaga presudna u odnosu na fizičku.”